Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Часлав Копривица, професор на Факултету политичких наука у Београду.
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Часлав Копривица: Улазак у НАТО био би штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.
Ова Влада, а посебно дејствујући Предсједник Републике, лишени су елементарне оријентације о дугорочним (па и средњорочним) националним и државним циљевима. Исто тако, они су жртве властите сужене идеолошке матрице по којој тзв. «евроатлантске интеграције», да тако кажемо, «немају алтернативу» , ма шта НАТО симболизовао за српски народ, и ма колико водеће државе НАТО-а, прије свега непријатељским чином признавања тзв. независног Косова и настављањем одговарајуће политике подршке тој квазидржавној творевине којом руководе терористички елементи, радиле против државе Србије. Учлањење у неки савез и или организацију може бити посљедица или осјећаја савезништва са тим земљама, као што и понекад може бити прагматички условљено и оправдано, али док и уколико водеће земље неког савеза настављају да воде политику отимања дијела државне теротирије – што је за једну државу прваразредни непријатељски чин – жеља за учлањивањем у такву организацију представља нешто што се налази с оне стране здравога разума. То би било слично као и када би неко од нас, у свакодневном животу, помишљао да може задобити наклоност онога који према њему испољава јасно непријатељство приступајући му ријечима: «Хајде да будемо пријатељи». Наше ријечи наклоности у случају односа према НАТО-у треба да буду посљедица евентуалне, било какве назнаке пријатељског понашања од стране тог савеза према нама – чега нема, а не декларативно прављење привида непостојећега савезништва и пријатељства, што сада покушавају да нам подметну и дијелови власти и неке пронатовске невладине организације. Учлањење у НАТО би се евентуално могло бранити и заступати када би водеће земље Запада показивале добру вољу према нашим интересима, националим интересима, изнад свега на Космету, па и у Републици Српској. Имајући у виду озбиљност далекосежнога ангажовања у тој организацији, у таквој ситуацији имало би смисла покушати ( што не значи да би и тада било неопходно и паметно прихватити такву понуду ) прагматички бранити улазак у НАТО у замјену за озбиљне уступке нашим интересима. Како нечега таквога нема ни на видику, а и зашто би када нема никакавих знакова да су наше власти нешто слично и покушале да услове, тада је јасно да је учлањивање у НАТО неодбрањиво и са начелно-моралне, и са прагматичке тачке гледишта.
На један посебан, и ироничан начин, наш народ по питању односа према НАТО-у је, стицајем историјских околности, стекао компетенцију да одлучује о томе на начин на који ниједан народ у Европи није имао прилику. Ријечју, народ ове државе је 1999. године (као и његови сународници са друге стране Дрине 1994/95) имао прилике да види, сазна, осјети и схвати шта је НАТО.
Поред западања на слијепи колосијек досљедно кратковиде политике приближавања оној скупини земаља која се већински односи непријатељски према Србији, чиме су «успјешно» заобилажене све добре опције ( док их је и било ), разлог овакве стратегије најважнијих дијелова тренутних српских власти јесте чињеница да је катастрофалном економском политиком од 2001. године Србија доведена у стање потпуне економске зависности од водећих земаља Запада, које су тиме добиле поуздана оруђа притиска на сваку српску владу, па и на ову коју, по свој прилици, није потребно много притискати да би «заборавила» на основне национално-државне приоритете.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?
Улазак у НАТО био би, дакле, штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.
У начелу није неопходно да народ буде консултован око сваке важне одлуке за државу, тим прије, што се у општем случају не може очекивати довољна заинтересованост, па и компетентност довољно репрезентативнога дијела бирачкога тијела који би у таквом изјашњавању могао учествовати. Ипак, у стварима ове врсте, ради се о нечему што је далекосежно, историјско и судбинско питање, и ту је изјашњавање народа апсолутно незаобилазно. Уосталом, на један посебан, и ироничан начин, наш народ по питању односа према НАТО-у је, стицајем историјских околности, стекао компетенцију да одлучује о томе на начин на који ниједан народ у Европи није имао прилику. Ријечју, народ ове државе је 1999. године (као и његови сународници са друге стране Дрине 1994/95) имао прилике да види, сазна, осјети и схвати шта је НАТО, или макар шта јесте НАТО када су Срби у питању, па му стога нико не би могао пребацивати да је необавијештен и некомпетентан да процијени да ли његова држава треба да уђе у НАТО или не треба. Наравно, све ово говоримо под претпоставком да извршна и законодавна власт, а то би требало да значи политичка елита, озбиљно узму у разматрање могућност учлањењ у НАТО, за шта, као што рекосмо, не видимо да је испуњен ни минимум разлогā.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Највећа безбједносна пријетња Србији је чињеница постојања тзв. независнога Косова.
…
Цинично је очекивати безбједносне гаранције од онога који је тако увјерљиво показао непријатељство према нама.
НАТО, као што знамо, није економска организација, тако да сâм улазак у ту организацију испрва, а и дугорочно, може доносити само велике издатке за оно што се, еуфемистички, назива преласком на стандарде НАТО, а што у пракси значи огромне издатке за куповину наоружања у држави чији се буџет финансира из стране «помоћи», или из комерцијалних кредита, која се, дакле, de facto налази пред економским сломом. Узгред буди речено, оружје које наша земља посједује, било да је српске (односно југословенске), било да је руске (односно совјетске) производње, у многим аспектима надмашује одговарајуће аналогоне по „стандардима” НАТО. Ко има и елементарне информације о савременом наоружању зна да сада, као и већ дуги низ година, најсавременији примјерци рускога наоружања, макар незнатно а неријетко и изразито, надмашују одговарајуће производе западне војне индустрије, при чему су, по правилу, знатно јефтинији од својих аналогона са Запада. Зар не би свако присебан, посебно онај ко покушава да се и менталитетом приближи Западу ( као што желе наши „евро-атлантисти”) могао само да пожели да има најбољу „робу” за мање новца? Ако је циљ куповине оружја што је могуће боља оружана заштита државнога суверенитета, тада би требало куповати најбоље доступно оружје – под условом да наша земља за то има услова, што је сада више него спорно. Ако је, међутим, идеја са преласком на оружје по „стандардима НАТО” то да ми не купујемо најбоље оружје, већ оно које производе земље са којима ова Влада жели да интегрише нашу земљу, тада је суштина тога аранжамана: ако не купујете наше наоружање, и ако не изручитe своју сувереност НАТО-у, нећете бити примљени ни у Европску унију. Наравно, познато је да постоје земље ЕУ-е које нијесу у НАТО-у (Аустрија, Шведска и Финска), али наши „евро-атлантисти” неким чудом заборављају на ту могућност. Ако, међутим, они са Запада који траже наше учлањење у НАТО тиме условљавају наш евентуални (мада крајње неизвјесни) улазак у ЕУ-у, тада би то морало бити саопштено српском народу. Улазак у НАТО био би, дакле, штетан и са економског стајалишта и са стајалишта питања очувања државне суверености.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
Ући у НАТО не би било могуће без суштинског одустајања од повратка Косова и Метохије у уставноправни и државноуправни систем Србије.
Највећа безбједносна пријетња Србији је чињеница постојања тзв. независнога Косова, пошто је, поред уништавања становништва, отимање државне територије највећи злочин против било које државе. Наша земља тренутно нема начина да адекватно реагује на ту ситуацију стога што је војни покровитељ те прворазредне безбједносне пријетње по Србију, управо, НАТО. Осим тога, водеће чланице НАТО-а, али и НАТО као организација, систематски су посљедњих година дјеловали против државних, националних, економских и војних интереса српскога народа на територији бивше Југославије, врхунац чега је представљала агресија из 1999. године. Цинично је очекивати безбједносне гаранције од онога који је тако увјерљиво показао непријатељство према нама. Притом, нико се никада са званичнога и надлежнога мјеста – било међу појединачним земљама-агресорима, било испред НАТО-а – није извинио за учињено. Због тога би у евентуалној «сарадњи» са таквом организацијом могли очекивати само настојање на спровођењу истих циљева које је тај савез имао према Србији и СР Југославији 1999. године. Ако би неко рекао, да баш због искуства 1999. године треба да будемо члан НАТО-а – да нам се то више не би поновило – тада је ту ријеч или о елементарном неувиђању нечега што је тешко не увидјети, или, ипак, о нечем другом, кудикамо озбиљнијем и перфиднијем. Суштина тог «аргумента» била би да треба ући у НАТО да би били заштићени од њега самога! То би било исто као када би човјеку којем провалници обијају врата од куће «савјетовали» да им отвори врата да би избјегао да га опљачкају, пошто су они много опасни па могу и сами да провале. Стварање не-државе Косова од стране водећих земаља НАТО-а, те њихов непрекинути притисак на неодлучне земље широм свијета да признају ту творевину, свједочи о томе да се циљеви НАТО-а према Србији и Србима нијесу промијенили, већ да им је само форма другачија. Ако неко испред Србије и у име Срба зове НАТО у Србију, тада ми имамо несрећу да су на челу ове земље људи који би провалнику отворили врата и позвали га унутра, ваљда да се више не би мучио. Да ли они тиме заступају интересе Србије или интересе земаља НАТО-а – то свако може лако да увиди.
Коначно, САД, као водећа земља НАТО-а, ангажована је у једном крајње спорном рату у Ираку, једнако као што је НАТО као такав ангажован у ништа мање спорном рату у Авганистану. Познато је да су превасходно САД, а затим и све остале земље НАТО-а због тога предмет омразе исламских терориста широм свијета. Уласком у НАТО и ми би се прикључили списку потенцијално угрожених – без икаквога разлога. Коначно, ако неке источноевропске земље ( оправдано или неоправдано, да у то не улазимо ) чланство у НАТО-у могу образлагати својим страхом од јачања Русије, која је традиционално имала своје интересе на тим територијама, у нашем случају тај разлог не постоји, пошто нас историјско искуство учи да је свако јачање Русије значило више безбједности за Србију, као што су слабљења Русије често била коришћена за притисак на нас.
Заговорници укључивања Србије у НАТО често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Такозвани «демократски потенцијали» не могу се појачавати споља, осим ако неко не мисли да се принудом стране војне силе, која нам, уз то, до сада није била наклоњена, може исходовати «демократија», али тако нешто не вриједи ни коментарисати. Уопште, и ако Србија не постане члан НАТО-а, кључна ствар и за унутрашњу и за спољну политику ове земље јесте изаћи из вишегодишњег стања у којем су Брисел, Вашингтон и још неке престонице навикнуте да испостављају захтијеве српским властима, који се прије или послије – испуњавају. Србија мора коначно да изађе из стања политичког, војног, економског, међународноправног туторисања и малољетства у односу на неколике западњачке владе, и да почне да преузима, односно враћа оне капацитете које јој као држави припадају.
Србији је заиста потребна заштита своје суверености – и то од НАТО-а, а она то сама не може себи пружити, чак и да посљедњих година није вођена штетна политика уништавања наше војске коју су, еуфемистички, звали «реформа».
Политика испуњавања спољањих налога, а то је, нажалост, уз благе изузетке, видљиво у нашој политици (не само у спољњој него и у унутрашњој), чак и тамо гдје се наша јавност томе снажно противи и чиме очигледно бивају додатно угрожени наши интереси, између осталога, је крајње штетна за поменуте демократске потенцијале. То рађа револт, инат, протестно гласање бирача, односно озлојеђеност опозиције која чека своју прилику да смијени такву «испуњавачку» власт. Штавише, да налогодавци са Запада заиста озбиљно желе демократизовање Србије, што стално понављају најчешће у склопу својег добро уходаног ултимативно-уцјењивачког дискурса, тада би се потрудили да рјеђе и увијеније испоручују налоге тренутној политичкој елити, чији се капацитет вршења власти своди на простор у који налогодавци својим упутствима за сада нијесу посегли.
Ући у НАТО не би било могуће без суштинског одустајања од повратка Косова и Метохије у уставноправни и државноуправни систем Србије. Немогуће је да те чињенице нијесу свјесни они из власти који се залажу за учлањење у НАТО. Наравно, и тада би било могуће декларативно понављати да Србија «никада неће признати Косово», као што стално чини Предсједник Србије, вјероватно тиме силно увесељавајући западњачке димпломате. Могуће је, међутим, да стално понављање те реченице, уз читав низ јавних и (полу)тајних поступака који су у индиректној или директној колизији са тиме, и представља дио утаначенога сценарија између оних који «никада неће дати Косово», али ће испуњавати све могуће налоге из Брисела и Вашингтона, а прећутно, можда, и онај о одустајању од Косова и Метохије, и оних који ће од нас и даље јавно и ултимативно захтијевати све и свашта (само, разумије се, не оно што је можда и у нашем интересу) осим да се јавно призна та независност не-државе Косова. Тиме се постиже одржавање српског народ у стању анестезираности, јер ипак власт и даље, тобоже, «недâ» Космет, док реално поступање, а врло вјероватно и тајне и усмене гаранције, налогодавце може чинити спокојнима, све док ови и овакви заузимају важне политичке положаје.
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Србија мора коначно да изађе из стања политичког, војног, економског, међународноправног туторисања и малољетства у односу на неколике западњачке владе, и да почне да преузима, односно враћа оне капацитете које јој као држави припадају.
Позивање на тај споразум веома је корисно за указивање на који начин Србија и данас може ући у НАТО – тајним одлукама, и бескрупулозним презирањем расположења и воље народа. Ако је диктатор Броз, у склопу своје борбе са Стаљином за примат у табору «народних демократија» и зарад опстанка на власти, себи и могао дозволити тако нешто, како је могуће да нас данашње перјанице «евро-атлантских интеграција», које, уз то, тврде да би улазак у НАТО појачавао «демократске капацитете», пошто-пото уводе у ту организацију читавим низом тајних споразума и писмених обавеза за које немају никакав легитимитет, нити сагласност народа и његови изабраних представника? Чинити тако нешто подједнако је морално као оно што је својевременио чинио Броз у својем познатом мешетарском стилу.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Ако је у једном политичком програму недавно, с пуним правом, казано да однос према Космету треба бити «мјера» спољне политике Србије, тада и, аналогно, однос према државном суверенитету, неповрједивости њене територијалне цјеловитости (укључујући и привремено окупирани Космет), те спремност да се дају политичке, али и сваке друге гаранације за независност Србије (у њеним уставом предвиђеним, а међународним правом потврђеним границама) треба да буде мјера сваке догледне војне сарадње или несарадње. Дакле, када је ријеч о војном аспекту могуће међудржавне сарадње, партнери Србије треба да буду они који су спремни да поштују, а по потреби и да се заузму за њену државну цјеловитост, односно неутралност. НАТО, који је већ више од десет година окупациона сила под чијом заштитом се спроводи отимање и лажно подржављивање отетог дијела српске територије, НАТО који примањем у своје редове посеже у читавом низу обзира у државни суверенитет својих чланица, имајући увијек и након свега у виду интерес водеће земље тог савеза САД, сигурно није партнер који би у том смислу био пожељан. Заправо, Србији је заиста потребна заштита своје суверености – и то од НАТО-а, а она то сама не може себи пружити, чак и да посљедњих година није вођена штетна политика уништавања наше војске коју су, еуфемистички, звали «реформа». Да ли је могуће наћи вјеродостојног јемца наше безбједности међу значајним свјетским државама, то је питање које подразумијева разматрање конкретних реалија међународних односа.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО“:
Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Богданa Кољевић: “Убијање демократије“
Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“
Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу”
Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН