Пише: Коста Чавошки
Коста Чавошки
Протокол о полицијској сарадњи између Министарства унутрашњих послова Републике Србије и ЕУЛЕКС-а и даље изазива велике недоумице. Уместо да се текст овог међународног уговора, после одговарајуће потврде односно ратификације, објави у “Службеном гласнику Републике Србије”, он је 16. септембра 2009. године објављен у листу “Данас”. По свој прилици већ се налазио на web site-u ЕУЛЕКС-а, па је одатле преузет, преведен на српски и неформално објављен, а да до сада није на ваљан начин обнародован.
ЗНАЧЕЊЕ УПОТРЕБЉЕНИХ РЕЧИ
Као што то обично бива када се хоће да забашури озбиљно кршење Устава и изневеравање државних и националних интереса, у јавности се повела расправа о значењу израза “прекогранични саобраћај” и “граница”. Њу су пре свих покренули новинари домаћих јавних гласила која се финансирају и уређују из иностранства, а за које се никад унапред не зна да ли то чине због тога што су наивни и глупи или зато што су подмићени и покварени. За ове спорне изразе на енглеском језику је употребљена синтагма cross-border/boundary. Реч border се на енглеском по правилу користи за међудржавну границу, док се изразом boundary може означити и административна граница између општина (municipal boundary).
Захваљујући овом двојном изразу, једни су тврдили да је реч о правој државној граници, што ћемо и ми ускоро показати, док су нас други уверавали да је реч о “административној линији између централне Србије и Косова и Метохије, с косовске стране”. Да су Ивица Дачић, министар унутрашњих послова Србије, и шеф полиције ЕУЛЕКС-а ово друго имали на уму, они би додали атрибут “покрајински” (provintial), па би се у Протоколу нашла синтагма cross-provintial border/boundary traffic (criminal and unlawful behaviour). Намерно то нису учинили чиме су и косовским Арбанасима и ЕУЛЕКС-у оставили могућност да уверљиво тврде да између Косова и Метохије, с једне, и централне Србије, с друге стране постоји државна граница.
Треба се надати да ће бар опозиционе политичке странке питање одговорности и ратификације одмах поставити у Народној Скупштини.
НЕЗАКОНИТ ПРЕЛАЗАК ГРАНИЦЕ
Ма колико се Борис Тадић, који је потписивање овог Протокола сигурно одобрио, и његов Ивица Дачић трудили да покажу да се њиме не утврђују међудржавне границе и тиме прећутно признаје самозвана независност Републике Косово, ипак им се омакао један израз који потврђује да је посреди права међудржавна граница. То је “незаконит прелазак границе”. Да су потписници овог Протокола имали на уму покрајинску административну границу, њен прелазак никада не би могао бити противзаконит, ма где се она прелазила. Јер, колико је то нама познато, покрајинска административна граница према Војводини може се било где прећи, па и чамцем преко Саве и Дунава, а да при том нико није дужан да се легитимише. Другим речима, чак и ако неко украденим аутомобилом пређе преко Тамиша у Војводину, он ће одговaрати само за крађу моторног возила, а не и за незаконит прелазак границе.
Са границом према Косову и Метохији је битно другачије. Она се може прећи само на строго одређеним граничним прелазима и том се приликом мора показати бар лична карта, ако то захтева гранична полиција. Уколико се прелази на било ком другом месту, тиме се врши озбиљан противправан преступ који ће бити кажњен. Стога ако би неко са Панчићевог врха на Копаонику кренуо низ његову јужну падину, он би могао да има грдних неприлика због противзаконитог уласка у јужну српску покрајину. И управо су на то пристали Тадић и Дачић када су одобрили потписивање поменутог Протокола. Наплата царине се, додуше, изричито не помиње, али то не значи да је ускоро неће бити.
Косовским Арбанасима и ЕУЛЕКС-у оставили могућност да уверљиво тврде да између Косова и Метохије, с једне, и централне Србије, с друге стране постоји државна граница.
ИЗОСТАВЉАЊЕ ЗВАНИЧНИХ НАЗИВА
Бољи зналци дипломатских и других преговора непрестано упозоравају да се протоколом преговора морају унапред тачно означити преговарачке стране и њихов статус, као и сам предмет спора због којег се преговори воде. Једна од битних протоколарних грешака на преговорима у Бечу 2006-2007. године било је потпуно статусно изједначавање Београда и Приштине. Јер, ако се приликом помињања преговора између Вашингтона и Москве или Пекинга и Токија имају на уму преговори између двеју независних држава, зашто у преговорима између Београда и Приштине преговарачке стране не би имале исти статус? Стога је било неопоходно да се протоколом претходно утврди статус преговарачких страна, што би значило да је један преговарач Влада Републике Србије, а други привремене институције Аутономне Покрајине Косова и Метохије или – уколико ово друго није одговарало Арбанасима – легитимно представништво косметских Арабанаса. Да се на самом почетку захтевао овакав протоколарни статуст преговорачких страна, из прихватања или одбијања тог захтева одмах би се могао извести закључак чему преговори воде, па можда преговора уопште не би било.
Сличну грешку намерно су направили и Дачићеви преговарачи приликом састављања поменутог Протокола. Они не само да су заборавили прави назив Косова и Метохије него су сметнули с ума да их важећи Устав још увек обавезује. Да је Ивица Дачић прочитао бар преамбулу Устава Републике Србије, сигурно би открио да се наша јужна покрајина означава као “Покрајина Косово и Метохија” и да се само тај назив може користити у службеним актима Републике Србије и међународним уговорима које она закључује. Уместо тога за Косово и Метохију користи се синтагма “зона одговорности ЕУЛЕКС-а”. Како су на ову промену назива Косова и Метохије унапред пристали Борис Тадић, Ивица Дачић и сви министри у њиховој влади, треба их питати како би се они осећали кад би и њих ЕУЛЕКС ословљавао неким псеудонимом или матичним бројем. Па ваљда ипак знају да промена изворног назива Косова и Метохије значи затирање идентитета народа који је у тим областима вековима живео и који је својим језиком означио сва насеља, реке и планине на овом подручју.
Заиста је чудно да један генерал не зна или се прави да не зна шта је изворна надлежност државе одвајкада била: генерал Нинослав Крстић.
ПРЕДМЕТ ПРОТОКОЛА
Одмах по објављивању поменутог Протокола у листу “Данас” поставило се питање какав је то уговор и да ли он подлеже ратификацији. Један од одговора на то питање дао је генерал у пензији Нинослав Крстић из некаквог Форума за безбедност и демократију, који сматра да овај технички споразум о полицијској сарадњи “нема никаве везе с државним питањима, већ с борбом против организованог криминала”. Заиста је чудно да један генерал не зна или се прави да не зна шта је изворна надлежност државе одвајкада била. Најстарије државе нису давале пензије својим генералима, нити су школовале њихову децу, али су одувек одржавале ред и мир и прогониле и кажњавале преступнике, да не кажемо криминалце, јер се кажњавало и светогрђе. Кад би се генерал Крстић присетио онога што је учио у вишим разредима основне школе, а што му је ишчилело из сећања због претераног рада у невладиним организацијама и новца који за то прима, сигурно би се присетио да је држава настала оног тренутка када су њени органи преузели прогон и кажњавање преступника, што су до тада чинили само оштећени или њихови сродници. То поред осталог потврђује и митско конституисање атинског полиса, које се у Есхиловој “Орестији” поистовећује с образовањем Аеропага, првог суда за крвне деликте, пошто је до тада дужност кажњавања убице падала на синове убијеног, а уколико њих није било или је сам син био убица, освету су вршиле Ериније, хтонска божанства у грчкој митологији.
Ако генерал Нинослав Крстић не зна шта је суштинска надлежност државе, то би сигурно морали знати Борис Тадић, који је шеф државе, и Ивица Дачић, који предводи једно од кључних државних министарстава којем би борба против организованог криминала, која је предмет поменутог Протокола, морала битипревасходна брига.
НЕОВЛАШЋЕНО ПОСТУПАЊЕ
Оно што, међутим, Ивица Дачић није знао, а није ни питао оне који то знају, јесте несумњива чињеница да по нашем Уставу и важећим законима, ниједан државни орган, па ни Министарство унутрашњих послова, нема правни субјективитет, те стога не сме да у своје име закључује било какав уговор. Како је то Ивица Дачић ипак учинио, извршио је озбиљан преступ за који би морао бити гоњен и кажњен.
Европску унију и њен ЕУЛЕКС то ипак не треба нимало да забрињава. Закључујући уговор с Министарством унутрашњих послова Републике Србије, ЕУЛЕКС није морао знати да ово министарство нема правни субјективитет, а тиме ни уговорни капацитет (ius contrahendi). У ствари, за ЕУЛЕКС је Дачићево министарство имало привидно уверљиво овлашћење (aparent authority) да закључује уговоре у име државе којој припада. Зато је поменути Протокол, са становишта међународног права, ваљан међународни уговор закључен између ЕУЛЕКС-а, с једне, и Републике Србије, с друге стране, иако друга страна приликом његовог закључивања није поштовала и примењивала властито унутрашње право. Из ових околности следе два неспорна државна задатка:
1. Позивање на политичку и правну одговорност Ивице Дачића због тога што је дозволио да његово министарство, противно Уставу и важећим законима, закључи уговор, који у ствари правно не обавезује његово министарство него државу Србију, у чије је име неовлашћено поступао.
2. Потврда односно ратификовање поменутог Протокола сходно члану 16 ставу 2 Устава Републике Србије да би постао саставни део правногпоретка Републике Србије и непосредно се примењивао.
Треба се надати да ће бар опозиционе политичке странке питање одговорности и ратификације одмах поставити у Народној Скупштини
Преузето из магазина Печат бр. 82
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН