Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Слободан Самарџић, подпредседник Демократске странке Србије и професор Факултета политичких наука.
Интервју обављен у сарадњи с недељником “Печат” . Објављен је у магазину Печат бр. 80.
Слободан Самарџић
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Самарџић: Формално гледано такво опредељење дела Владе Србије у супротности је са Резолуцијом Народне скупштине од децембра 2007. године у којој се изричито налаже војна неутралност Србије према свим постојећим војним савезима, а практично према НАТО савезу, јер је он једини релевантан војни савез данас у свету. Политички гледано, то је покушај укључења наше државе у један војни савез који служи само и искључиво војноимперијалним интересима Сједињених Држава и малом броју релативно јаких западних држава. Морално, у случају Србије ово укључивање би значило накнадно признање да је исти тај НАТО с правом нанео толико материјалног и моралног зла управо Србији, пре само десет година.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?
Морално, у случају Србије ово укључивање би значило накнадно признање да је исти тај НАТО с правом нанео толико материјалног и моралног зла управо Србији, пре само десет година.
Самарџић: Најпре, жалосно је што је таква тема уопште на дневном реду јавности Србије имајући у виду три групе разлога које сам поменуо. Потом, жалосно је што данашње власти Србије припреме за укључење Србије у НАТО обављају у тајности, у намери да избегну јавну дискусију. Наводно, тема (још) није на дневном реду. Тактика власти налаже да се ова тема стави на дневни ред јавности онда када буде касно за било какво делотворно реаговање опозиционих политичких чинилаца, Скупштине и јавног мњења Србије. Коначно, тема је дошла на дневни ред јавног мњења захваљујући иницијативи дела опозиције, конкретно Демократске странке Србије. Не само да је из ових разлога општенародни референдум једини легитиман начин да се о овој ствари одлучи, него је такав референдум у датим околностима постао једино средство да се спречи нелегално и арканско деловање врхова власти у Србији, дакле председника Републике и дела Владе који настоје да монополишу ово важно питање спољне и одбрамбене политике Србије.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Тактика власти налаже да се ова тема стави на дневни ред јавности онда када буде касно за било какво делотворно реаговање опозиционих политичких чинилаца, Скупштине и јавног мњења Србије.
Самарџић: Када се ово питање сагледа са економске стране, стално држећи на уму да то није суштински економско питање, треба најпре рећи да је НАТО, у пролеће 1999. године, нанео Србији материјалну штету од преко тридесет милијарди долара. Процена се тиче директне и индиректне материјалне штете. Домаћа политика према НАТО савезу ово никада не сме да изгуби из вида. И као што би у моралном смислу улазак у НАТО значио неоправдани опроштај ове сурове војне интервенције, у материјалном смислу то би значило отворени опроштај фактичког дуга који НАТО и њене чланице имају према Србији. Све остале калкулације на релацији Србија-НАТО секундарне су у односу на ову. Али, и када бисмо, опијени светлом натовском будућношћу, заборавили на ово, чланство у овој војној организацији која је перманентном ратном стању са остатком света ужасно би оптерећивало државни буџет. Нови трошкови се не би могли надокнадити ратним пленом, јер плен припада главним актерима а не споредним. Економску корист од чланства у НАТО имали би само натовски агитатори у владином и невладином сектору Србије.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
За Србију је улазак у НАТО куповина цигле од силеџије који вам је непосерно пре понуде том циглом разбио главу.
Самарџић: У основи овог питања је највећи апсурд. За Србију је улазак у НАТО куповина цигле од силеџије који вам је непосерно пре понуде том циглом разбио главу. Добро, ако он жели да вам том циглом још преломи руке и ноге, и да вам избије бубреге, можда се и исплати куповина цигле. Али, онда то треба и рећи. Ипак, данас НАТО има приоритет у другим, већим и важнијим, жртвама него што је Србија. Сигуран сам да ми не морамо да купимо ту циглу, тј. да и поред важности за НАТО да заокружи свој балкански простор чланства постоји отворена могућност неуласка у чланство, или, како то формулише скупштинска Резолуција – војне неутралности. Практично, већи проблем данас представља интересна оријентација делова владајуће политичке елите Србије ка НАТО савезу него директан и манифестан притисак самог савеза. Када је, пак, реч и безбедносној будућности Србије, данас би улазак у НАТО био раван безбедносном хазарду. То би била потенцијална војна конфронтација са свима који нису чланови ове војне организације. Србији не треба таква стратешка авантура. Србија треба да развје активну политику војне неутралности, а то значи политику мира и сарадње а не војне конфронтације.
НАТО је војна организација која данас има врло изразите освајачко-агресивне циљеве. Демократија је овде најобичнија идеолошка обланда.
Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Самарџић: НАТО је војна организација која данас има врло изразите освајачко-агресивне циљеве. Демократија је овде најобичнија идеолошка обланда. Могу да допустим да су земље овог војног савеза у време хладног рата стварно веровале да им оваква војно-безбедносна организација чува унутрашњу демократију. Можда је то некада стварно било тако. Од завршетка хладног рата НАТО је добио суштинску агресорско-освајачку улогу коју, тим више, настоји да прикрије демократским циљевима. Он је сада у средишту демократске будућности света. Не звучи ли то помало вулгарно, а пре свега уврнуто. У позадини те савремене демократске идеологије има и сукоба цивилизација и расизма и бесомучног кршења људских права, а понајвише кршења међународног права. Каква црна демократија. НАТО је данас постао практична негација демократије за све оне који нису у његовом чланству. Одатле његови идеолози и практичари извлаче погрешан закључак да улазак у НАТО значи улазак у демократију. А онда, наводно, земља ни не може да уђе у НАТО ако није демократска. Рецимо, Украјина и Грузија треба да уђу у НАТО како би коначно консолидовале своју крхку демократију. А Србија, како би појачала свој потенцијал за европске интеграције. И све такве којештарије… Укратко, демократија је најжешће злоупотребљена реч у натовском вокабулару. Не мање него у некадашњој совјетској синтагми о «народним демократијама».
Демократија је најжешће злоупотребљена реч у натовском вокабулару. Не мање него у некадашњој совјетској синтагми о «народним демократијама».
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Самарџић: Афирмација таквог државног континуитета Србије је негације Србије као државе. Али, такав континуитет нажалост постоји, ако ниучему другом оно у стилу вођења данашње спољне и војно-безбедносне политике Србије. Она је, бар када је о односима са НАТО савезом реч, закулисна и лицемерна онолико колико је то била и негдашња Брозова спољна и безбедносна политика. Неко би можда овде истакао разлику која се тиче успешности. Тачно је да је Брозова политика била успешнија са становишта остварљивости својих циљева, али је зато и оставила дугорочније негативне последице. Србија као држава још не може да се опорави од таквих последица. Испада да је наша шанса још једино у већој траљавости и мањој успешности данашње спољне и безбедносне политике Србије у односу на тзв. златно време југословенског комунизма. Данас, не само да се лојалност Србије евроатланском комплексу не плаћа сувим златом, као што је то било у Брозово време, него се уопште ни не плаћа. У суштини, то је добро.
Реална и изводљива алтернатива јесте управо војна неутралност Србије.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Самарџић: Реална и изводљива алтернатива јесте управо војна неутралност Србије. Сам израз је можда мањкав зато што је формулисан са циљем супротстављања реалној претњи Србији, а то је њено увлачење у НАТО савез супротно вољи огромне већине грађана. У том смислу, израз «војна неутралност» је крајње функционалан, али позитивно-стратешки он може оставити недоумицу у погледу његовог алтернативног значења, посебно у окружењу официјелне кампање по којој (евро)атлантске интеграције немају алтернативу. Као прво, војна неутралниост никако не значи пасивну војно-безбедносну политику Србије. Она мора бити активна подједнако у погледу циљева, средстава и свакодневног деловања државе. На првом месту су интереси Србије као државе, њен просперитет, аутономија деловања у данашњем свету и избор облика и врсте сарадње, као и стратешких партнерских односа полазећи од темељно формулисаних државних интереса. Потом, у таквој врсти избора нико не може имати привилеговану предност за Србију, као што нико (ниједан међународни актер) не може бити унапред одбачен као партнер. Најзад, обликовање једне активне политике војне неутралности мора ићи у сусрет настајућем мултиполарном свету који, бећ данас, крупним корацима замењује униполарни на челу са својим основним средством силе и принуде, а то је НАТО савез.
Интервју је објављен у магазину “Печат” бр. 80.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:
Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Богдано Кољевић: “Убијање демократије“
Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“
Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”
Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН