Пред препуном салом Коларца, бивши француски министар одбране и унутрашњих послова одржао је 29. октобра предавање на тему « Европска унија, мондијализација и место нација », током којег је анализирао садашњицу и перспективу односа у Европи и свету, али и по први пут у јавности пренео оцене о рату у Југославији из приватних разговара које је имао са својим дугогодишњим сарадником, бившим француским председником Франсоа Митераном.

Шевенман је упознао публику са својим погледом на историјат развоја Европске уније и европске безбедности у последњих тридесетак година, историје у којој је и сам учестовао, често истичући дисидентске оцене, због чега је три пута давао оставке на министарска места.

У протекле две деценије, тврди он, Европа је постала « играчка глобализације, инвестиционих фондова и мултинационала”, њом је доминирао “англосаксонски неолиберализам” и политичка филозофија Јиргена Хабермаса о пост-националној Европи.

Међутим, ситуација се данас мења : Хабермасова идеја се показала као « испразна », европска конструкција као « мит и идеологија која не функционише », а улога нација је поновно доминантна, нарочито након светске финансијске кризе, која је показала све слабости неолиберализма.

Уз то, « америчка империја » је у паду, те се ствара нова « геополитичка реалност ».

« Постоји нова географија сила: раст Кине ће бити карактеристика 21. века, вратила се Русија, расту Индија, Бразил, Индонезија, Вијетнам, Аргентина, Мексико, Јужна Африка, а Јапан бежи мало по мало из америчке орбите и приближава се Кини », оценио је Шевенман.

Европа би могла да заузме место којој припада након договора с Русијом о стварању « новог европска пола », који би могао да буде конкурентан другим половима у свету, истакао је он.

Занимљиво је да је Шевенман публици открио и оцену Франсоа Митерана, изречену током ручка у четири ока 1993. године.

Наиме, Митеран је крајем 1991. године, након усвајања споразума из Мастрихта, проценио да не може да се супростави намери немачког канцелара Хелмута Кола да се по сваку цену призна независност Хрватске и Словеније.

Међутим, две године касније, Митеран је Шевенману пренео да увиђа да “немачка спољна политика уствари следи наслеђе Рајха и Аустроугарске империје”.

Истичући да је дошао на позив Фонда Слободан Јовановић јер има велике симпатије према Србији, он је нагласио да « много Француза зна за јунаштво Срба »

Истовремено, Шевенман је оценио да би за Париз « најинтелигентнији потез на дуже стазе била сарадња с Београдом ».

“Србија је била предмет ексесивне демонизације, али не треба заборавити да постоје стратегије ‘дедемонизације’ », оценио је он.

Шевенман је током своје посете Београду дао и интервју Фонду и српским медијима, који преносимо у наставку прилога.

Интервју :

Били сте противник Европског устава. Шта мислите о Лисабонском споразуму и о томе што већини грађана ЕУ није допуштено да се о њему изјасне?

Шевенман: Французи су масовно одбацили Европски устав, са преко 55 одсто гласова, а Холанђани са чак 60 одсто. У историји, међутим, нисмо имали овакав преседан да се крши право сувереног народа и да је то учињено одлуком парламента. Председник Саркози је рекао да ће у парламенту бити усвојен „мини-споразум”, али је у усвојени Лисабонски споразум унета суштина пропалог устава. Пре неколико дана сам у Сенату рекао да Лисабонски споразум има једну велику урођену ману – увек ће моћи да буде критикован због недостатка легитимитета. Споразум ће вероватно ступити на снагу, али европске институције су веома далеко од демократије. Треба знати да је Уставни суд Немачке у Карлсруеу у свом ставу о Лисабонском споразуму од 30. јуна ове године нагласио да легитимитет имају државе и народи, јер не постоји некакав европски народ. Постоје одређене одредбе у Лисабонском споразуму које проширују овлашћења за гласање путем квалификоване већине, а које је немачки Уставни суд одбацио. Само због потпуног мрака који је наметнут јавности, грађани не знају за одлуку овог суда.

Поборници Лисабонског споразума тврде да ће његовим ступањем на снагу национални парламенти добити битнију улогу.

Шевенман: О томе ће коначну пресуду давати Суд правде, а треба знати да ЕУ функционише на основу три институције које немају потврду на изборима – Европске комисије, Централне банке, која не прихвата ниједну одлуку демократски изабраних националних влада ни Савета ЕУ, и Суда правде састављеног од судија који су номиновани, не изабрани. То је једно фантастично технократско устројство засновано на идеји да вољу народа треба скрајнути. Можемо рећи да ће Лисабонски споразум у неку руку ојачати улогу Савета ЕУ и да уноси расподелу гласова на основу демографске снаге држава. Веће земље ће имати много више утицаја него мала, па ће Немачка имати 200 пута већи утицај од Малте. Идемо ка Европи у којој ће велике државе имати огромну улогу, али пошто оне конкуришу једна другој, остаће места и за мале државе.

С обзиром на ваш опис ситуације, како видите будућност Европске уније ?

Треба знати да ЕУ функционише на основу три институције које немају потврду на изборима – Европске комисије, Централне банке, која не прихвата ниједну одлуку демократски изабраних националних влада ни Савета ЕУ, и Суда правде састављеног од судија који су номиновани, не изабрани.
То је једно фантастично технократско устројство засновано на идеји да вољу народа треба скрајнути.

Шевенман: Идемо ка Европи која ће имати асиметричну геометричну. Дакле, неће све земље бити у евро зони нити у Шенгену. Европа одбране може да се чини само од земаља које имају одбрану, које желе да се заједно боре за исте интересе. По питању енергетике и. Мислим да је будућност Европе у једној кооперативи нација и то је нешто најбоље што можемо да пожелимо, а све то на основу демократија које постоје у државама. Мислим да ће у будућности све већу улогу имати земље које нису чланице ЕУ, али које су од изузетне важности за мир у Европи – пре свега мислим на Русију. Важно је да се од Европске уније не прави лажна слика нечега што споља личи на тигра, а заправо је тигар од папира.

Какво место видите за Србију у таквој Европи?

Шевенман: Мислим да ће Србија играти кључну улогу на Балкану, јер су Срби велики народ. Искрено, мени је жао нестанка Југославије, али сам и реалиста и схватам да овде данас постоје две важне државе – Србија и Хрватска. У потпуности могу да разумем инсистирање Србије да њено приступање ЕУ не треба да значи и њено распарчавање. То је сасвим природно и свака би друга држава поступила исто. Морате да тражите гаранције од Европске уније за заштиту вашег територијалног интегритета. Једна држава не може да пристане да јој се угрози територијални интегритет.

Били сте провитник независности Косова. Како видите могућност проналажења косовског компромиса ?

Тешко ми је да замислим мишљење Међународног суда правде које би било противно резолуцији 1244 и основама међународног права.

Шевенман: Био сам привржен поштовању међународног права, резолуцији Савета безбедности УН 1244, поштовању територијалног интегритета Србије. Независност Косова је преседан. На терену је ситуација тешка јер су Срби у мањини. У исто време Косово је духовно седиште Србије. Тешко ми је да замислим мишљење Међународног суда правде које би било противно резолуцији 1244 и основама међународног права. Мора се преговорати. Нема другог пута.

Да ли Србија може да буде војно неутрална?

Шевенман: Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Шведске, Ирске, Кипра, Малте… Неутралност Србије је сасвим прихватљива, и то са тачке гледишта европске безбедности. Не очекујем велике безбедносне претње Европи, а са Русијом се могу развијати односи са много више поверења.

Неутралност Србије је сасвим прихватљива, и то са тачке гледишта европске безбедности. Са Русијом се могу развијати односи са много више поверења.
Американци су одустали од ракетног штита, бар онаквог какав је у почетку планиран, а улазак Украјине и Грузије није више на дневном реду.
Верујем у сарадњу Европе и Русије. Потребно је створити паневропски безбедносни простор и пронаћи одржив компромис са Русијом.

Која је улога НАТО-а после хладног рата?

Шевенман: Договор на крају хладног рата, а ја сам тада био министар одбране и учествовао сам у преговорима, био је да НАТО не поставља своје базе на истоку. Уједињена Немачка би била чланица НАТО-а, али би војне снаге остале на западу земље. Сада су земље које су биле чланице Варшавског пакта ушле у НАТО, а у Румунији је направљена америчка база. Постављање војних инсталација је кршење духа договора „четири плус два” и резултат је Бушове политике. Мислим да је политика Обамине администрације другачија. Американци су одустали од ракетног штита, бар онаквог какав је у почетку планиран, а улазак Украјине и Грузије није више на дневном реду. Не смемо да створимо нову зону сукоба у Европи, а ја много више верујем у сарадњу Европе и Русије. Потребно је створити паневропски безбедносни простор и пронаћи одржив компромис са Русијом. Нико не жели нови “хладни рат” у Европи.

У чему је ту онда улога НАТО-а?

Шевенман: Американци хоће да поделе терет, да ми шаљемо своје војнике у ратове као што је авганистански да бисмо подржали њихове напоре. Европске владе су прилично скептичне према томе, па има веома мало дељења терета и још мање дељења одговорности.

Дакле, НАТО само штити америчке интересе?

Шевенман: Па, то је организација коју води амерички генерал. Сада је ту и један француски генерал, али он се бави размишљањима о будућности. Кад смо код тога, у будућности ће Американце много више од Европе интересовати Блиски исток и нарочито Кина. Мислим да Европа убудуће у одбрани мора да се ослони на своје снаге.

Погледајте видео запис трибине Фонда:

Тадић шаље погрешну поруку

ЛИЧНИ СТАВ

Пише: Слободан Самарџић

По свему судећи, неуспех у Бутмиру неће зауставити америчко-европску кампању у корист централизације Босне и Херцеговине и, у крајњем исходу, ерозију Републике Српске. Током деценије и по стварно се показало да је ова држава спољна творевина, која без међународног надзора и сталне финансијске помоћи не може да опстане.

Али, исто као и 1991-92. године разлог томе тражи се на погрешној адреси, а то су босанскохерцеговачки Срби, у данашњем случају – Република Српска. Стајна тачка најновије америчко-европске иницијативе је ревизија Дејтонског споразума на рачун Републике Српске.

У разлозима које наводе иницијатори ове ревизије очигледне су неке нелогичности. Скупни назив тих разлога јесте нефункционалност државе. То је мање-више свима јасно, али се упорно крије најслабија карика овог државног склопа, а то је Федерација Босна и Херцеговина. Ова творевина, настала у јеку рата тзв. Вашингтонским споразумом (март 1994), ушла је у дејтонску уставну конструкцију као бошњачко-хрватска федерација састављена од десет кантона. Непосредно после потписивања мировних споразума (Дејтон-Париз, 1995) видело се да Хрвати и Бошњаци нису у стању да успоставе нормалан живот у оквиру овог ентитета. Своје неразрешиве етничке спорове покушавали су да пренесу на централни ниво власти непрекидно захтевајући његову уставну ревизију. Другим речима, стално су настојали да своје интересе намире на рачун статуса Републике Српске како у њеном унутрашњем уређењу тако и променом двоентитетске структуре централне власти.

Током четрнаест година постојања дејтонске БиХ амерички и европски надзорник никада није ни покушао да нешто измени у структури и функционисању Федерације. Своје посредничке акције преко Специјалног међународног представника стално је упућивао на друге две адресе: на Републику Српску и на централни ниво власти.

Непосредно после потписивања мировних споразума (Дејтон-Париз, 1995) видело се да Хрвати и Бошњаци нису у стању да успоставе нормалан живот у оквиру овог ентитета.
Своје неразрешиве етничке спорове покушавали су да пренесу на централни ниво власти непрекидно захтевајући његову уставну ревизију.
Другим речима, стално су настојали да своје интересе намире на рачун статуса Републике Српске.

Друга нелогичност у потезању аргумента о нефункционалности садржана је у регионалној политици Сједињених Држава и Европске уније на Балкану. Сада се истиче како БиХ нема никаквих изгледа у придруживању Европској унији због своје нефункционалности. Свега неколико година раније овакав наводни разлог био је кључан у њиховој подршци издвајању Црне Горе из СР Југославије, тј. државне заједнице Србије и Црне Горе, а не њеној централизацији. У поређењу са БиХ ова држава била је неупоредиво функционалнија у сваком погледу. Ако овоме додамо и подршку САД и ЕУ отцепљењу Косова, онда је јасно да се иза приче о функционалности крију сасвим други разлози.

Имајући ово у виду, јасно је да Србија мора да пружи пуну подршку очувању Републике Српске. То је могуће само резолутним одбијањем сваког покушаја промене уставног система БиХ успостављеног Дејтонским споразумом. Бојим се да су овде већ почињене велике грешке и у руководству Републике Српске и у руководству Србије. Заједнички именилац ових грешака је нешто што бисмо могли назвати евроатлантском мантром. У оба руководства то је био мамац за почетно попуштање. Милорад Додик је прихватио упућивање захтева БиХ за чланство у НАТО надајући се да ће тиме бар одложити притисак САД и ЕУ за промену устава. Није прошло ни недељу дана а нови захтев, иницијатива око устава, већ је уследио. Мало је вероватно да је Додик био толико лакомислен приликом пристајања на чланство БиХ у НАТО. Без подршке, па и убеђивања из Србије, он то не би урадио.

Председник Борис Тадић, који очигледно води ове послове, већ годину дана шаље у земљу, регион и свет једну погрешну поруку. Она отприлике гласи: ми (Србија) ћемо прихватити сваки споразум до кога договорно дођу представници три народа у БиХ.
Није јасно до каквог споразума они треба да дођу поред још увек живог Дејтонског споразума и Устава БиХ као његовог саставног дела.
Свака евентуална промена тог устава ствар је договора два ентитета а не три народа. Хрвати и Бошњаци су се још 1994. године у Вашингтону договорили, а то је у Дејтону потврђено и са представницима Срба, о томе да своје интересе остварују у Федерацији, а у БиХ само у релацији са Републиком Српском.

Најпре, није јасно до каквог споразума они треба да дођу поред још увек живог Дејтонског споразума и Устава БиХ као његовог саставног дела. Потом, уставни израз споразума три народа у БиХ је његова двоентитетска структура, те је према томе свака евентуална промена тог устава ствар договора два ентитета а не три народа. Хрвати и Бошњаци су се још 1994. године у Вашингтону договорили, а то је у Дејтону потврђено и са представницима Срба, о томе да своје интересе остварују у Федерацији, а у БиХ само у релацији са Републиком Српском. Тадићева порука као да ствар враћа на сам почетак, а то је 1992. година када оваквих споразума на којима се темељи данашња БиХ није ни било.

Из овога произилази закључак да евроатлантска мантра, унутар које европске интеграције играју улогу мамца за нешто друго, увелико ограничава маневарски простор и Србије и Републике Српске у овим опасним регионалним играма. Основни проблем, међутим, лежи у томе што је реч о изабраној позицији Србије, а како ствари иду и Републике Српске. Следећи такву стратегију, можда ће једног дана сви Срби ући у Европску унију, али подељени у најмање пет до шест држава.

Аутор је потпредседник ДСС

Данас, 27. 10. 2009.

Жан-Пјер Шевенман или снага идеје

Симбол француске републике

Две полемике су претходних дана узбуниле француску медијску и политичку сцену. Додуше, не претерано. У одсуству озбиљне политичке расправе и размене правих идеја, „прашина” која се дигла поводом тих „афера”, и која се брзо слегла, пре је послужила јавности као начин за разбијање опште монотоније. О чему се ради?

Прва полемика се тицала актуелног министра културе, Фредерика Митерана, иначе, братанца покојног француског председника Франсоа Митерана. Господин Митеран је 2005. године објавио аутобиографску књигу у којој, између осталог, описује своја путовања на Тајланд, посећивање тајландских јавних кућа и узбуђење које осећа гледајући младе дечаке. Пре три недеље, потпредседница Националног фронта, Марин Ле Пен, подсетила је на ту чињеницу, читајући уживо у једној телевизијској емисији делове поменуте књиге. Тиме је покренута контроверза, која је трајала неколико дана и на крају је решена у корист Министра и његовог права на „приватност”. Фредерик Митеран је у телевизијском дневнику објаснио да никада није спавао са младим дечацима, већ искључиво са мушкарцима његових година, или до „пет година млађим” од њега. Чињеница да актуелни министар културе Француске, земље у којој је проституција забрањена, ипак, практикује сексуални туризам, очигледно није схваћена од стране политичко-медијског естаблишмента као проблематична, а самим тим ни довољна да би му се упутио захтев за подношење оставке.

Другу полемику је проузроковао Жан Саркози, син актуелног председника Француске, Николе Саркозија. Председников син, који је већ одборник на локалном нивоу, изразио је, наиме, жељу да се кандидује за место председника Управног одбора јавне агенције за просторно планирање- Дефанса, највећег пословног кварта у Европи, који се налази западно од Париза. Сама по себи, ова његова жеља није проблематична. Неуобичајено у вези ње је само то што Жан Саркози има 23 године и што је тренутно на другој години Правног факултета, Универзитета Сорбона, години коју понавља по трећи пут. Пред нарастајућим незадовољством левице и због могућих компликација при том подухвату, Жан Саркози је на наговор оца одустао од идеје да постане председник Управног одбора, па је изабран, тек, за његовог члана. Медији су му након свега прорекли блиставу политичку будућност.

У општем сумраку политике и морала, још увек постоје људи који оличавају најбољу француску политичку традицију.

Жан-Пјер Шевенман (1939), који представља једну од најеминентнијих политичких фигура француске Пете републике, свакако јесте један од њих.

Поменуте „афере”, колико год нестварно деловале сваком разумном људском бићу, нажалост, приказују суморну слику и прилику данашње Француске. Оне су одраз једне званичне и безидејне Француске поремећених вредности, Француске чије су елите одавно поклекле пред доминантном идеологијом либералне глобализације и њеним културолошким обрасцем. Реч је о Француској која више не гаји амбиције ни за себе, нити за Европу, чију је идеју, управо она, толико дуго носила. То је Француска Бернара Кушнера и Бернара Анри-Левија; Француска која своја одликовања, своје „Легије части”, дели широм света људима налик њој; Француска која је не тако давно бомбардовала Србију; Француска која данас признаје сецесију Косова и Метохије.

Ипак, у том општем сумраку политике и морала, још увек постоје људи који оличавају најбољу француску политичку традицију. Жан-Пјер Шевенман (1939), који представља једну од најеминентнијих политичких фигура француске Пете републике, свакако јесте један од њих.

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана, дуг преко четрдесет година, може се описати као непрестана борба против „доминантних ветрова”.

Политичка каријера

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана, дуг преко четрдесет година, може се описати (како га и он сам описује) као непрестана борба против „доминантних ветрова”. Важни моменти у његовој богатој политичкој каријери, без којих није могуће схватити суштину Шевенмановог ангажмана, бројни су.

Политички пут Жан-Пјер Шевенмана

1964. Постао је члан „Француске секције радничке интернационале”.
1981.Постаје министар за науку и индустрију у влади Франсоа Митерана.
1983. Подноси оставку због неслагања са либералним заокретом левичарске Владе.
1984. Постаје министар просвете.
1988. Постаје министар одбране у другој влади Франсоа Митерана.
1991. Подноси оставку на месо министра одбране, услед неслагања с војним учешћем Француске у рату против Ирака.
1992. Напушта дирекцију Социјалистиче партије, да би несметано могао водити кампању против ратификације Мастрихтског споразума.
1993. Дефинитивно напушта Социјалистичку партију и потом оснива сопствену политичку странку – „Покрет грађана”.
1997. Постаје министар унутрашњих послова у Влади Лионела Жоспена.
2000. Оставку на место министра подноси по трећи пут, услед неслагања са политиком децентрализације коју је премијер Лионел Жоспен водио према Корзици.
2002. Основао је „Републикански пол”, покрет који је, окупља левичаре-републиканце и суверенисте.
2005. Води кампању против усвајања Европског устава.
2008. Постао је сенатор.

Жан-Пјер Шевенман постао је 1964. године члан „Француске секције радничке интернационале”, чијој ће трансформацији у Социјалистичку партију одлучујуће допринети 1971. године, када Франсоа Митеран дође на чело Странке. Након Митерановог избора за председника Републике 1981. године, Жан-Пјер Шевенман постаје министар за науку и индустрију. Две године касније подноси оставку на место министра због неслагања са либералним заокретом левичарске Владе. Прихвата 1984. године место министра просвете. Након поновног избора Ф. Митерана за председника Републике 1988. године, Жан-Пјер Шевенман постаје министар одбране. И на ову функцију ће 1991. године поднети оставку, због неслагања с војним учешћем Француске у рату против Ирака. Напушта дирекцију Социјалистиче партије 1992. године, како би несметано могао водити кампању против ратификације Мастрихтског споразума. Дефинитивно напушта Социјалистичку партију 1993. године и потом оснива сопствену политичку странку – „Покрет грађана”. У Влади Лионела Жоспена постао је министар унутрашњих послова 1997. године. Оставку на место министра подноси по трећи и последњи пут 2000. године, услед неслагања са политиком децентрализације коју је премијер Лионел Жоспен водио према Корзици. Пред председничке изборе 2002. године, на којима је био кандидат, основао је „Републикански пол”, покрет који је, окупљајући левичаре-републиканце и суверенисте, превазилазио класичну политичку поделу на левицу и десницу. Водио је 2005. године кампању против усвајања Европског устава. Биран је за народног посланика од 1973. до 1997. године, а 2008. године постаје сенатор.

И овакав летимичан поглед на каријеру Жан-Пјер Шевенмана показује да се, изнад свега и упркос свему, првенствено борио за властита политичка убеђења, показавши у томе велику снагу и независност духа. Није се либио да због политичког неслагања три пута напушта Владе. Такав политички ангажман упућује на постојање снажне и истинске политичке визије и моралног интегритета.

Политичка визија

Када су у питању озбиљне политичке теме, попут глобализације, ЕУ-е или НАТО-а, не може се рећи да је Жан-Пјер Шевенман ишао утабаним стазама политичке коректности. Противник либерализације, финасијске глобализације и свемоћи тржишта које атомизује друштво и деградира човека, Шевенман је кроз своју политичку активност покушавао да амортизује све негативне ефекте система који прави огромне разлике у прерасподели богатсва. Економски либерализам чини, такође, окосницу његовог односа према ЕУ-и. Жан-Пјер Шевенман се никада није борио против Европске уније као такве. Његов основни приговор европској изградњи и разлог због којег је водио кампању, како против Мастрихтског споразума, тако и против усвајања Европског устава, јесте тај што се ЕУ гради на либералним основама и што је постала инструмент „либералне мондијализације”. Европска идеја, велика и племенита, напросто је компромитована недостатком амбиција да Европа, заснована на нацијама које је чине, израсте у самосталног актера светске политике. Што више напредује постојећа европска изградња, то „европска ” има мање успеха од „америчке” Европе, а тај процес прети да од ЕУ-е направи „предграђе САД-а”. У том светлу треба схватити и Шевенманову критику НАТО-а, кога види, искључиво, као инструмент доминације САД-а и гарант очувања модела глобализованог света: „Нато, чије ширење на исток прати ширење Европске уније – када му не претходи – је алатка ‘меке’ хегемоније САД-а (осим за Србију)”. Шевенман је ове године оштро критиковао одлуку којом се Француска вратила у здружену НАТО команду. Тиме је, по његовом мишљењу, Француска додатно окрњила своју независност. У новим околностима, сматра Шевенман, више неће постојати могућност понављања 2003. године када се Француска супротставила америчкој војној интервенцији у Ираку.

Жан-Пјер Шевенман се никада није борио против Европске уније као такве.
Његов основни приговор европској изградњи јесте тај што се ЕУ гради на либералним основама и што је постала инструмент „либералне мондијализације”.
Тај процес прети да од ЕУ-е направи „предграђе САД-а”.
У том светлу треба схватити и Шевенманову критику НАТО-а, као инструмента доминације САД-а и гаранта очувања модела глобализованог света

Наведени ставови Жан-Пјер Шевенмана се заснивају на дубоким темељима и чврстим убеђењима. Истински хуманиста и републиканац (у француском смислу те речи), Жан-Пјер Шевенман се сам увек декларисао као левичар, иако, данас више није извесно каквог суштинског смисла има подела на левицу и десницу. Његов пример то уосталом најбоље потврђује. Више од левичара, Жан-Пјер Шевенман је, пре свега, етатиста. У његовом односу према држави, има нечег скоро светог. Та важност државе произилази из чињенице да је национална држава данас, још увек, према Шевенману, једини одговарајући оквир за политичку заједницу у којој се може прихватити закон већине. Национална држава је најпримеренији облик политичког организовања. Такво схватање се види и из друге суштинске критике коју Шевенман упућује европској изградњи. По њему, ЕУ, услед непостојања европског народа, гради неодговарајуће институције. Као конкретан пример, Шевенман наводи механизам одлучивања квалификованом већином. У контексту непостојања европског народа, нити јаког европског идентитета и осећаја припадности, Шевенман не види на основу чега би закон већинског одлучивања могао бити прихваћен. Другим речима, историјски, ЕУ још увек није подесан оквир за политичку заједницу која се управо дефинише прихватањем већинског принципа. Док се тако нешто не деси (ако се уопште деси), механизми појачане сарадње међу европским нацијама ће остати далеко примеренији.

Схватање државе као јединог подесног оквира политичке заједнице, упућује на то да се она мора чувати упркос покушајима распарчавања или слабљења националне кохезије. Покушај увођење посебног статута за Корзику је управо био разлог Шевенмановог напуштања места министра унутрашњих послова 2000. године. По његовом мишљењу, том приликом је прекршено фундаментално правилo према којем децентралзација не сме довести у питање националну солидарност и јединство Републике Француске (ова правило бисмо коначно морали научити и у Србији!).

Више од левичара, Жан-Пјер Шевенман је, пре свега, етатиста. У његовом односу према држави, има нечег скоро светог.
Држава се мора чувати упркос покушајима распарчавања или слабљења националне кохезије.

Због његовог етатизма, поједностављено би било сврстати Жан-Пјер Шевенмана на леву страну политичког спектра. Зато не треба да чуди што је 2002. године, у оквиру свог „Републиканског пола”, Шевенман окупио људе и леве и десне оријентације. У говору из Вансена, септембра 2001. године, у оквиру председничке кампање, рекао је: „Левица и десница ће у будућности наставити да постоје кроз разне облике и садржаје, али има нешто што је изнад деснице и што је изнад левице, то је Република”. Баш као што би Де Гола било поједностављено окарактерисати као десничара, било би поједностављено окарактерисати Шевенмана као левичара. И један и други превазилази ту поделу и издиже изнад свега Француску, када је Де Гол у питању, односно, Републику, када је реч о Шевенману. Ова важна терминолошка разлика свакако проистиче из другачијег поимања нације као категорије, при чему је Шевенманова, тзв. субјективна концепција нације, која се ослања на донекле једнострано читање Ренанове конференције о томе шта је нација, ипак подложна озбиљној критици.

“Има нешто што је изнад деснице и што је изнад левице, то је Република.”

Помињање Де Гола у тексту о Шевенману не представља случајност. Постоји нешто аутентично што повезује ова два Француза. То је њихово схватање политике и осећај величине Француске.

Схватање политике

Шевенманов политички ангажман је, попут Де Головог, оличење одговорности, амбиције и вере да ствари могу да се мењају, а то је вероватно сама суштина политике.

Шевенманова одговорност се превасходно види у његовом односу према политици као аргументованој и рационално утемељеној делатности. Иза сваке идеје, сваког политичког програма, сваке политичке визије мора стајати озбиљан интелектуални напор који Шевенману никада није био стран. Управо је Шевенман писац скоро свих политичких програма (заједнички програм Владе француске левице из 1972. године и Митеранов први председнички програм), који су француску левицу довели на власт 1981. године, први пут у историји Пете републике.

Жан-Пјер Шевенман, оснивач је неколико страначких и ванстраначких организација, у којима се одувек водила жива интелектуална расправа, попут ЦЕРЕС-а, основаног 1966. године или Фондације Рес Публика, основане 2004. године. Не треба да чуди што су овог интелектуалца у политици, на председничким изборима 2002. године, подржали људи попут филозофа Режиса Дебреа, историчара Макса Галоа, генерала и стратегa Пјер-Мариа Галоаа, публицисте Жан-Франсоа Кана и многи други.

Шевенман је писац скоро свих политичких програма (заједнички програм Владе француске левице из 1972. године и Митеранов први председнички програм), који су француску левицу довели на власт 1981. године, први пут у историји Пете републике.

Политички ангажман Шевенмана је и оличење амбиције за сопствену земљу, за Европу, за човечанство. Целокупна његова борба је борба за буђење Француске, иако је, сасвим логично, у његовом јавном деловању присутно жаљење што водеће елите нису на висини задатка. Наступ француског министра спољних послова Де Вилпена 2003. године, у Савету безбедности, у дискусији о Ираку је за Шевенмана савршен пример истинског политичког деловања. Баш тада, у том говору и супротстављању америчкој сили, за Шевенмана, Француска је била достојна себе, Европе и света. Управо се у таквом делању огледа Шевенманова амбиција. Нажалост, та амбиција се исувише ретко реализује. У таквим приликама, за разлику од већине индоктринираних Западних званичника, Жан-Пјер Шевенман разоткрива суштину ствари. Пишући о ембаргу који је Запад наметнуо Ираку деведесетих година прошлог века, а који је однео велики број жртава, Шевенман наглашава: „Ако у том светлу морамо ценити једну цивилизацију, тешко да онда можемо бити поносни на нашу”. Жан-Пјер Шевенман се, такође, противио бомбардовању Србије 1999. године и оштро је критиковао признање сецесије Косова и Метохије 2008. године.

Жан-Пјер Шевенман

Коначно, Шевенманов политички ангажман је оличење вере да се ствари кроз непрестану борбу, ипак могу променити. И након више од четрдесет година борбе против „доминантних ветрова”, та вера је остала нетакнута: „Упркос тренуцима истрошености и равнодушја, обраћање људској савести никада није јалово”. (…) „Шта је мистерија тих, на први поглед мало вероватних, поновних изворишта [враћања истинском политичком деловању], ако није та да борба оплођена мишљу, никада није узалудна”.

А где је Србија?

Србија данас, када је у питању јавна сцена и доминантна идеологија, није у много бољем положају него што је Француска, која се описује у уводу овог текста. Као и Француска, Србија је данас дезоријентисана и поклекла. Као и њену, и српску елиту чине мали људи без вере у себе и вере у сопствену државу. Срби су данас заборавили (а онима који то нису заборавили се сваким даном простор све више сужава) оно што и Жан-Пјер Шевенман зна о Србима и због чега Србе поштује. А то је да смо храбар и велики народ, један од ретких народа који је пружао истински отпор новом глобализованом тоталитаризму. И колико год борба против „доминантних ветрова” била тешка, једино решење је у истрајности. Због тога је политички ангажман Жан-Пјер Шевенмана за нас узоран. Из тих разлога и долазак Жан-Пјер Шевенмана у Србију, у Београд, на позив Фонда Слободан Јовановић, представља изузетну част.

Аутор је уредник трибине Фонда Слободан Јовановић

Иза захтева за већом аутономијом Војводине, створен је пројекат који претвара читаву земљу у сличне аутономне регије. У име демократије, политичким насиљем, ствара се историјска фрагментација државе српског народа. Због једне покрајине и мађарске мањине у њој цела се Србија разграђује.

Овако за “Новости” коментарише предлог новог статута Војводине и најављену “високу децентрализацију” земље историчар др Милорад Екмечић, аутор студије “Регионализам између слободе и новог насиља”.

Иако је пројекат регионализације данас најјаче и најакутније истакнут у Србији – истиче академик Екмечић – он је један општи европски кошмар. Мислим да ће и даље тај пројекат бити што је и досад био – споља увезени и споља спонзорисани напор да Србија постане модел реорганизације Европе на регионалној основи.

академик др Милорад Екмечић

Зашто сматрате да је то “општи европски кошмар”?

Екмечић: Свака земља Европе има више или мање проблема са регионализацијом. Ни у једној од њих то није спонтани покрет настао изнутра, као процес дозревања демократије и њеног раста ка новим историјским висинама. Регионализација континента нигде неће успевати, али ће свуда бити присутна као трулеж који политички развој води у неком другом смеру. У Италији данас само 23 одсто народа пристаје на то.

Где, када и у ком идеолошком оквиру је настала идеја Европе регија?

Екмечић: Идеја европских регија настала је у оквиру католичке политичке идеологије и на тој општој основи у модерно време претворена у политичке покрете из различитих извора. Најстарији корен је у Италији средине 19. века, у конфликту присталица стварања унитарне националне државе с краљевском династијом на челу и заступника (кон)федерације италијанских покрајина под вођством папе. Ова друга Италија је требало да буде модел како се и Европа може ујединити преко националних регија. Ту идеју снажно је подржала папска енциклика Rerum novarum из 1891, објављена четрдесет година касније, из које је потекла социјална идеологија Католичке цркве у минулом столећу. Папа Јован Павле Други је у мају 1991. објавио дуго припреману енциклику Centessimo Anno (Стотину година) у којој је обновио све ове идеје, што на посредан начин говори о њеном значају на дужи рок, али акценат ставља на регије и регионализацију.
Оживљавање старог духа регионализације у Европи почело је и раније са расправама које је Карнегијева задужбина за мир завршила пројектом “Самоопредељење у новом светском поретку! 1990″. Сви каснији актери око Косова и граница у Босни били су челници Карнегијеве задужбине (Олбрајтова, Холбрук, Абрамовиц, Шефер и други).

Идеја европских регија настала је у оквиру католичке политичке идеологије и на тој општој основи у модерно време претворена у политичке покрете из различитих извора.
Оживљавање старог духа регионализације у Европи почело је и раније са расправама које је Карнегијева задужбина за мир завршила пројектом “Самоопредељење у новом светском поретку! 1990″.

У поменутој студији кажете да је Немачка “права домовина” идеологије данашњег регионализма?

Екмечић: У великој дебати о будућности немачке националне државе 1984, један од најугледнијих историчара створио је тезу да је “нација мртва, живела регија” (Die Nation ist Tot. Es lebe die Region). Та теза је постала застава нове науке о нацији као вештачкој творевини у историји. Заборављамо да су два политички, социјално и војно различита дела Немачке ипак постали једна целина. Истовремено, немачка влада финансира организације (FUEV, EZM), институте и пројекте који се баве проблемима мањина (њиховом трансформацијом у “етничке заједнице”) и подстичу унутрашње одвајање и територијалне аутономије у другим државама.

У светлу ових концепција и пројеката на којим начелима би почивала нова архитектура Европе?

Екмечић: Сви ови пројекти имају за циљ растакање старих суверених нација. У енциклици папе Војтиле (читао сам је на италијанском, оригинал је на латинском) формулисана су три основна принципа новог европског устројства – федеративност, супсидијарност, интегритет. Федерација се не односи на јединствену националну државу, већ на покрајинске етничке заједнице којима је културна сродност основни критеријум етничког идентитета. Председник Клинтон је 15. априла 1999. пред Америчким удружењем новинских издавача, објаснио зашто се залаже за Косово и ратује са Србима званичном америчком стратегијом да “се ми боримо против идеје да државност мора бити основана на етницитету”. Ричард Холбрук је написао да је Дејтонским споразумом рушен систем створен у Версају 1919. Хоћу да кажем: расправе о регионализму нису дошле из нашег народа, него су дошле споља, као експеримент стварања будућег света без националних држава! Стаљин је једном Ђиласу рекао да свака велика сила има право да окупираним државама намеће свој концепт друштвене организације. Данашња Америка управо то ради.

Заборављамо да су два политички, социјално и војно различита дела Немачке ипак постали једна целина.
Истовремено, немачка влада финансира организације (FUEV, EZM), институте и пројекте који се баве проблемима мањина (њиховом трансформацијом у “етничке заједнице”) и подстичу унутрашње одвајање и територијалне аутономије у другим државама.

У предлогу Статута Војводине пише да је она “део Србије а уједно и европска регија”.

Екмечић: У својој последњој књизи “Дуго кретање између клања и орања” написао
сам да је Војводина замишљена да буде један еврорегион, у заједници са још три жупаније југоисточне Мађарске и четири румунска округа. Тај регион би имао територију од 77.000 квадратних километара и 5.200.000 становника – дакле, више него Хрватска и можда Србија без Војводине. Читав пројекат води “Друштво југоисточне Европе” из Минхена, а финансира немачка влада. Циљ пројекта је да слични еврорегиони створе нову Европу. Војводина је, дакле, замишљена као “експериментално подручје нове интеграције”, којом би се превазишла подела на јединствене и суверене националне државе.

Војводина је замишљена да буде један еврорегион, у заједници са још три жупаније југоисточне Мађарске и четири румунска округа.
Читав пројекат води “Друштво југоисточне Европе” из Минхена, а финансира немачка влада.

Академик Чедомир Попов је, такође за “Новости” изнео исто гледиште?

Екмечић: Војводина би, у том случају, више зависила од Мађарске и Немачке него од Београда. Ако о овом питању ћутимо данас можемо убудуће очекивати веће бродоломе. Не сме се играти са судбином територија. Наши актуелни политичари нису уопште припремљени, да не кажемо квалификовани, да воде озбиљну државну политику.

Шта регионализација Европе у основи значи?

Екмечић: Ако се регије не оснивају на концепту да је нација заједница језика, дакле, на етничкој основи, него на идеји да је култура једне регије основа њене аутономије, то даље значи да би се једна Немачка са новоствореним регијама на континенту могла ујединити и контролисати више од 190 милиона становника у Средњој и југоисточној Европи и поново била велика сила.

Не треба прецењивати политичку позадину војвођанског аутономаштва.
Ради се о партијским групама појединаца који су добили министарске фотеље само због потребе Демократске странке да коалицијама осигура своју већину.
А ради се и о снобизму доста интелектуалаца.

Ако се олако укида национално опредељење, мења се и поимање демократије?

Екмечић: Државни секретар Хилари Клинтон недавно је на телевизији казала да демократија није само слободно бирање на изборима, него и слобода мањина, слобода штампе. Шта остаје од природног права човека на слободу, ако нација није природна појава у којој сваки грађанин учествује у владању? Слобода националних мањина, како је дефинишу Сједињене Државе, слобода штампе у условима када су готово све новине у Србији прешле у власништво западних милионера и корпорација, само су средства за дезинтеграцију државе, ако народ у њој не одлучује о политици коју влада води. Увек су велики ратови, са хладним ратом у том скупу, завршавали стварањем ауторитарних великих држава, кризама демократије и тенденцијама новог освајања света.

Регионализам је код нас и почео са захтевом Брозових аутономаша?

Екмечић: Не треба прецењивати политичку позадину војвођанског аутономаштва. Ради се о партијским групама појединаца који су добили министарске фотеље само због потребе Демократске странке да коалицијама осигура своју већину. А ради се и о снобизму доста интелектуалаца који не знају разликовати зрно од кукоља у ономе што се назива европска Србија. Расправа о регионализацији целе Србије почела је још 2001. Др Бранислав Стојанов је тада цртао мапу Србије са шест великих региона. Наши научници су на то брзо одговорили. Најзначајнија је студија Мирјане Стефановски “Разградња Србије” (“Хришћанска мисао”, септембар 2001). Ненад Чанак је у “Новостима” (15. децембар 2008) писао о “пет аутономија у Србији”, а “Политика” је 5. јуна ове године објавила мапу са седам региона за равномернији економски развој. Уследио је захтев политичара Рашке области да територија општина с муслиманском већином мора бити будући еврорегион. Нека нам помогне неко из васионе да наши политичари проговоре о стварима о којима нешто знају.

ВАТИКАНСКИ ЗАБРАН

Magna carta gentium et regionum коначни је програм Федералистичког савеза европских народних група (Foderalistiche Union Europäischen Volksgruppen) усвојен на конгресу у Будимпешти 1992. са циљем да у европским покрајинама развија свест покрајинског идентитета.

Иза свега стоји идеја немачког “либералног империјализма” из 1918, као покрет за ослобођење угњетених европских држава и мањина, да се Немачка из пораза у два светска рата може ујединити са суседним покрајинама сродне културе и сачињавати заједницу нове велике силе од 190 милиона становника.

До уласка у ЕУ, Аустрија је тај циљ претворила у стратешку основу постојања и помагала у његовом остварењу. Затим су то наставиле групе католичких клерикалаца (Ерхард Бусек, Арнолд Зупан)

Волтер је још пре Француске револуције говорио о Европи као заједници сродних земаља?

Екмечић: Волтер је вели републиканац. Мислио је да је источна граница Европе тачно по линији источне границе Пољске. Наполеон је говорио истим језиком. Источне границе Пољске сматрао је источним границама Европе. Невоља је у томе што, као ни Волтер, ни он није знао које су источне границе Пољске. Неки то не знају ни данас. Украјинско одвајање од Русије је на тој основи. Дух католичке нетолеранције отровао је главу знатног дела украјинске националне елите, а цела ће се криза тамо решавати бурно у оквиру неких будућих европских и светских невоља. Сада је Европа ватикански забран. Од 12 владара Европе који су у Мастрихту 1992. срушили Југославију, шесторо је било католичких.

ВЕЛИКА ПОВЕЉА

Одредба о Војводини као делу Србије и европској регији као да је преписана из Велике повеље народа и регија FUEV?

Екмечић: Magna carta gentium et regionum  коначни је програм Федералистичког савеза европских народних група (Foderalistiche Union Europäischen Volksgruppen) усвојен на конгресу у Будимпешти 1992. са циљем да у европским покрајинама развија свест покрајинског идентитета. Иза свега стоји идеја немачког “либералног империјализма” из 1918, као покрет за ослобођење угњетених европских држава и мањина, да се Немачка из пораза у два светска рата може ујединити са суседним покрајинама сродне културе и сачињавати заједницу нове велике силе од 190 милиона становника. До уласка у ЕУ, Аустрија је тај циљ претворила у стратешку основу постојања и помагала у његовом остварењу. Затим су то наставиле групе католичких клерикалаца (Ерхард Бусек, Арнолд Зупан) у уверењу да се Средња Европа може јавити и у Европској унији, а била би заједница покрајина сродне, средњоевропске културе, а не етничке подлоге. Зупан је објавио један пројекат, по коме би требало да се у покрајинама “изазове промена у главама људи”, у државним установама пропагира вишејезичност, из уџбеника и медија потискује национализам; да се стварају “академије доброг суседства”, уместо великих банака “националне штедионице”. Црна Гора и Војводина су већ добиле овакве академије. Једино је Аустријска академија наука послала представника на скупштину “војвођанске академије наука”.

Вечерње Новости, 24. 10. 2009.

Матија Бећковић

Не могу прежалити
Што неким случајем
Није жив Султан Мурат
Па да одем на Косово поље
Да му се извиним

Прво бих набрао
Пуне руке божура
И фино их увио у тробојку
Па главом на Видовдан
Бануо пред његов чадар

Извини Падишаху што оволико касним
Ко ће ме разумети ако ти нећеш
Много си ишао испред свог времена
Оно што је теби било јасно још онда
Ја сам схватио тек сада

Све си нам искрено и отворено говорио
Али ниси имао коме
Ко је онда могао и помислити
Да ћеш ти испасти поштенији
Од свих који су долазили после тебе

Ти ниси освајао свет
А да нико твој не погине
Нити си ратовао скривен иза облака
Него си дошао лично
И све платио својом главом
Ниси ме ослобађао него поробљавао
Нити си ме нагонио да те молим
Да ме окупираш и заробиш

Да сам те послушао
Где би ми крај био
Што да не будемо Турци
Кад више ни Турци нису Турци
Кад је и Французе срамота што су Французи
И Русе што су Руси
И Јапанци што су Јапанци
Камоли да Срби могу бити Срби

Али ако Султан ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На оној истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу

Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца

Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г.П.
Кога је занело сопствено име и презиме

Али ако се ни Султан ни Надвојвода
И поред најбоље воље
Нису могли толико издвојити
И надживети свој век
Ако је могао ико
Фирер је могао
Шта је то за њега
Кад је већ толико волео да живи
Макар да не умре
Док га измолим да ме прими
И чује шта ћу му рећи

Знам колико си заузет
И да имаш посла преко главе
Само сам дошао да ти кажем
Да знаш да знам и памтим
Ти ниси заратио само са мном
Ни бомбардовао само мене
За мене си увео квоту сто за једног
И ње си се поштено држао
Мада си мислио да је мало и хиљаду
А ови су убијали ни због једног
И све одједном и с реда и заједно

Истина ја сам прекршио дату реч
И пред целом планетом пљунуо те у лице
Нико мој није подигао руку на твој поздрав
Држећи је при себи као да је узета
А оне који су ти се нашли с руке
Никад ниси заборавио
И боље су прошли од мене

Уосталом ти си био сликар
Какав такав
И уметник какав год
Имао си дара каквог било
И сликао си колико толико
И стајао си пред штафелајем
Колико год си стајао
Ипак си стајао
И за толико ниси жарио и палио
И из тебе је провирило нешто људско
И на крају крајева
Ти си се убио
Што ти сви признају
И умеју да цене
То није учинио нико после тебе
А није да нису имали разлога
Нови варвари с атомским главама
За које је твој гас мачији кашаљ

ПУТ КОЈЕГ НЕМА
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Београд, 2009.

Петар Т. Петковић

Владавина народа као суштинска претпоставка демократске државе огледа се у једнаком и загарантованом праву свих њених грађана да активно учествују у изградњи сопственог друштвено-политичког поретка. Међутим, сваки облик владавине, укључујући и демократију, оног момента када преврши меру остварења свог основног принципа почиње да руши сам себе. Најчешћи узрок ове аутодеструкције лежи у партијској самодовољности онe власти која своје постојање не заснива на подршци грађана који су ту власт изабрали, већ на сопственој перцепцији друштвене стварности. Владавина у име народа устројена на овакав начин, претвара се у владавину против народа, грађанска равноправност у грађанску неравноправност, а идеја слободе у идеју тоталитаризма.

Поменут концепт „демократије” чији је изворни принцип дубоко нарушен, више од годину дана суверено господари грађанима Србије, претварајући их у беспомоћне посматраче сопствених судбина. Почев од прекрајања изборне воље, па све до скривеног доношења суштинских државних одлука, занемаривање народног гласа постало је манир владајуће коалиције. Грађани Србије, налазећи се на маргинама политичког живота, стекли су услове не само да се ништа не питају, него да ништа и не одлучују. Међутим, свако одлучивање које се остварује мимо воље народне већине чини и одлуку али и оног који одлучује нелегитимним. Зато судбина земље не сме да зависи од појединаца, већ само од друштва у целини, чије је искуство једини сигуран залог очувања културне и националне особености будућих генерација. Све док се низом државних радњи и одлука такав поредак не угрожава, за грађане Србије има наде у годинама и деценијама које долазе.

Поменут концепт „демократије” чији је изворни принцип дубоко нарушен, више од годину дана суверено господари грађанима Србије, претварајући их у беспомоћне посматраче сопствених судбина.
Почев од прекрајања изборне воље, па све до скривеног доношења суштинских државних одлука, занемаривање народног гласа постало је манир владајуће коалиције.
Грађани Србије, налазећи се на маргинама политичког живота, стекли су услове не само да се ништа не питају, него да ништа и не одлучују.

Свест o дуготрајном очувању националне супстанце као да не постоји код садашњих представника власти у Србији, који своје искуство самоуверено претпостављају народном искуству. Стратегијом обмане, Влада Србије настоји да предупреди последице свог сопственог страха. Пре свега, страха од грађанског изјашњавања, које би могло да поремети унапред утврђени курс којим држава Србија треба да иде. То је разлог због чега се најважније политичке одлуке доносе релативизацијом утврђене демократске процедуре, без претходне јавне расправе, уважавања мишљења и стручних анализа. Једна од таквих одлука чије би доношење могло да буде осујећено уколико би се грађани о њој изјашњавали односи се на чланство Србије у НАТО.

Сазнање да је процес НАТО интеграције увелико у току, дошло је оног момента када је суштински део опозиције изашао са идејом о расписивању референдума о НАТО чланству и тиме донекле прекинуо сабласно ћутање владајуће коалиције али и медија о овом питању. (Када смо последњи пут на ТВ-у чули озбиљну дискусију о НАТО?!) Иницијатива о референдуму најјасније је показала колико се НАТО приближио Србији. Ако обратимо пажњу на интезитет активности које по питању НАТО чланства предузимају државе у нашем најближем окружењу, увидећемо да је политика НАТО експанзије на Балкан подједнако намењена и Србији. У ствари, овај регионални контекст, посебно од доласка потпредседника САД-а Џозефа Бајдена, осветљава суштинске геополитичке недоумице везане за Србију.

Сазнање да је процес НАТО интеграције увелико у току, дошло је оног момента када је суштински део опозиције изашао са идејом о расписивању референдума о НАТО чланству и тиме донекле прекинуо сабласно ћутање владајуће коалиције али и медија о овом питању.

Кључни разлог посете другог човека Беле куће Сарајеву, Београду и Приштини био је отворени разговор о евроатлантским интеграцијама ових двеју „спорних” држава, чије се доминантно српско становништво услед специфичности историјских опредељења никада идејно није уклапало у програм НАТО Пакта (овај аспект посете медији у Србији потпуно су минимизирали). Чланством Србије и БиХ у НАТО реализовао би се вишедеценијски план америчке спољне политике који, преко укидања Југославије као историјски кохерентог простора српског живља, сеже све до друге половине 20. века и генерала Двајта Ајзенхауера. Балканизацијом (синоним за територијалну уситњеност) САД су успеле да у НАТО структуру усисају сада и оне државе, које због раније суштинске повезаности са Србијом нису могле да остваре чланство у овој војној алијанси. Исход свега тога је да данас од целог Западног Балкана (геополитичка кованица Карла Билта) само централни и северни део Србије није под контролом НАТО Пакта, док преостале три државе (Македонија, Црна Гора и БиХ) то још нису само формално.

Што се Македоније тиче, она је испунила све захтеве прописане МАП-ом (Membership Action Plan – Акциони план за чланство у НАТО) и позив за чланство нестрпљиво чека још од НАТО самита у Букурешту 2008. на коме јој је приступ привремено одложен због билатералног спора са Грчком око имена. Такође и Црна Гора се увелико креће као НАТО Пакту, о чему нас је, приликом недавне опроштајне посете генералног секретара НАТО Јап де Хоп Схефера, обавестио председник Владе Мило Ђукановић рекавши да је «реална и здрава амбиција да до краја ове године Црна Гора буде део МАП-а». Ову констатацију, на свој начин, потврдили су и НАТО експерти оценивши да је Влада Црне Горе остварила преко 80% преузетих обавеза Индивидуалног партнерског акционог плана (IPAP). Али свакако најрелевантнија је била изјава самог генералног секретара који је оценио да је чланство у НАТО, не само за Црну Гору, већ за цео регион, једини рецепт који обезбеђује трајну стабилност.

Данас од целог Западног Балкана (геополитичка кованица Карла Билта) само централни и северни део Србије није под контролом НАТО Пакта, док преостале три државе (Македонија, Црна Гора и БиХ) то још нису само формално.

Процес НАТО чланства отпочео је и у БиХ, и то 10. јуна ове године када је потписом српског члана Председништва Небојше Радмановића, донета одлука о подношењу захтева за добијање МАП-а. Како се овом иницијативом БиХ озбиљно доводе у питање српски национални интереси, посебно у контексту даље будућности Републике Српске, ово разматрање много је више од регионалног сагледавања ствари. Забринутост конкретно долази због најновијег захтева НАТО за реформом Устава БиХ (у досадашњој историји НАТО овај услов никада није тражен ниједној чланици овог савеза). „Мислим да су веома важне све реформе које се одвијају, укључујући и реформе одбране у којој вам НАТО пружа подршку и друге реформе, посебно уставна реформа. Надамо се да ћете у скоријој будућности, што је могуће пре, задовољити све услове”, биле су речи генералног секретара НАТО. С тим циљем у септембру ове године одржана је НАТО вежба под покровитељством Америчке команде за Европу у касарни Козара у околини Бањалуке чији је циљ био несвакидашње усаглашавање обавештајних система Српске и НАТО. Таква, политички неочекивана, атмосфера у Републици Српској само је рефлексија тренутног политичког стања у Србији као и односа њене власти према НАТО. Ову тврдњу најпластичније поткрепљује изјава председника Србије Бориса Тадића дата с намером да се брже боље предупреди ефекат писма које је Војислава Коштунице упутио премијеру Додику о разматрању предлога за расписивање референдума у РС о чланству у НАТО (у међувремену је премијер Додик уважио предлог председника ДСС-а). У тој изјави председник Тадић, наглашавајући како је Коштуничин предлог опасан за међународни статус Србије, поставља питање „због чега би се било који Србин мешао у унутрашње ствари БиХ”. Овакво иступање председника Тадића само је један од примера на који начин власт Србије настоји да реши питање НАТО чланства – тајно, пажљиво пазећи да ова тема не постане предмет јавне расправе.

Док Северноатланстка алијанса убрзано склапа преостале коцкице мозаика централне и источне Европе, немогуће је да једино у држави Србији НАТО није тема.
Оваквом прећутном политиком према НАТО, Влада Србија додатно погоршава сопствену ситуацију.
Врло је важно на време отворити карте, како би Србија била у прилици да, рефререндумом о НАТО чланству, сачува своју вековну војну неутралност.

Дакле, док Северноатланстка алијанса убрзано склапа преостале коцкице мозаика централне и источне Европе, немогуће је да једино у држави Србији НАТО није тема, тим пре што је Србија у безбедносном смислу кључни фактор стабилности на Балкану. Изјаве представника Владе, посебно министара одбране Шутановаца да «НАТО није на дневном реду и да се о њему не размишља», само потврђују сву тајновитост НАТО процеса. А Влада у овом моменту ћути јер настоји да својом тобожњом неодлучношћу додатно калкулише са евроатланским представницима од чије евентуалне великодушности би зависио и коначан одговор власти Србије. Оваквом прећутном политиком према НАТО, Влада Србија додатно погоршава сопствену ситуацију, чинећи да НАТО уместо слободне одлуке убрзо прерасте у услов Србији, који се правовременим деловањем, тј. што хитнијим расписивањем референдума ипак може избећи. Врло је важно на време отворити карте, како би Србија била у прилици да, рефререндумом о НАТО чланству, сачува своју вековну војну неутралност која као институт међународног права, посебно као карактеристика европске праксе, може само да буде савезник на путу даљих међународних интеграција Србије. Ако је неутралност нешто лоше, због чега би Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта (чланице ЕУ) и Швајцарска упорно истрајавале у свом неутралном статусу не приступајћи НАТО Пакту, а притом дајући изузетан допринос Европи, посебно у области безбедности, спољних послова, економије. Колико је војна неутралност интегрални део политичке културе и стратешког размишљања ових држава, најбоље сведочи пример аустријског народа који је на референдуму 1994. одлучивао да ли ће приступити ЕУ. Две трећине аустријских грађана се тада изјаснило за ЕУ, али једино под условима који гарантују очување њихове војне неутралности. (Аустријски Парламент је морао да дода амандман у Савезни Устав чл. 23 F по коме учешће и обавезе Аустрије у Заједничкој спољној и безбедносној политици CFSP, другом стубу ЕУ, неће угрозити аустријску неутралност.)

Референдум о чланству у НАТО, не представља израз никакве српске фрустрације, већ искључиво потребу поштовања воље већине и демократске процедуре.
Баш као што је стопирана одлука да српски војници учествују у НАТО вежби у Грузији оног момента када је та информација доспела у јавност, исто тако, референдумом о чланству у НАТО, јавност Србије треба да стопира сваки покушај наметнутог одлучивања које не уважава вољу грађана.
Грађани Србије су ипак ти који имају последњу реч када је демократија у питању.

Ово је важно непрестанo истицати, наводећи примере малих али развијених земаља на тлу Европе, које су традиционално војно неутралне, како би грађани Србије увидели да постоје и друга европска решења која не подразумевају ни изолацију нити повратак у деведесете. (Заправо, иронија је хтела да баш они, који су се згражавали над периодом деведесетих, сада су креатори стања које у свим сегментима подсећа на некадашњу незапосленост, инфлацију, отпуштања, медијски мрак, диктатуру, фиктивног премијера, завађену опозицију итд.)

Србији је циљ да референдумом, а самим тим и војном неутралношћу задобије нове пријатеље а не блоковске непријатеље, да оствари свестрану економску добит, а не расход због ратовања по свету, да се бори против корупције а не тероризма, да гради привредну инфраструктуру а не стране војне базе и постројења за нуклеарне ракетне системе. Треба истаћи да референдум о чланству у НАТО, не представља израз никакве српске фрустрације, већ искључиво потребу поштовања воље већине и демократске процедуре. Баш као што је стопирана одлука да српски војници учествују у НАТО вежби у Грузији оног момента када је та информација доспела у јавност, исто тако, референдумом о чланству у НАТО, јавност Србије треба да стопира сваки покушај наметнутог одлучивања које не уважава вољу грађана. Грађани Србије су ипак ти који имају последњу реч када је демократија у питању.

У краћој верзији oбјављено у магазину “Печат“, бр. 86.

Први тим бившег НИН-а, приморан да наступи анонимно, обија прагове листова и телевизија, шаље апеле истакнутим јавним личностима, не би ли обзнанили њихов вапај да се не дозволи даље претварање часописа у инфо карикатуру.

Први тим бившег НИН-а, приморан да наступи анонимно, обија прагове листова и телевизија, шаље апеле истакнутим јавним личностима, не би ли обзнанили њихов вапај да се не дозволи даље претварање часописа у инфо карикатуру.

Заиста, без много листања, да се закључити да је некада најбољи српски и југословенски недељник данас играчка нове селекције новинара. За њих нема алтернативе, осим вежи коња…. где газда каже.

Ти мисионари из високотиражног листа, који су на „блиц” освојили уређивачку политику и колумне НИН-а и без отпора јавности потисли боље од себе, јер на папиру све је легално и легитимно, часопис пресвлаче у жутог сапутника Wацовој „старој дами”.

Ко је прочитао досадашње бројеве НИН-а, у новом власништву, који је недавно продат Рингеру заједно са просторијама, али и са немерљивим учинком високог угледа (све за за пуких 800.000 евра ), заиста стиче утисак да се ради о „зезању кризе”.

Под тим насловом је нова концепција сагледавања стварности представљена на насловној страни једног од бројева.Још, ако је тачно, да су само просторије бившег НИН-а ових дана понуђене за троструко више пара, знаће се ко је зезнут, а ко се у кризу уградио добитком.

Док доказани аутори некадашњег НИН-а губе простор, новинари декретлије пишу и за свој жутим подвучени матични дневник, али и за НИН. Паралелно. То је дакле та чувена формула транзиције, да се уз помоћ „невидљиве” руке од готовог прави вересија..

Довољно је бацити поглед на уводник написан од стране новинарке, некадашње врло национално прегрејаване Дуге, па сада у обрнутој улози, која води хајку протин национално опредељених које сврстава у хулигане, као преко партијског мегафона. Сипа ватру по рецепту директива из ЦК.

Хоћемо ли поново, завођени и залуђени, јер медијски рат против Србије не јењава, све док не буде раздробљена, бити ухваћени и у ову ринге раја, ујдурму.
Од недавно и са магазина жртвом транзиције, иза кога стоји нешто што није НИН,а није ни недељник. Лажно представљање у туђем перју.

У данашњем српском новинарству, да не набрајам листове које уређује продужена рука страних акционара, тајкунског и дипломатског лобија, недвосмислено владају људи огромних апетита и амбиција, али оболелих од тоталне амнезије.

Они деле памет са позиција глобализма и неолиберализма, а потпуног заборава, шта су за кога и како некада писали. Додуше, увек у дворским улогама, данас у миљеу отвореног антисрпског једноумља, а у све лажнијем вишепартизму. Да ли су све то учили још у Кумровцу?.

Они попут апокалипсе језде медијском спрженом земљом Србијом у име ружичасте елите, Ти делатници медијског прања мозгова би да за потребе власти још извргну и руглу и понижењу све оно што је ова досад издала, продала или ћутке предала.

Као део тог сценарија имамо и општи преваспитни цунами уперен на рају, којој се нуде врсне варијанте заглупљивања. Почевши од ТВ глупирања уживо, до добијања аутомобила телефоном, па пута у бању, кућу из снова и све то седењем у столици, испред телевизора. Бесплатно. Без рада.

Поручује се раји да је опасно изаћи на улицу, а да је боље држати се порука и понуда малог екрана. У том виртуелном свету, пуном пресних лажи, црева тише крче, а хормони среће цветају без правог повода.

Коначно морамо се упитати да ли нам је и за то искључиво други крив и како то да се пред очима целе Србије распродао странцима цео информативни систем.
Тај антисрпски „милосрдни анђео” не засипа бомбама већ добро упакованокм пропагандом, а најревноснији војници су му из редова домаћих лажних заговорника толеранције и тобожњих противника „говора мржње”.

Ако се цела прича мало дубље зачепрка, испада да је у српској политици и журнализму, као у археологији. Што дубље копате све су новији слојеви сазнања, а тиме и опипљивије истине колико је полувековно бољшевичко једноумље пало на плодно тло овдашњих спин мајстора демократуре.Ударило је темеље садашњем моралном расапу, а тиме и уништењу историјских вредности Србије, у које, када је у питању информисање, свакако спада НИН.

У целом том сплету инфо интрига, где доктори, пошто су претходно ошишали бирачко рајетинско стадо, сваком појединачно убризгавају страх од пандемије свињског грипа, ошамућенима препоручују да на једној од сеанси Великог брата, у виду компензације, за одузете мотиве и просперитет, гледају „секс уживо”.

Терају рају да се у улози пасивног посматрача задовољава идиотима, који су пристали да буду дворске луде на ползу промотера истополних бракова и слободе робовања наметнутим извитопереним вредностима Хоћемо ли поново, завођени и залуђени, јер медијски рат против Србије не јењава, све док не буде раздробљена, бити ухваћени и у ову ринге раја, ујдурму. Од недавно и са магазина жртвом транзиције, иза кога стоји нешто што није НИН,а није ни недељник. Лажно представљање у туђем перју.

Надметање српске политичке елите, почевши од председника, ко ће се домоћи микрофона и ока камере, одмах после победе Антићевих момака, и готово потресне изјаве овог честитог човека „то је успех Србије”, који је наш углед и не само фудбалски вратио на ниво самопоштовања, јако наличи управо на медијску подвалу „гребања” о туђ зној морални и сваки други капитал.

Заиста смо добили листове и магазине и ТВ по мери наше петооктобарскер елите. Коначно морамо се упитати да ли нам је и за то искључиво други крив и како то да се пред очима целе Србије распродао странцима цео информативни систем. Тај антисрпски „милосрдни анђео” не засипа бомбама већ добро упакованокм пропагандом, а најревноснији војници су му из редова домаћих лажних заговорника толеранције и тобожњих противника „говора мржње”.

Видовдан

Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост, издавач, Правни факултет: Центар за публикације и Досије, Београд, 2007.

Read the rest of this entry »

Александар Никитовић

Српска државно-национална идеја руководи се начелом да српска државност увек има примат у односу на било који други политички или идеолошки циљ. Историјски гледано ова идеја први пут је напуштена 1918. године, када је првенство уместо српске државности преузела југословенска државност. Други пут ова идеја је напуштена 1945. године, када је српска државност двоструко потиснута и од југословенске државности и од комунистичке идеологије. Током целог 20. века српска државност не само да није имала примат, већ је скоро била укинута или дубоко потиснута у други план.

Последице потискивања српске државности у 20. веку су у сваком погледу несагледиве и још дуго ћемо их плаћати. У сваком случају обе идеје које су задобиле примат у односу на српску државност, и Југославија и комунизам, трајно су нестале са историјске сцене. После ових пролазних појава поново се успоставила српска државност као трајна историјска категорија. Сасвим је оправдано размишљати да би многи државни и национални интереси српског народа данас у много већој мери били остварени да је 1918. или 1945. начело примата српске државности однело победу.

Када се данас чује парола званичне политике како ЕУ нема алтернативу, јасно се види намера садашње власти да после југословенства и комунизма првенство над српском државношћу треба да добије и ЕУ. Јер ако нешто нема алтернативу, онда је реч о највећој вредности којој се све подређује.

Можда би наши евроекстремисти могли нешто да науче од Ираца. Они нису ишли са екстремизмом да ЕУ нема алтернативу, већ су полазећи од заштите ирске државности кроз два референдумска круга о Лисабонском споразуму обезбедили поштовање својих државних и националних интереса, а пре свега војну неутралност Ирске. За разлику од Ирске која полази од заштите своје државности, садашња власт у Србији је дајући првенство ЕУ над српском државношћу признала Еулекс, потписала споразум о граници између Србије и Косова и уместо да тужи један број држава пред Међународним судом затражила је мишљење тог суда, које је иначе необавезујуће.

Некада Југославија и комунизам нису имали алтернативу, а данас ЕУ нема алтренативу. Ове тешке заблуде плаћамо превисоком ценом. Историјско искуство потврђује само трајну делотворност српске државно-националне идеје која се руководи начелом да српска државност увек мора имати примат. То подразумева да контекст међународних односа и међународне интеграције увек посматрамо кроз призму користи за српску државу.

Када се данас чује парола званичне политике како ЕУ нема алтернативу, јасно се види намера садашње власти да после југословенства и комунизма првенство над српском државношћу треба да добије и ЕУ.

Ирци су били спремни да зарад очувања војне неутралности сруше Лисабонски споразум. При том Ирска никада није била нападнута од НАТО пакта, нити је НАТО на делу ирске територије стварао своје марионетске творевине у којима је „НАТО коначан орган власти”.

Данас заступници политике да ЕУ нема алтернативу славе ирски референдум. Свакако је добро што ће заживети Лисабонски споразум, али оно што би за нас из ирског искуства морало да буде макар подједнако значајно јесте како су се Ирци изборили за своје државне и националне интересе.

Србија попут Ирске, или било које друге европске државе, пре свега треба да се држи једноставног критеријума по коме се сваки степен међународних односа и интеграција мери по томе да ли су у конкретном интересу властите државе и властитог народа. У том смислу јасно је да Србија начелно треба да буде отворена према приступању ЕУ водећи пре свега рачуна о примату начела српске државности.

Ирци су јасном државном политиком добили и заштиту својих националних интереса и Европу.
Србији због самообмане власти да ЕУ нема алтернативу, и због лажне политике власти која грађанима обећава и Косово и ЕУ, може да следује само сурова реалност: да останемо и без Косова и без ЕУ.

С друге стране, и поред декларативних порука није јасно да ли ЕУ хоће Србију и ако је хоће, колику Србију хоће. За разлику од примера Ирске која као чланица ЕУ снажно брани своје националне интересе, садашња власт у Србији се беспоговорно повинује свим условима ЕУ попут признања Еулекса, а да се при том није усудила ни да покрене разговор о томе шта је на крају овог пута и која је коначна листе услова ЕУ. Да ли је заиста могуће да власт у Србији не зна која је улога Еулекса на Косову?

Пошто већ садашња власт у Србији упорно избегава да отвори разговор са Бриселом о условима ЕУ али и о заштити суштинских интереса Србије, ЕУ је у прилици да ћутке остварује своје интересе и слободно доврши своје послове на Балкану. Ирци су јасном државном политиком добили и заштиту својих националних интереса и Европу. Србији због самообмане власти да ЕУ нема алтернативу, и због лажне политике власти која грађанима обећава и Косово и ЕУ, може да следује само сурова реалност: да останемо и без Косова и без ЕУ.

Аутор је члан Политичког савета ДСС

Данас, 16.10.2009.

Миле Савић: Појам хуманитарне војне интервенција под именом „хуманитарног рата" први пут је употребила Клинтонова администрација приликом напада НАТО-а на СРЈ 1999. године. Ову војну интервенцију одликује то што се она не може оправдати постојећим међународним правом. Недостатак легалне основе требало је надокнадити легитимитетом, односно позивањем на повреду основних начела хуманости и потребу да се она заштите.

Појам хуманитарне војне интервенција под именом „хуманитарног рата” први пут је употребила Клинтонова администрација приликом напада НАТО-а на СРЈ 1999. године. Ову војну интервенцију одликује то што се она не може оправдати постојећим међународним правом. Недостатак легалне основе требало је надокнадити легитимитетом, односно позивањем на повреду основних начела хуманости и потребу да се она заштите. Сходно томе, „хуманитарна” војна интервенција заснива се на покушају моралног оправдања и, у коначном, представља спровођење морала у међународним односима „другим средствима”, тј. оружјем. Најблаже речено, „хуманитарна војна интервенција је контроверзна, како у случајевима када је до ње дошло (Сомалија, Босна и Херцеговина и Косово и Метохија), тако и у случајевима када до ње није дошло (као Руанди)”, закључује и Међународна комисија за интервенције и државни суверенитет.[1]

Независна међународна комисија за Косово оценила је да је напад на Србију био нелегалан, али да је био лигитиман. Основно питање на које тражим одговор у овом тексту је следеће: да ли је против Србије вођен праведан рат, односно да ли је напад на Србију задовољио услове хуманитарне интервенције, а ако није, која врста рата је вођена против ње и какве то има практичне последице? Моја основна теза јесте да напад на Србију није испуњавао критеријуме који су неопходни да би се нека војна интервенција назвала хуманитарном, односно нужне критеријуме које захтева праведни рат. Ако нису испуњени ти критеријуми, онда ни напад на СРЈ, односно Србију није био легитиман, односно био је неправедан, што значи да је био класична агерсија која подлеже осуди са становишта међународног права.

Пођимо редом. Под претпоставком да се прихвата доктрина хуманитарних интервенција, рат против Србије могао би се одредити као унилатерална „хуманитарна” интервенција која није легална, јер је изведена без сагласности СБ УН, али је легитимна, како је то оценила Независна међународна комисија за Косово. Треба, међутим, имати на уму да и у случају мултилатералних интервенција пресудну улогу имају моћне земље и њихови интереси, те да су међународне установе и организације формиране у интересу великих сила, а не против њих. „Потреба за међународним нормама и институцијама проистиче из себичних интереса моћних држава.”[2] Произлази да је моралност „хуманитарних” интервенција увек је проблематична, а моралност унилатералних интервенција је сумњива по дефиницији. Стога је право питање да ли напад на СРЈ, односно Србију уопште и био „хуманитарна интервенција” која се може подвести под појам праведног рата? Најбољи начин да се на то одговори јесте да се преиспита испуњеност услова које дефинишу сами заговорници обновљене доктрине праведног рата и „хуманитарних интервенција”.

Погледајмо који су то услови. Да би се неки рат имао морално оправдање, односно да би се могао одредити као „хуманитарна интервенција” нужно је: (1) да разлог интервенције буде праведан, (2) да намера интервенције буде морално исправна, (3) да одлуку о интервенцији донесе и објави легитимна власт, (4) да прибегавање рату буде последње решење, (5) да постојати уверљива нада у успех и (6) да остварено добро буде веће од зла које је проузроковано ратом.[3] Да би неки рат био праведан, неопходно је испунити све услове, а не само неке. Међутим, приликом напада на СРЈ, односно Србију, није испуњен ни један услов.

Геноцид није постојао, обим и интензитет кршења људских права бар није био већи него у другим деловима света где се није интервенисало, а наводно етничко чишћење Албанаца није потврдио ни ОЕБС, за разлику од етничког чишћења Срба на Косову и у Хрватској које је изведено под окриљем и директним учешћем САД и НАТО.

Ако се није интервенисало ни у горим случајевима, онда морални разлози не могу бити оправдање за рат против Србије.

Пођимо прво од одређењарата против Србије. Разумљиво је да је њени покретачи и заговорници пропагандно оправдавају етичким разлозима. Британски премијер Тони Блер дефинисао га је на следећи начин: „Ово је праведан рат који се не заснива на територијалним претензијама, већ на вредностима.”[4] Њему се придружује и Вацлав Хавел, чешки председник и књижевник: „Има нешто што нико разуман не може да порекне: то је вероватно био први рат који се водио не у име националног интереса, већ у име принципа и вредности. Ако се иза један рат може рећи да је био етичан, или да је био вођен с етичких разлога, то је управо тај рат“.[5]Све то пада у воду пред оценом коју подржава Строб Талбот, заменик државног секретара САД у време рата против Србије, која гласи да „противљење Југославије ширим трендовима политичке и економске реформе – а не тежак положај косовских Албанаца – представља најбоље објашњење рата НАТО-а”.[6] Ако бисмо бирали између Хавела и Талбота, Талботова оцена је свакако кредибилнија. Реч је о рату мотивисаном америчким националним интересима. У основи доктрине хуманитарних интервенција лежи „Волфовицова доктрина”, развијена још 1992. године, која заговара политику америчког унилатерализма у међународним односима и превентивно војно деловање како би се спречила било која држава да достигне статус суперсиле и тако угрози амерички приступ нафтним и другим ресурсима.[7]

Погледајмо услове које треба да задовољи „хуманитарна” интервенција. Праведан разлог интервенције (1) односи се или на геноцид или на етничко чишћење. Но појам геноцида је на Косову и Метохији употребљаван „гротескно неприкладно”.[8] „У рату против Југославије појам ‘геноцид’ је искривљен до идеолошког борбеног појма НАТО-а.”[9] Или, како констатује Ален Бадју, геноцид и етничко чишћење Албанаца на Косову и Метохији  никада нису доказани, и додаје: „Данас више нема разлога да се у то сумња: сви разлози који су дати да се оправда жестоко и дуготрајно бомбардовање Србије и Косова били су велике лажи.”[10] Србија није била ни по чему изузетан и „јак случај” поводом кога би се постигла општа сагаласност о нужности „хуманитарних интервенција”, нити било које друге врсте рата. Геноцид није постојао, обим и интензитет кршења људских права бар није био већи него у другим деловима света где се није интервенисало, а наводно етничко чишћење Албанаца није потврдио ни ОЕБС,[11] за разлику од етничког чишћења Срба на Косову и у Хрватској које је изведено под окриљем и директним учешћем САД и НАТО. Ако се није интервенисало ни у горим случајевима, онда морални разлози не могу бити оправдање за рат против Србије.

Дејвид Гибс:

“Клинтонова администрација је блокирала договорни споразум на конференцији у Рамбујеу, водећи директно у НАТО-ово бомбардовање. Америчка влада је хтела да употреби косовски рат као средство за реафирмацију улоге НАТО-а после хладног рата. Тај НАТО фактор – пре него људска права – био је главни разлог рата.”

Када је реч о томе да ли је намера интервенциониста била морално исправна, о томе најбоље говори резултат рата, а он се састоји у нарушавању територијалног интегритета исуверенитета Србије, те стварању ипризнавању моноетничке „државе” под надзором НАТО-а, уз приписивање колективне кривице Србима (нпр. Ахтисари) и колективне дехуманизације Срба (нпр. Блеров опис рата као: „борбе између добра и зла; између цивилизације и варварства; између демократије и диктатуре”).[12] Стога је то био рат који није био вођен само против државе него ипротив њеног народа. Или, како то рационализује Бери Бјузен, лондонски професор и члан Британске академије: „Уколико су власти одраз самог народа, и спроводе политику неприхватљиву са становишта основних људских права, онда се рат мора, и треба, водити и против владе и против народа“.[13] Немогуће је да је таква намера морална. Бавећи се овим питањем, Дејвид Гибс, критичар рата против Србије, закључује: „Земље НАТО-а могле су постићи договорни споразум о косовском проблему и разрешити хуманитарну кризу – без рата. Међутим, Клинтонова администрација је блокирала договорни споразум на конференцији у Рамбујеу, водећи директно у НАТО-ово бомбардовање. Америчка влада је хтела да употреби косовски рат као средство за реафирмацију улоге НАТО-а после хладног рата. Тај НАТО фактор – пре него људска права – био је главни разлог рата.”[14] У ствари, иза тога су стајали геостратешки интереси који је требало да потврде кредибилност НАТО-а као једине велесиле у свету. „Неуспех НАТО-а значио би крај кредибилности Савеза и, у исти мах, слабљење америчког вођства у свету.” – каже Бжежински, иначе заговрник напада на Србију.[15] Уосталом, да је намера била морална, не би била потребна безочна манипулација домаћим и светским јавним мњењем. То потврђује и манупулација са догађајем у Рачку, што је искоришћено као непосредан повод за почетак напада. Али и манипулација са бројем настрадалих. „У прво време, владе западних земаља отворено настоје да манипулишу сопственим јавним мњењем. Сутрадан по првим ударима, амерички Стејт Дипартмент најављује да на Косову ‘недостаје’ 500.000 становника, што упућује на закључак да је реч о геноциду. Уосталом, то је реч коју западне владе често употребљавају. Неколико недеља касније, цифра бива ревидирана надоле: говори се о 100.000 ‘несталих’. Поткрај интервенције, износи се број од 11.000 мртвих. Годину дана касније, тај број је (на срећу) поново умањен: Међународни кривични суд, чије просрпске симпатије тек треба доказати, установио је у целокупном трајању сукоба 2.108 жртава међу албанским становништвом, којима треба додати 4.266 лица која су означена као ‘нестала’.”[16] Треба ли напомињати да се моралност и лаж искључују?

Одлуку о интервенцији није донела легитимна власт.

И то не само да је није донео СБ УН него је није донела ни једна легална и легитимна институција агресорских земаља.

Одлуку о интервенцији није донела легитимна власт (3). И то не само да је није донео СБ УН него је није донела ни једна легална и легитимна институција агресорских земаља. „Треба нагласити да ни у једном тренутку Савез није формално објавио рат, што је нарочито значајно зато што објаву рата морају да ратификују законодавна тела држава-чланица; другим речима, та објава би рат претворила у предмет унутрашњег политичког разматрања, а то се није догодило. Заправо, амерички Конгрес није изразио сагласност. Дакле, Савез, односно његов нуклеус који доноси одлуке, деловао је у сваком погледу legibus solutus, као тело које је изнад закона.”[17] Ален Ришар, тадашњи министар одбране Француске, у свом Извештају о лекцијама са Косова то потвђује: „Не може се избећи закључак да је део војних операција спровела САД ван строгог оквира НАТО и његових процедура.” За разлико од Француске, која је своју војску држала строго у оквирима НАТО-ове командне структуре, „Вашингтон је радио шта је хтео” у складу са америчком традицијом, истиче Ришар.[18]

Агресија на Србију свакако није била крајње решење кризе (4). Неистинита је цинична изјава Хавијара Солане од 23. марта 1999. гoдине када је у својству генералног секретара НАТО-а најавио почетак рата: “Пошто су пропали сви покушаји да се постигне споразумно, политичко решење за косовску кризу, нема друге алтернативе осим да се предузме војна акција.”[19] Међутим, Милошевић је прихватио „суштинску аутономију” Косова и све услове у Рамбујеу, осим једног који би за сваку земљу био неприхватљив – да НАТО окупира Србију! НАТО-ва окупација Србије свакако не спада у корпус људских права. О томе Хенри Кисенџер каже: „Текст из Рамбујеа, који позива Србију да дозволи размештање НАТО трупа у целој Југославији, био је провокација, изговор да се започне бомбардовање.”[20] Како констатује и Ален Бадју „Американци и Енглези су хтели интервенцију по сваку цену, као што су бескрајно желели да нападну Ирак, без било каквог мандата. Треба им одати признање да су империјално доследни. Треба покорити онога ко се потпуно не потчини, и то је све. Демократија с тиме нема ништа.”[21] Џон Гилберт, тадашњи министар одбране Велике Британије о преговорима у Рамбујеу је рекао: „Мислим да су услови који су Милошевићу постављени у Рамбујеу, били апсолутно неподношљиви. Како их је, уопште, могао прихватити? Све то је било потпуно промишљено.”[22] У ствари „тајна конклава”[23] (Бадју) још раније је донела одлуку о нападу на Србију, што недвосмислено потврђује и сам Весли Кларк, командант НАТО. У својој књизи Модерно ратовање он каже да је је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току” и „да је завршено крајем августа исте године.”[24] Дакле, агресија на СРЈ није била никакво крајње решење за кризу људских права, већ унапред пројектовани рат за окупацију (дела) Србије.

Укупна материјална штета процењује се на бар 30 милијарди долара.

У бомбардовању су, примера ради, уништена 54 објекта путне инфраструктуре, око 300 школа, болнице и зграде државне управе, а теже и лакше је оштећено 176 верских споменика и споменика културе.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије (Панчево и Нови Сад), а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване „графитне бомбе”, којима је уништаван електроенергетски систем.

Када је реч о постојатојању „уверљиве наде”, односно довољне вероватноће у успех бомбардовања (5), она јесте постојала. Под изговором да спречава хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији, НАТО започиње најнеравноправнији рат у познатој историји света. „Југославију напада 19 земаља, 600 пута богатијих и 230 пута већих од наше земље. У акцији НАТО-а учествовало је око 1.200 најсавременијих борбених авиона.”[25] Снаге НАТО-а биле су распоређене у 59 војних база на територији 12 земаља. Нападале су највише из четири ваздухопловне базе у Италији и са бродова у Јадранском мору, а у неким операцијама учестовали су и стратешки бомбаредери који су полетали из војних база у западној Европи и, чак, из САД. „Tоком операцијe извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1.300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 ‘касетних бомби’ са 350.000 касетних пројектила (…). Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатланска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање – муницију са осиромашеним уранијумом.”[26] Дакле, вероватноћа успеха била је веома велика, али то не иде у прилог моралности агресије него против ње. Тај услов јесте испуњен, али у морално изопаченом смислу.

Шта је био резултат рата (6), односно да ли је донео боље стање од оног због кога је рат започет? „После готово три месеца бомбардовања, обустава ватре довела је до следећег резултата: Косово располаже суштинском аутономијом, али снаге НАТО-а и даље немају право да интервенишу на територији Југославије. Другачије речено, рат није донео додатну корист: коначан компромис је управо онај који је југословенска делегација била спремна да прихвати у Рамбујеу, пре избијања непријатељстава. Као и у Јапану 1945. године, резултат добијен после интервенције налик је оном који је било могуће постици и без ње.”[27] Укупна материјална штета процењује се на бар 30 милијарди долара. У бомбардовању су, примера ради, уништена 54 објекта путне инфраструктуре, око 300 школа, болнице и зграде државне управе, а теже и лакше је оштећено 176 верских споменика и споменика културе. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије (Панчево и Нови Сад), а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване „графитне бомбе”, којима је уништаван електроенергетски систем. Као што каже Ц. Тодоров, у Србији је главна жртва казнене експедиције НАТО-а било цивилно становништво.[28] Циљ НАТО-а био је „да Милошевићев режим нападне индиректно, уништавајући инфраструктуру земље и угрожавајући широке слојеве становништва. Сва начињена ‘штета’ стога се може сматрати намерном и предвидивом, и ни у ком случају ‘колатералном’ или случајном (…) Идеја да се предузме акција у сврху заштите ‘људских права’ очигледно се не може помирити са масивним ваздушним ратом, ратом који по својој природи занемарује ‘људскост’ оних који нису борци на супротној страни. Да би се идеологија људских права претворила у ратну идеологију или ‘потенцијал’, потребан је и један додатни елемент: недискриминативна демонизација Срба посредством идеје о колективној одговорности.”[29] Што се тиче, војних губитака ВЈ, која је наводно била главна мета рата, испоставило се да је учинак НАТО-а свега 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа. Речју, овај рат показује не само да се војним средствима не могу постићи хуманитарни циљеви који се односе на људска права[30] него и то да о таквим циљевима није била ни реч.

У ствари, Запад је од почетка југословенске кризе интервенисао у корист једне етнички дефинисане суверености, што је почело признавањем Хрватске као самосталне државе, која је потом постала доказано етнички најочишћенија држава. „Мешање Запада у корист етничког национализма, које је противно међународном праву, налази се на почетку етнички мотивисаних прогона” у Хрватској и на Косову и Метохији. САД су снажно подупрле сецесионистичке захтеве албанске мањине и тако припремили терен за независност Косова, коју су признали девет година касније, али као свој протекторат у коме је НАТО врховна власт

У ствари, Запад је од почетка југословенске кризе интервенисао у корист једне етнички дефинисане суверености[31], што је почело признавањем Хрватске као самосталне државе, која је потом постала доказано етнички најочишћенија држава.[32] „Мешање Запада у корист етничког национализма, које је противно међународном праву, налази се на почетку етнички мотивисаних прогона”[33] у Хрватској и на Косову и Метохији. САД су снажно подупрле сецесионистичке захтеве албанске мањине и тако припремили терен за независност Косова, коју су признали девет година касније,[34] али као свој протекторат у коме је НАТО врховна власт. Окупацијом Косова и Метохије најгрубље је нарушен суверенитет Србије, што је поптпуно супротно захтеву да „хуманитарна интервенција” не сме да има за последицу ограничење суверенитета[35] и цепање територијалног интегритета земље у којој је изведена.

Рат на Косову означио је почетак оног што се назива „успон хуманитарних јастребова”, и што је било генерална проба за амерички унилатерализам, који је достигао врхунац у рату у Ираку.[36] При томе су и пре рата и у току рата САД и НАТО деловали као пристрасна и непосредно умешана снага и подстрекач у сукобу. «Интервенција Запада била је кључни узрок распада Југославије у првој фази, а у каснијим фазама, западна интервенција је потпомогла интензивирање насиља и деструкције у ратовима који су дошли после распада.»[37] А поступање које није непристрасно не би се ни могло могло назвати „хуманитарним”, хуманим или моралним.

Коалиција за забрану касетне муниције и Норвешка народна помоћ објавили су да је у Србији остало више од 2.500 неексплодиралих касетних бомби које представљају непосредну опасност за око 160.000 људи, а последице од расутог осиромашеног уранијума су несагледиве по становништво Србије, о којима се због узнемиравања јавности и не говори.

САД и НАТО су починили евидентне ратне злочине са становишта важећег ратног права и у погледу jus ad bellum и у погледу jus in bello и у погледу jus post bellum, што доказују и следећи подаци: „Бомбе падају свуда, без милости. Разарају болнице, куће, школе, возове, мостове, медијске куће, цркве и споменике. Уништавају животе. За 78 дана немилосрдног бомбардовања погинуло је више од 1.000 војника и полицајаца. Преко 2.000 цивила, међу њима 89 деце. Повређено је и 12.500 хиљада људи. Бомбе падају и на зграду Радио-телевизије Србије у којој убијају 16 радника. Погођена је и кинеска амбасада у Београду. Северноатлантска алијанса беобзирно крши међународне конвенције. Употребљава забрањено наоружање, муницију са осиромашеним уранијомом. Под касетним бомбама страдају деца, труднице, нестају читаве породице.”[38] Примера ради, Коалиција за забрану касетне муниције и Норвешка народна помоћ објавили су да је у Србији остало више од 2.500 неексплодиралих касетних бомби које представљају непосредну опасност за око 160.000 људи,[39] а последице од расутог осиромашеног уранијума су несагледиве по становништво Србије, о којима се због узнемиравања јавности и не говори. Непропорцијална и неоправдана употреба силе је очигледна. „Убија се у име хуманитарних принципа”, пише јапански лист Асахи Шимбун.[40] Хенри Кисинџер, бивши државни секретар САД, изјављује да је рат произвео „више избеглица и жртава него било која друга алтернатива која би се могла замислити” и „заслужује да се испита и на политичкој и на моралној основи.”[41] Што је још горе, етнички мотивисан прогон Срба се наставља. «После српског пораза, НАТО и мировњаци УН фактички су скоро на целом Косову поставили на власт ОВК, а албански герилци су одмах искористили своју новостечену моћ да путем широке акције насиља и застрашивања етнички очисте Србе.».[42] Протерано је преко 250.000 Срба, Рома и других непожељних етничких група. Уништава се српско културно и верско наслеђа Косову и Метохији уз присуство НАТО-а, а криминализација косовског политичког естаблишмента се наставља, док привреда замире. Речју, „најнепријатнији аспект косовског случаја јесте то да је најављивана хуманитарна интервенција послужила углавном за повећавање обима злочина.”[43]

Ако су власти у Србији починиле злочине против Албанаца, то не искључује чињеницу да су САД и НАТО починили још већи злочине против Србије и њеног становништва.

Употреба појма „хуманитарно” за овакву врсту рата и сама је нехумана и неморална. Ту је заштита људских права пре жртва него основни мотив и резултат рата. Оваква „хуманитарна” интервенција није никакво отелотворење праведног рата, правде и морала. Иако се одвијала под тим именом, јасно је да она не испуњава ни један од потребних услова. Стога агресија САД-а и НАТО-а на Србију ни по чему не спада под појам „хуманитарних интервенција”, односно под појам праведног рата. То је, у ствари, био освајачки и идеолошки рат који је највећа војна сила на свету водила зарад остварења својих империјалних интереса, односно, агресија која није допустива ни у политичком, ни у правном, ни у моралном смислу, због чега треба да добије свој епилог на међународном суду.

Ако су власти у Србији починиле злочине против Албанаца, то не искључује чињеницу да су САД и НАТО починили још већи злочине против Србије и њеног становништва. У питању су логички независне ствари. САД и НАТО су водиле неправедан рат против Југославије, односно Србије, а покретање и вођење неправедног рата представља ратни злочин, или, према одређењу у нирнберкшком процесу, још прецизније – злочин против мира. Коначно, употреба појмова „хуманитарна” интервенција и „хуманитарни” рат са циљем да се агресија против СРЈ, односно Србије, представи као пример праведног рата има за последицу криминилизацију праведне одбране од агресије, која се не односи издвојено само на овај случај него треба да има снагу преседана и обрасца за све будуће ратове које ће водити САД и НАТО.

НСПМ, 20. 10. 2009.

Упутнице:

[2] Шибли Телами: „Између вере и етике”, у: Брајан Хехир и др.: Слобода и моћ, Дом омладине Зајечар/ Службени гласник, Београд, 2008, стр. 89.

[3] Igor Primorac, Etika na djelu: ogledi iz primijenjene etike, KruZak, Zagreb 2006, стр. 18.

[4] Tony Blair: “Doctrine of the International Community”, Address to The Economic Club of Chicago, April 23, 1999;

http://www.econclubchi.org/Documents/Meeting/1afd70f3-4eb6-498d-b69b-a1741a5a75b1.pdf

[5] Address by Vaclav Havel President of the Czech Republic to the Senate and the House of Commons of the Parliament of Canada, 29 April 1999; http://old.hrad.cz/president/Havel/speeches/1999/2904_uk.html

[6] John Norris: Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo, Praeger Publishers, 2005, стр. xxii-xxiii

[7] David N. Gibbs: First DoNo Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia,Vanderbilt University Press, 2009.

[8] Robert Skidelski: „Efekat Kosovo“, The Guardian, 21. april, 2008; http://217.26.213.177/kosovo-i-metohija/efekat-kosovo.html?alphabet=l

[9] Ингеборг Маус: „Тољага као врлина” (интервју за Wochenzeitung), Време, бр. 461, 6. 11. 1999; http://www.vreme.com/arhiva_html/461/08.html

[10] Alain Badiou: „On War against Serbia: Who strikes Whom in the World Today”, Polemics, London, стр. 67.

[11] Исто, стр. 67.

[12] Tony Blair: „We must keep bombing to save the refugees”,  Sunday Telegraph, 4 April 1999; http://www.encyclopedia.com/The+Sunday+Telegraph+London/publications.aspx?date=199904&pageNumber=3

[13] Barry Buzan: „The Conduct of War”, Bulletin of the Centre for the Study of Democracy, Volume 7/1 Winter 1999-2000, стр. 2;

[14] David N. Gibbs: First DoNo Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia,Vanderbilt University Press, 2009

[15] Zbigniew Brzezinski: Steps to Victory in Kosovo (3 May 1999); http://www.nationalreview.com/03may99/brzezinski050399.html

[16] Cvetan Todorov: „Sećanje na zlo, iskusenje dobra”, Republika, 256-257/2001. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/256/256_21.html

[17] Grigoris Ananiadis: “Karl Šmit na Kosovu, ili rat uzeti ozbiljno”, Republika, br. 308-309; http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2003/308-309/308-309_14.html

[18] Наведено према: Ken Coates: „’Opravdanja’ za NATO intervenciju u Jugoslaviji”,  Fondacija za mir Bertran Rasel, Notingem, 22. decembar 1999. http://www.transnational.org/

[19] Press Statement by dr. Javier Solana, Secretary General of NATO, Press Release (1999) 040 (23 mart 1999).

[20] Henry Kissinger, DailyTelegraph, 28 June 1999.

[21] Alain Badiou: „On War against Serbia: Who strikes Whom in the World Today”, Polemics, London, стр. 69.

[22] David N. Gibbs: Was Kosovo God War, http://www.tikkun.org/article.php?story=jul_09_gibbs

[23] Исто, стр, 69.

[24] Wesley K. Clark:Waging Modern War: Bosnia, Kosovo, and the Future of Combat, PublicAffairs, New York, 2001

[25] РТС, 24. 03. 2009. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1740

[26] http://www.tanjug.rs/Dogadjaji/2009/Bombardovanje/UvodnaS.htm

[27] Cvetan Todorov: „Sećanje na zlo, iskusenje dobra”, Republika, 256-257/2001. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/256/256_21.html

[28] Исто

[29] Grigoris Ananiadis: “Karl Šmit na Kosovu, ili rat uzeti ozbiljno”, Republika, br. 308-309; http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2003/308-309/308-309_14.html

[30] Ингеборг Маус: „Тољага као врлина” (интервју за Wochenzeitung), Време, бр. 461, 6. 11. 1999; http://www.vreme.com/arhiva_html/461/08.html

[31] Исто

[32] Ноам Чомски: „Америчка моћ са две оштрице”, (BostonGlobe, 5 July 1999), http://news.beograd.com/srpski/clanci_i_misljenja/990705_americki_mac_sa_dve_ostrice.html

[33] Ингеборг Маус: „Тољага као врлина” (интервју за Wochenzeitung), Време, бр. 461, 6. 11. 1999; http://www.vreme.com/arhiva_html/461/08.html

[34] Marija Todorova: „NATO na Balkanu, Balkan u NATO-u”,

[35] Pope Benedict XVI: Address to the General Assembly of the United Nations, 18. 04. 2008 http://www.un.org/webcast/pdfs/Pope_speech.pdf

[36] Marija Todorova: „NATO na Balkanu, Balkan u NATO-u”,

http://www.h-alter.org/vijesti/europa-regija/nato-na-balkanu-balkan-u-nato-u

[37] An Interview with David N. Gibbs, http://www.wsws.org/articles/2009/jul2009/gibb-j23.shtml

[38] РТС, 24. 03. 2009. http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1740

[39] Дејвид Бајндер: „Американци не знају шта се догодило”, Блиц, 25. март, 2009.

[40] Наведено према: Cvetan Todorov: „Sećanje na zlo, iskusenje dobra”, Republika, 256-257/2001. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/256/256_21.html

[41] Cvetan Todorov: „Sećanje na zlo, iskusenje dobra”, Republika, 256-257/2001. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/256/256_21.html

[42] David N. Gibbs: Was Kosovo God War, http://www.tikkun.org/article.php?story=jul_09_gibbs

[43] Исто