Књижевност је средишњи део српске културе, по много чему и најважнији.

Књижевност и национални идентитет на споредном колосеку

Држава не осећа потребу да негује своју књижевност. Не зна шта би са њом, а још мање шта би са идентитетом.

Књижевност је средишњи део српске културе, по много чему и најважнији. Она у себи, и у складу са својом природом, чува језичке, културне и цивилизацијске слојеве свога народа. Митска и религијска веровања и обичаји, историјска раскршћа и лутања, национални узлети и несреће, веровања и надања читавих генерација,свакодневни живот – све је то уткано у њено памћење. И не само то. Да се парафразира једна мисао Бранка Миљковића, књижевност не прави инвентар онога што је било, него ствара поетске светове могућег, не сведочи, него осмишљава, и завршену прошлост претвара у отворену могућност.

Oднос државе према књижевности је бедан. Држава не осећа потребу да негује и снажи своју књижевност.
Не зна шта би са њом, а још мање зна шта би са идентитетом.

Чувајући оно што је било, књижевност снажно одређује време које нам стиже из будућности. Као мало шта друго,она је битни чинилац српског идентитета. Више јенего видљиво шта су и како су нашем идентитету давали Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Иво Андрић, али мало ко би се усудио да порекне и приносе – бар кроз стварање књижевне и традицијске осећајности – Јована Јовановића Змаја, Милана Ракића, Борисава Станковића, Јована Скерлића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Љубомира Симовића. (Зато се код нас разговори и полемике о књижевности готово никада не тичу само књижевности, него допиру до свих битних културно-националних питања. Отуда толико острашћености, чак мржње, порицања, идеолошког читања, напора да се контролишу књижевне редакције, значајне награде, итд.)

Упркос томе, однос државе према књижевности је бедан. Држава не осећа потребу да негује и снажи своју књижевност. Не зна шта би са њом, а још мање зна шта би са идентитетом. Државу, сва је прилика више интересују други видови уметности, рецимо позориште и филм. Да ли због тога што мисли да више добија кроз њих, или због тога што они захтевају више средстава, или се оба ова разлога стапају у један – тешко је рећи. Оправдање да писац пише сам, а за позоришну представу/филм ради више десетина људи просто не стоји, јер и није реч о томе, него о пројектима од националног значаја.

Кривица не заобилази ни саме књижевнике.

О смелој визији будућности и месту књижевности у њој.

Како било, не памти се када је врхунски књижевни стваралац био министар културе, као што је незамислив хонорар за књигу који би био бар приближан хонорару за режију позоришне представе. Кривица не заобилази ни саме књижевнике. Удружења књижевника заузета су значајним националним пројектима, као што су борба за првенство и право накоришћење просторија, реч угледних стваралаца изостаје готово увек када не би требало да изостане (а прегласна је поводом безначајних појава). Нема дубоких књижевнонаучних увида који су мењали наше поимање књижевности, као што су својевремено биле студије Николе Милошевића и Новице Петковића, ни ширих синтеза попут „Историје српске књижевности” Јована Деретића.   Вероватно нема ни значајних националних пројеката који би својом вредношћу и ауторитетом подносилаца присилили државне чиновнике да их финансирају. А има неопходних радова које је требало завршити још прекјуче. Ако питања израде речника савременог српског језика, који тек треба да се тако назове (а да не говоримо о речнику српскословенског језика), непостојања велике националне енциклопедије оставимо у овом тексту по страни, могу се поменути само три од десетине неопходних књижевних пројеката (од којих сваки заслужује посебан текст), од великог значаја за наш књижевни и културни, чак и просветни живот.

Српска књижевност у овом тренутку, четири и по деценије после пишчеве смрти, нема критичко издање дела Ива Андрића.

Српска књижевност у овом тренутку, четири и по деценије после пишчеве смрти, нема критичко издање дела Ива Андрића. Задужбина која носи његово име обавила је многе корисне текстолошке и интерпретативне послове који се тичу његових текстова, али основни није још ни најављен. Иво Андрић је немерљиво задужио српску књижевност и културу, српска књижевност своју основну обавезу према њему није. Крајње је време да се на новим основама обнови едиција “Српска књижевност у сто књига” Или, још боље, у двеста књига. Њоме не би добили само радозналији читаоци, студенти, ђаци, наставници књижевности, српска (нажалост, све већа) дијаспора, него би и књижевни проучаваоци били „присиљени” да још једанпут провере вредносни систем националне књижевности, а савремени писци да извагају однос традиције и модерности у својим остварењима. Подсетимо, да су ову едицију уређвали неспорни ауторитети попут Андрића, Душна Матића, Бошкаа Петровића, Живана Милисавца. Данас је таквих ауторитета мање, али их свакако има. За почетак, ту су Љубомир Симовић, Иван Негришорац, Милосав Тешић, Гојко Тешић, Душан Иванић. Од шездесетих година прошлог века у Београду су – захваљујући, пре свега, едицијама “Сазвежђа”, “Књижевност и цивилизација”, “Књижевни погледи” и “Књижевна мисао” – превођене и објављиване изврсне и књижевнотеоријске студије, од руских формалиста и семиотичара до структуралиста и постструктуралиста. Био је то снажан замах подизању књижевне свести у нас, чији се утицај осећа и данас. Али данас се свео на појединачне (неретко, и помодне) случајеве. Пројекат превођења (бар) двадесет значајних, а непреведених студија ХХ века био би велики подстицај нашој замореној теоријској мисли о књижевности. А вероватно да овај пројекат не би коштао више од једне скупље позоришне представе, о филму и да не говоримо.

Има и добрих примера. Први је свакако Завод за уџбенике. Објавио је више од двеста томова сабраних дела нших најзначајнијих научних и уметничких стваралаца.

Има и добрих примера. Први је свакако Завод за уџбенике. Објавио је више од двеста томова сабраних дела нших најзначајнијих научних и уметничких стваралаца, од писаца: Стевана Раичковића, Рада Драинца, Бранка Лазаревића, Симе Матавуља, Богдана Поповића, Павла Пововића, Ивана В. Лалића, Петра Џаџића, итд. Не једном је речено да Завод ради посао који треба да ради држава. Задужбина “Милош Црњански”, готово без администрације, у једној собици (уз минималну помоћ државе), завршава критичко издање дела Милоша Црњанског. Вредности и домети овог подухвата нису довољно уочене. Није Црњански било који писац, него је један од заштитних знакова наше књижевности и културе. Неопходно је да држава (али, ко у држави?!) учини све да се критичко издање дела Црњанског дела што пре заврши, да се прештампају сви распродати томови и да се комплети бесплатно уруче свим значајним светским библиотекама и славистичким центрима. Па, то је само око 300 комплета.

“Мајкрософт” и Учитељски факултет из Београда дигитализовали су готово сто класичних дела српске књижевности и она ће, у облику књига које се листају по страницама, од краја маја бити доступна на веб-адресамa.

И трећи пример (узизвињење што потписник ових редова помиње установу у којој ради). “Мајкрософт” и Учитељски факултет из Београда дигитализовали су готово сто класичних дела српске књижевности и она ће, у облику књига које се листају по страницама, од краја маја бити доступна на веб-адресама www.ask.rs и www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs. Сходно правилима „Мајкрософта”, антологију чине дела која не подлежу ауторским хонорарима. Лепо је што је више наших значајних савремених стваралаца, Добрица Ћосић, Љубомир Симовић, Светлана Велмар-Јанковић, Гроздана Олујић, Љубивоје Ршумовић, Милосав Тешић, и не само они, без накнаде уступило своје књиге.

Закључак.

Неопходно је да држава препозна значај књжевности за свој национални и културни идентитет, да направи дугорочни програм, изабере или однегује одговарајуће људе за његово остварење – и да, у наредних десет година за књижевност не издвоји ни динар мање него за било коју другу уметност појединачно.

Аутор је декан Учитељског факултета у Београду и творац пројекта Антологија српске књижевности

Антологија српске књижевности је доступна на адресама:

www.ask.rs и www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs

* * *

Напомена:

Објављено у Вечерњим новостима 6. маја 2009. године

Преузето уз сагласност аутора.