Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Слободан Ерић, главни и одговорни уредник листа Геополитика.
Слободан Ерић
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Ерић: Такво опредељење тумачим као припремање терена за још један у низу једностраних и, по националне и државне инстересе, штетних уступака актуелне власти. Јер «евроатланске интеграције» у својој суштини то и значе – улазак у ЕУ-у и НАТО пакт. Самим актом ступања у Северноатланску алијансу Србија би ограничила свој суверенитет. Уз то, НАТО пакт би аутоматски скинуо питање сопствене одговорности за противправну агресију 1999. године на Србију. Том делу Владе, који то чини, треба поставити логично питање: «Ко вам је дао мандат да Србију уводите у војни савез који тренутно под окупацијом држи део наше територије»? Али проблем је што, не само део наше актуелне власти, него и извршне власти многих других земаља у Европи, не одговарају онима који су их изабрали – грађанима сопствене земље, већ одређеним глобалним центрима политичке, војне и финансијске моћи. На делу је истовремени процес редуковања демократије и суверенитета.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефeрендуму?
Ерић: Влада и државна управа дужни су да поштују одлуку Народне скупштине Србије. Војна неутралност Србије је, имајући у виду односе снага у свету и непосредно искуство земље у последњих 20 година, апсулутно исправан стратешки концепт. Уколико Влада, својим активностима и одлукама, и званично оснажи постојеће тенденције о атланским војним интеграцијама Србије, односно дефакто наруши војну неутралност земље, сматрам да је неопходно организовати референдум. Референдум је највиши облик демократског изјашњавања и његове одлуке имају неоспорни легитимитет. Србија би требало да се угледа на Швајцарску, не само по питању војне неутралности, већ и референдума. Ова алпска земља све важне одлуке, које се тичу националне и државне политике, као и народних потреба доноси на референдуму. Гонцаг де Рајнолд, швајцарски историчар аристократског порекла, из прве половине 20. века, с правом је утврдио да је Швајцарска једина земља у Европи где се сачувала идеја античког града, односно изворне демократије. Организовање референдума на ову тему има смисла и као врста народног одговора на застрањивања политичке елите на власти. Референдум би помогао да се успостави потребан баланс у стратешкој оријентацији земље која је од 2000. године недвосмислено и искључиво проатланска.
Влада и државна управа дужни су да поштују одлуку Народне скупштине Србије. Војна неутралност Србије је, имајући у виду односе снага у свету и непосредно искуство земље у последњих 20 година, апсулутно исправан стратешки концепт.
Пошто НАТО представља војни савез САД-а и земаља ЕУ-е, за Србију од кључног значаја није однос према Северноалтанској алијанси, већ према земљама чије интересе овај војни савез брани. Одувек сам се залагао за крајње отворен дијалог између Србије и Запада. Семјуел Хантингтон је националне интересе дефинисао, пре свега, као „комбинацију безбедносних и материјалних интереса”. Србија мора јасно Западу да стави до знања да она не представља претњу по безбедносне интересе Европе и САД-а – неће ниједан Србин везати око себе експлозив и ући у лондонски метро како би дигао у ваздух себе и друге , нити по материјалне интересе – неће ни један радник у Паризу и Детроиту остати без посла због дампиншких цена производа из Србије. Западу претње у безбедносном смислу стижу са Блиског и Средњег истока – од радикалног ислама, а у економском смислу са Далеког Истока – од кинеске захуктале привреде. Ту су реалне претње и изазови којим би требало да се бави НАТО пакт и администрације у Бриселу и Вашингтону, а не да огромну количину енергије и ресурса троше како би Албанцима направили државу на српској територији.
Један од елемената кризе прошлих, пропалих цивилизација – а то се уочава и код данашње западне цивлизације – је у томе што нису знале да препознају праву опасност за сопствени опстанак, као и да разликују пријатеље од непријатеља.
Значи, наши званичници морају да кажу: ми нисмо претња Вашим безбедносним и материјалним интересима, нити је српски народ непријатељски расположен према западним народима. С тога очекујемо да према Србији не буду предузимани отворени акти непријатељства, јер се другачије не може назвати агресија на Србију 1999. године и одлука да се „признавањем Косова” подржи територијално цепање једне суверене земље.
Себе не сматрам антизападњаком, Европу доживљавам као део свог духовног и интелектуалног завичаја, такође сматрам да наш народ треба и може много тога да научи од ове, заиста, велике цивилизације. Правна држава, подела власти, личне слободе, плурализам, предузетнички дух и радна етика – вредности, које је афирмисала западна цивилизација, треба да постану својина и нашег друштва.
Један од елемената кризе прошлих, пропалих цивилизација – а то се уочава и код данашње западне цивлизације – је у томе што нису знале да препознају праву опасност за сопствени опстанак, као и да разликују пријатеље од непријатеља. Савремени Запад, види у традицији, у хришћанском и националном идентитету, не само у Србији него и на простору Европе и Америке, противника с којим се треба обрачунати. У том обрачуну са сопственом традицијом либерални Запад је, нажалост, имао доста успеха. Политика одрицања од сопственог идентитета претрпела је пораз од имиграната исламске вере, које Запад деценијама не успева да интегрише у своје секуларно друштво. Бојим се да се из ове чињенице у Бриселу и Вашингтону не извлаче правилне поуке. Европа не схвата да у блиској будућности може имати “Блиски исток” на својој територији. Посебно уколико буде угрожен опстанак Израела, пут за дислоцирање верских сукоба у Европу биће отворен. Палестинци имају права на своју државу али то имају и Јевреји. Ако су државу могли да добију Македонци и Црногорци, „народи” стари нешто више од пет деценија, онда право на своју државу има и најстарији „изабрани” народ. Не желим да улазим у сложено клупко блискоисточних односа, нити да браним ниједну страну, али видим како се у неким круговима на Западу ( додуше неупоредиво мање из познатих разлога ) тихо али упорно почиње да сатанизује Израел. Можда ће ова оцена некоме звучати претерано, али јеврејска држава је у овом тренутку једина брана да се радикални, ратни, верски фундаментализам не пренесе у Европу. Ово питање, као и питање како сачувати индустријску и сваку производњу пред налетом кинеске производне хиперпродукције, то су прави изазови и проблеми за западну цивлизацију, за грађане САД-а и ЕУ-е, као и за НАТО пакт, а не како помоћи Албанцима да на Балкану имају две државе, и како кроз регионализацију, даље територијално дезорганизовати Србију.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Тезе о огромној економској користи Србије уласком у НАТО сматрам неозбиљним.
Ерић: Тезе о огромној економској користи Србије уласком у НАТО сматрам неозбиљним. Србија у овом тренутку не успева да одржи и сервисира постојеће наоружање и војну опрему. Колико би тек, уласком у Северноатланску алијансу, Србија требало да издвоји новца за куповину новог оружја и технике као и за НАТО стандардизацију читавог система одбране. Уосталом, нисам сигуран да за куповину оружја и технике, по НАТО стандардима, постоји и базично војно оправдање. Поставио бих питање: зашто се ирачка Влада, која је постављена уз помоћ Вашингтона, приликом куповине, односно опремања сопствене армије, определила за српску (крагујевачку) а не америчку пушку. Па зато што је ратно искуство недвосмислено показало да је калашњиков боља пушка од америчког М16.
Не знам како би чланство у Северноатланској алијанси повећало безбедност наше земље када је управо највећа безбедносна претња Србији НАТО пакт.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
Ерић: Србија не треба да се војно ангажује у кризним регионима у свету из принципијелних, моралних и етичких разлога. Коначно, зашто би Србија учествовала у решавању криза које није сама изазвала? И зашто би у Ираку штитила интересе америчких нафтних компанија.
Уосталом, не треба узимати хлеб Халибартону и Блеквотеру, као и другим америчким компанијама које то већ раде…
Не знам како би чланство у Северноатланској алијанси повећало безбедност наше земље када је управо највећа безбедносна претња Србији НАТО пакт. Нису Србију 1999. године бомбардовале ваздухопловне снаге Мадагаскара него НАТО пакт. Сложио би се са мишљењем Небојше Малића, српског аналитичара из САД-а који је својевремено у интервјуу Геополитици изјавио: Србији није потребан улазак у НАТО већ заштита од НАТО.
Нисам сигуран колико страна војска, у овом случају војни савез, може да помогне «демократске потенцијале Србије».
Заговорници укључивања Србије у НАТО често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Ерић: Српски народ је своју државу, а потом и своје демократске потенцијале, почео да гради ослобађањем од Турака у устанцима од 1804. године. Слобода српског народа, па и демократска права, најчешће су била ускраћивана у време поробљавања наше државе од стране страног окупатора, од Турака, преко Аустријанаца и Немаца, током Првог и Другог светског рата. Хоћу да кажем, да нисам сигуран колико страна војска, у овом случају војни савез, може да помогне «демократске потенцијале Србије». Додуше, многе војне интервенције НАТО-а заиста су биле, бар јавно, образложене одбраном демократских права, али нисам сигуран у успех демократије која стигне на тенковима. Истини за вољу, треба рећи, да смо своје демократске потенцијале најчешће сами угрожавали. То је било најдрастичније после Другог светског рата, када смо после једне ушли у фазу друге, идеолошке окупације, у којој су грађанима била ускраћена основна демократска права. Истине ради, треба рећи и то, да су скоро све западне земље, са дугим демократским традицијама, изузев Француске у време генерала Де Гола, сасвим добро сарађивале са комунистичким једнопартијским режимом Јосипа Броза Тита. С тога је поучно сетити се речи Винстона Черчила који је, током Другог светског рата, на Маклејнову примедбу да ће »уколико овако наставимо у Југославији победити комунисти», одговорио контрапитањем: «Да Ви можда немате намеру да тамо живите».
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Треба рећи и то, да су скоро све западне земље, са дугим демократским традицијама, изузев Француске у време генерала Де Гола, сасвим добро сарађивале са комунистичким једнопартијским режимом Јосипа Броза Тита.
Ерић: Можда је СФРЈ била Титовим тајним споразумима са Черчилом, као уговорима и анексима из Бледа и Анкаре педесетих година, везана за НАТО пакт, али тадашњи режим народу, ни једном једином речју, није наговестио да је Југославија део НАТО пакта, нити су грађани земље од Вардара до Триглава, до почетка њеног распада, манифестовали осећање припадности НАТО алијанси.
Занимљиво је да они који се највише позивају на «транспарентност» и цивилну контролу рада државних институција имају разумевања за «логику тајних споразума». О судбини српског народа без његове воље и тада се, а бојим се и данас, одлучује на тајним састанцима. То наравно представља опасност не само по демократски поредак, већ и по основне егзистенцијалне интересе српског народа и грађана Србије. Али као што пише у Библији: «Не постоји ништа тајно што неће бити јавно».
Војска је не само место где се учи руковању оружјем, већ и институција где се врши васпитавање мушке карактерологије.
…
Служење војске, односно одбрана земље, није само дужност већ и право које ником не сме бити ускраћено.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Ерић: Понављам да је војна неутралност за Србију, у овом времену, исправно и целисходно решење. Но, војна неутралност је позиција коју треба обезбедити адекватним наоружањем. Лепо је видети наше авионе на небу изнад Београда, али Србији је, пре свега, потребан модеран противваздушни систем, попут С-300, како убудуће нико не би могао без последица да убија српске цивиле и уништава српску имовину. Поменута Швајцарска, упркос томе што је неутрална, улаже велика средства у своје оружане снаге. Такође основу система одбране у Хелвецији чини народна војска. Војни рок је практично перманентан – сваки војни обвезник једном годишње проведе по неколико недеља у војсци, у касарни или на терену. Пушку и опрему доноси од куће.
Залажем се за професионализацију, односно за професионализам у сваком послу, али сам велики противник укидања редовног војног рока. Цивилно служење војног рока треба укинути као карикатуру која обесмишљава основну идеју војске и извргава руглу нашу војну и слободарску традицију. Војска је, заједно са Црквом, била институција која је значајно допринела изградњи српске државности. Војска је не само место где се учи руковању оружјем, већ и институција где се врши васпитавање мушке карактерологије. У времену када су породице раслабљене, када медији и читав систем вредности фаворизују пацифистички и феминистички поглед на свет, војска је можда једино преостало место где младићи могу физички и психички очврснути и бити припремљени за професионалне и животне изазове који их чекају. У том смислу је охрабрајући податак да је одзив нових регрута у Војску Србију, у последње време неупоредиво већи него предходних година. Служење војске, односно одбрана земље, није само дужност већ и право које ником не сме бити ускраћено.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:
Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Богданa Кољевић: “Убијање демократије“
Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“
Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу”
Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
Милош Јовановић: “Срамно гурање Србије у НАТО“
Бранко Радун: “НАТО лобисти желе одвајање Србије и Русије“
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН