Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Богдана Кољевић
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Богдана Кољевић, политички филозоф из Њујорка и Београда, главни и одговорни уредник часописа Држава и дугогодишњи уредник часописа Нова српска политичка мисао.
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Кољевић: Такво опредељене дела Владе Републике Србије је очекивано и оно за српску јавност, заправо, није никаква нарочита новост. Реч је о истим политичким и друштвеним актерима, дакле, делу Владе РС-е, бројним НВО и конкретним политичким странкама или деловима странака, које већ годинама тихо или сасвим отворено заговарају евроатланске интеграције као идеју легитимизације политике силе у Србији. У последњој деценији савремена Западна политика силе, конкретно али и симболички, кроз низ случаја тзв. „хуманитарних војних интервенција”, свој најупечатљиви и парадигматични израз има у НАТО савезу. Стога је сасвим природна чињеница да се убедљива већина грађана Србије опредељује и изјашњава против уласка Србије у НАТО.
Резолуција Народне скупштине Републике Србије је обавезујућа. Србија је војно неутрална држава. Сваки покушај довођења у питање ове Резолуције морао би да поштује вољу народа, што подразумева референдум.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?
Кољевић: Резолуција Народне скупштине Републике Србије је обавезујућа. Србија је војно неутрална држава. Сваки покушај довођења у питање ове Резолуције морао би да поштује вољу народа, што подразумева референдум. Једино и искључиво слободно изјашњавање грађана Србије на референдуму имало би демократски легитимитет. У том смислу, у оној мери у којој Србија претендује да буде савремена демократска држава, ниједну важну одлуку не може донети а да се народ не пита о томе. То је чак минимум демократије, доња граница темељних принципа демократије. Позитивни и конструктивни аспекти демократије, с друге стране, подразумевали би и много више – јавне дебате и скупове, као и различите могућности да се глас народа чује и о другим, далеко мање пресудним и преломним историјским одлукама и питањима. То је онај исти смисао у којем, рецимо, Јирген Хабермас инсистира да ни савремена Европа није демократска.
Сасвим је извесно да би издвајања за војску из националног буџета морала битно да се увећају. Самим тим, тешко је сагледати аспект у којем би се могло говорити о економској добити за Србију укључивањем у НАТО савез.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Кољевић: Сасвим је извесно да би издвајања за војску из националног буџета морала битно да се увећају. Самим тим, тешко је сагледати аспект у којем би се могло говорити о економској добити за Србију укључивањем у НАТО савез. Детаљну процену економских последица могу изнети економски стручњаци. Несумњиво је, такође, да би израда ове студије била једна од незаобилазних ствари. Изостанак јавне, стручне, научне и шире дискусије на ту тему део је, међутим, истог процеса у којем се објективан и непристрасан дијалог замењује радикалном медијском пропагандом и манипулацијом.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
Кољевић: Основна ствар је, дакле, да би се обавезе Србије – и то обавезе које подразумевају слање српских војника на ратна и потенцијално борбена жаришта широм света – много увећале. Али ствар чак није само у томе да би се Србија тиме отворено, најнепосредније и најдиректније ставила на страну и учествовала у дејствима чији политички и морални карактер је најчешће крајње сумњив, већ да би се, на тај начин, што и јесте главни циљ свих заговорника приступања Србије НАТО пакту, Србија окренула против Руске Федерације, свог највећег стратешког савезника и пријатеља, државе са којом Србија нема ниједно отворено питање. Иронично је да бисмо требали бити безбеднији уз оне који су у најновијој српској историји угрозили нашу безбедност.
Ствар чак није само у томе да би се Србија тиме отворено, најнепосредније и најдиректније ставила на страну и учествовала у дејствима чији политички и морални карактер је најчешће крајње сумњив, већ да би се, на тај начин, што и јесте главни циљ свих заговорника приступања Србије НАТО пакту, Србија окренула против Руске Федерације, свог највећег стратешког савезника и пријатеља.
Заговорници укључивања Србије у НАТО често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Кољевић: То је најбесмисленији аргумент. Он је, наиме, потпуно неодржив у целини или у детаљима, у теорији или у пракси. Свако и мало образован или елементарно писмен, зна да „демократија” и „сила” стоје на опозитним странама политичког спектрума и да се међусобно искључују. Где има демократије, ту нема силе и обратно. Мислим да ће последње деценије XX века, као и почетак XXI-ог, у историји остати упамћене као јединствен и невиђен покушај, пре свега, САД-а, а затим и дела ЕУ-е, да се легитимише и функционализује као политички мејнстрим contradictio in adjecto и жива противуречност у лику „демократије силе”. То је питање и Косова и Метохије у Србији, и начина на који се покушала подметнути нелегална и нелегитимна независност јужне српске покрајине.
Свако и мало образован или елементарно писмен, зна да „демократија” и „сила” стоје на опозитним странама политичког спектрума и да се међусобно искључују. Где има демократије, ту нема силе и обратно.
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Кољевић: Свако позивање на „логику тајних споразума” у политички самосвесној демократској држави потпуно је неприхватљиво. Оно је директна опасност за демократски поредак у Србији. Али у овом случају, призивање таквог квази-аргумента, такође, сведочи о недостатку било каквих аргумената, с једне стране, као што и упућује на важну чињеницу да садашњи политички актери евроатланске оријентације желе афирмисати – или радије, наново конституисати – своју везу са Брозовим наслеђем.
Алтернатива је управо оно што садашња и савремена Србија јесте – тј. војно-неутрална држава. Са том идејом и усвајањем такве Резолуције Србија је чак предњачила времену.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Кољевић: Алтернатива је управо оно што садашња и савремена Србија јесте – тј. војно-неутрална држава. Са том идејом и усвајањем такве Резолуције Србија је чак предњачила времену. Унилатерализам САД-а се распао. Растућа глобална мултиполарност, прегруписавање покрета и снага на светској политичкој сцени, појава и снажење БРИК-а, самосвесна и одлучна Русија, недефинисаност и делимична стратешка конфузија међу појединим државама-чланицама НАТО-а, само су неки од најновијих феномена који ће, у годинама које долазе, увелико променити политичке односе у свету.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:
Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“
Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“
Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”
Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН