Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Часлав Копривица, професор на Факултету политичких наука у Београду.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Часлав Копривица: Улазак у НАТО био би штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.

Ова Влада, а посебно дејствујући Предсједник Републике, лишени су елементарне оријентације о дугорочним (па и средњорочним) националним и државним циљевима. Исто тако, они су жртве властите сужене идеолошке матрице по којој тзв. «евроатлантске интеграције», да тако кажемо, «немају алтернативу» , ма шта НАТО симболизовао за српски народ, и ма колико водеће државе НАТО-а, прије свега непријатељским чином признавања тзв. независног Косова и настављањем одговарајуће политике подршке тој квазидржавној творевине којом руководе терористички елементи, радиле против државе Србије. Учлањење у неки савез и или организацију може бити посљедица или осјећаја савезништва са тим земљама, као што и понекад може бити прагматички условљено и оправдано, али док и уколико водеће земље неког савеза настављају да воде политику отимања дијела државне теротирије – што је за једну државу прваразредни непријатељски чин – жеља за учлањивањем у такву организацију представља нешто што се налази с оне стране здравога разума. То би било слично као и када би неко од нас, у свакодневном животу, помишљао да може задобити наклоност онога који према њему испољава јасно непријатељство приступајући му ријечима: «Хајде да будемо пријатељи». Наше ријечи наклоности у случају односа према НАТО-у треба да буду посљедица евентуалне, било какве назнаке пријатељског понашања од стране тог савеза према нама – чега нема, а не декларативно прављење привида непостојећега савезништва и пријатељства, што сада покушавају да нам подметну и дијелови власти и неке пронатовске невладине организације. Учлањење у НАТО би се евентуално могло бранити и заступати када би водеће земље Запада показивале добру вољу према нашим интересима, националим интересима, изнад свега на Космету, па и у Републици Српској. Имајући у виду озбиљност далекосежнога ангажовања у тој организацији, у таквој ситуацији имало би смисла покушати ( што не значи да би и тада било неопходно и паметно прихватити такву понуду ) прагматички бранити улазак у НАТО у замјену за озбиљне уступке нашим интересима. Како нечега таквога нема ни на видику, а и зашто би када нема никакавих знакова да су наше власти нешто слично и покушале да услове, тада је јасно да је учлањивање у НАТО неодбрањиво и са начелно-моралне, и са прагматичке тачке гледишта.

На један посебан, и ироничан начин, наш народ по питању односа према НАТО-у је, стицајем историјских околности, стекао компетенцију да одлучује о томе на начин на који ниједан народ у Европи није имао прилику. Ријечју, народ ове државе је 1999. године (као и његови сународници са друге стране Дрине 1994/95) имао прилике да види, сазна, осјети и схвати шта је НАТО.

Поред западања на слијепи колосијек досљедно кратковиде политике приближавања оној скупини земаља која се већински односи непријатељски према Србији, чиме су «успјешно» заобилажене све добре опције ( док их је и било ), разлог овакве стратегије најважнијих дијелова тренутних српских власти јесте чињеница да је катастрофалном економском политиком од 2001. године Србија доведена у стање потпуне економске зависности од водећих земаља Запада, које су тиме добиле поуздана оруђа притиска на сваку српску владу, па и на ову коју, по свој прилици, није потребно много притискати да би «заборавила» на основне национално-државне приоритете.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Улазак у НАТО био би, дакле, штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.

У начелу није неопходно да народ буде консултован око сваке важне одлуке за државу, тим прије, што се у општем случају не може очекивати довољна заинтересованост, па и компетентност довољно репрезентативнога дијела бирачкога тијела који би у таквом изјашњавању могао учествовати. Ипак, у стварима ове врсте, ради се о нечему што је далекосежно, историјско и судбинско питање, и ту је изјашњавање народа апсолутно незаобилазно. Уосталом, на један посебан, и ироничан начин, наш народ по питању односа према НАТО-у је, стицајем историјских околности, стекао компетенцију да одлучује о томе на начин на који ниједан народ у Европи није имао прилику. Ријечју, народ ове државе је 1999. године (као и његови сународници са друге стране Дрине 1994/95) имао прилике да види, сазна, осјети и схвати шта је НАТО, или макар шта јесте НАТО када су Срби у питању, па му стога нико не би могао пребацивати да је необавијештен и некомпетентан да процијени да ли његова држава треба да уђе у НАТО или не треба. Наравно, све ово говоримо под претпоставком да извршна и законодавна власт, а то би требало да значи политичка елита, озбиљно узму у разматрање могућност учлањењ у НАТО, за шта, као што рекосмо, не видимо да је испуњен ни минимум разлогā.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Највећа безбједносна пријетња Србији је чињеница постојања тзв. независнога Косова.
…
Цинично је очекивати безбједносне гаранције од онога који је тако увјерљиво показао непријатељство према нама.

НАТО, као што знамо, није економска организација, тако да сâм улазак у ту организацију испрва, а и дугорочно, може доносити само велике издатке за оно што се, еуфемистички, назива преласком на стандарде НАТО, а што у пракси значи огромне издатке за куповину наоружања у држави чији се буџет финансира из стране «помоћи», или из комерцијалних кредита, која се, дакле, de facto налази пред економским сломом. Узгред буди речено, оружје које наша земља посједује, било да је српске (односно југословенске), било да је руске (односно совјетске) производње, у многим аспектима надмашује одговарајуће аналогоне по „стандардима” НАТО. Ко има и елементарне информације о савременом наоружању зна да сада, као и већ дуги низ година, најсавременији примјерци рускога наоружања, макар незнатно а неријетко и изразито, надмашују одговарајуће производе западне војне индустрије, при чему су, по правилу, знатно јефтинији од својих аналогона са Запада. Зар не би свако присебан, посебно онај ко покушава да се и менталитетом приближи Западу ( као што желе наши „евро-атлантисти”) могао само да пожели да има најбољу „робу” за мање новца? Ако је циљ куповине оружја што је могуће боља оружана заштита државнога суверенитета, тада би требало куповати најбоље доступно оружје – под условом да наша земља за то има услова, што је сада више него спорно. Ако је, међутим, идеја са преласком на оружје по „стандардима НАТО” то да ми не купујемо најбоље оружје, већ оно које производе земље са којима ова Влада жели да интегрише нашу земљу, тада је суштина тога аранжамана: ако не купујете наше наоружање, и ако не изручитe своју сувереност НАТО-у, нећете бити примљени ни у Европску унију. Наравно, познато је да постоје земље ЕУ-е које нијесу у НАТО-у (Аустрија, Шведска и Финска), али наши „евро-атлантисти” неким чудом заборављају на ту могућност. Ако, међутим, они са Запада који траже наше учлањење у НАТО тиме условљавају наш евентуални (мада крајње неизвјесни) улазак у ЕУ-у, тада би то морало бити саопштено српском народу. Улазак у НАТО био би, дакле, штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Ући у НАТО не би било могуће без суштинског одустајања од повратка Косова и Метохије у уставноправни и државноуправни систем Србије.

Највећа безбједносна пријетња Србији је чињеница постојања тзв. независнога Косова, пошто је, поред уништавања становништва, отимање државне територије највећи злочин против било које државе. Наша земља тренутно нема начина да адекватно реагује на ту ситуацију стога што је војни покровитељ те прворазредне безбједносне пријетње по Србију, управо, НАТО. Осим тога, водеће чланице НАТО-а, али и НАТО као организација, систематски су посљедњих година дјеловали против државних, националних, економских и војних интереса српскога народа на територији бивше Југославије, врхунац чега је представљала агресија из 1999. године. Цинично је очекивати безбједносне гаранције од онога који је тако увјерљиво показао непријатељство према нама. Притом, нико се никада са званичнога и надлежнога мјеста – било међу појединачним земљама-агресорима, било испред НАТО-а – није извинио за учињено. Због тога би у евентуалној «сарадњи» са таквом организацијом могли очекивати само настојање на спровођењу истих циљева које је тај савез имао према Србији и СР Југославији 1999. године. Ако би неко рекао, да баш због искуства 1999. године треба да будемо члан НАТО-а – да нам се то више не би поновило – тада је ту ријеч или о елементарном неувиђању нечега што је тешко не увидјети, или, ипак, о нечем другом, кудикамо озбиљнијем и перфиднијем. Суштина тог «аргумента» била би да треба ући у НАТО да би били заштићени од њега самога! То би било исто као када би човјеку којем провалници обијају врата од куће «савјетовали» да им отвори врата да би избјегао да га опљачкају, пошто су они много опасни па могу и сами да провале. Стварање не-државе Косова од стране водећих земаља НАТО-а, те њихов непрекинути притисак на неодлучне земље широм свијета да признају ту творевину, свједочи о томе да се циљеви НАТО-а према Србији и Србима нијесу промијенили, већ да им је само форма другачија. Ако неко испред Србије и у име Срба зове НАТО у Србију, тада ми имамо несрећу да су на челу ове земље људи који би провалнику отворили врата и позвали га унутра, ваљда да се више не би мучио. Да ли они тиме заступају интересе Србије или интересе земаља НАТО-а – то свако може лако да увиди.

Коначно, САД, као водећа земља НАТО-а, ангажована је у једном крајње спорном рату у Ираку, једнако као што је НАТО као такав ангажован у ништа мање спорном рату у Авганистану. Познато је да су превасходно САД, а затим и све остале земље НАТО-а због тога предмет омразе исламских терориста широм свијета. Уласком у НАТО и ми би се прикључили списку потенцијално угрожених – без икаквога разлога. Коначно, ако неке источноевропске земље ( оправдано или неоправдано, да у то не улазимо ) чланство у НАТО-у могу образлагати својим страхом од јачања Русије, која је традиционално имала своје интересе на тим територијама, у нашем случају тај разлог не постоји, пошто нас историјско искуство учи да је свако јачање Русије значило више безбједности за Србију, као што су слабљења Русије често била коришћена за притисак на нас.

Заговорници укључивања Србије у НАТО често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Такозвани «демократски потенцијали» не могу се појачавати споља, осим ако неко не мисли да се принудом стране војне силе, која нам, уз то, до сада није била наклоњена, може исходовати «демократија», али тако нешто не вриједи ни коментарисати. Уопште, и ако Србија не постане члан НАТО-а, кључна ствар и за унутрашњу и за спољну политику ове земље јесте изаћи из вишегодишњег стања у којем су Брисел, Вашингтон и још неке престонице навикнуте да испостављају захтијеве српским властима, који се прије или послије – испуњавају. Србија мора коначно да изађе из стања политичког, војног, економског, међународноправног туторисања и малољетства у односу на неколике западњачке владе, и да почне да преузима, односно враћа оне капацитете које јој као држави припадају.

Србији је заиста потребна заштита своје суверености – и то од НАТО-а, а она то сама не може себи пружити, чак и да посљедњих година није вођена штетна политика уништавања наше војске коју су, еуфемистички, звали «реформа».

Политика испуњавања спољањих налога, а то је, нажалост, уз благе изузетке, видљиво у нашој политици (не само у спољњој него и у унутрашњој), чак и тамо гдје се наша јавност томе снажно противи и чиме очигледно бивају додатно угрожени наши интереси, између осталога, је крајње штетна за поменуте демократске потенцијале. То рађа револт, инат, протестно гласање бирача, односно озлојеђеност опозиције која чека своју прилику да смијени такву «испуњавачку» власт. Штавише, да налогодавци са Запада заиста озбиљно желе демократизовање Србије, што стално понављају најчешће у склопу својег добро уходаног ултимативно-уцјењивачког дискурса, тада би се потрудили да рјеђе и увијеније испоручују налоге тренутној политичкој елити, чији се капацитет вршења власти своди на простор у који налогодавци својим упутствима за сада нијесу посегли.

Ући у НАТО не би било могуће без суштинског одустајања од повратка Косова и Метохије у уставноправни и државноуправни систем Србије. Немогуће је да те чињенице нијесу свјесни они из власти који се залажу за учлањење у НАТО. Наравно, и тада би било могуће декларативно понављати да Србија «никада неће признати Косово», као што стално чини Предсједник Србије, вјероватно тиме силно увесељавајући западњачке димпломате. Могуће је, међутим, да стално понављање те реченице, уз читав низ јавних и (полу)тајних поступака који су у индиректној или директној колизији са тиме, и представља дио утаначенога сценарија између оних који «никада неће дати Косово», али ће испуњавати све могуће налоге из Брисела и Вашингтона, а прећутно, можда, и онај о одустајању од Косова и Метохије, и оних који ће од нас и даље јавно и ултимативно захтијевати све и свашта (само, разумије се, не оно што је можда и у нашем интересу) осим да се јавно призна та независност не-државе Косова. Тиме се постиже одржавање српског народ у стању анестезираности, јер ипак власт и даље, тобоже, «недâ» Космет, док реално поступање, а врло вјероватно и тајне и усмене гаранције, налогодавце може чинити спокојнима, све док ови и овакви заузимају важне политичке положаје.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Србија мора коначно да изађе из стања политичког, војног, економског, међународноправног туторисања и малољетства у односу на неколике западњачке владе, и да почне да преузима, односно враћа оне капацитете које јој као држави припадају.

Позивање на тај споразум веома је корисно за указивање на који начин Србија и данас може ући у НАТО – тајним одлукама, и бескрупулозним презирањем расположења и воље народа. Ако је диктатор Броз, у склопу своје борбе са Стаљином за примат у табору «народних демократија» и зарад опстанка на власти, себи и могао дозволити тако нешто, како је могуће да нас данашње перјанице «евро-атлантских интеграција», које, уз то, тврде да би улазак у НАТО појачавао «демократске капацитете», пошто-пото уводе у ту организацију читавим низом тајних споразума и писмених обавеза за које немају никакав легитимитет, нити сагласност народа и његови изабраних представника? Чинити тако нешто подједнако је морално као оно што је својевременио чинио Броз у својем познатом мешетарском стилу.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Ако је у једном политичком програму недавно, с пуним правом, казано да однос према Космету треба бити «мјера» спољне политике Србије, тада и, аналогно, однос према државном суверенитету, неповрједивости њене територијалне цјеловитости (укључујући и привремено окупирани Космет), те спремност да се дају политичке, али и сваке друге гаранације за независност Србије (у њеним уставом предвиђеним, а међународним правом потврђеним границама) треба да буде мјера сваке догледне војне сарадње или несарадње. Дакле, када је ријеч о војном аспекту могуће међудржавне сарадње, партнери Србије треба да буду они који су спремни да поштују, а по потреби и да се заузму за њену државну цјеловитост, односно неутралност. НАТО, који је већ више од десет година окупациона сила под чијом заштитом се спроводи отимање и лажно подржављивање отетог дијела српске територије, НАТО који примањем у своје редове посеже у читавом низу обзира у државни суверенитет својих чланица, имајући увијек и након свега у виду интерес водеће земље тог савеза САД, сигурно није партнер који би у том смислу био пожељан. Заправо, Србији је заиста потребна заштита своје суверености – и то од НАТО-а, а она то сама не може себи пружити, чак и да посљедњих година није вођена штетна политика уништавања наше војске коју су, еуфемистички, звали «реформа». Да ли је могуће наћи вјеродостојног јемца наше безбједности међу значајним свјетским државама, то је питање које подразумијева разматрање конкретних реалија међународних односа.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО“:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богданa Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”

У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ

Коста Чавошки: Да би развејали све ове сумње председник Републике Борис Тадић и његови доглавници употребили су бестидну лаж: уверавали су нас да ће EULEX бити политички неутралан, то јест да ће обезбеђивати мир и правну сигурност, а да ни на који начин неће признавати и уважавати самозвану независност Космета.

Једна од већих недоумица с којом се суочила наша сумњичава јавност било је питање да ли на Косову и Метохији UNMIK (Мисију Уједињених нација) треба заменити EULEX-ом (Мисијом ЕУ). Како су у то време сем малог броја изузетака, скоро све значајне чланице ЕУ већ признале самозвану државу косметских Арбанаса, у нашој јавности појавиле су се оправдане сумње да ли ће на Косову и Метохији и EULEX проводити исту политику и да ће снажно потпомагати и учвршћивати за нас апсолутно неприхватљиву косовску независност. Чак се поставило питање како нам могу бити пријатељи они који су пријатељи наших непријатеља, то јест како уопште можемо очекивати да EULEX, као Мисија ЕУ, може штитити наше државне и националне интересе и у исти мах подржавати претензије косметских Арбанаса да, противно и међународном и унутрашњем праву, успоставе и одрже своју независну државу.

ОБМАЊИВАЊЕ НАРОДА

Да би развејали све ове сумње председник Републике Борис Тадић и његови доглавници употребили су бестидну лаж: уверавали су нас да ће EULEX бити политички неутралан, то јест да ће обезбеђивати мир и правну сигурност, а да ни на који начин неће признавати и уважавати самозвану независност Космета. А то је значило да уколико EULEX и сарађује са властима косметских Арбанаса, сматраће их локалним властима Косова и Метохије а не државним властима једне независне и суверене државе. Иако су упућенији од самог почетка разабрали да је то пука обмана властитог народа, обичан свет, склон духовној лењости и олаком наседању политичким лажима, није одмах прозрео шта му главари говоре и чиме се при том служе.

Није требало дуго чекати па да се и ова превара, у духу оне народне пословице – „У лажи су кратке ноге” – разоткрије и оголи. Дана 12. марта 2009. године Врховни суд Косова донео је другостепену и коначну пресуду Ап.-Кж. No. 409/2008 у случају Флорима Ејупија, познатијег као Лули, рођеног 15. јуна 1978. године у Главнику, општина Подујево, са пребивалиштем у селу Сикирица. Оно што ће најпре изненадити наше читаоце и уверити их да су их наши челници без стида и срама обмањивали кад су им објашњавали политичку и правну природу EULEX-а јесте састав судског већа које је донело ову пресуду и другог особља које је у томе учествовало. Том приликом веће су чиниле следеће судије:

Председник Републике Србије Борис Тадић и његови доглавници употребили су бестидну лаж: уверавали су нас да ће EULEX бити политички неутралан, то јест да ће обезбеђивати мир и правну сигурност, а да ни на који начин неће признавати и уважавати самозвану независност Космета.

-         Guy Van Craen, EULEX-ов судија, као председавајући судија и судија који извештава;

-         Maria Giuliana Civinini, EULEX-ов судија;

-         Emilio Gatti, EULEX-ов судија;

-         Avdi Dinaj, судија Врховног суда и

-        Fejzullah Hasani, судија Врховног суда, као чланови већа.

Поред Ismeta Kabashjija, јавног тужиоца у овом поступку, била је и Anette Milk, EULEX-ов тужилац, док је судијама помагала Judita Eve, правни референт EULEX-a, a записник је водио Robert Abercrombia.

ПРИЗНАЊЕ САМОЗВАНЕ ДРЖАВЕ

Оно што је посебно важно то је сам статус овог Суда и карактер ентитета којем припада. Да су којим случајем Косово и Метохија још увек покрајина у саставу Србије, како би то иначе требало да буду по слову Резолуције Савета безбедности УН 1244, то би био Покрајински, а не Врховни суд. Уколико се, пак, пажљиво погледа печат на овој пресуди, видеће се да је то печат републике Косово, дакле печат државе, а не покрајине у оквиру Републике Србије. Штавише, према параграфу 1.2 ове пресуде сам састав овог судског већа, којег чине троје EULEX-ових судија и двојица судија Арбанаса, утврђен је одлуком председника Скупштине EULEX-ових судија од 10. марта 2009. године. Домашај ове чињенице је далекосежан.

Како је EULEX институција коју су образовали средишњи органи ЕУ у Бриселу, а не њене државе чланице, свака узета понаособ, и како је EULEX своје судије увео у Врховни суд самозване државе Косово, то значи да ЕУ као таква не само признаје него и свесрдно подржава ову нама непријатељску државу. До сада су наши главари тврдили да су самозвану незавиност Косова признале само поједине државе чланице ЕУ у свом појединачном својству. После уласка судија и других званичника EULEX-а у државне институције Косова, очигледно је да је Косово као независну државу признала и ЕУ као таква. Стога тврдња да је EULEX и даље политички неутралан представља обмањивање нашег народа и забијање ножа у леђа нашим несрећним сународницима на Косову и Метохији.

Флорим Ејупи је био оптужен за учешће у подметању и активирању експлозива, којом приликом је 11 Срба, док је њих 26 теже или лакше рањено.

EULEX-ова „ПРАВДА”

Пошто су троје од пет судија у већу Врховног суда биле судије EULEX-а и будући да су оне сигурно имале пресудну реч у изрицању другостепене пресуде Флориму Ејупију, остаје још да се покаже каква је њихова правда. Флорим Ејупи је, иначе, био оптужен за учешће у подметању и активирању експлозива на друму којим је 16. фебруара 2001. године у близини Подујева пролазио аутобус „Niš expressa” на путу за Грачаницу да би следећег дана Срби путници обележили задушнице. Том приликом од страховите експлозије погинуло је 11 Срба, док је њих 26 теже или лакше рањено, а 46 људских живота изложено опасности. Посреди је, дакле, био најтежи злочин који је заслуживао не само темељиту истрагу него и најстрожу осуду.

И заиста, првостепено веће Окружног суда у Приштини, које је чинило троје међународних судија, донело је 6. јуна 2008. године пресуду којом је Флорим Ејупи осуђен чак за пет најтежих кривичних дела, па су му изречене следеће казне затвора: за кривично дело вишеструког убиства и више покушаја тешког убиства 40 година затвора; за кривично дело тероризма 15 година затвора; за кривично дело изазивања опште опасности 8 година затвора; за кривично дело изазивања расне и друге дискриминације 5 година затвора и за кривично дело недозвољеног поседовања оружја 10 година затвора. Потом му је сходно члану 48 ставу 1 и 2 тачки 1 КЗЈ изречена једиствена казна затвора од 40 година.

Новопридошле судије EULEX-а у судовима сада независног Косова, које иначе радо поздрављају и свесрдно прихватају Борис Тадић, Ивица Дачић и други наши главари, нису зазирале да ће их ико надгледати и прекоревати, па су багателисале и нашу и међународну јавност. Зато су и могли да 12. марта 2009. године донесу пресуду којом Флорима Ејупија ослобађају сваке кривице и пуштају из притвора. Чак су му омогућиле да се и обогати, пошто ће имати право да наплати нанету му штету због четири године и 11 месеци проведених у притвору. Једино нас брине како ће наш председник Борис Тадић, који баш не пуца од здравља као Ивица Дачић, реаговати кад и он сазна каква је на Косову и Метохији EULEX-ова „правда”.

Игром случаја ова срамна пресуда Врховног суда Косова, у којем већину чине EULEX-ове судије, тужиоци, референти и записничари, доспела је у наше руке када је потписан Протокол о сарадњи између Мисије ЕУ на Косову и српског МУП.

ОДБАЦИВАЊЕ ПОУЗДАНО УТВРЂЕНОГ ДОКАЗА

На месту поменутог злочина нађен је опушак од цигарете за који је утврђено да је потекао из устију Флорима Ејупија. То је егзактно утврђено тако што је ДНК налаз на опушку упоређен са ДНК налазом Флорима Ејупија, који се чува у Немачкој, а тај ранији ДНК тест извршен је због другог кривичног дела оптуженог. Такође је једно лице, које је добило псеудоним Алфа и статус заштићеног сведока, изјавило пред судом да је Флорим Ејупи био на месту злочина.

Троје EULEX-ових судија и двојица судија Арбанаса, који су чинили веће Врховног суда, установили су „да НЕМА директних доказа о присуству оптуженог на месту злочина док је припремао или извршавао злочине за који се терети”. По њима, иако је Ејупијев опушак од цигарете нађен на месту злочина, „нема објективног закључка и научне стручности који оправдано доказују да ли је опушак од цигарете испушен пре или после експлозије”. То што је цигарета била „свежа” за Суд „није била индикација тачног времена; у најбољем случају може да указује на то да се опушак од цигарете није налазио тамо од претходног дана”. Уз то су нађене и покидане електричне жице на месту на којем се могао наћи даљински управљач којим је изазвана експлозија, а управо је близу тог места нађен и поменути опушак од цигарете. Упркос томе Суд је закључио да „нема других доказа или наговештаја који се поклапају, а доказују тачно место командне тачке, место за посматрање и врсту електричног уређаја, који је узроковао детонацију”.

Још је чуднији начин на који је Суд довео у питање несумњиву чињеницу да је ДНК на опушку од цигарете на месту злочина истоветан ДНК-у Флорима Ејупија који се чува у Немачкој. „Даље” – веле судије – „нема довољно доказа да је опушак од цигарете који је нађен на месту злочина исти опушак од цигарете (нема извештаја из истраге о налажењу, запечаћивању и/или обележавању доказа) што је био предмет теста упоређивања са ДНК примерком који је чуван у Немачкој (ранији ДНК тест који је урађен за друго кривично дело оптуженог).” Другим речима, Суд сумња да је опушак од цигарете, који је послат на анализу у Немачку, а који је несумњиво Ејупијев, онај исти опушак који је нађен на месту злочина, као да је неко намерно ишао за Ејупијем да покупи баш његов опушак и пошаље га у Немачку уместо опушка који је раније нађен на месту злочина. При том се Суд вајка како у списима нема извештаја о налажењу, запечаћивању и/или обележавању тог доказа, као да није могао да тај извештај прибави ако га је сматрао релевантним за своју одлуку. И то овај Суд вели иако је Antony Davies изјавио на првостепеном суђењу да је управо он нађени опушак пажљиво убацио у провидну кесу за прикупљање доказа.

Врхунац цинизма представља објашњење Суда „да комплетан ранији извештај немачке ДНК анализе (узимање узорка, научна вештачења ДНК, пресликавање) није тражен нити је приложен уз досије предмета. Веће нема увид у потпуни извештај у вези са немачком ДНК анализом као таквом и није у могућности да материјално и правно оцени ове анализе.” Опет иста прича: без овог извештаја Суд није могао да оцени ваљаност  вештачења, а није нашао за потребно да га тражи, иако га је лако могао прибавити да је хтео да га тражи. Што је још горе, откуда некаквом судском већу у Приштини, чак и ако има троје EULEX-ових судија које у властитим земљама не би могле бити ни судски писари, морално право да уопште посумња у ваљаност немачких ДНК анализа, кад Немачка има врхунске стручњаке баш за такве анализе.

Ако неко и даље тврди, а у ствари лаже, да су то покрајинске правосудне установе, нека пажљиво погледа печат који се налази на дну сваке странице поменуте пресуде на којем јасно пише: „Република Косово – Врховни суд Косова”.

ДИСКВАЛИФИКОВАЊЕ ЈЕДИНОГ СВЕДОКА

Ништа мање није одурно дисквалификовање јединог заштићеног сведока, који је пристао да сведочи против оптуженог. Посреди је било лице сумњиве прошлости које је, сходно „техници продирања”, требало да од оптуженог искамчи „исповест” о томе шта је учинио, на који је начин поставио експлозив и у правом тренутку изазвао експлозију. Судије су се опет вајкале да ову „технику продирања” није наложио и контролисао претпретресни судија, а да сведоку није пошло за руком да прибави од оптуженог подробна обавештења о електричном уређају који је окривљени користио, начину на који је тај уређај превезен и употребљен, самом постављању експлозива и потребној стручности.

Судије су морале бити или глупе или покварене када су примиле здраво за готово да је Флорим Ејупи све сам извео, иако је много вероватније да је за тако сложен подухват било потребно више извођача различите стручности. По свој прилици, други терористи су прибавили и поставили експлозив и детонатор и повезали га са даљинским управљачем, док је Ејупију једино преостало да из заседе активира експлозив у тренутку када је преко њега прелазио аутобус. То место било је 1,5 km удаљено од места где се догодила експлозија и крај жице се завршавао поред пања у ували из које се није могао видети пут којим се кретао аутобус. На другом пању, који је од првог био удаљен десетак метара и одакле се могао видети пут, вероватно је седео Ејупи и пушио да смири нервозу. У тренутку када је угледао аутобус нехотице је бацио преостали део цигарете, да би притрчао даљинском управљачу и изазвао експлозију. Пошто је анализом ДНК несумњиво утврђено да је то био његов опушак, то је био крунски доказ да је он и изазвао експлозију. Ејупи је наравно тврдио да је баш тог дана случајно био у шетњи, па да је том приликом и бацио опушак.

Ако неко и даље тврди, а у ствари лаже, да су то покрајинске правосудне установе, нека пажљиво погледа печат који се налази на дну сваке странице поменуте пресуде на којем јасно пише: „Република Косово – Врховни суд Косова”. Јер ако коза на власти лаже, рог то јест печат не лаже.

Пошто за овај Суд само један сведок није био ни поуздан ни довољан, поставља се одмах питање зашто се нису могли наћи још неки сведоци, поготово што је више виновника било уплетено у овај злочин. На то питање одговорио је сам Суд, а да тога није био свестан, када се упустио у мотиве због којих је сведок Алфа ризиковао  живот, а да није објаснио због чега је такво сведочење на Косову и Метохији опасно по живот. Да су се EULEX-ове судије само мало распитале сазнале би да су водећи косметски Арбанаси ослобођени сваке оптужбе у Хагу зато што се на суђењу нису појавили релевантни сведоци који су у међувремену побијени. Управо зато је свако сведочење против косметских терориста опасно по живот не само сведока него и његових ближњих.

КРШЕЊЕ УСТАВА

Игром случаја ова срамна пресуда Врховног суда Косова, у којем већину чине EULEX-ове судије, тужиоци, референти и записничари, доспела је у наше руке баш у тренутку када су наша јавна гласила известила да је 10. септембра 2009. године шеф полиције EULEX-а Рајнер Кун потписао Протокол о сарадњи између Мисије ЕУ на Косову и српског Министарства унутрашњих послова, а који је још 12. августа потписао заменик директора полиције Бранислав Митровић. Такође је наша јавност обавештена да  протокол ступа на снагу осмог дана после потписивања, то јест 18. септембра 2009. године.

Печат "Врховног суда Косова"

Тим поводом слободни смо да обавестимо министра унутрашњих послова Ивицу Дачића, који то сигурно не зна, и председника Републике Бориса Тадића, који би то морао знати, али се прави да не зна, да је поменути протокол међународни уговор који се претходно мора потврдити односно ратификовати да би ступио на снагу и постао део унутрашњег правног поретка. Јер, по члану 16 ставу 2 Устава Републике Србије, само потврђени међународни уговори су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Другим речима, док се овај протокол не потврди уопште се не може примењивати, сем уколико Ивица Дачић не покуша, по савету својих ментора из Брисела, да делује против Устава.

Овај протокол о сарадњи с EULEX-ом је потписан баш у тренутку када је и наша јавност сазнала да су EULEX-ове судије, тужиоци, референти и записничари ушли у све правосудне органе независне републике Косово, те да закључивање било каквог уговора с EULEX-ом значи прећутно признање самозване независности Космета. Ако неко и даље тврди, а у ствари лаже, да су то покрајинске правосудне установе, нека пажљиво погледа печат који се налази на дну сваке странице поменуте пресуде на којем јасно пише: „Република Косово – Врховни суд Косова”. Јер ако коза на власти лаже, рог то јест печат не лаже.

Магазин  “Печат” , бр. 81.

* * *

Прилог: Пресуда “Врховног суда Републике Косово”:

ap-kz409-08-scjudgment-florimejupi-s2

Александар Никитовић: Ма колико лагали и обмањивали грађане, не може се сакрити истина да је власт Бориса Тадића признала Еулекс и затим заједно са Еулексом подигла границу којом се раздвајају Косово и Србија. Србија је губила и враћала своје територије, али до Тадићеве власти није се догодило да сама Србија саучествује у отимању сопствене територије.

Има људи који не разликују истину и лаж, а камоли да знају шта је част Србије, част народа или лична част. Такви људи понизили су Србију потписивањем споразума са Еулексом о граници између Србије и Косова, говорећи да се тако боре против независности Косова.

Али ма колико лагали и обмањивали грађане, не може се сакрити истина да је власт Бориса Тадића признала Еулекс и затим заједно са Еулексом подигла границу којом се раздвајају Косово и Србија. Србија је губила и враћала своје територије, али до Тадићеве власти није се догодило да сама Србија саучествује у отимању сопствене територије. И то ни мање ни више него да буде саучесник у отимању Косова. Ову срамоту и своје саучесништво власт настоји да замути лажући сопствени народ. На дан када је објављено да је Србија потписала споразум са Еулексом, Тадић је изјавио да се Србија бори за очување свог суверенитета и територијалног интегритета на Косову.

Они који трљају руке што сама власт Србије обавља посао који никада ниједна власт није починила против своје државе, истовремено морају презирати људе који се одричу територије варајући при том свој народ. Јер, нема тог странца, Американца, Немца или Француза који би се одрекао и најмањег делића своје земље и још, поврх тога, смишљао лажи како да превари сопствени народ.

Пошто је Тадић први који је измислио ову нову политику саучесништва у предавању територије своје земље, онда и све заслуге ове политике припадају њему. Сагласно томе, било би примерено да главни гранични прелаз између Србије и Косова добије име Бориса Тадића.

Иако сви у Србији добро знају да је циљ Еулекса да изгради ефикасне државне институције независног Косова, ово је прилика да се подсетимо на чињенице које говоре шта је Еулекс.

Мисија Еулекс дефинисана је у Ахтисаријевом плану о независности Косова. Ахтисари је у Анексу 10 Еулексу одредио најважнију улогу актера у стварању независне државе Косово. Влада Србије и Народна скупштина су почетком 2007. године одбациле Ахтисаријев план, па самим тим и мисију Еулекс чији је задатак да створи полицију, правосуђе и царину као кључне државне институције независног Косова.

Ма колико лагали и обмањивали грађане, не може се сакрити истина да је власт Бориса Тадића признала Еулекс и затим заједно са Еулексом подигла границу којом се раздвајају Косово и Србија. Србија је губила и враћала своје територије, али до Тадићеве власти није се догодило да сама Србија саучествује у отимању сопствене територије.
…
На дан када је објављено да је Србија потписала споразум са Еулексом, Тадић је изјавио да се Србија бори за очување свог суверенитета и територијалног интегритета на Косову.

И поред тога што је Србија одбацила Ахтисаријев план, велике западне силе су половином 2007. године предложиле Савету безбедности да помоћу нове резолуције усвоји Ахтисаријев план. Чврст став Србије и захтев Русији да стави вето на усвајње Ахтисаријевог плана навео је заговорнике овог плана да седам пута мењају предлог резолуције, да би на крају предложили такозвану минималистичку резолуцију. Та верзија подразумевала је да Савет безбедности усвоји само Анекс 10 Ахтисаријевог плана који дефинише слање мисије Еулекс на Косово и Анекс 11 који одређује улогу НАТО-а у Покрајини. Србија је одлучно одбацила и ову минималистичку резолуцију и добила подршку Русије. Тако Савет безбедности није одобрио слање мисије Еулекс на Косово.

Пошто су Ахтисаријев план и мисија Еулекс пропали у Савету безбедности, присталице плана промениле су распоред корака. Уместо да правни основ за слање мисије Еулекс и даље траже у Савету безбедности пошле су пречицом, па је 14. децембра 2007. године Савет ЕУ донео одлуку о слању мисије Еулекс. Одмах затим, 26. децембра реаговала је Србија усвајањем резолуције Народне скупштине којом се најодлучније противи доласку Еулекса на Косово. Долазак ове мисије – како је речено у Резолуцији – значио би  озбиљно угрожавање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Мисија Еулекс дефинисана је у Ахтисаријевом плану о независности Косова. Ахтисари је у Анексу 10 Еулексу одредио најважнију улогу актера у стварању независне државе Косово. Влада Србије и Народна скупштина су почетком 2007. године одбациле Ахтисаријев план, па самим тим и мисију Еулекс.
…
Савет безбедности није одобрио слање мисије Еулекс на Косово.
…
Савет ЕУ донео одлуку о слању мисије Еулекс. Одмах затим, 26. децембра реаговала је Србија усвајањем резолуције Народне скупштине којом се најодлучније противи доласку Еулекса на Косово.

На овакав одговор Београда реаговала је ЕУ и 31. јануара 2008. године формализовала своју одлуку о слању Еулекса на Косово. Влада Србије и Скуштина Србије прогласиле су правно ништавном и за Србију потпуно необавезујућом одлуку о доласку Еулекса на Косово. Заштита националних и државних интереса Србије и доследан отпор доласку Еулекса трајао је све до формирања садашње Владе, средином 2008. године. Тада долази до потпуног заокрета и најгрубљег кршења права 108 народних посланика, који су захтевали да Скупштина Србије расправља о противправном присуству Еулекса на Косову. Борис Тадић писмом обавештава УН да је Србија спремна да прихвати Еулекс. После пристанка Србије, Русија је била принуђена да повуче пређашње противљење и допусти да Савет безбедности прихвати мисију Еулекс.

Због Тадићеве одлуке да прихвати Еулекс, а на тај начин и независност Косова, опозиција је затражила изгласавање неповерења Влади Србије. Самовољом председника Скупштине Србије ни до данашњег дана није се гласало о овом предлогу.

После овог изузетно важног периода у борби за одбрану Косова,   у којем се једна власт Србије одлучно супротстављала Еулексу, друга га је широко отворених руку топло дочекала и поздравила. Дошло је и до потписивања споразума о полицијској сарадњи између Србије и Еулекса. Да би се до краја разумело зашто се Коштуница најодлучније супротстављао доласку Еулекса и зашто је насупрот томе Тадић легализовао Еулекс, неопходно је знати шта је Еулекс, и шта у својим званичним документима Еулекс каже сам о себи и својим циљевима.

На званичном сајту Еулекса ( www.eulеx-kosovo.eu ) могу се наћи два незаобилазна документа под насловом „Програмска стратегија Еулекса” и „Еулексов извештај о програму”.  Ови документи имају историјску важност. Они подробно приказују како мисија Еулекс у најдословнијем смислу прави државне институције независног Косова. Тако да би најтачнији наслов за ове докуменате могао бити  „Кратки курс за прављење државе” или „Држава без муке”.

Борис Тадић писмом обавештава УН да је Србија спремна да прихвати Еулекс. После пристанка Србије, Русија је била принуђена да повуче пређашње противљење и допусти да Савет безбедности прихвати мисију Еулекс.
…
Неоспорно и црно на бело стоји да за Еулекс постоји Република Косово, а циљ мисије Еулекс је да створи ефикасну пограничну полицију Косова која ће имати пуну команду и контролу над границом Републике Косово.
Други аксиом је да Еулекс ради сагласно законима државе Републике Косово.

Пошто је на дневном реду споразум о полицијској сарадњи за успостављање границе између Србије и Косова, погледајмо како се у документу „Програмска стратегија Еулекса” одређује улога пограничне полиције Косова. У наведеном документу се изричито каже да „гранична полиција (Косовска полиција) има пуну команду и контролу над границом Републике Косово”. Потом следе кључне одредбе: 1) „да ће службеници Еулекса деловати у пуном складу с важећим законима и уредбама Републике Косова”, и 2) „у настојању да се остваре циљеви мандата мисије Еулекс, особље Еулекса ће обезбедити мониторинг, подучавање и саветовања унутар пограничне полиције (Косовска полиција)”. Затим се нашироко наводе планови и инструкције на основу којих ће Еулекс обезбедити да гранична полиција Косова оствари пуну команду и контролу над границом Републике Косово.

Неоспорно и црно на бело стоји да за Еулекс постоји Република Косово, а циљ мисије Еулекс је да створи ефикасну пограничну полицију Косова која ће имати пуну команду и контролу над границом Републике Косово. Други аксиом је да Еулекс ради сагласно законима државе Републике Косово. Неоспорно је и то да је својим потписом Тадић признао Еулекс и тиме постао савезник и саучесник Еулекса у прављењу независне државе Косово. Колосална је контрадикција и бескрајно поверење у лаж рећи признајем Еулекс, а не признајем независно Косово. Као да кажете једем месо, али сам вегетаријанац.

Колосална је контрадикција и бескрајно поверење у лаж рећи признајем Еулекс, а не признајем независно Косово. Као да кажете једем месо, али сам вегетаријанац.

За Еулекс представља истински трофеј да се на северу Косова успостави граница која ће формално поделити српски народ и српску територију. Та граница је видљиви и симболични доказ да Косово није део Србије. На овом месту треба навести да се у „Еулексовом извештају о програму” критикује како „постоји ограничена комуникација између региона север граничне полиције Косова и њихових колега у Републици Србији”. Да би се овај недостатак отклонио било је неопходно да се потпише споразум између Еулекса и Србије, како би се уз сагласност власти Србије поставила граница са Косовом.

На основу наведених докумената Еулекса може се закључити да је Еулекс нека врста машине за клонирање државе. Образац за клонирање најважнијих државних инстититуција као што су полиција, правосуђе, царина и војска преузета је од Ахтисарија, односно из његовог плана. Још ни једна држава на свету није направљена тако што јој је клонирана полиција, правосуђе, царина и војска. Пређашњи колонијални модел је превазиђен и замењен је клонирањем. Ахтисари је нацртао пројекат а сада на самом Косову у свим државним институцијама су послати евроатлантски стручњаци као узорци који треба временом да се копирају и умноже од стране албанског државног апарата.

Како то конкретно изгледа у правосуђу најбоље се види у Еулексовој ослобађајућој пресуди за Ф. Ејупија, који је 16. фебруара 2001.године, са 250 килограма експлозива дигао у ваздух аутобус Ниш експрес и једанаест Срба убио а четрдесет ранио.
…
На сајту Еулекса објављена је пресуда Врховног суда Косова, којим је преседавао судија Еулекса, о ослобађању Ејупија. На пресуди је државни печат независне државе Косово.
…
Сагласност за њихов долазак на Косово дала је Тадићева власт.

Како то конкретно изгледа у правосуђу најбоље се види у Еулексовој ослобађајућој пресуди за Ф. Ејупија, који је 16. фебруара 2001.године, са 250 килограма експлозива дигао у ваздух аутобус Ниш експрес и једанаест Срба убио а четрдесет ранио. Претходно је УНМИК Ејупија због овог свирепог и безумног злочина осудио на четрдесет година затвора. Правни основ да Еулекс суди на Косову и клонира ваљани евротлантски правосудни систем вредности, заснива се на Закону о преносу надлежности, који је усвојила косовска Скупштина сагласно Уставу независне државе Косово. Ово клонирање зацртано је у документу „Програмска стратегија Еулекса” у којој се каже: „Еулекс жели да оствари партнерстсво са косовским властима … и обезбеди да се косовске институције владавине права придржавају најбољих европских пракси”.

На сајту Еулекса објављена је пресуда Врховног суда Косова, којим је преседавао судија Еулекса, о ослобађању Ејупија. На пресуди је државни печат независне државе Косово, чиме се јасно и недвосмислено ставља до знања чији је то суд. И у пресуди се истиче да Врховни суд Косова суди по законима независне државе Косово. И оно што посебно запањује, вређа и понижава Србију јесте податак да је судским већем – који је преиначио пресуду од 40 година у ослобађајућу за Ејупија – председавао Еулексов судија а већину у већу су сачињавале Еулексове судије. Сагласност за њихов долазак на Косово дала је Тадићева власт.

Правећи правну државу Косово Еулекс је ослободио џелата који је убио једанаест Срба. У пресуди се као главни разлог за ослобађање Ејупија наводи и ово: „Веће је закључило да нема објективног закључка и научне стручности који оправдано доказују да ли је опушак од цигарете испушен пре или после експлозије”. Пошто је власт у Србији дала сагласност на долазак Еулекса нико из власти није питао Еулексовог судију да ли би он и у својој земљи Белгији за убиство само једног а не једанаест Белгијанца донео ослобађајућу пресуду на основу наведеног закључка судског већа о опушку.

Све ово је могуће јер је у Србији на делу политика која има неограничено поверење у лаж. Владавина лажима је посебан стадијум болести у којем се Србија данас налази.
…
У истом стилу владавине лажи и Вук Јеремић је, и не помињући споразум са Еулексом, упутио поруку грађанима како нас у наредном периоду очекује „велики дипломатски окршај са Приштином“.

Али све ово је могуће, јер је у Србији на делу политика која има неограничено поверење у лаж. Владавина лажима је посебан стадијум болести у којем се Србија данас налази. Ова болест се свакодневно очитује, а један од најдрастичнијих примера је када је Тадић на дан када је потписан споразум са Еулексом о успостављању границе којом се Косово одваја од Србије, не помињући ни једном речју овај споразум, саопштио грађанима како се он доследно бори за Косово. У истом стилу владавине лажи и Вук Јеремић је, и не помињући споразум са Еулексом, упутио поруку грађанима како нас у наредном периоду очекује „велики дипломатски окршај са Приштином”.

У било којој држави на свету, људи који су имали карактер и част увек су се борили за своју земљу, и увек су говорили истину свом народу, и када су побеђивали и када су губили. Јер истина је залог сваке будуће борбе и то је врлина државника који служе свом народу и својој држави. С друге стране, лаж може донети краткотрајну корист самој власти која се служи политиком лажи. Али зато се последице владавине лажи не могу ни замислити. Ништа као лаж не подрива одбрану националних и државних интереса. Ништа као лаж не угрожава темеље државних институција. Ништа као лаж не уноси смутњу у народ. Нико свој народ не презире толико као онај ко сме да га у очи лаже. Владавина лажи је оно што је труло у држави Србији.

Магазин  “Печат” , бр. 81.

* * *

Прилози:

Прилог I – Званични документ Еулекса:

zvanican-dokument-euleksa

Прилог II – Ослобађајућа пресуда “Врховног суда Косова” Фљорму Јакупију:

ap-kz409-08-scjudgment-florimejupi-s2

Бошко Мијатовић: НАТО је војни савез основан са циљем борбе за светску доминацију током „хладног" рата. Када је овај победоносно окончан, поставило се питање смисла даљег постојања. Он је привремено нађен у „хуманитарним" интервенцијама против Републике Српске, Србије и у Авганистану.

У Србији се дуго и интензивно дискутује о евентуалном уласку Србије у НАТО. Али некако са превише емоција, а с премало хладног рачуна, а то се посебно односи на политичаре. Да покушам да избегнем тај манир.

Пођимо од суштине. НАТО је војни савез основан са циљем борбе за светску доминацију током „хладног” рата. Када је овај победоносно окончан, поставило се питање смисла даљег постојања. Он је привремено нађен у „хуманитарним” интервенцијама против Републике Српске, Србије и у Авганистану. Али остаје очување хегемоније због донекле ојачале Русије, незгодне због наслеђенихамбиција, и због Кине, која ће следећих деценија неминовно бити главна опасност за доминацију САД. Да ли је заиста у интересу Србије да, на нечијој страни учествује у борби титана, на пример, у избацивању Русије из централне Азије или у окупацији Авганистана? Не бих рекао, јер то за нас може да буде скупо, а да евентуални профит однесе неко други.

Или, у НАТО улазе земље из источне Европе које желе да се на вјеки вјекова заштите од руског медведа, са којим имају лоша искуства. Потпуно их разумем, али Србија нема и никада није имала такав проблем са Русијом. Стога разлог да је то због безбедности отпада.

Заговорници тврде да улазак у НАТО мора да буде веома користан по квалитет наших живота. Додуше, не умеју то да аргументују, осим тврдњом да је улазак у НАТО неумитна претпоставка за улазак у Европску унију. Међутим, то је потпуно нетачно, јер више чланица ЕУ није истовремено у НАТО-у: Ирска, Финска, Аустрија, Шведска. Неће их, надам се, избацити из ЕУ да би поменути „аргумент” почео да важи.

Да ли је заиста у интересу Србије да, на нечијој страни учествује у борби титана, на пример, у избацивању Русије из централне Азије или у окупацији Авганистана? Не бих рекао, јер то за нас може да буде скупо, а да евентуални профит однесе неко други.

Поред тога, нико никада није званично поменуо тај услов о укључењу у ЕУ, а шапутања на јастуку по пријемима у западним амбасадама треба посматрати као тактичку причу, а не као озбиљне и обавезујуће изјаве. Исто тако треба гледати и на речи америчког потпредседника Бајдена од пре неколико месеци да су врата НАТО-а отворена за Србију: у питању је, верујем, тактизирање како би се Србија подстакла на удаљавање од Русије, а никако прави, формалан позив.

С позивом постоји још један проблем: нема сумње да би услов пријема био признање независности Косова, јер НАТО никада неће примити у чланство земљу са нејасним границама. То смо видели на примеру Грузије, која је хладно одбијена. А албански премијер отворено тражи уједињење Албанаца, при чему је Албанија члан НАТО-а и у стању је да блокира пријем Србије. Другим речима, пријава на шалтеру НАТО-а свакако подразумева признање Косова. Сигуран сам да ово заговорници учлањења у НАТО знају и да им то не смета.

Поред тога, улазак у НАТО кошта, јер треба купити пуно скупе војне опреме направљене по стандардима НАТО-а. Наравно, боље је имати нову опрему, али то баш не би требало да буде приоритет у овим тешким временима када се Србија пуно задужује да би се, економски и социјално, одржала изнад воде.

Улазак у НАТО кошта, јер треба купити пуно скупе војне опреме направљене по стандардима НАТО-а. Наравно, боље је имати нову опрему, али то баш не би требало да буде приоритет у овим тешким временима када се Србија пуно задужује.

Могло би се рећи да би одбијање Србије да уђе у НАТО наљутило Американце и да би нас стога кажњавали на разне финансијске и политичке начине. Не верујем у то. Србија је за САД неважна и као савезник и као противник, а неприметна као неутрална држава. Она нема ни копнену ни ваздушну везу са Русијом или Кином већ је окружена чланицама НАТО-а и стога потпуно изолована. То јој само повећава стратешку безначајност.

На крају, али не и најмање важно, питање је да ли би нас НАТО уопште примио у чланство, све и када бисмо их молили. Јер алијанса функционише на консензуалном начелу, с правом вета сваке чланице, тако да је питање да ли је за њих паметно да приме земљу која би им могла блокирати процес доношења стратешких одлука због неслагања с предлозима (против Кине, Русије или неких других земаља). Овај проблем једино би могао да реши ЛДП, странка која мисли све исто што и Вашингтон, али шанса за то је врло мала.

Питање је да ли би нас НАТО уопште примио у чланство, све и када бисмо их молили. Јер алијанса функционише на консензуалном начелу, с правом вета сваке чланице, тако да је питање да ли је за њих паметно да приме земљу која би им могла блокирати процес доношења стратешких одлука због неслагања с предлозима (против Кине, Русије или неких других земаља).

Ето, успео сам да избегнем емотивне аргументе као што су патриотизам, сувереност, слање наших војника у некакве џунгле, а опет сам стигао до закључка да се треба држати војне неутралности. Не бисмо имали користи већ само штете, а и питање је да ли би нас примили.

Аутор је директор економских студија ЦЛДС

Политика

Бранко Радун

Српско руски односи су током векова, а и последње две деценије пролазили плиме и осеке, што због промењивих међународних односа што због позиција ове две словенске и православне земље у турбулентним догађајима и историјским процесима. Блискост – словенска и православан, те сродно историјско искуство (азијско ропство и ослобађање од њега, процеси модернизације, светски ратови, деценије комунизам и живот у једној наднационалној држави, те на крају и слично посткомунистичко искуство) ова два народа често и без воље њихових управљача гурају у ближе међусобне односе. Но и поред те и такве блискости способности и воља политичких елита да то артикулишу кроз конкретне заједничке интересе је често била неадекватна или је пропуштала историјски тренутак да операционализује те исте интересе.

После бомбардовања 1999. и доласком постмилошевићевских снага на власт Србија се у значајној мери окренула Западу. Додуше ни у време Милошевића спољна политика се није озбиљније ослањала на Русију иако је покушавала да се ишчупа из челичног загрљаја америчке империјалне политике на Балкану. Милошевић је у својој спољној политици покушавао да балансира, али углавном није успевао па је нестабилно осцилирао у односима према САД и другим моћнијим државама. Такву нестабилну спољну политику је наставила и нова власт. Кад је покојни премијер Ђинђић увидео да се Србија нема чему пизитивном надати од Запада предвођеног САД не само по питању окупираног Косова он је почео да мења своју политику. Но због атентата на њега никада нећемо сазнати како би се профилисала његова нова спољнополитичка оријентација, и у којој је мери тај заокрет био озбиљан.
Војислав Коштуница постаје премијер после распада и пада прозападног ДОС-овог режима 2003. године чији је и он до тада био део. Његова спољна политика је настојала временом да дође до баланса а то је значило постепени прелазак од једностране прозападне и промеричке политике ка избалансираним односима и према Вашингтону и Бриселу и Москви. Период његове две владе је прошао у значајном приближавању Србије и Русије. Иако је његова влада, нарочито коалицони партнери, била и даље везана за западне структуре моћи ово је био значајан помак у процесу уравнотежавања спољнополитичке оријентације. Као круна тог приближавања Русији је била сарадња по питању Косова и енергетски споразум. Чини се да је некима то приближавање боло очи и да је неспремност да се прихвати “Еулакс” којим се посредно прихвата стварање државних институција на Косову изазвало реакције како на Западу тако и на земљи. То је на крају довело и до нових избора и “склањања Коштунице” са позиције премијера.

После бомбардовања 1999. и доласком постмилошевићевских снага на власт Србија се у значајној мери окренула Западу. Додуше ни у време Милошевића спољна политика се није озбиљније ослањала на Русију иако је покушавала да се ишчупа из челичног загрљаја америчке империјалне политике на Балкану.

Нова Тадићева влада (иако је и у претходној била доминантна његова ДС) је влада компромиса који је био по вољи како Америци тако и домаћим моћницима, на челу са најјачим тајкунима. Дакле то је најпрозападнија влада која се у том моменту под притиском Запада могла формирати. Последица тога је попуштање по питању Еулекса чиме се значајно ослабила позиција Србије у напору да се очува барем форма суверенитета у овој окупираној јужној покрајини. Но и таква влада није хтела а можда ни могла да радикалније мења већ постигнуте добре односе са Русијом. Неки чланови нове владајуће коалиције су и гарант таквих односа и конкретно постигнутог енергетског споразума.

Дакле прихватањем Еулекса на Косову којим се инсталира Ахтисаријев план о “независном Косову” Србија је ослабила своју позицију у међународним односима. Исто тако у односу према Русији ово је значило да се на неки начин редефинише постојећа преговарачка позиција око које је до тада постојао концензус Београда и Москве. То наравно не значи да нова позиција Београда у старту не одговара Москви, али то ипак значи да је сигурно потребно изнова дефинисати позиције обе стране по овом питању.

Војислав Коштуница постаје премијер после распада и пада прозападног ДОС-овог режима 2003. године чији је и он до тада био део. Његова спољна политика је настојала временом да дође до баланса а то је значило постепени прелазак од једностране прозападне и промеричке политике ка избалансираним односима и према Вашингтону и Бриселу и Москви. Период његове две владе је прошао у значајном приближавању Србије и Русије.

Неко време се могло чути да је Србија најближи савезник Русије у Европи. То је било позитивно за обе државе а нарочито значајно за Србију јер нам тиме рејтинг-вредност у међународној заједници расте. Ево примера за ту тврдњу. Због тог значајног линка према Русији добили смо повлашћени положај за извоз, па су и многи са запада само због тога заинтересовани да улажу у Србију како би могле да извозе у Русију. Исто тако је енергетски споразум са Русијом Србији ојачао међународну позицију, па тако и у односима према ЕУ (иако се то због непостојања профилисане спољне политике не искоришћава) јер једноставно речено земља кроз коју пролази “јужни ток” је значајнија него земља кроз коју не пролази. У последња два века се показало да када је Србија успела да баласнира између великих сила и када је имала добре односе са Русијом могла је да оствари своје националне интересе док онда када се окретала само једној страни по правилу је лоше пролазила јер је то онда злоупотребљавано од те силе.

Најава доласка председника Русије Димитри Медведева у октобру у Србију и изјава премијера Путина којом се пореде случајеви Осетије и Косова су део спољне политике Русије који има и шири међународни оквир, али су значајни у новој етапи српско-руских односа. Премијер Путин је рекао да је са „Са морално-етичке тачке гледишта потпуно је основано поређење Косова, преседана Косова, са Абхазијом и Јужном Осетијом. Никакве разлике у суштини нема, па кад је Запад мога да призна Косов нема разлога да се противи независности Абхазије и Осетије. томе је додао и позив медјународној заједници да се договори “по каквим правилима треба живети”. Према његовим речима „не користе многи свој суверенитет у пуном смислу те речи и, налазећи се под притиском једне супердржаве, САД, испуњавају њихову политичку вољу”. Путин је изразио уверење да ће се таква ситуација мењати, „јер нико неће да буде вазал”, а „ускоро ће нестати блоковско мишљење”.

Нова Тадићева влада (иако је и у претходној била доминантна његова ДС) је влада компромиса који је био по вољи како Америци тако и домаћим моћницима, на челу са најјачим тајкунима.

Да би се поређење ових случајева разумело било је потребно и навести контекст у којем је изјава дата. Наиме овде је очито да је у току редефинисање односа између САД и Русије и да у контексту умереног отопљавања Владимир Путин настоји да укаже Америци на чињеницу да су они свесни да се са Косовом урушава међународни поредак који је деценијама био мање више прихваћен, те да Русија жели да се карте ставе на сто. Или ће се поштовати међународно право, па би то имало последице и по статус Косова и Абхазије и Осетије или ће сви одустати од принципа међународног права јер га најјача сила не поштује. Дакле Русија жели да Америка изађе са својом позицијом у вези поштовања и непоштовања а тиме и посредно да редефинише свој однос према Москви. Исто тако ово је и позив државама које имају капацитет реалног суверенитета да не следе вазалски америчку спољну политику.

Какве то последице има на српско-руске односе у овом моменту? Српски политичари и аналитичари се слажу у оцени да је Русија имала принципијелну позицију око Косова која се ни сада није променила. Исто тако се оцењује да су односи москве врло добри и да овакве изјаве не утичу на те и такве односе. Подршка Русије Србији не само пред Међународним судом је и даље непромењена а најава посете председника Русије Србији то и потврђује. Изјава председника владе Путина је виђена само у контексту претходних изјава и ставова у којима се говорило о Косову као преседану којим се отвара пут и за друге сличне случајеве. Једноставно речено Москва поручује Америци: “морате бити свесни шта сте направили, јер ако може Косово да буде преседан може и Осетија или неки други случај. Путин овим каже Американцима: ви сте дали Косову независност мимо међународног права, сад немојте да се буните због Осетије и Абхазије. Ви сте урушили међународни правни поредак а Русија га је до сада бранила. Но ми смо реалисти и ми желимо да се договоримо каквим ћемо се принципима убудуће руководити.

Мислимо да је свако помињање Косова у контексту кршења међународног права за Србију потенцијално позитивно јер се онда оно враћа као нерешено питање. Западне дипломатије, а пре свега Америчка желе да наметну слику да је питање Косова заувек затворено и да ће и без признања Србије оно у некој политичкој реалности бити независно. На жалост многи у владајућем естаблишменту су прихватили ту наметнуту слику.

Мислимо да је свако помињање Косова у контексту кршења међународног права за Србију потенцијално позитивно јер се онда оно враћа као нерешено питање. Западне дипломатије, а пре свега Америчка желе да наметну слику да је питање Косова заувек затворено и да ће и без признања Србије оно у некој политичкој реалности бити независно. На жалост многи у владајућем естаблишменту су прихватили ту наметнуту слику као реалност те прихватајући Еулекс и неотплаћивањем косовских дугова заправо дигли руке од Косова и прихватили независност као непромењиву чињеницу. У том смислу је и председник Српског националног већа северног Косова Милан Ивановић оценио да се Србија престанком сервисирања косовског дуга одрекла Косова и признала противправно проглашену независност.

Уместо да се стајало на позицији неприхватања Еулекса одступило се од тога а тиме и од заједнички усаглашене позиције Београда и Москве. Прихватањем Еулекса а и одлукама попут престанка севисирања дуга је Србија већим делом напустила преговарачку платформу иза које су до сада стајале две државе. Неодговорна и стратешки нејасна политика Београда не мотивише ни Москву на активнију политику, иако има и оних који тврде да би и Москва требала да дефинише своју “балканску политику” и тиме да оквир у коме би се формулисала сарадња.

Неодговорна и стратешки нејасна политика Београда не мотивише ни Москву на активнију политику.Једина шанса Србије да оствари неки напредак по питању Косова је да дефинише односе са Русијом, те да на партнерским основама и заједничком платформом наступи на међународном плану.

Стога би се и Путинова изјава могла поред већ анализораног контекста односа према САД (пребацивања Вашингтону за рушење међународног поретка и за двоструке стандарде) могла тумачити и као први симптом да и Русија као реалност прихвата значајну промену позиције Београда у вези Косова. Јер је тешко очекивати од Москве да и убудуће инсистира на позицијама са којих се званични Београд повлачи пред притисцима из Вашингтона. Русија дакако има и даље принципијелну позицију око Косова али од става Београда зависи и колико ће се на томе ангажовати у непосредној и даљој будућности.

Једина шанса Србије да оствари неки напредак по питању Косова је да дефинише односе са Русијом, те да на партнерским основама и заједничком платформом наступи на међународном плану. Пре свега би био циљ да се активно оспори Косовска независност и да се у перспективи покуша доћи и до нових преговора о статусу Косова. Но за то је потребно да пре свега Београд, али и Москва отворено разговарају и да постигну договор који би био у интересу обе земље али и очувања готово урушеног међународног поретка. На жалост чини нам се да оваква коалиција која води Србију очигледно да нема ни воље ни способности за тако нешто.

Магазин “Печат” бр. 79.

On September 11 a Balkans news source cited the chairman of the South East Europe Center at the Woodrow Wilson International Center in Washington, DC, John Sitilides, as claiming that “Although the United States is not focused on the Balkans as it was in the 1990s, the challenges in this region are still reviewed at a very high level in Washington.” [1]

Sitilides founded and was executive director of the Western Policy Center in the U.S.’s capital in 1998 which specialized “in U.S. foreign and security policies in the eastern Mediterranean, Balkan and Black Sea regions,” before merging it with the Woodrow Wilson Center and is a “regular speaker on foreign policy at the Pentagon’s National Defense University and the National Foreign Affairs Training Center.” [2]

In the news story mentioned above he stated “The recent visit to the Balkans of the US Vice President Joe Biden was a signal that although the region is not the subject of the President’s constant attention, the challenges in this region are still reviewed at a very high level.” [3]

Biden visited the Balkans this past May and was the highest ranking American official to travel to Kosovo since its unilateral declaration of independence in February of 2008. While in the capital of the breakaway Serbian province he insisted on the “absolutely irreversible” nature of Kosovo’s secession – nineteen months afterward still not recognized by 130 of the world’s 192 nations – and highlighted that “The success of an independent Kosovo is a priority for our administration. ” [4]

Over the past six years most every nation in the Balkans was ordered to provide troops for the war in Iraq as a precondition for future NATO membership and currently every single nation in the peninsula except for Serbia.

While still in the U.S. Senate Biden played a major role in fostering the break-up of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia and in promoting its former republics’ integration into the North Atlantic Treaty Organization.

Over the past six years most every nation in the Balkans was ordered to provide troops for the war in Iraq as a precondition for future NATO membership and currently every single nation in the peninsula except for Serbia – Albania, Bosnia, Bulgaria, Croatia, Macedonia, Montenegro, Romania and Slovenia – has troops serving under NATO command in Afghanistan or, in the case of Montenegro, soon will have.

Many of the above nations also now have U.S. military bases stationed on their soil and most if not all have signed a status of forces agreement (SOFA) to host American and NATO troops.

After NATO’s first military operations in its history – Operation Deliberate Force in Bosnia in 1995 and Operation Allied Force against Yugoslavia in 1999 – and its deployment of troops to Macedonia in the beginning of this decade with Operation Essential Harvest in 2000 and Operation Amber Fox the following year, the attention of Alliance members and the bloc collectively shifted to the so-called Broader Middle East and the wars they launched in Iraq and Afghanistan.

The Balkans are slated to play an even more prominent role in the West’s drives east and south into former Soviet space, including the Caucasus and Central Asia, and into South Asia, the Middle East and Africa.

Even during that interim, though, Washington and Brussels have exploited the Balkans for training, transit and troops for both the Afghan and Iraqi campaigns. The Pentagon has acquired the permanent use of seven military bases in Bulgaria and Romania since both nations were granted full NATO membership in 2004 and those installations have been linked with the U.S. and NATO base in Incirlik, Turkey for the West’s wars in Afghanistan and Iraq and for surrogate conflicts in the Black Sea like the Georgian-Russian war in August of 2008.

The Balkans are slated to play an even more prominent role in the West’s drives east and south into former Soviet space, including the Caucasus and Central Asia, and into South Asia, the Middle East and Africa.

The area, Southeastern Europe, is now also targeted for the latest extension of American and NATO global interceptor missile plans. [5]

Former Yugoslavia has become a training ground for the Pentagon and NATO to integrate the armed forces of Balkans, former Soviet, Scandinavian, Middle Eastern and African NATO partners involved in the Partnership for Peace, Mediterranean Dialogue and Istanbul Cooperation Initiative programs.

As of September 13 multinational NATO exercises were occurring simultaneously in the former Yugoslav republics of Bosnia, Croatia and Serbia.

On September 3 NATO launched the two-week Combined Endeavor 2009 exercises to be held in three locations in Bosnia with the participation of sixteen NATO nations and the host country.

Bosnian Army Brigadier-General Dragan Vukovic was quoted as saying “the exercise [is] a great opportunity for the Bosnian Armed Forces to show their preparedness and readiness to become a full member of NATO.” [6]

A week later the 18-day Jackal Stone 2009 exercise began in neighboring Croatia which includes 1,500 soldiers from 10 countries – Albania, Croatia, Hungary, Lithuania, Macedonia, Poland, Romania, Sweden, Ukraine and the U.S. – and “Croatian Air Force and Air Defence helicopters, US Air Force aircraft, US Army helicopters and a US Navy Destroyer.” [7]

A Croatian newspaper announced that “The main objective of the exercise is to foster cooperation among the armed forces of participating countries in…strengthening regional security and stability… .” [8]

An article called “Armies of 15 Countries in Serbia” provided details of the four-day MEDCEUR (Medical Central and Eastern Europe Exercise) NATO training in Serbia which ended on September 13 and which included the “participation of soldiers from 15 Central and Eastern European states.” [9]

In truth the exercise’s ambit reached further than Central and Eastern Europe into the South Caucasus. The participating NATO members and partners were Albania, Armenia, Azerbaijan, Bosnia-Herzegovina, Croatia, Germany, Georgia, Macedonia, Moldova, Montenegro, Norway, Ukraine and the U.S.

Serbian Defence Minister Dragan Sutanovac, whose subservience to NATO warrants a treason charge, said that “This is the largest military exercise of this type in the world, whose organisation and planning lasted for a year. This is a major promotion for our defence system.” [10]

The country’s Defense Ministry stated “The participation in the exercise is of exceptional importance when it comes to following the innovations introduced in medical support in line with NATO standards, above all in the areas of support of battle and natural disasters operations” [11]

Referring to United Nations Resolution 1244 of 1999 which recognizes Kosovo as part of Serbia, on September 12 EU representative to Kosovo Pieter Feith said, “EULEX is not status-neutral. It operates under the UN umbrella, which is status neutral, but that does not make EULEX status-neutral. The reality is that EULEX is supported by 27 EU member states, of which five have not recognized Kosovo, but they are still EU member states.”

The exercise is sponsored by the Pentagon’s European Command and was held for the first time in Serbia this year.

This was occurring as NATO and most of its members states are completing the severing of Kosovo from Serbia. In the middle of the NATO exercise in Serbia the European Union’s EULEX (European Union Rule of Law Mission in Kosovo) mission engineered a customs agreement between Kosovo and Serbia, thus recognizing the border between the two as an international one. That is, further formalizing Kosovo’s independence.

Referring to United Nations Resolution 1244 of 1999 which recognizes Kosovo as part of Serbia, on September 12 EU representative to Kosovo Pieter Feith said, “EULEX is not status-neutral. It operates under the UN umbrella, which is status neutral, but that does not make EULEX status-neutral. The reality is that EULEX is supported by 27 EU member states, of which five have not recognized Kosovo, but they are still EU member states.”

Serbian news sources wrote of the EU’s role in supporting Kosovo separatism that “America is satisfied with EULEX’s participation and welcomes this mission because of fulfillment of its mandate that has been approved by Kosovo authorities. …” [12]

The preceding day the Russian ambassador to the Organization for Security and Cooperation in Europe (OSCE) lodged a complaint against that organization for terminating an operation to protect the rights of Serbian, Roma, Goran and other persecuted Kosovo ethnic communities’ rights and said, “Such steps, sanctioned by no one, are unilateral, and they affect the overall activity under the mandate of that mission.” [13]

Eight days before the spokesman for the Russian Foreign Ministry, Andrei Nesterenko, “assessed that there is still a considerable potential for conflict in Kosovo and expressed the expectation that the international community will act impartially, preventing new anti-Serb provocations. ” [14]

Now the Western military bloc that mercilessly bombed Serbia for 78 days in 1999 and has wrested Kosovo from it is holding drills on Serbian territory.

North of former Yugoslavia on the Black Sea, last week Romanian Defense Minister Mihai Stanisoara announced that his nation would scrap Russian MiG 21 Lancers in its air force’s inventory – as part of NATO demands for so-called weapons interoperability – and planned to acquire 48-54 fighters jets, most likely U.S. F-16 multirole fighter jets or F-35 fifth generation stealth warplanes. [15]

Also earlier this month the American guided-missile destroyer USS Stout returned from a deployment in the Black Sea where it visited ports in Romania, Bulgaria and Georgia, in the last case near the coast of Abkhazia, about which more shortly.

The destroyer, which also participated in naval exercises with Israel and Turkey in the Eastern Mediterranean, was on its first deployment as part of the Pentagon’s Aegis sea-based interceptor missile system. [16]

Across the Black Sea from Romania, Reuters announced on September 11 that the U.S. plans a $7.8 billion dollar deal with Turkey to supply it with Patriot Advanced Capability-3 (PAC-3) interceptor missiles. The PAC-3 is a substantially upgraded version of the Patriots that were sent to Israel on the eve of the 1991 war against Iraq and to Turkey ahead of Operation Iraqi Freedom in 2003. The pattern inescapably suggests an imminent replay of the first two attacks in the Persian Gulf, this time against Iran.

In revealing plans to provide advanced theater interceptor missiles to Turkey, the Pentagon’s Defense Security Cooperation Agency said in a release:

“It is vital to the U.S. national interest to assist our North Atlantic Treaty Organization ally in developing and maintaining a strong and ready self-defense capability that will contribute to an acceptable military balance in the area.” [17]

The military expansion and aggression begun by the U.S. and NATO in the Balkans fourteen years has not only continued unabated but has widened its area of operations to take in the former Soviet Union, the Broader Middle East from the Atlantic Coast of Africa to the Chinese border, and Northeast Africa.

Reuters added this background information:

“Turkey’s geostrategic importance for the United States depends partly on
Incirlik Air Base, located near Adana in southeast Turkey. KC-135 refueling
planes operating out of Incirlik have delivered more than 35 million gallons of fuel to U.S. warplanes on missions in Iraq and Afghanistan. …” [18]

A later report added specifics – “the deal will include delivery
of nearly 290 Patriot missiles and includes 72 PAC-3 models along with
communications gear needed to establish an integrated air-defense system for more than a dozen command posts” – and also quoted from the Defense Security Cooperation Agency statement:

“Turkey will use the PAC-3 missiles to improve its missile defense capability, strengthen its homeland defense, and deter regional threats.” [19]

The Turkish Hurriyet newspaper ran a feature on the topic on September 13 which casts the Patriot deployment within a far broader context, stating that “Washington also does not rule out the military option or plans to deploy a missile-defense system in Poland and the Czech Republic, which have created serious tension between Russia and the United States in the past. Earlier this month, a top defense lobbyist said the negotiations are continuing over U.S. plans to deploy a missile-defense shield in Turkey, a possibility floated last week by a Polish newspaper.”

The article quoted a Turkish Iranian expert, Arif Keskin, as saying “[A]ny American missile could only be placed in Turkey if NATO gives a green light for the program” and warning that “if Turkey agrees to open its soil to the missile shield program, it would worsen its relations with not only Iran, but also Syria and Russia.”

The recent trajectory of the American guided-missile destroyer Stout examined earlier, from the Eastern Mediterranean to the Black Sea, indicates Pentagon and NATO designs on the geopolitically vital arc that begins in the Balkans, dips south to the Middle East and proceeds back north to the Caucasus.

The same source quoted another analyst issuing a second alarm: “For Turkey’s part, purchasing the Patriot missiles mean engaging in a conflict with Iran.” [20]

Turkey is the only NATO member which borders Iran.

The recent trajectory of the American guided-missile destroyer Stout examined earlier, from the Eastern Mediterranean to the Black Sea, indicates Pentagon and NATO designs on the geopolitically vital arc that begins in the Balkans, dips south to the Middle East and proceeds back north to the Caucasus.

A Reuters dispatch titled “In restive Mediterranean, U.S. ship eyes risk of missile war” reported on the USS Higgins destroyer which had docked last week in Israel and included these specifics:

The USS Higgens is “one of 18 American ships deployed globally with
Aegis interceptor systems capable of blowing up ballistic missiles above the atmosphere. For Israel, where Higgins docked this week, Aegis is an especially close asset.

“Israel already hosts a U.S. strategic radar, X-band, and its Arrow II missile interceptor, which is partly underwritten by Washington, is inter-operable with Aegis.” [21]

The story situated the above within wider geostrategic plans by the U.S. and its allies:

“According to a regional map issued last month by the U.S. Missile Defence
Agency, a Mediterranean- based Aegis could cover southern Turkey, Lebanon,
Israel, the Palestinian territories and north Egypt in the event of a missile war.

“Raytheon says the ‘ashore’ SM-3 [Standard Missile-3], due out in 2013, may also be considered by the Pentagon for Europe, where it could play a role with or without a missile defence deployment that former U.S. President George W. Bush had proposed in Poland and the Czech Republic and which has been fiercely opposed by Russia.” [22]

Last week it was reported that Turkey, Israel and Azerbaijan “will launch the joint manufacturing of armored combat vehicles,” according to an Azerbaijani government source, and that “Azerbaijan’ s Ministry of Defense Industry seeks to build tracked fighting vehicles, self-propelled bridges and armored military trucks on the body of T-54 and T-55 tanks which were decommissioned from the national army’s arsenal.” [23]

The following day the Vice-Speaker of Azerbaijan’s Parliament Ziyafat Asgarov, in speaking of the almost twenty-year- old conflict with Armenia over Nagorno Karabakh, one which could trigger an all-out war at any moment, said that “We would like NATO to demonstrate its resolute position regarding this issue.” [24]

A week earlier the nation’s Defense Ministry spokesman Eldar Sabiroglu had menacingly reitererated his government’s position on Karabakh, one of four “frozen conflicts” in the Soviet Union:

“We are hoping for results while political negotiations continue. Otherwise our army will fulfill its function [to free the land] at a moment when our state finds it necessary.

“No one should doubt that. I am saying this taking into account the equipment of our military units with modern types of weapons and the high level of our troops’ combat preparedness. ” [25]

Shortly thereafter Frank Boland, the head of the Force Planning Department of the NATO Defence Policy and Planning Division, led a delegation of Alliance experts to Georgia to assess the nation’s military preparedness after its defeat in the war with Russia a year ago August and “to promote the development of the Georgian Armed Forces,” according to the nation’s Defense Ministry. [26]

“The goal of the visit is to evaluate the accomplishments of the Planning and Review Process (PARP) and obligations under the Annual National Plan (ANP), undertaken by the Ministry of Defence of Georgia.” [27]

Shortly before the NATO delegation arrived, the U.S. client regime of Mikheil Saakashvili seized vessels in the Black Sea headed to Abkhazia. On September 2 Abkhazian President Sergei Bagapsh “ordered the Republican Naval Forces to destroy all Georgian ships violating Abkhazian territorial waters” [28] after Georgia had impounded 23 vessels in neutral waters so far this year.

The very next day the Pentagon’s European Command reported of the recent deployment of Marines to Georgia that “the Marine Corps has committed its finest Marines to help train the 31st Battalion. All have deployed to Iraq or Afghanistan, many for multiple tours.” [29]

The same day Russian Foreign Ministry spokesman Andrei Nesterenko reacted to the U.S.-trained Georgian navy’s and coast guard’s actions against Abkhazia by warning that “Aside from interrupting international maritime shipping, these actions of the Georgian leadership are an attempt to impose a blockade of the Abkhazian coast, which could lead to the deterioration of the situation in the region and new military conflicts.” [30]

The military expansion and aggression begun by the U.S. and NATO in the Balkans fourteen years has not only continued unabated but has widened its area of operations to take in the former Soviet Union, the Broader Middle East from the Atlantic Coast of Africa to the Chinese border, and Northeast Africa.

Unless it is stopped much of the rest of the world confronts the same fate.

1) Makfax, September 11, 2009
2) Woodrow Wilson Center
3) Makfax, September 11, 2009
4) BBC News, May 21, 2009
5) U.S. Expands Global Missile Shield Into Middle East, Balkans
Stop NATO, September 11, 2009
http://rickrozoff. wordpress. com/2009/ 09/11/u-s- expands-global- missile-shield- into-middle- east-balkans/
6) Xinhua News Agency, September 4, 2009
7) Croatian Times, September 11, 2009
Ibid
9) Balkan Insight, September 10, 2009
10) Ibid
11) Makfax, August 31, 2009
12) Beta News Agency/Tanjug News Agency, September 12, 2009
13) FoNet, September 11, 2009
14) Radio Serbia, September 3, 2009
15) The Financiarul, September 9, 2009
16) Virginian-Pilot, September 5, 2009
17) Reuters, September 11, 2009
18) Ibid
19) Bloomberg News, September 12, 2009
20) Hurriyet, September 13, 2009
21) Reuters, September 8, 2009
22) Ibid
23) Azeri Press Agency, September 9, 2009
24) Azertag, September 11, 2009
25) Interfax, September 4, 2009
26) Trend News Agency, September 9, 2009
27) Ministry of Defence, September 9, 2009
28) Voice of Russia, September 4, 2009
29) Civil Georgia, September 3, 2009
30) Russian Information Agency Novosti, September 3, 2009
============ ========= ======
Stop NATO
http://groups. yahoo.com/ group/stopnato

Blog site:
http://rickrozoff. wordpress. com/

Фонд Слободан Јовановић има част да Вас позове на последњу трибину из циклуса „Србија и светска економска криза“.

Тема предавања: „Крај кризе?“

Учествују:

др Благоје Бабић, др Млађeн Ковачевић, др Данијел Цвјетићанин

Задужбина Илије М. Коларца, Мала сала,

Београд, четвртак, 24. септембар 2009. године у 19.30 часова

Годинама су уважени економски стручњаци најављивали наступање велике економске кризе. Годинама су њихова упозорења игнорисана. „Пуцање кредитног балона” заснованог на хипотекарним потраживањима у САД-ма и западној Европи, суочило је јавност с кризом. Велике финансијске установе, које су раније сличним појавама одолевале, овог пута су поклекле.

Дугогодишње веровање у регулациону свемоћ монетаристичких мера, нестало је преко ноћи. Вера у либерално тржиште је озбиљно уздрмана опсежном државном интервенцијом у економији.

Испоставило се како је премало „реалног” новца у глобалном саобраћају, а превише „токсичних” потраживања. Да ли државни патернализам над економијом значи „крај капитализма”?

Како доћи до „здравог” капитала којим ће се покренути производња? Чиме зауставити кризу а очувати слободно тржиште? Како избећи банкрот? Колико ће криза трајати?

Ипак, светском економијом није завладала паника. Опсежне државне интервенције у економији дале су прве резултате. Пад берзанских индекса је успорен или се зауставио, а по негде производња чак бележи раст. Да ли смо дотакли дно? Оптимисти сматрају да нам сад предстоји лагани опоравак. Други упозоравају на могућност „другог удара кризе”. Трећи упозоравају да ће опоравак бити дуг и тежак, а песимисти говоре да је ово тек почетак кризе.

Да ли је ово крај кризе? Питање звучи једноставно, одговор је сложен. Одговоре на ово питање ћете чути на предавању које ће одржати уважени гости трибине Фонда Слободан Јовановић.

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Слободан Рељић, новинар, дугогодишњи уредник НИН-а. Read the rest of this entry »

На велике светске конференције углавном не одлазите да бисте открили много тога оригиналног, већ да бисте потврдили оно што знате или препознали преовлађујуће трендове: такав је случај био и с мојим учешћем крајем прошле недеље на 19. Економском форуму у пољској Криници, скупу прозваном « Давос Источне Европе».

Био сам задовољан што је на панелу о Балкану, који сам модерирао као директор пројекта « Kosovo Compromise », словачки државни секретар Олга Алгајерова експлицитно поновила да Братислава “није и неће признати Косово”, те да једнострано отцепљење косовских Албанаца сматра озбиљним кршењем међународног права и опасним преседаном који « може да изазове сличне акције » другде у свету.

Алгајерова је потврдила и да је Словачка била под озбиљним притиском да призна « независно Косово » али да је успела да се одупре и да је сада свима јасно да неће одступити.

Братислава је, иначе, у више наврата директно или индиректно помињана као партнер Москве у Европској унији.

Русија је, наравно, опсесија у централној и источној Европи, те је барем трећина панела на овом тродневном скупу била посвећена односима с Москвом, пре свега « енергетској сигурности », односно гасу.

Без обзира на покушаје америчких енергетских експерата да укажу на другачије, огромна већина учесника се сложила да « руски гас нема алтернативу ».

Без обзира на покушаје америчких енергетских експерата да укажу на другачије, огромна већина учесника се сложила да « руски гас нема алтернативу ».

Једноставно, Москва има највеће извориште гаса на свету и најбољу мрежу гасовода, коју ће додатно унапредити изградњом Северног и Јужног тока.

Друго највеће извориште – Иран – из политичких разлога нема потенцијал озбиљнијег снадбевања Европе, а због географске удаљености то исто важи и за трећег произвођача – Катар.

Србија « нема јасну перспективу чланства у ЕУ », « има ограничено унутрашње тржиште », « велику зависност од спољног финансирања » и « недовољан напредак у економској трансформацији ».

Посебно јаку подршку сарадњи с Русијом су дали немачки експерти, који су очигледно свесни да без снажног, поузданог уговора с Москвом, нема будућности за енергетску безбедност Европске уније.

Када смо већ код ЕУ, остало је упечатљиво колико је тема проширења тренутно ван дневног реда.

Ирски министар за Европу Дик Рок је упозорио да ирско « да » на поновном референдуму о Лисабонском уговору почетком октобра није извесно, док је више званичника и експерата упозоравало да би било погрешно да се приме нови кандидати за чланство пре него што постигну дугорочну макроекономску стабилност.

Ако је то услов, Србија је далеко од ЕУ.

Наиме, у « Извештају о трансформацији » који је припремљен за потребе конференције, истиче се да Србија « нема јасну перспективу чланства у ЕУ », « има ограничено унутрашње тржиште », « велику зависност од спољног финансирања » и « недовољан напредак у економској трансформацији ».

Hакон « брзог раста српске економије у периоду 2005-2008. », она је од прошле године у озбиљном проблему, који би додатно могло да погорша слабљење динара и сервисирање спољног дуга, истиче се у извештају, који је за Форум израдио Price Waterhouse Coopers.

Најзад, лично запажање : Србија би морала да понекад погледа и ка североистоку. У Словачкој имамо одличног савезника по питању Косова, чешка социјалдемократска опозиција сматра признавање Косова озбиљном грешком и припрема озбиљну критику званичног Прага, а у Пољској постоји нескривена симпатија према Србији, без обзира на то што је у име « трансатлантске солидарности » Варшава послушала Вашингтон и признала отцепљење Приштине.

Војвођанско аутономаштво против сопственог Предлога статута Read the rest of this entry »