Што су борци смешнији,
Турнир је успешнији!

Седморица младих

Коначно имамо прилику да на једном месту видимо аутономашку идеолошку грађу, колико год она била противречна. Овом задатку, очигледно, није дорастао ни један војвођански медиј. На слици: Сфинга, Диоклецијанова палата, Сплит.

Пораз Ферал Трибјуна у борби за сопствену уређивачку аутономију

Предложени Статут АП Војводине се нашао у стању агоније[1] пред сам почетак сезоне годишњих одмора. Током лета су Срби (и остали народи и народности из Србије) отишли на одмор или чак на море, на кратко се опростивши од актуелне политике. За ово време се чинило да је престала кампања форсирања Статута АПВ-е кроз медије.

Међутим, тада су кампању подршке Предлогу Стута АПВ-е повеле „Електронске новине”[2]. Чим је „Охладнела љубав многих“, хитро је у помоћ прискочио електронски портал који окупља импресиван број угледних сарадничких имена[3].

Главни колумнисти „Електронских новина”[4] углавном не учествују директно у борби за Статут АПВ-е. Ипак, колумнисти медијима дају основни тон, они су ти који стварају „атмосферу” и утичу на „мејнстрим” вредности своје публике. Главни и одговорни уредник[5] и неколико колумниста[6] овог електронског портала су добар део своје претходне каријере остварили у сплитском штампаном  часопису „Ферал Трибјун”, изниклом из делатности сплитског трговачког друштва „Вива Лудеж[7]“, основаног још давне 1983. године.

У самој Хрватској, Ферал је уживао знатну, мада никад „опћу” популарност. Након Туђмана на овоме свету, у доба владе Ивице Рачана, „Ферал Трибјун” је запао у велике финансијске проблеме. Они су се окончали тако што је овај часопис престао да излази 23. 6. 2008. године[8]. Наиме, екипа искусних публициста „Ферал Трибјуна”, тада се „упустила ношена наивном вјером” у преговоре са „Еуропапрес холдингом”[9], наивно се надајући да ће продавши часопис новоме власнику, ипак, „задржати уређивачку аутономију“.

Осећајући горућу потребу за новцем, уредништво„Ферала” је прихватило транзициону „истину” да се новчани проблеми решавају приватизацијом, при чему је, „бољи” или „наивнији”, део редакције држао да ће уређивачка политика уредништва остати аутономна.

Савременим језиком политичке коректности речено: они „нису имали снаге да се суоче с реалношћу транзиције”.

Захваљујући редакцији „Ферала”, јавност је сазнала [10] у чему је био стварни проблем: „Уређивачке политике више и не постоје као иоле аутономне чињенице[11].” „Ферал Трибуне, јасна ствар, није био спреман на такву прилагодбу. Није правилно ослухнуо дух времена, што би рекли они аналитички злобници[12].” „Сви су се ти елементи кристално јасно показали и код трагикомичних преговора с Еуропапресс холдингом, у које смо се упустили ношени наивном вјером да је унутар сустава, без огласних оптерећења, могуће задржати уређивачку аутономију, те да би моћна медијска компанија – једна од двију које су запосјеле практички цјелокупну сцену – могла исказивати становиту склоност према еманципацији друштва[13].” „…будући да с Фералове стране током преговора није инзистирано ни на чему другоме осим на уређивачкој аутономији редакције, јер су нам сви остали увјети били више-мање ирелевантни, једино је логично да се баш та уређивачка аутономија испоставила као проблем за ЕПХ…[14]” „Ферал” је опстао, али без уређивачке политике аутономне од власникове воље, што је из њега удаљило онај део сарадника који је спозно сопствену наивност.

Осећајући горућу потребу за новцем, уредништво„Ферала” је прихватило транзициону „истину” да се новчани проблеми решавају приватизацијом, при чему је, „бољи” или „наивнији”, део редакције држао да ће уређивачка политика уредништва остати аутономна[15]. Савременим језиком политичке коректности речено, они „нису имали снаге да се суоче с реалношћу транзиције“. Узалудно се редакција позивала на некакво право „уређивачке аутономије”,које би ограничавало вољу власника у њихову корист.  Наивни, поражени у борби за уређивачку аутономију,  уредили су нови часопис који сада подржава још наивније од њих – војвођанске аутономаше.

Председник и потпредседник ЛСВ су одржали званични сусрет са шефом државе Хрватске.

Јављање аутономашких идеја у Слободној Далмацији

„Слободна Далмација” је најпре била партизанска новина, штампана на Мосору током фашистичке окупације. Одмах по ослобођењу, редакција тих новина је пребачена у Сплит. У „Слободној Далмацији” су почетком осамдесетих година двадесетог века, „испекли” новинарски занат оснивачи „Ферал Трибјуна”. Ипак, током бурних деведесетих, „Слободна Далмација” није попут „Ферала” одржала критички однос према Туђмановом режиму. Иако су се међу сарадницима тог листа налазили новинари различитог профила, од тзв. „десничара” до „левичара”, ово стање се није могло задуго видети у уређивачкој политици.

Већ 1992. године је Туђманов режим уклопио „Слободну Далмацију” у националистичку издавачку политику,  користећи механизам приватизације. Херцеговачки тајкун „близак режиму”, Мирослав Кутле[16], постао је власник овог листа. Како је „Глобус група” Мирослава Кутле у новинарству, током деведесетих, углавном производила национализам и огромне дугове, већ 1998. године је постало јасно да Кутле не може одржати „Слободну Далмацију” у свом власништву[17].  Ипак, националистичка политика у „Слободној Далмацији” је и после 2000. године наставла исти курс[18]. Власнички проблеми у вези „Слободне Далмације” протегли су се и на период после двехиљадите године да би, поновном приватизацијом овог медија, нови већински власник „Слободне Далмације” 2005. године постала фирма „Еуропапрес” Нинослава Павића.  Ових дана „Еуропапрес” је управо постала стопостотни власник овог медија[19].

Јасно је, дакле, да се ради о хрватском националном признању које се из политичких разлога, „да се Власи не досете”, додељује под фирмом „регионалне сарадње”, односно грбом истарске жупаније.

Променом власника листа, већ после 2000. године се могла „очитовати” појава новог политичког говора у „Слободној Далмацији”.  Већ 2003. године смо на њеним страницама могли прочитати овакве праве аутономашке ставове у погледу статуса Далмације: „Свака част равници Славоније. Волим је и цијеним, поносим се њеним људима, али то је други свијет, други ментални склоп. Љепота је Хрватске у нашим различитостима, како земље, тако и људи. Пустите нас да владамо својом земљом неоптерећени глупостима државотворних и оних других. Сада више стварно нема разлога да се у властитој земљи бојимо било кога. Како да ја схватим Панкретића или он мене кад је њему панонско блато до кољена, а мени слано море до грла. Чиме би то далматински парламент могао нашкодити Хрватској. Својим големим предностима пред остатком Хрватске, правилном политиком одрживог развоја и рационалним кориштењем својих немјерљивих ресурса, Далмација би Хрватску у једно десетљеће повукла у врх развијених земаља Еуропе (…)Хрватска мора имати пет регија насталих на повијесној, природној, културној и медитеранској основи. Тих пет регија требају имати по 10 жупа и тек тада ће ова земља почети дисати свом снагом (…)Истра је најбољи доказ што значи искористити све предности једне регије. А Далмација има све што и Истра, и далеко више. Зашто у Истри стандард може бити два-три пута већи од хрватског просјека? Зашто је стопа незапослености 3-4 пута мања него у остатку Хрватске? Зашто је извоз два пута већи? И још стотину пута зашто. Нитко се у Хрватској није напатио кроз стољећа колико наши влаји и бодули. Села у загори и на шкојима су опустјела [20]“. Скоро истоветно ономе што смо већ навикли да слушамо о Војводини. Једино је недостајало да се аутор запита у име свих Далматинаца: „Ди су наши новци“.

Почетком 2009. године је АП Војводина послала делегацију у посету Хрватској и то на нивоу председника Скупштина. У (Цветковићевој) Влади Србије нико се није успротивио томе да покрајинска делегација мимо Владе ступа у спољнополитичке односе са важним органом стране државе.

Како је војвођанско аутономаштво, преко Главашевог „територија”, кренуло да летује у Истри, па завршило у Београду

Генеза и политички развој аутономашког покрета у Далмацији посебне су теме. Оне се не тичу директно подршке хрватског аутономаштва српским аутономашима у Војводини. Међутим, војвођанским аутономашима наклоњенији медији дискретно представљју сарадњу са хрватским „регијама” као почетак некаквог будућег економског развоја Војводине. Однедавно, војвођански аутономаши су утерали АПВ-у у директне политичке контакте и са централним властима Хрватске. Ово је обављено у јеку аутономашке борбе за натурање Предлога Статута Војводине.

„Сурадња” војвођанских аутономаша са политичким „чинбеницима” у Хрватској, била је опште позната још знатно пре. Међутим, пре предлагања Статута се она јавности представљала еуфемизмом „регионална сарадња”, при чему су аутономаши догматски истицали како ће њено „развијање” донети „економски развој” и „привредни напредак”. До званичне посете скупштинске делегације АПВ-е Хрватској[21], у Србији се слабо помињала сарадња српске регионалне аутономије са хрватском централном државном влашћу[22].

Када је шеф ЛСВ отишао у Истру да прими „грб истарске регије”, то је звучало као признање због регионалне сарадње. Међутим, радило се о потреби да се шеф ЛСВ лично награди: „У време рата у Хрватској Чанак се истакао антиратним ангажовањем, а за време његовог мандата хрватски језик је уведен као један од службених језика у Војводини”, наводи се у образложењу и додаје да је допринео и афирмацији и заштити хрватске мањине у Војводини[23].” Јасно је дакле, да се ради о хрватском националном признању, које се из политичких разлога, „да се Власи не досете“, додељује под фирмом „регионалне сарадње”, односно грбом истарске жупаније.

Након званичне посете АПВ-е Хрватској, почела је и званична „сурадња” АП Војводине са Истарском жупанијом, која је представљена јавности као „привредна.” Председник скупштине АП Војводине, Шандор Егереши, је ове године летовао у истарском Ровињу, дискретно промовишући истарски туризам Војвођанима кроз покрајинске медије. Нешто слично је покушао и председник зрењанинске Општине, Александар Мартон, који је по политичком опредељењу новосадски аутономаш, , али се то завршило ни мало дискретним скандалом.

Кад је „пробијен лед”, и председник и потпредседник ЛСВ су одржали званични сусрет са шефом државе Хрватске[24]. Иначе, хрватски Закон о локалној и подручној самоуправи уопште не даје својим регијама право да ступају у односе са другом државом, већ само да одлучују о сарадњи са другим локалним заједницама и регијама. Уз то, постоји врло слободна могућност да хрватска Влада, по предлогу надлежног управног органа, одбаци овакву одлуку[25] локалне или подручне самоуправе.

Почетком 2009. године је АП Војводина послала делегацију у посету Хрватској и то на нивоу председника Скупштина[26]. У (Цветковићевој) Влади Србије нико се није успротивио томе да покрајинска делегација мимо Владе ступа у спољнополитичке односе са важним органом стране државе. Председник СДСС Миодраг Пуповац, одмах је дао изјаву да „Статут Војводине не цепа Србију[27]“. Ни српска Скупштина се није бунила. Домаћа јавност скоро ни не зна да у српској Скупштини постоји „Посланичка група пријатељства са Хрватском”. „Посланичка група је основана на принципу добровољности и чини је 18 посланика из Коалиције за Европску Србију, Г17 плус, ПУПС-а, странака мањина и Либерално демократске партије. Њен циљ је, како је наведено, јачање сарадње са хрватским Сабором који је такође основао посланичку групу пријатељства са Србијом[28].”

Жалосно је то што су Војвођанима аутономаши показали како је економски смисао „регионалне сарадње”, пре свега, у јефтином летовању војвођанских бироктата у Истри. Да ли Војвођани могу да уживају у хрватском приморју тако што се на њему брчкају поједине војвођанске бирократе?

Након званичне посете АПВ-е Хрватској, почела је и званична „сурадња” АП Војводине са Истарском жупанијом, која је представљена јавности као „привредна[29].” Председник скупштине АП Војводине, Шандор Егереши, је ове године летовао у истарском Ровињу, дискретно промовишући истарски туризам Војвођанима кроз покрајинске медије[30]. Нешто слично је покушао и председник зрењанинске Општине, Александар Мартон, који је по политичком опредељењу новосадски аутономаш, али се то завршило ни мало дискретним скандалом[31].

Војвођански аутономаши „сурађују” и с политичарима Вуковско-сријемске[32] и Осијечко-барањске жупаније[33]. При том, док у Војводини окапа педесет хиљада протераних Срба из Хрватске, новосадским аутономашима ни у једном тренутку није сметала чињеница да су суседне хрватске жупаније политичка упоришта ултранационалистичке странке Бранимира Главаша[34].

Тако на пример, војвођанским атономашима не смета да „сурађују” са жупанијом на чијем је челу др Владимир Шишљагић[35], припадник [36] Главашеве ултранационалистичке ХДССБ. Не смета им ни „сурадња” са Вуковарско-сријемском жупанијом на челу с жупаном Божом Галићем[37], чланом такође националистичке ХДЗ и „ветераном домовинског рата[38]“. С Галићем је председник Скупштине АПВ-е, Шандор Егереши, лично потписао „Изјаву о намерама[39]“. Сам Галић је, као хрватски ратни ветеран, с оружјем у рукама бранио територију своје будуће жупаније од ЈНА-е, ЈНА-е у чијем саставу је било доста Војвођана, а међу њима и знатан број војних обвезника из Зрењанина и околине. Отуд не чуди да један локални борац за новосадско аутономаштво[40] сарадњу с Вуковарско-сријемском жупанијом жели да продуби спомен плочама на местима где су некад били логори за хрватске ратне заробљенике[41]. Било какав скандал[42] изазван на огаван начин, за неко време ће скренути пажњу јавности са озбиљних економских проблема које изазива новосадско аутономаштво у банатској регији[43].

Док у Војводини окапа педесет хиљада протераних Срба из Хрватске, новосадским аутономашима ни у једном тренутку није сметала чињеница да су суседне хрватске жупаније политичка упоришта ултранационалистичке странке Бранимира Главаша.

Жалосно је то што су Војвођанима аутономаши показали како је економски смисао „регионалне сарадње”, пре свега, у јефтином летовању војвођанских бироктата у Истри. Да ли Војвођани могу да уживају у хрватском приморју тако што се на њему брчкају поједине војвођанске бирократе? Тешко биће. Пре ће бити да јако потцењују интелигенцију војвођанских гласача или им се ругају.

Економски ефекти сарадње с Хрватском и њеним регијама су у војвођанским приходима мизерни. Међутим, тековине аутономашке „сурадње” с Хрватском биће, вероватно, отварање нових редакција у аутономашким медијима које ће се финансирати из покрајинског буџета, и запошљавање нових покрајинских бирократа по новом „националном кључу”.

Економски ефекти сарадње с Хрватском и њеним регијама су у војвођанским приходима мизерни. Међутим, тековине аутономашке „сурадње” с Хрватском биће, вероватно, отварање нових редакција у аутономашким медијима које ће се финансирати из покрајинског буџета, и запошљавање нових покрајинских бирократа по новом „националном кључу”.

Најзад, можда је отвореност за „сурадњу” довела и до анкетног окупљања војвођанских аутономашких ставова у „Електронским новинама”. Коначно имамо прилику да на једном месту видимо аутономашку идеолошку грађу, колико год она била противречна. Овом задатку, очигледно, није дорастао ни један војвођански медиј, јер су ставове војвођанских аутономаша окупиле тек „Електронске новине” (са седиштем у Београду).

* * *

Други део чланка погледајте овде

Упутнице:

[2] www.e-novine.com

[3] http://www.e-novine.com/impressum.html

[4] http://www.e-novine.com/kolumna/index.1.html

[5] Петар Луковић, види: http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[6] Борис Дежуловић, види: http://en.wikipedia.org/wiki/Boris_De%C5%BEulovi%C4%87 Дежуловић се од „Ферала” опростио заувек (ако се не предомисли), јер је прошле године у „Пешчанику” тврдио да је „Ферал” мртав: http://www.pescanik.net/content/view/1690/165/ .

Виктор Иванчић, види: http://en.wikipedia.org/wiki/Viktor_Ivan%C4%8Di%C4%87 . Иванчић је још увек одговорни уредник у Ферал Трибјуну: http://feral.audiolinux.com/tpl/weekly1/feral.tpl?IdLanguage=7&NrIssue=1179&NrSection=3

[7] Меланк, Мила; Да се не заборави, Кикиндске нет; 27. 3. 2009;

http://www.kikindske.net/prikaz.asp?r=11&br=549

Бурза.хр, Пословни именик, Вива Лудеж, новинско накладништво и услуге:

http://www.burza.hr/poslovni_subjekti/subjekt/186427/?PHPSESSID=

[8] Урошевић, Чеда: На личном блогу пренет чланак редакције: Тribute to Feral Tribune:

http://blog.b92.net/text/3259/Tribute%20to%20Feral%20Tribune/

[9] http://sh.wikipedia.org/wiki/Europapress_holding

[10] Ферал: Угасио се Ферал, Монитор.хр, 20. 5. 2009;

http://www.dugirat.com/index2.php?option=content&do_pdf=1&id=6921

[11] Ibidem.

[12] Ib.

[13] Ib.

[14] Ib.

[15] http://feral.audiolinux.com/tpl/weekly1/feral.tpl?IdLanguage=7&NrIssue=1179

Нинослав Павић је постао власник Еуропа Прес холдинга, водеће хрватске медијске компаније:

http://en.wikipedia.org/wiki/Europapress_Holding. У власништву ове компаније су хрватски Јутарњи лист (www.jutarnji.hr ), Слободна далмација (www.slobodnadalmacija.hr ), Глобус (www.globus.com.hr ) и други часописи.

[16] Биографија Мирослава Кутле: http://www.moljac.hr/biografije/kutle.htm . Овај бизнисмен (својевремено веома близак хрватском министру обране Гојку Шушаку), осуђен је ове године на три године затвора: http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/58667/Default.aspx

Муслић, Нусрет: Разрушена Слободна Далмација, АИМ, Загреб, 14. 4. 1994,

http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199405/40514-001-pubs-zag.htm

[17] Ђикић, Ивица: Тајкун Кутле губи Слободну Далмацију, АИМ, Загреб, 23. 4. 1998,

http://www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/199805/80529-013-pubs-zag.htm

[18] Видети на пример фељтон: Маријачи, Ивица: Биографија јунака- Ратни пут генерала Мирка Норца; Слободна Далмација 16. и 17.  2. 2009,

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20010216/novosti2.htm

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20010217/novosti2.htm

[19] Еуропапрес стопостотни власник дионица Слободне Далмације; Слободна Далмација, 25. 8. 2009,

http://www.slobodnadalmacija.hr/Biznis/tabid/69/articleType/ArticleView/articleId/67337/Default.aspx

[20] Кучић, Миро: Далматино повишћу притрујена; Слободна Далмација, 18. 11. 2003,

[21] Делегација АП Војводине у посети Хрватској, РТВ, 12. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[22] Изасланство Скупштине Војводине радно посјетило Хрватски сабор, Хрватски сабор, 4. 10. 2005;

http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1681

[23] Чанак добија признање Истре, 29. 3. 2007.

http://www6.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=03&dd=29&nav_id=239021

[24] Чанак и Костреш код Месића, Данас, 7. 9. 2007.

[25] Закон о локалној и подручној (регионалној) самоуправи Реп. Хрватске, чл. 14 – 17.

[26] Делегација АП Војводине у посети Хрватској, РТВ, 12. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[27] Пуповац – Статут Војводине не цепа Србију, РТВ, 24. 2. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_02_12/vest_112942.jsp

[28] Основана посланичка група пријатељства с Хрваском; е-Новине, 2. 4. 2009;

http://www.e-novine.com/index.php?news=24570

[29] Војводина и Истра – више од сарадње, РТВ, 20. 4. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/region/2009_04_20/vest_126416.jsp

Дани Војводине у Истри, Привредна комора Војводине, 15. 4. 2009;

http://www.pkv.co.yu/node/187

Заједно до европских фондова, Дневник, 18. 4. 2009. 22. 4. 2009;

http://www.e-novine.com/index.php?news=25308

[30] Пајтић у Турској, Егереши у Ровињу, Грађански лист, 9 6. 2009;

http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=46106

[31] Пашић, Слободан: Лигаш баш претерао, Вечерње Новости, 18. 8. 2009;

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=135&status=jedna&vest=154282&title_add=Liga%C5%A1%20ba%C5%A1%20preterao&kword_add=zrenjanin%2C%20aleksandar%20marton

Александар Мартон је неуморно пред медијима демантовао да је злоупотребио службено возило у приватне сврхе, да је у Пулу путовао „службено”, али до данас није на увид ставио путни налог ни у једном од бројних демантија.

[32] Заједно јачају Европско јединство и дух, Грађански лист, 26. 7. 2009;

http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=46804

[33] Сарадња Војводине и Осијечко-барањске жупаније, РТВ, 29. 3. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/vojvodina/vojvodina_tv/2009_03_29/vest_122416.jsp

[34] Званична презентација Хрватског демократског савеза Славоније и Барање. http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_demokratski_savez_Slavonije_i_Baranje . Главаш је аутор чувене реченице: „Кажу да сте усташе, и јесте, ово је ваша домовина и тога се не требате стидјети!“,

http://sr.wikipedia.org/sr-

[35] http://hr.wikipedia.org/wiki/Vladimir_%C5%A0i%C5%A1ljagi%C4%87

[36] Посета делегације Осијечко-барањске жупаније Покр. Секретаријат за регионалну и међурегионалну сарадњу, 31. 1. 2008;

http://www.region.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=38%3Aposeta-delegacije-osjeko-baranjske-upanije&Itemid=21&lang=sr

[37] http://www.hdz.hr/default.aspx?id=1085

[38] Кнежевић, М: Положени вијенци у част погинулим и несталим  бранитељима; Град Оток, 5. 12. 2007:

http://www.opcina-otok.com/vijesti_new.php?id_kat=197

[39] Егереши, Галић и Бањаи потписали изјаву о намерама три регије; Кабинет председника Скупштине АПВ-е, 25. 7. 2009;

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=3480&month=07&year=2009&day=25&Itemid=1

[40] Пудар, Мирослава: Александар Мартон, 6. 8. 2009;

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/licnost_danas_aleksandar_marton.46.html?news_id=168643

[41] Живановић, Маја: Спомен плоча на месту логора, Електронске новине, 17. 7. 2009;

http://www.e-novine.com/srbija/vesti/28091-Spomen-ploa-mestu-logora.html

[42] Партија ветарана против Мартона, ЛСВ се жали МУП-у; РТВ, 5. 8. 2009;

http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/politika/2009_08_05/vest_144892.jsp

[43] Ковачев, Душан: Криза у средњем Банату, 3. 8. 2009;

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/03/kriza-u-srednjem-banatu/

Саопштење Одбора за односе са црквама и верским заједницама Демократске странке Србије

Системски Закон о култури који је донела Народна скупштина на предлог Министарства културе у Влади Србије не препознаје Цркву и верске заједнице као творце и носиоце самосвојног културног обрасца, не признаје културно наслеђе које је Црква створила и очувала, превиђа право Цркве да обавља културну делатност, омаловажава њене културне потенцијале и културне установе, од којих су неке од несумњивог националног значаја. Креатори овог накарадног Закона сматрају да Црква као јавна заједница нема свој идентитет, достојанство, име и традицију него је сврставају у „друга правна и физичка лица”. Најкраће речено, Министарство културе се не усуђује да у Закону напише име: Српска православна црква. То можда и не треба да чуди кад се зна да је владина већина у Скупштини избрисала Српску православну цркву у Закону о министарствима, првом закону који је донела, дан пре но што је формирана лева европска влада у Србији.

Влада која превиђа Српску православну цркву, њену улогу у народном животу, историји и култури, њен културни образац, културно наслеђе и културне вредности које ствара и чува, значајно смањује свој политички капацитет да заштити права Цркве на Косову и Метохији и да се одупре лукавим настојањима да се српско православно културно наслеђе преименује у косовско тј. алабанско културно наслеђе.

Посланици ДСС покушали су амандманима да ослободе Министарство културе од старих идеолошких предрасуда према Цркви, од духовног и интелектуалног далтонизма и од политичке лакомислености и неодговорности. Али Влада је одбацила конструктивне предлоге и остала доследна својој дволичној и недоследној политици према Цркви.

Креатори овог накарадног Закона сматрају да Црква као јавна заједница нема свој идентитет, достојанство, име и традицију него је сврставају у „друга правна и физичка лица”. Најкраће речено, Министарство културе се не усуђује да у Закону напише име: Српска православна црква.

Уверени смо да Српска православна црква, као ни остале традиционалне цркве и верске заједнице, неће пристати на овакву политику према себи, те да лажљиво благонаклон однос Владе према појединим деловима и активностима Цркве нико неће прихватити као надокнаду за прикривено понижавање Цркве као историјско-правног ентитета и за њен бесправан изгон из закона у којима треба и мора да има своје место, сходно Уставу и у складу са Законом о црквама и верским заједницама.

Read how Serbian sovereignty was betrayed in violation of the UN Charter, the Helsinki Final Act, UN Resolution #1244 and the NATO Treaty, in order to curry favor to known Muslim terrorists in the Balkans.

President Clinton, Secretary Albright and Jamie Shea lied-our State Department told the world that “Christian Serbs had killed 100,000 Muslim Albanians.”

We now know the so-called “Racak Massacre” of 45 Albanians was stage managed by Ambassador William Walker as a pretext to bomb Serbia. Hashim Thaci the Prime Minister of Kosovo and former leader of the KLA has admitted that Racak was a fabrication.

We also know that less than 5,000 were killed in Kosovo on both sides and to date 151 ancient Christian Serbian churches have been razed in the past 8 years, under the noses of 17,000 NATO troops

This ebook exposes Washington’s duplicity that took us to war without an Act of Congress or a vote at the United Nations. NATO was converted into an aggressive force in violation of its own “defensive” Treaty.

Read how the American taxpayers were duped by State Department lies and phony Albanian deaths in order to build the largest American military base in the world since Vietnam-Camp Bondsteel-built on Christian Serbian soil without authority or compensation to Christian landowners was accomplished in order to favor Balkan Muslims and KLA terrorists.
We should all be asking why?

Read how the American taxpayers were duped by State Department lies and phony Albanian deaths in order to build the largest American military base in the world since Vietnam-Camp Bondsteel-built on Christian Serbian soil without authority or compensation to Christian landowners was accomplished in order to favor Balkan Muslims and KLA terrorists. We should all be asking why?

This shocking ebook will open your eyes about American Foreign Policy. Read how your newspapers withheld information and utilized pictures of Christian Serbian victims, portrayed as Muslim victims, knowing full well the American public was too naive to realize they were being deliberately hoodwinked by journalists with their own hidden agenda who relied on Muslim runners to gather the information used in their articles-none of which could be independently verified.

From the outset, the American agenda was to amputate sovereign Serbian territory … Not since Hitler has an entire nation been so successfully demonized with collective guilt. The fix was in from the outset. Kosovo independence was a fait accompli, setting a dangerous precedent for future ethnic disputes around the world.

After reading this powerful ebook you will no doubt ask why the United States of America would bomb 11 Christian Serbian churches, 200 schools, 147 hospitals and nursing homes, trains, buses, 66 bridges, 8 airports, 64 telecommunications stations, including the bombing of Belgrade Television, 32 agricultural complexes, 78 industrial complexes and entire Christian Serbian villages. These were not military targets but the media managed to look the other way.

The worse crime was that Gen. Wesley Clark and NATO resorted to Ecocide against an entire nation by deliberately unleashing toxic chemicals and VCMs 10,600 times above normal and used illegal cluster bombs on civilian populations… war crimes by every definition.

About the Author

Vojin Joksimovich

Author of Kosovo is SerbiaBorn, raised and educated in Belgrade, Former Yugoslavia, now Serbia. As a child, was an eyewitness to German and Anglo-American bombings of Belgrade. At the age of eight, eyewitness and sole survivor of Nazi bombing, this instantly killed seven family members. Grandnephew of Dr. Dragic Joksimovic, who courageously defended General Mihailovic in Tito’s 1946 show trial. Upon obtaining a degree in Electrical Engineering at Belgrade University in 1961, and working in Serbia as a nuclear engineer, in 1965 immigrated to England where he was employed in the nuclear industry and on the part time basis obtained Ph.D. in Nuclear Engineering from the Imperial College, London University. Became nuclear power plant safety specialist and consultant. Arrived in the U.S. in 1970 and became the citizen in 1976. Originated over 125 professional publications presented at various international conferences. Founded own consulting company in 1988. Prior to his retirement was an internationally recognized leader in nuclear safety, risk assessment, risk management and nuclear regulation.

In addition to the nuclear consulting career became a Serbian-American activist over 20 years ago, including presidency of the Serbian Unity Congress. Published over 70 newspaper and internet columns. Delivered a similar number of talks, on various aspects of Balkan conflicts, at various American universities including the Kennedy School of Government at the Harvard University, University of Colorado, UC Berkeley and most San Diego universities. Spoke at the prestigious Commonwealth Club in San Francisco and the World Affairs Councils in Boston, the Orange County and San Diego seven times. Interviewed many times on TV and radio. Authored two comprehensive ebooks prior to this one: Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement, and The Revenge of the Prophet: How Clinton and His Predecessors Empowered Radical Islam. In 2008 received Outstanding Member

Gregory Copley

Award by the San Diego World Affairs Council for recruiting scores of speakers and presenting many insightful talks on the Balkans and Nuclear Energy.

What others are saying about Kosovo is Serbia.

Kosovo is SerbiaKosovo is Serbia “Joksimovich has gone to great lengths to bring some sense of great understanding to Western audiences about the Islamist threat which they have refused to comprehend…”

-Gregory Copley, President of International Strategic Studies Association and Editor GIS/Defense & Foreign Affairs.

“This ebook tells the sad story of US foreign policy blunders in the Balkans. It is a shameful tale of duplicity, double standards, and mismanagement. The backing of Albanian terrorists, the bombing of Serbia and the recognition of Kosovo as an independent state mark a historic turning point. If Americans really want to know why their country is no longer regarded as ‘the

home of the brave and the land of the free,’ they should read this ebook.”

-James Bissett, Former Canadian Ambassador to Yugoslavia, Bulgaria
and Albania.

“Vojin Joksimovich has produced a radoctive commentary so hot and so corrosive, that no historian and few journalists would dare-to indulge in it. And it is this that makes Kosovo is Serbia such compulsive reading for anyone seriously interested in hearing the other side-the non-NATO side-of what actually happened in the first European war to be waged against a sovereign nation…”

-Sir Eldon Griffiths

“Vojin has a passion for the truth and Kosovo is Serbiaattempts to uncover it.”

-Ken Blanchard

Co-author of “The One Minute Manager.”

*  *  *

see also: www.kosovoisserbia.biz

Судско решење о рехабилитацији Слободана Јовановића

Рex.28/06

Алегорија правде

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ, У ВЕЋУ САСТАВЉЕНОМ ОД СУДИЈА: МАРИНЕ ГОВЕДАРИЦА, ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА, ДУШКА МИЛЕНКОВИЋА И ДУШИЦЕ МАРИНКОВИЋ, ЧЛАНОВА ВЕЋА, У ПРАВНОЈ СТВАРИ ПОДНОСИЛАЦА ЗАХТЕВА СРПСКЕ ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ из Београда, Студентски трг бр.11 чији су пуномоћници Слободан Мавреновић, адвокат из Београда и проф.др. Коста Чавошки из Београда; УДРУЖЕЊА ПРИПАДНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ 1941-1945 из Београда, ул.Узун Миркова бр.3А/VI, апт.6 чији је пуномоћник проф.др. Огњен Адум из Београда; УДРУЖЕЊА ПОЛИТИЧКИХ ЗАТВОРЕНИКА И ЖРТАВА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА из Београда, ул.Узун Миркова бр.3А/VI, апт.6 чији је пуномоћник Војислав Кронпић из Београда; УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ из Београда, ул.Француска бр.7 чији је пуномоћник председник Удружења Србољуб Игњатовић из Београда; АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ СРБИЈЕ из Београда, ул.Дечанска бр.13 коју представља председник Адвокатске коморе Владимир Шешлија, адвокат из Београда а заступа Драгољуб Ђорђевић адвокат из Београда; ОМЛАДИНЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ СРБИЈЕ из Београда, ул.Париска бр.13 чији је председник Драган Даничић из Београда а пуномоћник Слободан Мавреновић, адвокат из Београда и Наде Томић-Вуковић из Београда, ул.Пожешка бр.77, РАДИ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ САДА ПОК.СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА, након рочишта одржаног дана 11.06.2007.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА СЕ ЗАХТЕВ Српске либералне странке,Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-1945, Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружења књижевника Србије, Адвокатске коморе Србије, Омладине Демократске странке Србије  и Наде Томић-Вуковић, ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ САДА ПОК.СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА, рођеног дана 21.новембра 1869.године у Београду од оца Владимира и мајке Јелене, преминулог у Лондону дана 12.децембра 1958.године, ПА СЕ УТВРЂУЈЕ да је ПРЕСУДА ВРХОВНОГ СУДА ФЕДЕРАТИВНЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ – ВОЈНО ВЕЋЕ суд.бр.1/46 од 15.7.1946.године у делу којим је сада пок.Слободан Јовановић осуђен на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и  на губитак држављанства, НИШТАВА ОД ТРЕНУТКА ЊЕНОГ ДОНОШЕЊА – 15.7.1946.године и да су НИШТАВЕ СВЕ ЊЕНЕ ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ, укључујући и казну конфикације имовине, а РЕХАБИЛИТОВАНО ЛИЦЕ – САДА ПОК.СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ СМАТРА СЕ НЕОСУЂИВАНИМ.

О б р а з л о ж е њ е

Подносиоци захтева су у захтеву за рехабилитацију навели да је сада пок.Слободан Јовановић – професор Правног факултета у Београду а за време Другог светског рата потпредседник и председник Југословенске владе у иностранству и заступник министра војног, пресудом Врховног суда ФНРЈ- Војно веће, суд.бр.1/46 од 15.7.1946.године осуђен за кривична дела издаје и ратних злочина из чланова 3, 4 и 6 Закона о кривичним делима против народа и државе на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 године, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства, да је у том поступку Слободану Јовановићу суђено у одсуству тако да није могао да изнесе одбрану, да против пресуде којом је осуђен није била дозвољена жалба и да се у том поступку чула само реч тужбе.Подсетили су да је Слободан Јовановић био и председник Краљевске академије и писац дела од непроцењивог значаја за нашу књижевност и историју – српску културу уопште. Навели су да су за време Другог светског рата у Србији постојала два антифашистичка покрета која су била међусобно супротстављена из политичких и идеолошких разлога и да је Слободану Јовановићу суђено икључиво из идеолошких и политичких разлога и да је из тих разлога и проглашен кривим јер је давао подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету. Полазећи од наведеног и сматрајући да  пресуда Врховног суда ФНРЈ – Војно веће није заснована на правно-релевантним чињеницама и да разлози доношења те пресуде  изражавају идеологију и политичку вољу победника у Другом светском рату, предложили су да се на основу Закона о рехабилитацији  захтев усвоји.

У проведеном поступку доказима изведеним и цењеним у смислу члана 8 Закона о парничном поступку у вези члана 30 став 2 Закона о ванпарничном поступку, утврђено је:

- да је Слободан Јовановић рођен у Београду дана 21.11.1869.године од оца Владимира и мајке Јелене а да је преминуо у Лондону дана 12.12.1958.године;

- да је пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије – Војно веће, суд.бр.1/46 од 15.7.1946.године оптужени Слободан Јовановић оглашен кривим што је као председник емигрантских влада заједно са оптуженима Божидаром Пурићем, Момчилом Нинчићем, Миланом Гавриловићем, Петром Живковићем и Радојем Кнежевићем:

а) – у јануару 1942.године именовао оптуженог Драгољуба – Дражу Михаиловића за Министра војног а у јулу исте године и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаче савезничке снаге не искрцају у Југославији док је с друге стране одобравао, подстрекавао и политички помагао оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;

б) – унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се под командом оптуженог Михаиловића особито истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, док је с друге стране лишио чина официре који су остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободаличке војске и водили борбу против окупатора, хапсио и прогонио у иностранство официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;

в) – упућивао оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе да их употреби за гушење народног устанка;

г) – расипао државни новац, организовао радио емисије преко иностраних станица, издавао за иностранство и у земљу убацивао разне публикације, подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу и слабио снагу наших народа у борби против окупатора иако је тачно знао да четници оптуженог Михаиловића врше покоље над народом он се саглашавао са четничким злочинцима и сам оглашавао преко радио емисија стављање под слово «З» држављана Југославије;

па је на описани начин  извршио кривична дела издаје и ратног злочина из члана 3 тач.3, 4 и 6 Закона о кривичним делима против народа и државе а на основу члана 4 и 5 тог Закона у вези члана 16 Закона о држављанству и чланова 1, 3, 5 и 6 Закона о врстама казне, осуђен је на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Ценећи  утврђено чињенично стање суд је нашао да је захтев за рехабилитацију сада пок.Слободана Јовановића основан.

Према члану 1 Закона о рехабилитацији («Службени гласник РС» бр.33/06) рехабилитују се лица која су од 6.4.1941.године до дана ступања на снагу тог Закона (25.4.2006.године) без судске или административне одлуке, односно судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

Сада пок.Слободан Јовановић био је истакнута личност свог времена (историчар, правни писац и књижевник, од 1897.године професор државног и уставног права на Правном факултету Велике школе потом од 1900.године па  до пензионисања 24.7.1940.године редован професор Правног факултета Београдског универзитета а 1914.године је био изабран за ректора Београдског универзитета, члан Српске Краљевске академије а у периоду од 1928. до 1931.године и њен председник,председник  Српског културног клуба,шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске у I и II балканском рату, шеф Пресбироа Врховне команде и у Првом светском рату у којем је са српском војском прошао кроз Албанију и једно време био стациониран на Крфу, учесник на Париској Конференцији мира 1919.године као експерт при Југословенској делегацији.

Слободан Јовановић је био против прилажења Југославије Тројном пакту а 27.3.1941.године док је извођење преврата још било у току прихватио је да уђе у Владу коју је формирао генерал Симовић, како су његови савременици говорили из «дубоког осећања дужности», био је члан Владе Краљевине Југославије у избеглиштву и у њеном раду учествовао до августа 1943.године – дакле прве 2,5 године (у периоду тзв. «чиновничке владе 10.8.1943. – 1944. није имао удела и утицаја) с тим што је на челу Владе био од 11.1.1942.године до 26.6.1943.године вршећи и дужност заменика Министра војске у отаџбини, а до тада као и након тога – до августа 1943.године био је подпредседник Владе. Југословенска влада у избеглиштву прихватила је Атлантску повељу, Декларацију о савезничкој солидарности у заједничкој борби против Немачке и њених савезника а у јануару 1942.године и Вашингтонску декларацију. Влада није сарађивала са силама осовине у борби против партизанских одреда Народно-ослободаличаке војске у Земљи а давала је подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету. Све ово су познате историјске чињенице.

Припадници Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета, почев од 17.4.1941.године до 15.маја 1945.године, Законом о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица («Службени гласник РС» бр.137 од 24.12.2004.године) добили су статус бораца Народно-ослободилачког рата у погледу права признатих тим Законом и у потпуности су изједначени са припадницима партизанских одреда Народноослободилачке војске и Југословенске армије, без обзира на то да ли су осуђени правноснажним судским пресудама и да ли су учествовали у борбама против партизана.

Слободану Јовановићу је суђено као потпредседнику, односно председнику Краљевске владе у емиграцији и као присталици другачијих политичких идеја које су се косиле са идеологијом чије су присталице однеле војно-политичку победу у грађанском рату који се на овим просторима водио истовремено са ратом против окупаторских снага Немачке и њених савезника, стављено му је на терет и осуђен је за политичку, пропагандну и материјалну подршку антикомунистичким снагама у земљи. Пресуда којом је Слободан Јовановић осуђен неспојива је са начелима правне државе и резултат је поступања политичког правосуђа постојећег у време њеног доношења, о чему сведоче и језик и терминологија који су приликом њеног писања коришћени,поступак у коме је донета имао је све одлике политичког процеса (илустрација тог процеса су и подаци да се у њему судило групи од 24 лица-како су тадашње новине писале «групи од 24 издајника и ратна злочинца» а да је суђење трајало веома кратко од 10.6.1946. до 15.7.1946.године када је изречена пресуда и да је у том периоду суђењу које се одржавало у дворани Пешадијског училишта у Топчидеру присуствовало око 30.000 људи). У спроведеном  поступку били су погажени нека од основних људских права и темељни правни принципи, како су то правилно у својој речи приметили и подносиоци захтева за рехабилитацију (право на одбрану, двостепеност поступка и др.) па су, имајући све ово у виду, по налажењу суда у конкретном случају испуњени услови из цитиране одредбе члана 1 Закона о рехабилитацији, због чега је применом одредбе члана 5 став 1 истог Закона усвојен захтев за рехабилитацију сада пок.Слободана Јовановића и одлучено као у изреци.

Овом одлуком извршена је правна рехабилитација сада пок.Слободана Јовановића,  истина много година након његове смрти, па се њоме не могу ни избрисати ни ублажити многобројне и несагледиве последице које је пресуда Врховног суда ФНРЈ – Војно веће Суд.бр.1/46 од 15.7.1946.године имала за Слободана Јовановића и његово живљење од доношења пресуде па до смрти, међутим његова морална рехабилитација догодила се знатно раније о чему, између осталог, сведочи штампање његових сабраних дела која најбоље говоре и сведоче о њему и времену у коме је живео.

Имајући у виду личност и дело Слободана Јовановића, суд налази да није било потребно да подносиоци захтева ближе образлажу постојање интереса за његову рехабилитацију у смислу члана 2 ст.1 Закона о рехабилитацији.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења није дозвољена жалба.

Председник већа-судија

Марина Говедарица

Књижевност је средишњи део српске културе, по много чему и најважнији.

Књижевност и национални идентитет на споредном колосеку

Држава не осећа потребу да негује своју књижевност. Не зна шта би са њом, а још мање шта би са идентитетом.

Књижевност је средишњи део српске културе, по много чему и најважнији. Она у себи, и у складу са својом природом, чува језичке, културне и цивилизацијске слојеве свога народа. Митска и религијска веровања и обичаји, историјска раскршћа и лутања, национални узлети и несреће, веровања и надања читавих генерација,свакодневни живот – све је то уткано у њено памћење. И не само то. Да се парафразира једна мисао Бранка Миљковића, књижевност не прави инвентар онога што је било, него ствара поетске светове могућег, не сведочи, него осмишљава, и завршену прошлост претвара у отворену могућност.

Oднос државе према књижевности је бедан. Држава не осећа потребу да негује и снажи своју књижевност.
Не зна шта би са њом, а још мање зна шта би са идентитетом.

Чувајући оно што је било, књижевност снажно одређује време које нам стиже из будућности. Као мало шта друго,она је битни чинилац српског идентитета. Више јенего видљиво шта су и како су нашем идентитету давали Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Иво Андрић, али мало ко би се усудио да порекне и приносе – бар кроз стварање књижевне и традицијске осећајности – Јована Јовановића Змаја, Милана Ракића, Борисава Станковића, Јована Скерлића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Љубомира Симовића. (Зато се код нас разговори и полемике о књижевности готово никада не тичу само књижевности, него допиру до свих битних културно-националних питања. Отуда толико острашћености, чак мржње, порицања, идеолошког читања, напора да се контролишу књижевне редакције, значајне награде, итд.)

Упркос томе, однос државе према књижевности је бедан. Држава не осећа потребу да негује и снажи своју књижевност. Не зна шта би са њом, а још мање зна шта би са идентитетом. Државу, сва је прилика више интересују други видови уметности, рецимо позориште и филм. Да ли због тога што мисли да више добија кроз њих, или због тога што они захтевају више средстава, или се оба ова разлога стапају у један – тешко је рећи. Оправдање да писац пише сам, а за позоришну представу/филм ради више десетина људи просто не стоји, јер и није реч о томе, него о пројектима од националног значаја.

Кривица не заобилази ни саме књижевнике.

О смелој визији будућности и месту књижевности у њој.

Како било, не памти се када је врхунски књижевни стваралац био министар културе, као што је незамислив хонорар за књигу који би био бар приближан хонорару за режију позоришне представе. Кривица не заобилази ни саме књижевнике. Удружења књижевника заузета су значајним националним пројектима, као што су борба за првенство и право накоришћење просторија, реч угледних стваралаца изостаје готово увек када не би требало да изостане (а прегласна је поводом безначајних појава). Нема дубоких књижевнонаучних увида који су мењали наше поимање књижевности, као што су својевремено биле студије Николе Милошевића и Новице Петковића, ни ширих синтеза попут „Историје српске књижевности” Јована Деретића.   Вероватно нема ни значајних националних пројеката који би својом вредношћу и ауторитетом подносилаца присилили државне чиновнике да их финансирају. А има неопходних радова које је требало завршити још прекјуче. Ако питања израде речника савременог српског језика, који тек треба да се тако назове (а да не говоримо о речнику српскословенског језика), непостојања велике националне енциклопедије оставимо у овом тексту по страни, могу се поменути само три од десетине неопходних књижевних пројеката (од којих сваки заслужује посебан текст), од великог значаја за наш књижевни и културни, чак и просветни живот.

Српска књижевност у овом тренутку, четири и по деценије после пишчеве смрти, нема критичко издање дела Ива Андрића.

Српска књижевност у овом тренутку, четири и по деценије после пишчеве смрти, нема критичко издање дела Ива Андрића. Задужбина која носи његово име обавила је многе корисне текстолошке и интерпретативне послове који се тичу његових текстова, али основни није још ни најављен. Иво Андрић је немерљиво задужио српску књижевност и културу, српска књижевност своју основну обавезу према њему није. Крајње је време да се на новим основама обнови едиција “Српска књижевност у сто књига” Или, још боље, у двеста књига. Њоме не би добили само радозналији читаоци, студенти, ђаци, наставници књижевности, српска (нажалост, све већа) дијаспора, него би и књижевни проучаваоци били „присиљени” да још једанпут провере вредносни систем националне књижевности, а савремени писци да извагају однос традиције и модерности у својим остварењима. Подсетимо, да су ову едицију уређвали неспорни ауторитети попут Андрића, Душна Матића, Бошкаа Петровића, Живана Милисавца. Данас је таквих ауторитета мање, али их свакако има. За почетак, ту су Љубомир Симовић, Иван Негришорац, Милосав Тешић, Гојко Тешић, Душан Иванић. Од шездесетих година прошлог века у Београду су – захваљујући, пре свега, едицијама “Сазвежђа”, “Књижевност и цивилизација”, “Књижевни погледи” и “Књижевна мисао” – превођене и објављиване изврсне и књижевнотеоријске студије, од руских формалиста и семиотичара до структуралиста и постструктуралиста. Био је то снажан замах подизању књижевне свести у нас, чији се утицај осећа и данас. Али данас се свео на појединачне (неретко, и помодне) случајеве. Пројекат превођења (бар) двадесет значајних, а непреведених студија ХХ века био би велики подстицај нашој замореној теоријској мисли о књижевности. А вероватно да овај пројекат не би коштао више од једне скупље позоришне представе, о филму и да не говоримо.

Има и добрих примера. Први је свакако Завод за уџбенике. Објавио је више од двеста томова сабраних дела нших најзначајнијих научних и уметничких стваралаца.

Има и добрих примера. Први је свакако Завод за уџбенике. Објавио је више од двеста томова сабраних дела нших најзначајнијих научних и уметничких стваралаца, од писаца: Стевана Раичковића, Рада Драинца, Бранка Лазаревића, Симе Матавуља, Богдана Поповића, Павла Пововића, Ивана В. Лалића, Петра Џаџића, итд. Не једном је речено да Завод ради посао који треба да ради држава. Задужбина “Милош Црњански”, готово без администрације, у једној собици (уз минималну помоћ државе), завршава критичко издање дела Милоша Црњанског. Вредности и домети овог подухвата нису довољно уочене. Није Црњански било који писац, него је један од заштитних знакова наше књижевности и културе. Неопходно је да држава (али, ко у држави?!) учини све да се критичко издање дела Црњанског дела што пре заврши, да се прештампају сви распродати томови и да се комплети бесплатно уруче свим значајним светским библиотекама и славистичким центрима. Па, то је само око 300 комплета.

“Мајкрософт” и Учитељски факултет из Београда дигитализовали су готово сто класичних дела српске књижевности и она ће, у облику књига које се листају по страницама, од краја маја бити доступна на веб-адресамa.

И трећи пример (узизвињење што потписник ових редова помиње установу у којој ради). “Мајкрософт” и Учитељски факултет из Београда дигитализовали су готово сто класичних дела српске књижевности и она ће, у облику књига које се листају по страницама, од краја маја бити доступна на веб-адресама www.ask.rs и www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs. Сходно правилима „Мајкрософта”, антологију чине дела која не подлежу ауторским хонорарима. Лепо је што је више наших значајних савремених стваралаца, Добрица Ћосић, Љубомир Симовић, Светлана Велмар-Јанковић, Гроздана Олујић, Љубивоје Ршумовић, Милосав Тешић, и не само они, без накнаде уступило своје књиге.

Закључак.

Неопходно је да држава препозна значај књжевности за свој национални и културни идентитет, да направи дугорочни програм, изабере или однегује одговарајуће људе за његово остварење – и да, у наредних десет година за књижевност не издвоји ни динар мање него за било коју другу уметност појединачно.

Аутор је декан Учитељског факултета у Београду и творац пројекта Антологија српске књижевности

Антологија српске књижевности је доступна на адресама:

www.ask.rs и www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs

* * *

Напомена:

Објављено у Вечерњим новостима 6. маја 2009. године

Преузето уз сагласност аутора.

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Слободан Самарџић, подпредседник Демократске странке Србије и професор Факултета политичких наука.

Интервју обављен у сарадњи с недељником “Печат” . Објављен је у магазину Печат бр. 80.

Слободан Самарџић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Самарџић: Формално гледано такво опредељење дела Владе Србије у супротности је са Резолуцијом Народне скупштине од децембра 2007. године у којој се изричито налаже војна неутралност Србије према свим постојећим војним савезима, а практично према НАТО савезу, јер је он једини релевантан војни савез данас у свету. Политички гледано, то је покушај укључења наше државе у један војни савез који служи само и искључиво војноимперијалним интересима Сједињених Држава и малом броју релативно јаких западних држава. Морално, у случају Србије ово укључивање би значило накнадно признање да је исти тај НАТО с правом нанео толико материјалног и моралног зла управо Србији, пре само десет година.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Морално, у случају Србије ово укључивање би значило накнадно признање да је исти тај НАТО с правом нанео толико материјалног и моралног зла управо Србији, пре само десет година.

Самарџић: Најпре, жалосно је што је таква тема уопште на дневном реду јавности Србије имајући у виду три групе разлога које сам поменуо. Потом, жалосно је што данашње власти Србије  припреме за укључење Србије у НАТО обављају у тајности, у намери да избегну јавну дискусију. Наводно, тема (још) није на дневном реду. Тактика власти налаже да се ова тема стави на дневни ред јавности онда када буде касно за било какво делотворно реаговање опозиционих политичких чинилаца, Скупштине  и јавног мњења Србије. Коначно, тема је дошла на дневни ред јавног мњења захваљујући иницијативи дела опозиције, конкретно Демократске странке Србије. Не само да је из ових разлога општенародни референдум једини легитиман начин да се о овој ствари одлучи, него је такав референдум у датим околностима постао једино средство да се спречи нелегално и арканско деловање врхова власти у Србији, дакле председника Републике и дела Владе који настоје да монополишу ово важно питање спољне и одбрамбене политике Србије.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Тактика власти налаже да се ова тема стави на дневни ред јавности онда када буде касно за било какво делотворно реаговање опозиционих политичких чинилаца, Скупштине и јавног мњења Србије.

Самарџић: Када се ово питање сагледа са економске стране, стално држећи на уму да то није суштински економско питање, треба најпре рећи да је НАТО, у пролеће 1999. године, нанео Србији материјалну штету од преко тридесет милијарди долара. Процена се тиче директне и индиректне материјалне штете. Домаћа политика према НАТО савезу ово никада не сме да изгуби из вида. И као што би у моралном смислу улазак у НАТО значио неоправдани опроштај ове сурове војне интервенције, у материјалном смислу то би значило отворени опроштај фактичког дуга који НАТО и њене чланице имају према Србији. Све остале калкулације на релацији Србија-НАТО секундарне су у односу на ову. Али, и када бисмо, опијени светлом натовском будућношћу, заборавили на ово, чланство у овој војној организацији која је перманентном ратном стању са остатком света ужасно би оптерећивало државни буџет. Нови трошкови се не би могли надокнадити ратним пленом, јер плен припада главним актерима а не споредним. Економску корист од чланства у НАТО имали би само натовски агитатори у владином и невладином сектору Србије.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

За Србију је улазак у НАТО куповина цигле од силеџије који вам је непосерно пре понуде том циглом разбио главу.

Самарџић: У основи овог питања је највећи апсурд. За Србију је улазак у НАТО куповина цигле од силеџије који вам је непосерно пре понуде том циглом разбио главу. Добро, ако он жели да вам том циглом још преломи руке и ноге, и да вам избије бубреге, можда се и исплати куповина цигле. Али, онда то треба и рећи. Ипак, данас НАТО има приоритет у другим, већим и важнијим, жртвама него што је Србија. Сигуран сам да ми не морамо да купимо ту циглу, тј. да и поред важности за НАТО да заокружи свој балкански простор чланства постоји отворена могућност неуласка у чланство, или, како то формулише скупштинска Резолуција – војне неутралности. Практично, већи проблем данас представља интересна оријентација делова владајуће политичке елите Србије ка НАТО савезу него директан и манифестан притисак самог савеза. Када је, пак, реч и безбедносној будућности Србије, данас би улазак у НАТО био раван безбедносном хазарду. То би била потенцијална војна конфронтација са свима који нису чланови ове војне организације. Србији не треба таква стратешка авантура. Србија треба да развје активну политику војне неутралности, а то значи политику мира и сарадње а не војне конфронтације.

НАТО је војна организација која данас има врло изразите освајачко-агресивне циљеве. Демократија је овде најобичнија идеолошка обланда.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Самарџић: НАТО је војна организација која данас има врло изразите освајачко-агресивне циљеве. Демократија је овде најобичнија идеолошка обланда. Могу да допустим да су земље овог војног савеза у време хладног рата стварно веровале да им оваква војно-безбедносна организација чува унутрашњу демократију. Можда је то некада стварно било тако. Од завршетка хладног рата НАТО је добио суштинску агресорско-освајачку улогу коју, тим више, настоји да прикрије демократским циљевима. Он је сада у средишту демократске будућности света. Не звучи ли то помало вулгарно, а пре свега уврнуто. У позадини те савремене демократске идеологије има и сукоба цивилизација и расизма и бесомучног кршења људских права, а понајвише кршења међународног права. Каква црна демократија. НАТО је данас постао практична негација демократије за све оне који нису у његовом чланству. Одатле његови идеолози и практичари извлаче погрешан закључак да улазак у НАТО значи улазак у демократију. А онда, наводно, земља ни не може да уђе у НАТО ако није демократска. Рецимо, Украјина и Грузија треба да уђу у НАТО како би коначно консолидовале своју крхку демократију. А Србија, како би појачала свој потенцијал за европске интеграције. И све такве којештарије… Укратко, демократија је најжешће злоупотребљена реч у натовском вокабулару. Не мање него у некадашњој совјетској синтагми о «народним демократијама».

Демократија је најжешће злоупотребљена реч у натовском вокабулару. Не мање него у некадашњој совјетској синтагми о «народним демократијама».

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Самарџић: Афирмација таквог државног континуитета Србије је негације Србије као државе. Али, такав континуитет нажалост постоји, ако ниучему другом оно у стилу вођења данашње спољне и војно-безбедносне политике Србије. Она је, бар када је о односима са НАТО савезом реч, закулисна и лицемерна онолико колико је то била и негдашња Брозова спољна и безбедносна политика. Неко би можда овде истакао разлику која се тиче успешности. Тачно је да је Брозова политика била успешнија са становишта остварљивости својих циљева, али је зато и оставила дугорочније негативне последице. Србија као држава још не може да се опорави од таквих последица. Испада да је наша шанса још једино у већој траљавости и мањој успешности данашње спољне и безбедносне политике Србије у односу на тзв. златно време југословенског комунизма. Данас, не само да се лојалност Србије евроатланском комплексу не плаћа сувим златом, као што је то било у Брозово време, него се уопште ни не плаћа. У суштини, то је добро.

Реална и изводљива алтернатива јесте управо војна неутралност Србије.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Самарџић: Реална и изводљива алтернатива јесте управо војна неутралност Србије. Сам израз је можда мањкав зато што је формулисан са циљем супротстављања реалној претњи Србији, а то је њено увлачење у НАТО савез супротно вољи огромне већине грађана. У том смислу, израз «војна неутралност» је крајње функционалан, али позитивно-стратешки он може оставити недоумицу у погледу његовог алтернативног значења, посебно у окружењу официјелне кампање по којој (евро)атлантске интеграције немају алтернативу. Као прво, војна неутралниост никако не значи пасивну војно-безбедносну политику Србије. Она мора бити активна подједнако у погледу циљева, средстава и свакодневног деловања државе. На првом месту су интереси Србије као државе, њен просперитет, аутономија деловања у данашњем свету и избор облика и врсте сарадње, као и стратешких партнерских односа полазећи од темељно формулисаних државних интереса. Потом, у таквој врсти избора нико не може имати привилеговану предност за Србију, као што нико (ниједан међународни актер) не може бити унапред одбачен као партнер. Најзад, обликовање једне активне политике војне неутралности мора ићи у сусрет настајућем мултиполарном свету који, бећ данас, крупним корацима замењује униполарни на челу са својим основним средством силе и принуде, а то је НАТО савез.

Интервју је објављен у магазину “Печат” бр. 80.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богдано Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”

Владимир Радомировић

У ГДАЊСКУ ЈЕ ОБЕЛЕЖЕНО 70 ГОДИНА од напада нацистичке Немачке на Пољску и почетка Другог светског рата. У присуству руског премијера Владимира Путина који је изразио жаљење због совјетског масакра пољских официра у Катинској шуми и немачке канцеларке Ангеле Меркел која је признала „трајну историјску одговорност” своје земље (истовремено затраживши права за Немце протеране из Пољске крајем рата) пољски председник Лех Качињски изјавио је да је СССР „забо нож у леђа” Пољској кад је Црвена армија 17. септембра 1939. заузела источни део његове земље.

Руси су претходно у Москви објавили књигу у којој се тврди да је Пољска пред рат с великим жаром радила на дестабилизацији Совјетског Савеза и његовој подели, а може се очекивати да вербални сукоби о највећем војном сукобу у историји буду настављени. Већ годинама западни политичари и историчари пренебрегавају улогу Црвене армије у ослобађању Европе од фашизма и изједначавају комунизам са нацизмом, па Русија сада покушава да узврати ударац.

У расправу се одбраном Стаљина укључио и пензионисани генерал Леонид Ивашов који у краткој биографији за себе каже да је био иницијатор упада руских десантних снага у Приштину 1999. и додаје да је то „уз жесток антинатовски и антиамерички став” био разлог за смену са места главног војног дипломате Русије.

Већ годинама западни политичари и историчари пренебрегавају улогу Црвене армије у ослобађању Европе од фашизма и изједначавају комунизам са нацизмом.

Он сматра да су пред рат Лондон и Париз били озбиљно забринути због снажења Немачке и да су се бојали да би ускоро могли сами да се суоче с њом. „Због тога је њихова политика осцилирала између два циља: избегавања самосталног суочавања с немачком агресијом и навођења Хитлера да нападне СССР… Чак и у августу 1939. било је још могуће спречити избијање Другог светског рата. Био је само потребан пристанак Велике Британије и Француске (чије су делегације у то време преговарале у Москви) да се створи антифашистичка коалиција…

Лондон се, међутим, водио сопственом логиком и засебном политичком рачуницом… У том окружењу, Стаљинов избор наметнуле су околности. Он је морао да пронађе начин да одложи ако не и да сасвим спречи немачку агресију на СССР”, објашњава Ивашов, тврдећи да западни политичари и политички аналитичари дају погрешну слику о тадашњим догађајима. „Тврди се чак да је Хитлер морао први да нападне СССР, јер је Стаљин планирао напад на Немачку. Такво виђење ствари подразумева да су све земље осим СССР-а и Немачке биле жртве.

У расправу се одбраном Стаљина укључио и пензионисани генерал Леонид Ивашов који у краткој биографији за себе каже да је био иницијатор упада руских десантних снага у Приштину 1999.

Пошто је фашистичка Немачка поражена и престала да постоји, а Русија као наследница СССР-а задржала своје место на мапи света, онда она мора да прихвати одговорност за почетак Другог светског рата. Становништва Пољске, балтичких република, Чехословачке и других земаља зато су наводно жртве, најпре договора Стаљина и Хитлера, а затим совјетске окупације. Чак се и Украјина представља као жртва совјетске окупације, јер се – заједно с фашистичком Немачком – борила против много опаснијег непријатеља, Русије, наравно. Рођен на Западу, овај концепт „два тоталитаризма” прати путању Drang nach Osten – шири се ка истоку”, закључује руски генерал.

УОЧИ ПОСЕТЕ РУСКОГ ПРЕДСЕДНИКА МЕДВЕДЕВА Београду 20. октобра сличне се расправе могу развити и код нас – да ли је Црвена армија била ослободилац или окупатор Србије. Неке западне дипломате, нервозне због руског утицаја у овој земљи, тврде чак да су Совјети у Београду стрељали на стотине људи и да би „било добро да се Срби присете како је било под владавином Москве”. На констатацију саговорника да се – ако ништа друго – Русија данас ипак разликује од Совјетског Савеза 1945. године, бесно одговарају: „У праву сте, гора је”. Србија не може да седи на две столице, порука је Запада – мора да се одлучи између Америке и Европске уније, с једне стране, и Русије, с друге. То да Србија данас може да игра улогу несврстане Југославије на клацкалици између два блока опасна је заблуда, објашњавају дипломате док спољна политика Београда тражи ослонац и у некадашњем „трећем свету”.

Aко је прокламовани циљ и председника и владе улазак у ЕУ, зашто се онда инсистира на политичким и економским везама са мање или више далеким земљама? Можда зато што ни врх власти није уверен да је улазак у клуб богатих тако близу како нас уверава?

МОАМЕР ГАДАФИ прославио је 40 година на власти, а свечаности у Триполију присуствовао је и председник Србије, кога је либијски вођа и одликовао (узвративши почаст коју му је октобра 1999. у име Слободана Милошевића изразио Зоран Лилић предајући му Орден југословенске звезде због подршке Либије Београду током НАТО бомбардовања). Тадић је у либијској престоници био у чудном друштву једног оптуженика за ратне злочине (судански председник Башир) и још неколико ауторитарних државника, што не мора бити разлог за критику – ти државници бар нису учествовали у агресији и комадању Србије. Ипак, ако је прокламовани циљ и председника и владе улазак у ЕУ, зашто се онда инсистира на политичким и економским везама са мање или више далеким земљама? Можда зато што ни врх власти није уверен да је улазак у клуб богатих тако близу како нас уверава?

А БРИСЕЛ ПОНОВО ИМА ПРОБЛЕМ СА ИРЦИМА. Пред нови референдум о Лисабонском споразуму којим би ЕУ требало да добије веће надлежности и да се припреми за пријем нових чланица, анкете показују да ће мање од половине Ираца гласати „за”. Осим економске кризе која је жестоко погодила „келтског тигра” једна од бојазни гласача је да ће Ирска морати да се војно ангажује у оквиру снага ЕУ и да тако угрози своју неутралну позицију. И никоме не пада на памет да за Ирце, који инсистирају на војној неутралности, каже да су због тога мање Европљани.

Политика

Зашто је ваша странка напала Српску напредну странку у вези са изгласавањем Закона о информисању? Зар није било јасно да власт има већину да изгласа овај Закон и да излазак СНС из сале у време гласања ништа не значи? Read the rest of this entry »

Александар Никитовић

Упркос захтевима демократске јавности да се нови Закон о медијима повуче из процедуре, вољом простопроширене владајуће већине овај злоћудан закон је усвојен. Тако су српски медији, уместо загарантоване слободе, добили Закон који ће, вољом власти, бити стуб за који су приковани.

Колико је тај стуб погубан медији и јавност искусиће сваки пут када власт процени да је њеном престижу нанета штета. Власт је озаконила средство обрачуна са свим медијима који не деле одушевљење за огромне резултате које она постиже и који, уместо захвалности и дивљења, излажу неоправданој критици представнике највише власти.

Друга веома важна ствар која повезује актуелну власт и медије није толико приметна, а власт би мање од свега желела да се о њој јавно расправља. Реч је о транспарентности фирми које послују у медијској сфери. Уместо транспарентности, власт по сваку цену настоји да прикрије да постоје политичари који обављају изузетно важне државне послове, а истовремено поседују фирме које послују са медијима. Лако је закључити да су ти појединци у положају да финансијски контролишу, а по потреби и условљавају медије ради остваривања својих политичких интереса.

Уз једва чујно помињање у јавности успоставио се овај наопаки механизам, а његова права слика изгледа овако. Од када је Борис Тадић 2004. године изабран за председника Србије, фирме тројице његових сарадника Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића оствариле су у пословању са медијима приход од близу 300 (триста) милиона евра. Ови подаци могу се наћи на званичном сајту Агенције за привредне регистре (www.apr.gov.sr). Реч је о фирмама Multicom Group, Universal Mccann, Mccann Ericson, Nova communication. Власници ових фирми које послују са медијима су поменута тројица сарадника Бориса Тадића.Уз једва чујно помињање у јавности успоставио се овај наопаки механизам, а његова права слика изгледа овако.

Од када је Борис Тадић 2004. године изабран за председника Србије, фирме тројице његових сарадника Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића оствариле су у пословању са медијима приход од близу 300 (триста) милиона евра.Од када је Борис Тадић 2004. године изабран за председника Србије, фирме тројице његових сарадника Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића оствариле су у пословању са медијима приход од близу 300 (триста) милиона евра.

Ови подаци могу се наћи на званичном сајту Агенције за привредне регистре (www.apr.gov.sr).

Ови подаци могу се наћи на званичном сајту Агенције за привредне регистре (www. apr.gov.sr).

Сасвим је могуће да ће Ђилас, Шапер и Крстић дати одговарајуће објашњење за овај незапамћени пословни успех. Али је и време да то објашњење дају нашој јавности. Сама чињеница да су фирме сарадника Бориса Тадића откако је он постао председник Србије оствариле приход од 300 (триста) милиона евра захтева јавно објашњење. Није мање речит податак, који се може наћи на сајту Агенције за привредне регистре, да су фирме Ђиласа, Шапера и Крстића пријавиле 2005. године приход од близу три милиона евра, а исте ове фирме 2008. године пријављују приход од преко 100 милиона евра. Није тешко уочити да се колосално увећање прихода ових фирми подудара с временом у којем тројица сарадника Бориса Тадића обављају државне функције.

Новоусвојени закон може се променити тек са успостављањем неке нове већине у Скупштини Србије. Али и до тада, он се не сме скидати с дневног реда непрестаним указивањем на његове погубне последице. Друга ствар коју смо у овом тексту поменули још није дошла на дневни ред: крајње је време да јавност сазна на чему почива суштина односа садашње власти и српских медија.

Аутор је члан Политичког савета Демократске странке Србије

Данас

Право на избор: Блек Стена или Загор

Ако Срби имају неку добру особину, то је особина да су у кризним моментима покажу у најбољем светлу. Тако, на пример, кад је неки хаос, онда се чини да све добро функционише, сви су солидарни и знају своје место. Кад је рат, стану у ред и не гурају се. Гледао сам на жалост током рата то сопственим очима, гледали сте и ви. Нема крађе, ред у градовима се одржава и без полиције. А у таквим ситуацијама би се други препали или би просто, подивљали. Сетите се, рецимо, дивљања на улицама Њујорка седамдесетих година, кад је на пар сати нестало струје у самом граду. У српским градовима таквог нечег није било ни током несташица воде и струје током рата. А тада је скоро сва полиција на Косову. Није било никаквог двоумљења. Сви су били сврстани на једној страни, на страни одбране отаџбине.

Али, тако је било само док су око ушију звижде меци. Десетине, можда и стотине генерација предака је опстајало само стога што су се у кризним и опасним тренуцима сврставали један уз другог и заједно се борили за оно што нам је највредније: за своју слободу и веру прадедовску. Тајна српског опстанка на овој балканској ветрометини је у том сврставању у невољи у једну добровољачку формацију.

Кад је српски мислилац Жарко Видовић покушао да објасни биће српске зеједница он је рекао да је то „хајдучки састанак”. Дакле та слободарска црта која се остварује у добровољном сврставању на “праву и праведну страну”, а то значи уз свог оца, брата, стрица, кума, пријатеља или комшију. Кад је тешко онда смо се често показивали као права заједница, као једна народна војска. Једна хајдучка чета. Срби нису самураји, српска традиционална борбена формација је чета а не појединац. И наш језик је слова сврстао у речи, а речи у врсту, у десетерац у коме се нижу строфе као водови у чети. Тако је настао и наш хајдучки манифест – Горски Вијенац. Он није дело појединца – Његоша, већ је то производ народног ума и он не промовише појединца, већ народ као заједницу која се као дијамант ствара под притиском невоље и кали се у искушењима.

Од Видовдана и српске војске која добровољно одлази на суђено место да се бори и жртвује за небеске идеале, српске војске у устанцима и ратовима су ништа друго до народ који постаје војска у невољи. Не само одрасли људи већ и мали каплари су показивали ту спремност на колективно мучеништво за идеале. И крагујевачки ђаци су се определили и стали у строј насупрот нацистичком стрељачком строју. Њима у спомен сваке године доносе венац неки нови ђаци, ради успомене и живота нових нараштаја.

Вековима  су окупатори гледали да Србима не пруже никакав избор. Знало се – кад нама пруже неки избор, од зла је и треба да се сврстамо. Осим тога, горко искуство с Титом нас је научио да је «несврставање» једна велика превара. Кад се сврстамо у невољи (а сврстамо се брзо), нико други не сме да се сврста насупрот нас. То јест, сме, али само ако је наша врста сврстана у везу жицом, као што је то показала наша новија, трагична историја.

Схватили су то наши непријатељи гледајући нас и боље су то видели од нас самих. Јер, ми не можемо „себе да видимо са стране”, како би то рекао Илија Чворовић. Међутим, непријатељима није ишло добро са жицом. Жица има два краја, али ни један није дебљи. Међутим, она може да буде бодљикава. Зато су почели да плету невидљиве жице око руку нашег народног организма и да га воде ка понорним јамама уништења и непостојања. Све српска историја је мученичка историја народа чију народну пропаст толико страсно желе наши непријатељи. Но њима није то било довољно, већ су нас на крају ти исти, који су нашем народу спремали пропаст, хтели понизити, да нас убеде са смо џелати који друге везују у жице.

Како смо дошли у такву безизлазну позицију у каквој смо сада? А све је почело једноставно, пружањем права на избор. Подметнули су нам лажне изборе, а наши су од старине веровали у судбину. То није фатализам, већ вера да праведан човек мора да чини правду и да иде праведним путем, па шта кошта да кошта. Кротко су вековима наши људи примали бичеве судбине очекујући и још тежа искушења, са јасним ставом да човек треба да увек буде усправан. Оно што нас је одржало је тврда вера предачка у Небо и поверење, често и детиње, у људе око нас. Тврда вера је кроз ватру искушења постајала на моменте дијамантске тврдоће, издржавајући такве притиске какве је изгледало немогуће издржати и остати свој и нормалан.

Дакле прави човек и нема избора, они који муте и који се довијају увек имају комбинације и некакве „изборе”. Ми смо се вековима борили и изборили да немамо избора, можемо бити само оно што јесмо или нас неће бити. Но преварили смо се и прихватили смо разноразне лажне изборе и лажне дилеме. Неко би рекао да су нас преварили али смо и ми криви за то, па је обоје тачно. Тако смо прихватили којекакве изборе, на којима се ништа битно и судбинско не бира и на којима нам се намећу лажне дилеме. Шта више ту унутрашњу пометеност и несигурност које се маскира у право на избор смо прихватили као ко зна какву нашу тековину, за коју смо се ваљда и борили. Сопало нам се то – као, ми бирамо нешто.

Кад се код нас људи виде – питају се који си и чији си. Да ли си „наш?” Он би рекао – „да ја сам наш!” „Од којих си ти то наших?” „Јеси ли од ових или оних?”. „А од којих си ти кад тако питаш?” „Па и ја сам наш, ми смо наши?” Чак и да се нађу два „наша”, они се брзо заваде око тога који је више „наш”, или која је фракција више „наша”.

Прво смо стављени пред избор или наша вера прадедовска или будућност и напредак, изабрашко ово друго. Одбацисмо своје обичаје али нисмо ушли у срећну будућност, ни у бољи живот како нам је то изгледало. Тако смо изгубили себе а „свет” и „напредак” нису стигли у наш крај. Како смо се преварили, или како су нас преварили – како већ ко воли да каже? Па ми смо лаковеран народ – пришли су нам лукаво и играли на нашу сујету обећавајући нак куле и градове – бићете велики и богати само се решите терета свјих обичаја. Нису они лоши али вас успоравају на путу напретка, без њих ћете даље стићи и брже ходити путем у модерно. Бацили смо товар традиције и онда се упутили путевима прогреса. Где смо стигли – нигде. Куда идемо – ни сами више не знамо, лутамо пустињом и пролазимо гробљима идеологија под којима су сахрањени наши преци вртећи се у круг и идући њиховим стопама. На крају смо дошли до тога да су нам избори помутили и оно мало памети што нам је остало. Поделили смо се и око самих избора неки су за њих неки против оваквих јер су за неке друге или никакве. Тако међусобно завађени и подељени у партије и секте, ми лутамо вођени слепим вођама који нам нуде „праве изборе”. Бирајте нас – ми смо избор за вас – ми вас водимо у срећну будућност! Ако је ово срећна будућност, онда би смо хтели да знамо каква ли је онда она несрећна?

Tако издељени и овако малобројни и сиромашни ми смо постали жалостан призор. Поделисмо се на леве и десне, на горње и доње, на ове и оне, на старе и нове, на велике и мале, па умне и глупе… Поделили смо се на оне који би као да чувају обичаје и оне који би да их укину, на оне који би са краљем и оне који би мимо њега, на оне који су против богатих и оних који су против сиротиње. Поделили смо се на четнике и партизане, на патриоте и европејце, на наше и њихове. Права би се енциклопедија могла направити од мноштва српских подела.

Кад се код нас људи виде – питају се који си и чији си. Да ли си „наш?” Он би рекао – „да ја сам наш!” „Од којих си ти то наших?” „Јеси ли од ових или оних?”. „А од којих си ти кад тако питаш?” „Па и ја сам наш, ми смо наши?” Чак и да се нађу два „наша”, они се брзо заваде око тога који је више „наш”, или која је фракција више „наша”. Тако се право на избор претоворило у право поприште подела, завада, свађи, али и отворених бојева у којим се и главе губе. Нисмо ми народ за те и такве изборе јер не знамо стати и рећи ово је разлика али ово нам је исто. Немајући мере ми не повлачимо црту где је оно наше заједничко, већ или смо једна хајдучка дружина или смо подељени на безброј завађених групица. Тако нам и није потребан непријатељ довољни смо ми себи сами.

Тако су нам сервиране многе поделе где ми не припадајући ни једној ипак наседамо и прикључујемо се неким фракцијама. Срећом мимоишла нас је западна шизма на католике и протестанте, али су нас скоро све друге сутигле. На десне и леве, на религиозне и атеисте, на напредне и назадне, на монархисте и републиканце и многе друге.

Неки су били за Буша а неки за Обаму, као да је то нама нека разлика. Но не само да смо наседали на те и такве поделе већ смо се примали и на оне много смешније. На оне који су за битлсе и оне који су за ролингстонсе, за оне који су за овога или онога у музици или на филму. На крају се сви ти и такви избори сведу на оне дечије – да ли волиш великог Блека или чудака Загора. Велики Блек је стрип јунак америчке ослободилачке историје који својим мишицама и плавом косом симболизује америчку силу и у самом настанку се многима свидела. Но они који нису подлегли овој јефтиној промоцији америчке мускулатуре – англосаксонском натчовеку, њима се нудио један мало изнијансиран лик. То је био Загор који делује као да је ван система и чудак. Загор нема иза себе опасног саветника „Професора окултиса” као набилдовани Блек.  Његов сарадник је прирости и симпатични дебељко из трећег света – мали мексиканац Чико. Загор је наводни пријатељ индијанаца и природе, дакле један сасвим постмодерни еколошки јунак који се може учинити као човек „ван система”. Он се прилагођава природи и обичајима домородаца, те је стога пријемчивији за комуникацију са њима. Он се стога чини као неко ко би и био на страни нападнутих и угњетених племена. „Дух са секиром” представља оно отвореније и мултикултурније лице америчког „Јануса”. Као што су многи поверовали како „мултирасни” и „толерантни” Обама доноси мир, за разлику од Буша који само показује империјалне мишиће у свету тако су и неки од нас као деца били склони да верују како је Загор бољи од Блека.

Наивност се плаћа, па је било потребно да нам на главу падају „амерички томахавци”, па да видимо да између Блека и Загора и нема неке разлике, као што је нема између Буша и Обаме. Или што би новија народна мудрост рекла – ко нема у глави, о глави му раде.