Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Слободан Рељић, новинар, дугогодишњи уредник НИН-а.
Слободан Рељић: Ова Влада се често понаша као неверница која је Некоме тајно обећала нешто, па чека згодан тренутак да и нама саопшти своја неверства.
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Рељић: Ова Влада се често понаша као неверница која је Некоме тајно обећала нешто, па чека згодан тренутак да и нама саопшти своја неверства. Често је врло тешко разабрати шта мотивише неке министре да истрчавају испред јавно дефинисаног односа Србије и НАТО-а и ниподаштавају расположење нашег јавног мњења. Образложења су им банална и непромишљена. Они данас говоре о НАТО-у као о партнеру који нема алтернатриву. То што је НАТО лоше чинио Србима и Србији, у време кад се могло и веровати како он нема алтернативу, третира се као мали неспоразум за који је крив онај блесави Слободан Милошевић који је „добио своје”, а ми живи и понижени – можемо даље. Само се чека (с нестрпљењем) да Србима мало ране зацеле, да се НАТО-ва непочинства на Косову мало гурну и испод танког покрова заборава – па да „приступимо”. Стално се опомиње како смо ми тзв. црна рупа на Балкану. Наводно, кад ниси у тој организацији за „очување мира”, а сви око тебе јесу, онда се не можеш осећати сигурно. Нико се и не брине што је то Contradictio in adjecto. А суштина изненадне НАТО-ве „добронамерности” је, очигледно, у томе што та ратна машина – само преобучена у јагњећу кожу у мирној међуфази – треба све више „топовског меса” пошто се број фронтова повећава, а број западних земаља чланица које беспоговорно учествују у том смањује. И ту ће се критеријуми за приступ Алијанси извесно – обарати. А наша Влада се ту понаша као тинејџер који чезне да буде део банде из краја, па да и ми с „великим момцима” пресрећемо пролазнике и „продајемо им циглу”, мада од тога нити можемо имати користи, нити озбиљно улазимо у разлоге зашто то „велики” раде.
Суштина изненадне НАТО-ве „добронамерности” је, очигледно, у томе што та ратна машина – само преобучена у јагњећу кожу у мирној међуфази – треба све више „топовског меса” пошто се број фронтова повећава, а број западних земаља чланица које беспоговорно учествују у том смањује. И ту ће се критеријуми за приступ Алијанси извесно – обарати. А наша Влада се ту понаша као тинејџер који чезне да буде део банде из краја, па да и ми с „великим момцима” пресрећемо пролазнике и „продајемо им циглу”.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?
Рељић: Јавно то није проблем. Сви ће рећи да без референдума нема коначне одлуке. Проблем је што нас – Влада која се често понаша као да је обавезнија према НАТО-у и западним земаљама него према сопственом народу – може „утапати” у ту организацију као ону жабу којој полако греју воду а да она то и не региструје док се не претвори у жабљу чорбу. Наша је срећа што је Европска унија у таквим проблемима да бар неко време неће моћи служити као „мамац” за земље којима је више до неодмерених обећања о животном стандарду него до споственог интергритета. За нас то значи да наша Влада неће моћи да нам „продаје рог за свећу”, а НАТО неће моћи да нуди „шаргарепу”. Могу само да нам понуде „крв, зној и сузе” за њихове углавном лицемерне интересе у које више не верују ни њихови грађани. Тако да ни од наше Владе не треба очекивати некe софистициранe методe. Једноставно, или ће то бити насиље над здравим разумом или – даљне чекање згодне прилике.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Каква економска корист! Па сви покушавају да за себе зграбе оно што им може бити од било какве такве користи.
Рељић: Говорити о «огромној економској користи» која треба да стигне на тацни из земаља које и саме имају «негативни раст БДП» заиста је цинично. Каква економска корист! Па сви покушавају да за себе зграбе оно што им може бити од било какве такве користи. Недавно је министар одбране говорио да му је неки генерал НАТО објаснио како ће највећа пропаганда да млади Срби иду у ратне «мировне операције» бити кад се неки од њих врате и у свом месту од пара које су тако зарадили подигну кућу. Звучи као епизода из Шојићевог арсенала политичких проналазака. Пошто ћемо ми то «славно ратовање» плаћати и то вишеструко, заиста би било најјефтиније за друштво да Српска Војска неколицини младих људи да те паре а да они и не иду у те ратне авантуре. Не ризикујемо да наша деца буду убијена, а тако ће нас то много мање коштати.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
Рељић: Уопште ми није јасно зашто се ми понашамо по оној опасци из вицева о «одласку у четнике ’45.» Ако се нешто од НАТО-оа могло добити или ућарити то је важило док су САД и Запад били једини владари света и кад је само њихово постојање другима уливало страх у кости. Сада кад се светски поредак ломи као лед у пролеће, кад расте број центара моћи који су спремни да и сами учествују у «подели зона утицаја» и кад свако покушава да заузме што сигурнију бусију – јурити у НАТО је сомнабулно. У Јапану побеђује партија којој је антиамериканизам срж приступа животу, Британци грозничаво разматрају како да се повуку из Авганистана, Обама под притиском Русије повлачи „штитове” из Пољске и Чешке, о Чавезу се снимају филмови као о ослободиоцу Јужне Америке… А где смо ми то? Хоћемо ли опет у неку играрију попут 27. марта 1941.године и бити увучени у „туђе послове” који нас се, у суштини, не тичу? Или, ја се надам да људи – који Кину називају „четвртим стубом” српске спољне политке, који од Медведева очекују да јави Путину да нам пусти једну милијардицу и који се спремају да јубиларну конференцију несврстаних довуку у њену прапостојбину Београд – да они, ипак, разумеју да нико од ових значајних светских играча није неки љубитељ НАТО-а. Напротив, НАТО-ва ароганција је најјачи мотив њиховог дружења.
У Јапану побеђује партија којој је антиамериканизам срж приступа животу, Британци грозничаво разматрају како да се повуку из Авганистана, Обама под притиском Русије повлачи „штитове” из Пољске и Чешке, о Чавезу се снимају филмови као о ослободиоцу Јужне Америке… А где смо ми то?
Заговорници укључивања Србије у НАТО често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Рељић: У гомили фраза којих могу да се сете промотери НАТО-а ова је најнезграпнија. До јуче се веровало како су САД и Запад једини који могу да овере нечију демократичност. Сад више нико о томе не прича. Важи већ као аксиом да је Запад спреман да «својим бандитима» прогледа кроз прсте све док они раде за његов интерес. Дотад су те земље више-мање демократске, прогресивне, «на добром путу». Зато листе Фридом-хауса и овере Стејт Депатмента више нису неко дефинтивно мерило. Сваки народ мора да своју државу изгради по својој мери и својим потребама. Ако тај народ не развија своје демократске потенцијале НАТО му ту сигурно не може бити од помоћи. Односно, потпуно је извесно да ће НАТО кад му затреба бескомпромисно злоупотребити све потенцијале неког друштва, па и демократске.
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Рељић: И сам сам читао неке обајвљене докуменате о Титу и НАТО-у. И морам да признам да ми наши данашњи играчи баш и не личе на неког ко би могао и умео да игра те Титове игре. Тито је био играч и партнер, лидер суверене државе, маршал респектибилне војске („четврте по величини у Европи и вероватно треће по ефикасности иза Совјетског Савеза и Турске”), а ово наше данас пре личи на батустан. Ми можемо критиковати Тита и настојати да с одређене историјске дистанце валоризујемо његову војску и државу, али данашња, нажалост, Србија нема инструментариј (од тајних служби до војних снага) који је СФРЈ имала, нити уме јасно да каже, да сваки грађанин разуме – шта је наш пут. Титу се, ипак, мора призанти да је читаве генерације уверљиво поучавао да је за народе најгоре да постану „монета за поткусуривање”. Ми смо ипак живели у држави између два блока која је успешно опстајала у некој врсти „активне неутралности”. Данас, пак, највећи проблем је што наша политика, без икакве аутентичне стратегије, није само опасност по демократски поредак у Србији, она у овим преломним временима угрожава саму државу Србију.
Србија је земља у којој се традиционално, бар два века, преламају стратешки интереси европских сила и Русије. Данас су ту и прсти прекоморских сила. То је једна сложена једначина коју не могу решавати људи који не познају историју, који на питање да ли сте за Запад или за Русију не одговарају крајње одговорно да су „за Србију”. То није посао за људе који се стиде речи „патриотизам”, „родољуб”, „отаџбина”. Наравно, то није посао ни за оне који од тих речи изгубе памет.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Рељић: Србија је земља у којој се традиционално, бар два века, преламају стратешки интереси европских сила и Русије. Данас су ту и прсти прекоморских сила. То је једна сложена једначина коју не могу решавати људи који не познају историју, који на питање да ли сте за Запад или за Русију не одговарају крајње одговорно да су „за Србију”. То није посао за људе који се стиде речи „патриотизам”, „родољуб”, „отаџбина”. Наравно, то није посао ни за оне који од тих речи изгубе памет. Што више буде било транспаретности у том послу наша позиција ће бити боља. Наш циљ би, по мом разумевању ствари, требало да буде да настојимо да у нашем региону Србија има улогу која је за њу логична и подношљива и да буде спремна заштити своје интересе и у могућим крајњим ситуацијама. Јер, нажалост, много тога у нашем окружењу, ни после две деценије растакања и уређивања споља, није решено на добар начин. Нестабилност нашег окружења је наша стварност. А ту се фразама не може много учинити.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:
Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Богданa Кољевић: “Убијање демократије“
Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“
Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”
Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН