Владимир Радомировић

У ГДАЊСКУ ЈЕ ОБЕЛЕЖЕНО 70 ГОДИНА од напада нацистичке Немачке на Пољску и почетка Другог светског рата. У присуству руског премијера Владимира Путина који је изразио жаљење због совјетског масакра пољских официра у Катинској шуми и немачке канцеларке Ангеле Меркел која је признала „трајну историјску одговорност” своје земље (истовремено затраживши права за Немце протеране из Пољске крајем рата) пољски председник Лех Качињски изјавио је да је СССР „забо нож у леђа” Пољској кад је Црвена армија 17. септембра 1939. заузела источни део његове земље.

Руси су претходно у Москви објавили књигу у којој се тврди да је Пољска пред рат с великим жаром радила на дестабилизацији Совјетског Савеза и његовој подели, а може се очекивати да вербални сукоби о највећем војном сукобу у историји буду настављени. Већ годинама западни политичари и историчари пренебрегавају улогу Црвене армије у ослобађању Европе од фашизма и изједначавају комунизам са нацизмом, па Русија сада покушава да узврати ударац.

У расправу се одбраном Стаљина укључио и пензионисани генерал Леонид Ивашов који у краткој биографији за себе каже да је био иницијатор упада руских десантних снага у Приштину 1999. и додаје да је то „уз жесток антинатовски и антиамерички став” био разлог за смену са места главног војног дипломате Русије.

Већ годинама западни политичари и историчари пренебрегавају улогу Црвене армије у ослобађању Европе од фашизма и изједначавају комунизам са нацизмом.

Он сматра да су пред рат Лондон и Париз били озбиљно забринути због снажења Немачке и да су се бојали да би ускоро могли сами да се суоче с њом. „Због тога је њихова политика осцилирала између два циља: избегавања самосталног суочавања с немачком агресијом и навођења Хитлера да нападне СССР… Чак и у августу 1939. било је још могуће спречити избијање Другог светског рата. Био је само потребан пристанак Велике Британије и Француске (чије су делегације у то време преговарале у Москви) да се створи антифашистичка коалиција…

Лондон се, међутим, водио сопственом логиком и засебном политичком рачуницом… У том окружењу, Стаљинов избор наметнуле су околности. Он је морао да пронађе начин да одложи ако не и да сасвим спречи немачку агресију на СССР”, објашњава Ивашов, тврдећи да западни политичари и политички аналитичари дају погрешну слику о тадашњим догађајима. „Тврди се чак да је Хитлер морао први да нападне СССР, јер је Стаљин планирао напад на Немачку. Такво виђење ствари подразумева да су све земље осим СССР-а и Немачке биле жртве.

У расправу се одбраном Стаљина укључио и пензионисани генерал Леонид Ивашов који у краткој биографији за себе каже да је био иницијатор упада руских десантних снага у Приштину 1999.

Пошто је фашистичка Немачка поражена и престала да постоји, а Русија као наследница СССР-а задржала своје место на мапи света, онда она мора да прихвати одговорност за почетак Другог светског рата. Становништва Пољске, балтичких република, Чехословачке и других земаља зато су наводно жртве, најпре договора Стаљина и Хитлера, а затим совјетске окупације. Чак се и Украјина представља као жртва совјетске окупације, јер се – заједно с фашистичком Немачком – борила против много опаснијег непријатеља, Русије, наравно. Рођен на Западу, овај концепт „два тоталитаризма” прати путању Drang nach Osten – шири се ка истоку”, закључује руски генерал.

УОЧИ ПОСЕТЕ РУСКОГ ПРЕДСЕДНИКА МЕДВЕДЕВА Београду 20. октобра сличне се расправе могу развити и код нас – да ли је Црвена армија била ослободилац или окупатор Србије. Неке западне дипломате, нервозне због руског утицаја у овој земљи, тврде чак да су Совјети у Београду стрељали на стотине људи и да би „било добро да се Срби присете како је било под владавином Москве”. На констатацију саговорника да се – ако ништа друго – Русија данас ипак разликује од Совјетског Савеза 1945. године, бесно одговарају: „У праву сте, гора је”. Србија не може да седи на две столице, порука је Запада – мора да се одлучи између Америке и Европске уније, с једне стране, и Русије, с друге. То да Србија данас може да игра улогу несврстане Југославије на клацкалици између два блока опасна је заблуда, објашњавају дипломате док спољна политика Београда тражи ослонац и у некадашњем „трећем свету”.

Aко је прокламовани циљ и председника и владе улазак у ЕУ, зашто се онда инсистира на политичким и економским везама са мање или више далеким земљама? Можда зато што ни врх власти није уверен да је улазак у клуб богатих тако близу како нас уверава?

МОАМЕР ГАДАФИ прославио је 40 година на власти, а свечаности у Триполију присуствовао је и председник Србије, кога је либијски вођа и одликовао (узвративши почаст коју му је октобра 1999. у име Слободана Милошевића изразио Зоран Лилић предајући му Орден југословенске звезде због подршке Либије Београду током НАТО бомбардовања). Тадић је у либијској престоници био у чудном друштву једног оптуженика за ратне злочине (судански председник Башир) и још неколико ауторитарних државника, што не мора бити разлог за критику – ти државници бар нису учествовали у агресији и комадању Србије. Ипак, ако је прокламовани циљ и председника и владе улазак у ЕУ, зашто се онда инсистира на политичким и економским везама са мање или више далеким земљама? Можда зато што ни врх власти није уверен да је улазак у клуб богатих тако близу како нас уверава?

А БРИСЕЛ ПОНОВО ИМА ПРОБЛЕМ СА ИРЦИМА. Пред нови референдум о Лисабонском споразуму којим би ЕУ требало да добије веће надлежности и да се припреми за пријем нових чланица, анкете показују да ће мање од половине Ираца гласати „за”. Осим економске кризе која је жестоко погодила „келтског тигра” једна од бојазни гласача је да ће Ирска морати да се војно ангажује у оквиру снага ЕУ и да тако угрози своју неутралну позицију. И никоме не пада на памет да за Ирце, који инсистирају на војној неутралности, каже да су због тога мање Европљани.

Политика