John Feffer

Celebrating its 60th birthday this year, NATO is looking peaked and significantly worse for wear. Aggressive and ineffectual, the organization shows signs of premature senility. Despite the smiles and reassuring rhetoric at its annual summits, its internal politics have become fractious to the point of dysfunction. Perhaps like any sexagenarian in this age of health-care crises and economic malaise, the transatlantic alliance is simply anxious about its future.

Frankly, it should be.

The painful truth is that NATO may be suffering from a terminal illness. Its current mission in Afghanistan, the alliance’s most significant and far-flung muscle-flexing to date, might be its last. Afghanistan has been the graveyard of many an imperial power from the ancient Macedonians to the Soviets. It now seems to be eyeing its next victim.

For NATO, this year should have been a celebration, not a dirge. After suffering a transatlantic rift of epic proportions during the Bush years, the alliance thrilled to the election of Barack Obama and his politics of conciliation. The new American administration swore it would shift troops from Iraq to Afghanistan to give NATO more of what it wanted to fight “the right war.” Vice President Joe Biden and Secretary of State Hillary Clinton both promised to push the “reset button” on U.S.-Russian relations, potentially removing one of the greatest obstacles to NATO’s health and well-being. And in a final flourish for the alliance’s diamond jubilee, France agreed to return to the fold, reintegrating into NATO after 43 years of standoffishness.

But hold those celebrations. Afghanistan has an uncanny ability to spoil anybody’s best-laid plans. At the April 2009 NATO summit in Strasbourg, Obama failed to get the troop reinforcements he wanted from his European allies. The NATO powers, in any case, have attached so many strings and caveats to the troops they are supplying – Germany has kept its soldiers away from the conflict-ridden south, most contingents have complex rules limiting combat operations, Canada will be pulling out in 2011 – that NATO’s mission resembles Gulliver tied down by the Lilliputians.

Nearly eight years of alternating destruction (air bombardment, over 100,000 troops on the ground) and reconstruction ($38 billion in economic assistance appropriated by the U.S. Congress since 2001) have all come up desperately short.

The real nail in NATO’s coffin, however, has been its stunning lack of success on the ground. The Taliban has, in fact, not only increased its hold over large parts of southern Afghanistan, but spread north as well. Most embarrassingly for NATO, a recent surge of alliance troops seems only to have made the Taliban stronger. Nearly eight years of alternating destruction (air bombardment, over 100,000 troops on the ground) and reconstruction ($38 billion in economic assistance appropriated by the U.S. Congress since 2001) have all come up desperately short. A new counterinsurgency campaign doesn’t look any more promising. What was once billed as the most powerful military alliance in history has been thwarted by an irregular set of militias and guerrilla groups without the backing of a major power in one of the poorest countries on Earth.

Worse yet, the Afghan operation has become a serious political liability for many NATO members. European politicians fear the kind of electoral backlash that ousted Britain’s Tony Blair and Spain’s Jose Maria Aznar when the Iraq War went south. Despite enthusiasm for Obama, European public opinion is, by increasingly large margins, in favor of reducing or withdrawing troops from Afghanistan (55% of West Europeans and 69% of East Europeans according to a recent German Marshall Fund poll). Mounting combat fatalities, a rising civilian casualty count, and devastating snafus like the recent bombing of two fuel trucks stolen by the Taliban in Kunduz Province that killed many civilians have only strengthened anti-war feeling.

Meanwhile, in the United States, both elite and public opinion is turning against the war. With the American economy still reeling from recession, President Obama faces a guns-vs-butter dilemma that threatens to wreck his domestic agenda as surely as the Vietnam War deep-sixed Lyndon Johnson’s Great Society reforms of the 1960s. No surprise then that the president is ambivalent about following his top general’s request to send yet more U.S. troops to fight in what the press now calls “Obama’s War.”

Not so long ago, pundits were calling for a global NATO that would expand its power and membership to include U.S. partners in Asia and elsewhere. This hubris has given way to despair and discord. Although the United States still holds out hope for a NATO that focuses on global threats like terrorism and nuclear proliferation, other alliance members would prefer to refocus on the traditional mission of defending Europe. Add in disagreements between the United States and its allies over how to approach the Afghan situation and NATO begins to look more like a rugby scrum than a military alliance.

NATO officials are now scrambling to sort things out, in part by calling the allies together to debate a new Afghan strategy before the year ends. Meanwhile, NATO’s Secretary General Anders Fogh Rasmussen is preparing a new “strategic concept” that would recode the organization’s operating system for the next summit in Lisbon in 2010.

It might be too little, too late. Some U.S. officials are fed up with what they consider European dilly-dallying about Afghanistan. “We have been very much disappointed by the performance of many if not most of our allies,” Robert E. Hunter, the U.S. ambassador to NATO during the Clinton administration,recently said in testimony before Congress. “Indeed, there are elements within the U.S. government that are beginning to wonder about the continued value of the NATO Alliance.”

As for the Europeans, they are building up their own independent military capabilities – and will continue to do so whether or not NATO gets its act together. The question is: Will the Afghan War eventually push the United States and Europe toward an amicable divorce? If so, the military campaign that was to give NATO a new lease on life and turn it into a global military force will have proven to be its ultimate undoing.

Near-Death Experiences

This is NATO’s second brush with death since the collective security organization was founded in 1949 to counter the Soviet Union. Although it didn’t fire a shot during its entire Cold War existence, NATO did fulfill its mission: to keep the Americans in, the Russians out, and the Germans down, according to the infamous catechism of Lord Ismay, NATO’s first secretary general.

When the Cold War ended and the Warsaw Pact vanished, NATO was suddenly an organization without a mission. During the early 1990s, it cast around for new portfolios – environmental work, humanitarian missions, anything. It needed a raison d’être fast. After all, the conflict-prevention mission of the Organization for Security and Co-operation in Europe spoke more directly to the post-Cold War temperament, and transatlantic publics were eager for their peace dividends. NATO was seen as a pillar of the old world order at a time when even President George H.W. Bush seemed prepared to accept something radically new (though he settled, of course, for a rough approximation of the status quo ante).

Tragedy proved NATO’s salvation. The organization got a second wind when Yugoslavia disintegrated into warring states and European governments did little to prevent the bloodletting in the Balkans. The United States belatedly turned to NATO in 1995 to fly a few bombing missions against Serbian forces during the Bosnian conflict. Then, in 1999, responding to fears of Serbian escalation in Kosovo, NATO engaged in its first-ever war.

Tragedy proved NATO’s salvation. The organization got a second wind when Yugoslavia disintegrated into warring states and European governments did little to prevent the bloodletting in the Balkans. The United States belatedly turned to NATO in 1995 to fly a few bombing missions against Serbian forces during the Bosnian conflict. Then, in 1999, responding to fears of Serbian escalation in Kosovo, NATO engaged in its first-ever war.

Tragedy proved NATO’s salvation. The organization got a second wind when Yugoslavia disintegrated into warring states and European governments did little to prevent the bloodletting in the Balkans. The United States belatedly turned to NATO in 1995 to fly a few bombing missions against Serbian forces during the Bosnian conflict. Then, in 1999, responding to fears of Serbian escalation in Kosovo, NATO engaged in its first-ever war. During the 77-day conflict, the alliance conducted 38,000 air sorties against Serbian targets that resulted in considerable “collateral” damage including Serbian civilians, Albanian refugees, and, famously, the Chinese embassy in Belgrade. Although no NATO personnel died during these combat operations, the alliance acquired a reputation as the gang that couldn’t shoot straight.

As if the Balkans weren’t rationale enough, NATO also fell back on an old directive: to keep Russia out. Eastern Europe’s persistent fear of its former overlord injected new purpose into the organization. Although Russia’s leaders believed that Washington had promised not to expand NATO into Eastern Europe, the alliance did just that – and with gusto. First, it established a kind of alliance halfway house in 1994 that it dubbed the Partnership for Peace; then, in 1999, NATO accepted the Czech Republic, Hungary, and Poland as members; and five years after that, it expanded into the former Soviet Union by absorbing the Baltic states of Latvia, Lithuania, and Estonia along with Bulgaria, Romania, Slovakia, and Slovenia. Russia has, to put it mildly, been less than thrilled by NATO’s eastward leap and then creep. Meanwhile, wary of Russia’s military campaigns in Chechnya, Georgia, and Moldova as well as its energy power plays against countries to its west, the Eastern Europeans have eagerly huddled beneath the NATO “umbrella.”

When the United States prepared to attack Afghanistan and then Iraq, the Bush administration simply bypassed NATO, constructing its own ad hoc coalitions “of the willing.”

As it happens, neither the Balkan tragedies nor the putative Russian threat proved to be unalloyed blessings for the alliance. The Balkan campaigns created enormous stress for its military command, and only the brevity of the air war over Kosovo saved it from popular repudiation across Europe. The expansion of NATO into Eastern Europe, meanwhile, made consensus within an already unwieldy institution more difficult.

The once central focus of NATO — a commitment to the collective defense of any member under attack — was, by now, looking ever less workable. Western European countries appeared anything but enthusiastic about the idea of defending the former Soviet bloc states against a prospective Russian attack. And despite promises to station troops in Central and Eastern Europe, the United States left its new NATO allies in the lurch. “While they are loath to say it publicly, [Central and Eastern European] leaders have told me that they are no longer certain NATO is capable of coming to their rescue if there were a crisis involving Russia,” wrote Ronald Asmus, former deputy assistant secretary of state in the Clinton administration. “They no longer believe that the political solidarity exists or that NATO’s creaky machinery would take the needed steps.”

On the eve of September 11th, a decade after the end of the Cold War, NATO had become an overstretched alliance with an ill-defined but expansive mission and a collection of member states increasingly at odds with each other. When the United States prepared to attack Afghanistan and then Iraq, the Bush administration simply bypassed NATO, constructing its own ad hoc coalitions “of the willing.”(Only in 2003 did the Bush administration turn to NATO to shoulder some of the local burden.) There could have been no greater vote of no-confidence in the institution.

The Afghan Test Case

Since the end of the Cold War, the U.S. troop presence in Europe has been plummeting. From a Cold War peak of several hundred thousand, it had dropped to around 44,000 by 2007. Reductions to the 30,000-level or even lower have been discussed. With U.S. forces stretched to the limit elsewhere in the world and U.S. strategists fixated on the energy heartlands of the Middle East and Central Asia, the European theater of operations has been (and remains) the obvious place for force reductions.

Washington chose to push the alliance to expand beyond its traditional focus on Europe and think global, focusing on terrorism, piracy, nuclear proliferation, and other international threats.

Washington will certainly continue to maintain key military bases in the United Kingdom, Italy, and Germany and has been setting up new ones in Bulgaria, Romania, and Kosovo (that just happen to be closer to the energy resources of Eurasia and the Middle East). Turkey and possibly the Balkans are slated to become important locations for a more advanced version of the missile defense system that President Obama recently canceled for Poland and the Czech Republic, bases which once figured prominently in the Bush administration’s plans for Europe. In sum, U.S. forces and resources once available to NATO’s European operations have been rapidly dwindling.

At the same time, in the Bush years Washington chose to push the alliance to expand beyond its traditional focus on Europe and think global, focusing on terrorism, piracy, nuclear proliferation, and other international threats. In this way, the United States imagined that it might be able to place some of the financial burden for its own self-appointed global mission on its European allies. The Afghan War and reconstruction effort, an out-of-area operation with global significance, was clearly to be the test case for Washington’s version of a new and improved NATO.

On the other hand, the newest members of the alliance from Eastern and Central Europe wanted the focus to remain on threats to Europe itself (that is, to them). They continued to be purely Russia-focused. The leadership in Poland and the Czech Republic, in particular, were eager for the recently canceled missile defense bases not because they particularly believed in, or cared about, missile defense per se, or feared a future Iranian first strike, but because they were eager for proof of Washington’s willingness to counter Moscow. For these Europe Firsters, Afghanistan has been nothing but a distraction from the essential mission of keeping the Russian bear at arm’s length.

This, then, is the tug of war within NATO: between the Europe First faction and the Go Global faction. Oddly, both sides appear on the verge of falling into the mud. Now that the Obama administration is making nice with Russia, the Europe Firsters don’t have a threat to stand on. For the Go Global faction, meanwhile, victory within NATO requires victory within Afghanistan, which is why, in 2007, future AfPak czar Richard Holbrooke declared that “Afghanistan represents the ultimate test for NATO.”

If Afghanistan is the test, then NATO is flunking. The Taliban has made a steady comeback since its rout in 2001. More American soldiers, as well as more soldiers from the other coalition partners, have already died in 2009 than in any of the previous eight years. The number of civilian casualties – 2008 was a record year and 2009 will likely break that record – fly in the face of NATO’s “responsibility to protect” guidelines. There aren’t anywhere near the number of troops necessary for an effective counterinsurgency campaign, if such a thing were even possible in distant Afghanistan, and what troops are there have proven ill-trained for “hearts and minds” work. Nor are there sufficient Afghan troops trained, almost eight years after the initial invasion of that country, to “Afghanize” the NATO side of the conflict. As for the grander projects of democracy promotion and nation-building, Afghanistan’s rudimentary economy remains heavily dependent on opium poppy production and its political system suffers from rampant corruption of which the irregularities of the most recent presidential election represent only the tip of the malfeasance.

No wonder, then, that the Europeans are thinking seriously about how to get out. After a suicide attack in Kabul killed six Italian paratroopers in mid-September, for instance, Prime Minister Silvio Berlusconi announced that “we must bring our boys home as soon as possible.” The war also suddenly became a major issue in Germany on the eve of national elections when a German commander called in U.S. air strikes on those two stolen fuel trucks in Kunduz. The attack, which killed an unknown number of Afghan civilians, has driven home to the German public that its mission in Afghanistan qualifies as neither a humanitarian nor a stabilization effort, and anti-war sentiment is rising accordingly. Moreover, the bombing has caused an unusual upsurge in bickering between Germany and the United States over responsibility for the incident and overall strategy. Just over the summer, the British lost 40 soldiers in the conflict, and a majority of Britons now want their troops withdrawn right away, which is likely to mean that the government’s reported decision to send yet another 1,000 troops to Afghanistan will go down very poorly indeed with the voters.

How can NATO go global when it can’t even pass its first major test in Afghanistan? “It is of course possible that NATO can survive Afghanistan even in the absence of total success: it depends on the extent of its failure,” Danish security analysts Jens Ringsmose and Sten Rynning have written. “What seems certain is that failure in the Hindu Kush will constitute a serious blow to global NATO.”

With NATO having to downscale, like the rest of us in these recessionary times, forget the notion that the alliance should mount out-of-area operations, argues former U.S. diplomat David T. Jones for the conservative think tank Foreign Policy Research Institute. “Aggression, terrorism, piracy, and human rights debacles need be addressed, but NATO is not the hammer for these nails. The United States needs to be more discerning about using this stiletto to chop wood. A ‘coalition of the willing’ is a tarnished term, but NATO is verging on becoming a coalition of the unwilling.”

“NATO often seems to be an organization that is permanently in crisis, but it always seems to bounce back,” argues Ian Davis of NATO Watch. “This is partly because collective defense/security solutions continue to make sense, not least to: prevent a renationalization of defense in Europe; to lock-in U.S. administrations (as far as possible) to multilateral and law-based approaches; and to provide sufficient security guarantees to enable nuclear disarmament to proceed, and for likely recessionary conventional disarmament to take place without causing instability.” But will these workaday goals be enough to keep the institution afloat?

Fine-Tuning the Prime Directive

In 2010, NATO will update its prime directive for the first time in a decade, and the Go Global faction will battle with the Europe Firsters for the driver’s seat. Neither group is likely to gain enough power within the organization to steer it alone. Undoubtedly, a compromise will emerge. For instance, Zbigniew Brzezinski, the former U.S. national security adviser and consummate geopolitician, argues in a recent Foreign Affairs essay that NATO should focus on building security relationships with the world. In this scenario, NATO emerges as more of a grand facilitator than a robust fighting force. If, on the other hand, Afghanistan truly takes the fight out of NATO, the more radical proposals of the Citizens Declaration of Alliance Security, which calls for a more defensive military posture at lower levels of spending, while restricting out-of-area operations to U.N.-authorized missions, might come into play.

Initially, Europe began to beef up its collective military capabilities to acquire a voice in the international community commensurate with its economic power, as well as to send a not-so-subtle message to the unilateralist Bush administration

All institutions have a strong survival instinct, if only to continue providing salaries to their employees. NATO will surely outlive its strategic planning process, its failures in Afghanistan, and its adjustment to new global threats. But it may survive in name only. If it shrinks to the role of grand facilitator or U.N. handmaiden, it will have effectively ceased to be a transatlantic collective security organization. The United States will then lean toward ad hoc coalitions to achieve its military objectives, while Europe build ups its independent military power.

Initially, Europe began to beef up its collective military capabilities to acquire a voice in the international community commensurate with its economic power, as well as to send a not-so-subtle message to the unilateralist Bush administration. Today, the European Union maintains two rapid-deployment battle groups of 1,500 soldiers each and expects, in the near future, to pull together another 10 or so battle groups from existing national armies. These forces have already conducted missions in more than 20 countries. Europe’s military-industrial complex, meanwhile, is trying to push up military budgets and aggressively market European arms in overseas markets. All of this still represents a far cry from what NATO commands, but a signal is certainly being sent: if the United States thinks it can go it alone – or simply dragoon the alliance into its own version of a global mission – Europe will have options.

NATO will limp along much as the British and Soviet empires did after their misadventures in Central Asia. These were, after all, dead empires walking. NATO may be in this category as well. It just doesn’t know it yet.

Even at 60, NATO hasn’t quite proven that it can live on its own in a sustainable and responsible manner. Indeed, it is still struggling with a Hamlet-like identity crisis: to attack or not to attack. The Afghan war has only underscored this central paradox. If the alliance doesn’t engage in military operations, everyone questions its ultimate purpose. But if it does go to war – and the war is unsuccessful – everyone questions its ultimate efficacy.

Damned if it does and damned if it doesn’t, NATO will limp along much as the British and Soviet empires did after their misadventures in Central Asia. These were, after all, dead empires walking. NATO may be in this category as well. It just doesn’t know it yet.

John Feffer is co-director of Foreign Policy In Focus.

Foreign Policy in Focus, September 30, 2009

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Слободан Ерић, главни и одговорни уредник листа Геополитика. Read the rest of this entry »

Улрике Луначек: до сада је била позната по притисцима на европске земље да одржавају «геј параде», а од сада ће вршити притисак за признање отцепљења Косова.

Таман када сам помислио да је недавни реизбор Јелка Кацина на место Специјалног известиоца Европског парламента за Србију био врхунац дугогодишње циничне политике те институције према српским интересима, уследили су нови шамари Београду са бриселског трга Луксембург.

Тако је нови Известилац ЕП за Косово, Аустријанка Улрике Луначек, обећала бившем вођи ОВК, а сада председнику косовске скупштине, Јакупу Краснићију, да ће она – у својству известиоца – вршити притисак на земље ЕУ које нису признале отцепљење – Шпанију, Румунију, Грчку, Словачку и Кипар – да то учине.

Дакле, имаћемо известиоца ЕП који не само да неће бити неутралан, већ се и на самом почетку петогодишњег мандата обавезује да ће учинити све да лобира за « независно Косово ».

То, узгред, није ништа ново, јер је такву ролу пре Улрике Луначек имао и њен претходник – такође из редова « зелених » — Холанђанин Јост Лагендајк.

Истог дана када је објављена вест о обећању Луначекове Јакупу Краснићију, јавио се и сам председник Европског парламента, Пољак Јежи Бузек, с изјавом да је Јужни ток — заједнички подухват руског Газпрома, пар компанија из ЕУ и Србије — у ствари супротан интересима ЕУ.

Јиржи Бузек: Док генерални секретар Хавијер Солана (трећи с лева) припрема бомбардовање Србије, Бузек (први с лева) с њим потписује улазак Пољске у НАТО пакт (слика из марта 1999. године).

« Јужни ток слаби пројекат ЕУ », изјавио је Бузек, и изразио пуну подршку и « јаку веру » у Набуко, пројекат који подржавају САД а заобилази Србију, и који има за циљ « смањење енергетске зависности од Русије ».

Јакуп Краснићи као командант ОВК, пешадије НАТО-а 1999. године.

Пакао, Хијеронимус Бош

Док очекујемо «врућу економску јесен», произвођаћи јавног мњења нуде публици чудније и до сад невиђене видове «забаве». Српски медији не расправљају о томе шта ће се десити кад синдикати позову десетине хиљада гневних радника без перспективе на улицу или о деструктивном статуту Војводине. Шта више, Србима упорно скрећу пажњу са кључних и егзистенцијалних проблема. Уместо тога, засипају нас медијским бизарностима.

Вести су пуне којекаквих катастрофа и несрећа. Оне су се дакако догађале и раније, али њима нису бивале прошаране телевизијске информативне емисије. На Б 92 читају и интернет коментаре читалаца на чудне догађаје у Србији. Пре недељу – две, у једној информативној емисији могла се видети (у по бела дана) жена која нариче рибајући крв с патоса куће у којој је извршено убиство. Никад није било више бруталних садржаја него сад, кад се «демократско друштво изборило» да упозори млађе гледаоце како емитовани садржај није за њих, истичући црвене кругове на којима пише 14, 16 или 18.

Србија је деценијама са екрана засипана «Очајним домаћицама», «Великим братом», «фемили» и «крими» серијама. Након деценије обуке у политичкој коректности са веб презентација и политичких емисија, Срби ипак нису довољно пацифизовани и политички коректни. Пре осам година, покушај «параде поноса», завршио се премалаћивањем учесника. Овог пута, ни уз сву медијску и политичку подршку и хорску осуду насиља, заинтересовани нису смели да парадирају. Безбедносне процене су говориле да би у случају параде «пала крв» јер је исфрустрираној малдости доста свега. Све се завршило одустанком активиста ЛГТБ покрета или хомосескуслаца да «освоје трг републике» и да на својој европској мапи пободу своју заставицу и у Београду. Узалуд је Мадона играла и певала на ушћу те заједно са фановима утабала земљиште, њено време је прошло а ни кабала више нешто не делује. Уплашене српске геј активисте и њихове пријатеље је позвао на пиће амбасадор Шведске. Тамо су нашли раме за плакање и јадиковку према балканској мачо Србији која није одушевљена са идејом да уместо гарде Београдом маршира парада голишавих мушкараца на штиклама или већ како нађу за сходно.

У Србији никако да «геј постане океј». Месецима су неки медији припремали терен, ЕУ упозоравала власти, клубови смиривали навијаче све је било џабе. То што је медијски била толико доминантна и присутна у медијима је, привидно парадоксално, изазвала супротан ефекат.

У Србији никако да «геј постане океј». Месецима су неки медији припремали терен, ЕУ упозоравала власти, клубови смиривали навијаче све је било џабе. То што је медијски била толико доминантна и присутна у медијима је, привидно парадоксално, изазвала супротан ефекат. Наиме после стотина сати приче о геј паради у којим се готово није могло наћи другачије мишљење, млађем свету се све то смучило, па кад се дода социјална и национална фрустрација – то је могла да буде кап која би прелила чашу незадовољства. Тако смо чули да су се осим навијача на пут у Београд «спремали» и људи који немају ништа ни са њима ни са «националистичким организацијама», једноставно младићи који раде студирају или играју неки спорт заједно. Та информација је вероватно уплашила власт која је онда устукнула и донела једину рационалну одлуку – на посредан начин спречила геј параду и могуће насиље у престоници.

И почетак двадесетпрвог века је прерано да би просечан Србин прихватио гејш модел понашања. Хвала Богу што нисмо толико напредни.

После тога је бесни нво сектор кренуо у контраофанзиву, тражећи да се неке «екстремистичке и насилничке» организације забране по логици «баба дај главу». Неко мора бити понуђен као жртве јер влада није испунила задатак који је пред њу ставио Брисел и Вашингтон – логистика и подршка геј паради у центру престоног Београда. Са екрана нас нон стом засипају кампањом против националистичких и десничарских организација, плашећи грађане овима.

Но оно што је јасно да је «најевропскија» од свих могућих влада била немоћна да подржи геј параду јер се бојала насиља на улицама и пад рејтинга. Није лепо отићи у историју са етикетом – прва српска геј влада – како је то лепо написао Александар Павић. Срби су једва притали да их затворе у Великог брата или да учествују у реалитију «мењам жену», међутим и почетак двадесетпрвог века је прерано да би просечан Србин прихватио гејш модел понашања. Хвала Богу што нисмо толико напредни.

Коста Чавошки: Као што то обично бива када се хоће да забашури озбиљно кршење Устава и изневеравање државних и националних интереса, у јавности се повела расправа о значењу израза...

Протокол о полицијској сарадњи између Министарства унутрашњих послова Републике Србије и ЕУЛЕКС-а и даље изазива велике недоумице. Уместо да се текст овог међународног уговора, после одговарајуће потврде односно ратификације, објави у “Службеном гласнику Републике Србије”, он је 16. септембра 2009. године објављен у листу “Данас”. По свој прилици већ се налазио на web site-u ЕУЛЕКС-а, па је одатле преузет, преведен на српски и неформално објављен, а да до сада није на ваљан начин обнародован.

ЗНАЧЕЊЕ УПОТРЕБЉЕНИХ РЕЧИ

Као што то обично бива када се хоће да забашури озбиљно кршење Устава и изневеравање државних и националних интереса, у јавности се повела расправа о значењу израза “прекогранични саобраћај” и “граница”. Њу су пре свих покренули новинари домаћих јавних гласила која се финансирају и уређују из иностранства, а за које се никад унапред не зна да ли то чине због тога што су наивни и глупи или зато што су подмићени и покварени. За ове спорне изразе на енглеском језику је употребљена синтагма cross-border/boundary. Реч border се на енглеском по правилу користи за међудржавну границу, док се изразом boundary може означити и административна граница између општина (municipal boundary).

Захваљујући овом двојном изразу, једни су тврдили да је реч о правој државној граници, што ћемо и ми ускоро показати, док су нас други уверавали да је реч о “административној линији између централне Србије и Косова и Метохије, с косовске стране”. Да су Ивица Дачић, министар унутрашњих послова Србије, и шеф полиције ЕУЛЕКС-а ово друго имали на уму, они би додали атрибут “покрајински” (provintial), па би се у Протоколу нашла синтагма cross-provintial border/boundary traffic (criminal and unlawful behaviour). Намерно то нису учинили чиме су и косовским Арбанасима и ЕУЛЕКС-у оставили могућност да уверљиво тврде да између Косова и Метохије, с једне, и централне Србије, с друге стране постоји државна граница.

Треба се надати да ће бар опозиционе политичке странке питање одговорности и ратификације одмах поставити у Народној Скупштини.

НЕЗАКОНИТ ПРЕЛАЗАК ГРАНИЦЕ

Ма колико се Борис Тадић, који је потписивање овог Протокола сигурно одобрио, и његов Ивица Дачић трудили да покажу да се њиме не утврђују међудржавне границе и тиме прећутно признаје самозвана независност Републике Косово, ипак им се омакао један израз који потврђује да је посреди права међудржавна граница. То је “незаконит прелазак границе”. Да су потписници овог Протокола имали на уму покрајинску административну границу, њен прелазак никада не би могао бити противзаконит, ма где се она прелазила. Јер, колико је то нама познато, покрајинска административна граница према Војводини може се било где прећи, па и чамцем преко Саве и Дунава, а да при том нико није дужан да се легитимише. Другим речима, чак и ако неко украденим аутомобилом пређе преко Тамиша у Војводину, он ће одговaрати само за крађу моторног возила, а не и за незаконит прелазак границе.

Са границом према Косову и Метохији је битно другачије. Она се може прећи само на строго одређеним граничним прелазима и том се приликом мора показати бар лична карта, ако то захтева гранична полиција. Уколико се прелази на било ком другом месту, тиме се врши озбиљан противправан преступ који ће бити кажњен. Стога ако би неко са Панчићевог врха на Копаонику кренуо низ његову јужну падину, он би могао да има грдних неприлика због противзаконитог уласка у јужну српску покрајину. И управо су на то пристали Тадић и Дачић када су одобрили потписивање поменутог Протокола. Наплата царине се, додуше, изричито не помиње, али то не значи да је ускоро неће бити.

Косовским Арбанасима и ЕУЛЕКС-у оставили могућност да уверљиво тврде да између Косова и Метохије, с једне, и централне Србије, с друге стране постоји државна граница.

ИЗОСТАВЉАЊЕ ЗВАНИЧНИХ НАЗИВА

Бољи зналци дипломатских и других преговора непрестано упозоравају да се протоколом преговора морају унапред тачно означити преговарачке стране и њихов статус, као и сам предмет спора због којег се преговори воде. Једна од битних протоколарних грешака на преговорима у Бечу 2006-2007. године било је потпуно статусно изједначавање Београда и Приштине. Јер, ако се приликом помињања преговора између Вашингтона и Москве или Пекинга и Токија имају на уму преговори између двеју независних држава, зашто у преговорима између Београда и Приштине преговарачке стране не би имале исти статус? Стога је било неопоходно да се протоколом претходно утврди статус преговарачких страна, што би значило да је један преговарач Влада Републике Србије, а други привремене институције Аутономне Покрајине Косова и Метохије или – уколико ово друго није одговарало Арбанасима – легитимно представништво косметских Арабанаса. Да се на самом почетку захтевао овакав протоколарни статуст преговорачких страна, из прихватања или одбијања тог захтева одмах би се могао извести закључак чему преговори воде, па можда преговора уопште не би било.

Сличну грешку намерно су направили и Дачићеви преговарачи приликом састављања поменутог Протокола. Они не само да су заборавили прави назив Косова и Метохије него су сметнули с ума да их важећи Устав још увек обавезује. Да је Ивица Дачић прочитао бар преамбулу Устава Републике Србије, сигурно би открио да се наша јужна покрајина означава као “Покрајина Косово и Метохија” и да се само тај назив може користити у службеним актима Републике Србије и међународним уговорима које она закључује. Уместо тога за Косово и Метохију користи се синтагма “зона одговорности ЕУЛЕКС-а”. Како су на ову промену назива Косова и Метохије унапред пристали Борис Тадић, Ивица Дачић и сви министри у њиховој влади, треба их питати како би се они осећали кад би и њих ЕУЛЕКС ословљавао неким псеудонимом или матичним бројем. Па ваљда ипак знају да промена изворног назива Косова и Метохије значи затирање идентитета народа који је у тим областима вековима живео и који је својим језиком означио сва насеља, реке и планине на овом подручју.

Заиста је чудно да један генерал не зна или се прави да не зна шта је изворна надлежност државе одвајкада била: генерал Нинослав Крстић.

ПРЕДМЕТ ПРОТОКОЛА

Одмах по објављивању поменутог Протокола у листу “Данас” поставило се питање какав је то уговор и да ли он подлеже ратификацији. Један од одговора на то питање дао је генерал у пензији Нинослав Крстић из некаквог Форума за безбедност и демократију, који сматра да овај технички споразум о полицијској сарадњи “нема никаве везе с државним питањима, већ с борбом против организованог криминала”. Заиста је чудно да један генерал не зна или се прави да не зна шта је изворна надлежност државе одвајкада била. Најстарије државе нису давале пензије својим генералима, нити су школовале њихову децу, али су одувек одржавале ред и мир и прогониле и кажњавале преступнике, да не кажемо криминалце, јер се кажњавало и светогрђе. Кад би се генерал Крстић присетио онога што је учио у вишим разредима основне школе, а што му је ишчилело из сећања због претераног рада у невладиним организацијама и новца који за то прима, сигурно би се присетио да је држава настала оног тренутка када су њени органи преузели прогон и кажњавање преступника, што су до тада чинили само оштећени или њихови сродници. То поред осталог потврђује и митско конституисање атинског полиса, које се у Есхиловој “Орестији” поистовећује с образовањем Аеропага, првог суда за крвне деликте, пошто је до тада дужност кажњавања убице падала на синове убијеног, а уколико њих није било или је сам син био убица, освету су вршиле Ериније, хтонска божанства у грчкој митологији.

Да је Ивица Дачић прочитао бар преамбулу Устава Републике Србије, сигурно би открио да се наша јужна покрајина означава као "Покрајина Косово и Метохија" и да се само тај назив може користити у службеним актима Републике Србије и међународним уговорима које она закључује. Уместо тога за Косово и Метохију користи се синтагма "зона одговорности ЕУЛЕКС-а".

Ако генерал Нинослав Крстић не зна шта је суштинска надлежност државе, то би сигурно морали знати Борис Тадић, који је шеф државе, и Ивица Дачић, који предводи једно од кључних државних министарстава којем би борба против организованог криминала, која је предмет поменутог Протокола, морала битипревасходна брига.

НЕОВЛАШЋЕНО ПОСТУПАЊЕ

Оно што, међутим, Ивица Дачић није знао, а није ни питао оне који то знају, јесте несумњива чињеница да по нашем Уставу и важећим законима, ниједан државни орган, па ни Министарство унутрашњих послова, нема правни субјективитет, те стога не сме да у своје име закључује било какав уговор. Како је то Ивица Дачић ипак учинио, извршио је озбиљан преступ за који би морао бити гоњен и кажњен.

Европску унију и њен ЕУЛЕКС то ипак не треба нимало да забрињава. Закључујући уговор с Министарством унутрашњих послова Републике Србије, ЕУЛЕКС није морао знати да ово министарство нема правни субјективитет, а тиме ни уговорни капацитет (ius contrahendi). У ствари, за ЕУЛЕКС је Дачићево министарство имало привидно уверљиво овлашћење (aparent authority) да закључује уговоре у име државе којој припада. Зато је поменути Протокол, са становишта међународног права, ваљан међународни уговор закључен између ЕУЛЕКС-а, с једне, и Републике Србије, с друге стране, иако друга страна приликом његовог закључивања није поштовала и примењивала властито унутрашње право. Из ових околности следе два неспорна државна задатка:

1. Позивање на политичку и правну одговорност Ивице Дачића због тога што је дозволио да његово министарство, противно Уставу и важећим законима, закључи уговор, који у ствари правно не обавезује његово министарство него државу Србију, у чије је име неовлашћено поступао.

2. Потврда односно ратификовање поменутог Протокола сходно члану 16 ставу 2 Устава Републике Србије да би постао саставни део правногпоретка Републике Србије и непосредно се примењивао.

Треба се надати да ће бар опозиционе политичке странке питање одговорности и ратификације одмах поставити у Народној Скупштини

Магазин Печат бр. 82

Свечано откривање бисте Слободана Јовановића у амфитеатру II на Правном факултету у Београду

На Правном факултету у Београду 31.октобра 2005. свечано је пред многобројним поштоваоцима откривена биста Слободана Јовановића (1869-1958), предратног професора нашег Факултета и великана српске правне и политичке мисли. Биста, рад академика Светомира Арсића Басаре, постављена је у амфитеатру II који носи име Слободана Јовановића, а о његовом животу и плодном делу говорили су наши професори – академици Данило Баста и Коста Чавошки, декан проф.др Мирко Васиљевић, као и гост проф.др Милош Ђорђевић, један од иницијатора овог чина који су подржали сви државни правни факултети у земљи.

Живот Слободана Јовановића илуструје неколико података: професор Јавног права на Правном факултету 1897-1939 и два пута његов декан, у два мандата ректор Универзитета у Београду, члан Српске Краљевске академије и једно време њен председник; плодан писац у више области, посебно у теорији државе и права, уставном праву, политичкој историји Србије и социологији; политичар који је постао подпредседник у влади генерала Симовића 27.марта 1941. и председник избегличке владе 1942.године, осуђен 1946.г. у одсуству на 20 година и губитак држављанства; родољуб који је живот започео и окончао у емиграцији, а чији су посмртни остаци до данас остали ван земље.

Верујући да је време пречистило вредности, декан проф. Васиљевић је изнео три захтева: враћање земних остатака Слободана Јовановића у Србију, укидање политичке пресуде из 1946. године и уређење трга испред Правног факултета који би носио име Слободана Јовановића. Захтеве је бурним аплаузом подржала публика препуног амфитеатра, где су се уз професоре, асистенте и студенте нашег Факултета нашли и бројни угледни гости из политичке, научне, стручне и универзитетске средине.

Објављено на сајту Правног факултета, Београд

Др Благоје Бабић и др Данијел Цвјетићанин

Еминентни професори економије изнели су на трибини Фонда Слободан Јовановић различите визије и препоруке за опоравак српске привреде, али су се сложили у једном: политика актуелних српских власти води све дубље у кризу и мора под хитно да се мења.

На трибини под називом “Крај економске кризе?”, одржаној 24. септембра на Коларцу, говорили су др Благоје Бабић, др Млађен Ковачевић и др Данијел Цвјетићанин.

“Док се на власти налазе људи који већ 8-9 година воде економију и финансије Србије – попут Млађана Динкића, Божидара Ђелића, Мирка Цветковића, Радована Јелашића и Александра Влаховића – њена економија ће остати на поражавајуће ниском месту” на листама светских економских форума, оценио је проф. Ковачевић, истичући да је за опоравак српске економије неопходно да креатори мера које су довеле до урушавања српске привреде “нестану с политичке сцене”.

“Србија би упала у кризу и без светске економске кризе, и та светска криза је само помогла да се криза у Србији брже испољи”, оценио је Ковачевић.

Он је истакао да је “велики песимиста” по питању изласка Србије из кризе, те да не верује да ће до опоравка доћи пре 2012-2014. године.

др Млађен Ковачевић

Србија је земља огрезла у корупцији, у којој Влада хронично не подноси Завршни рачун, а страначки приходи су нетранспарентни, истакао је Ковачевић.

Представио је ранг листу с недавног Светског економомског форума на којој је Србија пала за осам места на 93. место од 133 земље које скупа стварају више од 98 посто светског бруто производа, те се иза ње у Европи налазе само Албанија и БиХ.

Док се проф. Ковачевић залагао за јачу улогу државе у решавању актуелне кризе, проф. Данијел Цвјетићанин је заступао став да је Србији потребно што мање « видљиве руке државе ».

« Српска економија је премлаћена видљивом руком државе », оценио је Цвјетићанин, истакавши да је у Србији на сцени « погрешна политика » која се заснива на моделу « задужи се, продај и потроши све ! ».

Оценио је да је држава ставила превелики терет на пореске обвезнике и да се уместо креирања адекватног правног миљеа и сигурности усресредила на “усрећивање грађана” разним врстама кредита.

« Српска економија је премлаћена видљивом руком државе »

Држава води рачуна о тзв. “новим усрећитељима”, то јест, економској политици која “купује бирачко тело” истовремено “намештајући” послове

“својим пријатељима и рођацима”, како се то радило у Србији током протекле деценије, оценио је др. Цвјетићанин.

Није се сложио с констатацијама да Србија води « неолибералну » политику, већ је оценио да је српска привреда « командна », « интерветна, а не неолиберална економија ».

Влада ће, по др Цвјетићанину, сигурно буџетским средствима одржавати поверење у банкарски систем, дакле на трошак пореских обвезника. Подстицање извоза је, с друге стране, суочено с притиском снажног увозног лобија.

Субвенционисање тражње, које је нужно у кризи, сасвим је у супротности с најављеним смањивањем јавне потрошње (иако је у протеклој деценији она 20% већа него што је то могуће финансирати из прихода), нагласио је др Цвјетичанин.

Питања публике

Са своје стране, професор Бабић је заступао тезу по којој је за излазак из кризе неопходна “поновна индустријализација” Србије, заснована на новим технологијама.

Сматра да је у Србији дошло до “разиндустријализације », односно до бујања услужног сектора у привреди на рачун производног, што доводи до апсолутног заостајања у развоју високих индустријских технологија.

Питање изласка Србије из кризе, према др Бабићу, подразумева обнову класичних и улагање у дорадне делатности, уз развој високих технологија (информатике и електронике) и пре свега пољопривредни извоз. Уз ово, наглаcио је потребу праведне расподеле, доследну примену правила СТО у трговини, мобилизацију домаће штедње, оснивање фонда за обнову домаће индустрије и образовање домаћих кредитних банака.

Међутим, методи који су преко потребни да би се из кризе изашло уопште не занимају српску Владу, оценио је он.

* * *

Прилози – ПП презентације учесника трибине:

I прилог – Презентација др Благоја Бабића:

pp-kolarac-industrija-24-09-09

II прилог – Презентација др Данијела Цвјетићанина:

danijel-c-kraj-krize

Реизбор Јелка Кацина: нових пет година условљавања у ЕУ

Јелко Кацин

Више од две године сам упозоравао српске званичнике да Србија мора на време да се припреми за нове изборе за Европски парламент, те да учини све да Специјални известилац ЕП за Србију више не буде посланик попут Јелка Кацина, словеначког “либерала”, министра за информисање Словеније у време тамошњег покоља регрута ЈНА,  једне од најважнијих полуга у свим резолуцијама ЕП везаним за подршку независности Црне Горе и отцепљења Косова, те спонзора првог постављања заставе “независног Косова” у европским институцијама.

Последњи апел сам упутио и на сајту Фонда Слободан Јовановић, средином јуна (Три српска циља након избора за ЕП).

Апел очигледно није прихваћен. И поред чињенице да је Социјалистичка група (чији је Демократска странка придружени члан) била та која је имала могућност да изабера новог Известиоца, она је тај избор препустила групацији АЛДЕ (чији је Либерално-демократска странка придружени члан), која је логично поновно изабрала Кацина.

Уместо жестоког лобирања за избор повољног кандидата, наше власти су нас у последњих пар недеља бомбардовале бесмисленим причама о томе како ће доказати успех своје « европске » политике тако што ће ваљда прећи Брисел и затражити кандидатуру за чланство у ЕУ чак и пре одмрзавања Привременог споразума (за шта су наравно само поново добиле пар политичких « шамарчина » у самој Унији).

Јелко Кацин у сусрету с једним српским политичарем.

Шта значи реизбор Кацина ? Значи спонзорство у Европском парламенту нових резолуција којима ће се условљавати европске интеграције Србије директним или пузајућим признањем « независног Косова », и у којима ће се се, како је Кацин недавно рекао, гласање о потврђивању статута Војводине у републичком парламенту оцењивати као « прави тест демократије и европског карактера Србије”.

“Север Косова” те сарадња с Бањалуком и Москвом ће представљати главну опасност за мир на Балкану, Војислав Коштуница и Томислав Николић за “крхку, проевропску владу”, док ће Чедомир Јовановић бити главни Кацинов консултант када су у питању листе услова за европске интеграције.

За Санџак има времена. Кацинов нови мандат је тек почео и трајаће до 2014. године.

У савременој социолингвистици доста се полемише о важности језика при одређивању националног идентитета. Уколико пођемо од ставова једног од великана словенске етнолингвистике, Никите Иљича Толстоја, језик је једно од кључних обележја етноса. То, уосталом, сматрају и лингвистички лаици, о чему сведоче многобројна писма редакцијама, почевши од дневних новина па до „Националне географије”. Просечан грађанин Србије, дакле, заинтересован је и забринут за свој језик,што могу посведочити готово сви српски лингвисти, непрестано „затрпани” бројним питањима: како се правилно каже или пише поједина реч, зашто нам је лош језик у медијима или за скупштинском говорницом, зашто Срби толико псују и сл. Какав је, међутим, став друштва и државе према српском језику?

Просечан грађанин Србије, дакле, заинтересован је и забринут за свој језик,што могу посведочити готово сви српски лингвисти.

Одговор на ово питаwе морамо потражити у конкретним потезима које наша држава повлачи. Пођимо од школе: преобимни планови и програми за предмет српски језик и књижевност довели су наставнике и професоре у позицију да бирају да ли ће пажњу посветити тумачењу књижевног дела или настави језика и језичке културе. Нажалост,сведоци смо (проверите то код своје деце у основној, а нарочито у средњој школи!) да граматичких, правописних и стилистичких тема у настави практично и нема, уз часне изузетке.

Последице су видљиве на сваком кораку, а нека вам као узорак за проверу језичке коректности послуже СМС поруке које свакодневно добијате. Предмет српски језик и књижевност није на маргинама школског система, али поједине средње стручне школе са експерименталним програмима улажу велике напоре да се број часова матерњег језика, као и других националних предмета, смањи на рачун стручних! Ако им намера успе, то ће бити школе са најмањим бројем часова матерњег језика у Европи.

Још само једна илустрација из школског живота: у Филолошкој гимназији у Београду постоје одељења која проучавају енглески,француски, немачки, руски, шпански, кинески, јапански и класичне језике, али не постоји посебно одељење за надарене ученике који би детаqно проучавали српски језик. Професори из наведене гимназије сведочили су о шоку страних колега из сличних институција када су чули за тај податак. Стање није боље ни када су у питању лекторати српског језика у иностранству.

Да ли смо одредили шта јесте, а шта није српски језик? Које су границе српског језичког простора? На који начин штитимо језичка и културна права Срба ван Србије? Како упознајемо светску јавност са српским језиком?

После распада СФР Југославије, друге бивше републике са истог говорног подручја очигледно су се снашле боље: лекторати хрватског језика у односу на наше функционалније су опремљени, а лектори боље плаћени и додатно мотивисани на друге начине. Из овог техничког питања заправо се долази до централних: Да ли смо одредили шта јесте, а шта није српски језик? Које су границе српског језичког простора? На који начин штитимо језичка и културна права Срба ван Србије? Како упознајемо светску јавност са српским језиком? Многобројне полемике о наведеним питањима воде се на интернет- сајтовима, у дневним новинама, на научним скуповима. Колико иза свега системски стоји држава и да ли постоји државна језичка стратегија, питања су на која је лакше дати негативне одговоре.

Поједини у свету угледни српски лингвисти чак сматрају, и у својим радовима обелодањују, да српска језичка политика заправо и не постоји. Тешко је, судећи на основу садашње језичке ситуације, донети другачији закључак. Централно научно тело које би требало да се бави питањима функционисања нашег књижевног/стандардног језика, Одбор за стандардизацију српског језика, у којем су окупqени највиђенији српски лингвисти, пречесто не наилази на разумевање власти.Болно место наше језичке стварности је и стање у српској лексикографији. Бројност и квалитет речника (као и енциклопедија) најбољесу огледало стања једне културе. А у нашој лексикографији стање је најлакше илустровати следећим чињеницама: вишетомни речник САНУ (са лингвонимом српскохрватски језик на својим корицама) излази више него успореним темпом, најстручнији кадар се осуо вођен сигурнијим и боље плаћеним пословима, а млађег нема довољно; израда речника српскословенског језика такође је спала готово на једног човека,а свисловенски народи речнике својих редакција већ су објавили; недостају и поуздани и стручно урађени терминолошки речници,речници жаргона, неологизама, архаизама и сл. Списак празнина у српској лексикографији, у поређењу са осталим словенским земљама и језицима, био би веома дугачак.

Јасно је да иза свих проблема стоји недовољна пажња државе према сопственом службеном језику, што важи и за службено писмо.
…

Уколико се као друштво не пренемо хитно и оштро, стање ће убрзо бити неупоредиво горе, а аспирације оних који комадају српски језик и српску културу ће расти пропорционално нашем духовном паду.

Јасно је да иза свих проблема стоји недовољна пажња државе према сопственом службеном језику, што важи и за службено писмо. Дешавало се чак да у недавној прошлости поједине српске владе не поштују одредбу о употреби службеног писма (ћирилице), па не треба да нас изнена|ује ни статус тог писма у медијима и јавном језику уопште. Уколико се као друштво не пренемо хитно и оштро, стање ће убрзо бити неупоредиво горе, а аспирације оних који комадају српски језик и српску културу ће расти пропорционално нашем духовном паду.

Аутор је професор Филолошког факултета у Београду

Вечерње новости 20. мај 2009. године

Преузето уз сагласност аутора.

Obama’s War

Vojin Joksimovich

Eight-year old Bush’s Afghanistan war has become Obama’s war. Obama has declared that war was both necessary and winnable. He committed 21,000 additional troops this year, bringing the U.S. force to 68,000 and more are likely to be sent. The current expenditures amount to $2.6 billion a month. Percentage of Americans who believe that it was a mistake to send troops rose from 25% in 2007 to 42% this year. There were 51 military deaths in August and at least 732 overall compared to over 4,300 in Iraq. In addition, there are 38,000 NATO troops. Obama has been pushing NATO countries to send more troops and trying to stave off departures of Canadian, Dutch, German, British and other troops. Overall the war is going badly. The military is overhauling its operations including adding combat troops and talking about to avoiding civilian casualties, which most certainly have helped Taliban in recruitments. Despite orders to avert civilian deaths, most of the 70 killed the other day in a NATO airstrike were Afghan villagers. The State Department is similarly attempting to stem government corruption, improve security forces especially the police and reduce violence. However, there is yet another initiative-turning to Islamism or radical Islam, a traditional U.S. foreign policy ingredient and a Richard Holbrooke’s specialty.

Eight-year old Bush’s Afghanistan war has become Obama’s war. Obama has declared that war was both necessary and winnable. He committed 21,000 additional troops this year, bringing the U.S. force to 68,000 and more are likely to be sent. The current expenditures amount to $2.6 billion a month.Turning to Jihadists

President Obama’s special envoy to AfPac (Afghanistan-Pakistan), some call him the Afghanistan Czar, and former President Clinton’s Balkans fixer, Richard Holbrooke, a fixture of the Democrats’ foreign policy establishment, met recently with Liaqat Baloch, a leader of Pakistan’s Jamaat-i-Islami party or abbreviated to JI. Shortly thereafter, Baloch attended an anti-American rally across the town in Islamabad. Anti-American views of the Pakistani Islamist parties are notorious. Prior to meeting Baloch, Holbrooke met with Maulana Fazlur Rehman, a leader of the Jamiat Ulema-e-Islam party. Rehman was instrumental in Taliban’s early days and denied that Osama bin Laden was responsible for 9/11. Dealing with the Islamists is a dangerous foreign policy game, which however the U.S. has played since the 1945 Quincy Pact, between President Roosevelt and Ibn Saud, which made left both countries as the godfathers of Islamism. Dependence on Pakistan, its Islamists and Saudi Arabia, in order to defeat the Soviet Union in Central Asia, has had a troubled history for the U.S. foreign policies not only in the region but led to upheavals worldwide including creation of Al Qaeda and Taliban. A snapshot examination of this history which led to 9/11 plus Holbrooke’s track record in the Balkans implementing foreign policies of the Clintonites, now dominating the Obama administration, seems to be appropriate in particular since the compliant media is unlikely to do their job.

JI

JI ranks among the leading and most influential Islamist movements and the first of its kind to develop an ideology based on the revolutionary concept of Islam in the contemporary world. The party was founded by Moulana Abu Ala Maududi in Lahore on August 26, 1941, inspired by the Pakistani Muslim Brotherhood branch. Maududi advocated a Leninist revolutionary approach to Islamist politics in his book Jihad in Islam. With founding of Pakistan in 1947, JI was reorganized into: JI Pakistan and JI Hind. In mid-70s, JI Bangladesh was established. JI has also presence in the Indian held Kashmir. All JI organizations work for similar objectives and have identical ideological approach with no organizational link between them. JI has developed and maintained close brotherly relations with Islamist parties in the Arab world, northern Africa, Turkey, Tajikistan, Indonesia, Lebanon and Hammas in Palestine. JI is a natural ally of Saudi Wahhabists. General Muhammad Zia ul-Haqq was supported by JI.

General Zia played U.S. as Violin

Zia’s goal was to use the U.S. power to carve out a new Mogul empire extending from Pakistan to the Soviet republics of Central Asia.

In 1977 General Muhammad Zia ul-Haqq, after overthrowing and hanging Benazir Bhutto’s father, became a dictator and announced that he wanted to establish a “genuine Islamic order” in Pakistan. He imposed harsh Islamic rules and declared that “in Islam there is no provision for Western-type elections.” He played the U.S. as the violin and managed to convince the U.S. to de facto outsource its policy in Central Asia to Pakistan.

Zia’s goal was to use the U.S. power to carve out a new Mogul empire extending from Pakistan to the Soviet republics of Central Asia. Original Mogul Empire (1526-1857) covered most of the Indian subcontinent and parts of Afghanistan. Afghanistan was at the center of that policy, with Pakistan determined to install a compliant government in Kabul. It was Zia who encouraged Islamists in Afghanistan, both domestic such as Gulbuddin Hekmatyar or Abdurrab Rasul Sayyaf as well as imported Arabs like Osama bin Laden, to fight the Soviets while convincing Washington that the mujahideen were the best bet to defeat the Soviets in the 1980-89 U.S. Afghan proxy war against the USSR, which invaded Afghanistan to gain control over the threat of Islamism in it’s Asian republics (the “Stans”0). 70% of the U.S./Saudi multi billion dollar funding went to ultra-Islamist anti-American Afghan parties. He supported the madrassas along the Afghan-Pakistan border to serve as recruiting grounds. Saudi/Pakistani complex produced Al Qaeda, Afghan Arabs and Taliban. The Taliban took over. In the name of the War on Terror, the U.S. invaded Afghanistan to defeat the Taliban. The Islamists were pushed into Pakistan, destabilizing this nuclear weapons country.

Rise to power of Bosnian Islamist Alija Izetbegovic and his Party of Democratic Action (SDA) in Bosnia in 1990 provided a unique opportunity for the Iran-led Islamist coalition to move into the heart of Europe.

…

The Bosnian jihad appears to be the first time Shiite and Sunni jihadists cooperated closely together in what could be termed the Joint Islamist Terrorist Enterprise.

Zia authorized a Pakistani program to develop the nuclear weapons capability. The program was overlooked by Washington in order to further jihad in Afghanistan. Zia’s policies amounted to: screw India, deceive the U.S., spread Islamism, develop Islamic bomb and spread nuclear weapons technology. Pakistan has now an arsenal of Islamic bombs in the range 60-100, which presents a headache to all of those concerned about nuclear proliferation. Existence of this nuclear arsenal presents much greater threat to the world than the threat Iran might pose if they ever succeed in developing a nuclear weapons capability.

Bosnian Jihad

Rise to power of Bosnian Islamist Alija Izetbegovic and his Party of Democratic Action (SDA) in Bosnia in 1990 provided a unique opportunity for the Iran-led Islamist coalition to move into the heart of Europe. Iran’s clerics had attempted since the 1979 Khomeini revolution to find a foothold outside the Middle East and Central Asia in order to win territories, infrastructure and structures of government as a base for terrorist and political operations in order to gain leverage against the West. The ultimate target was the Great Satan. Only 15 days lapsed upon 1992 conclusion of the war in Afghanistan when the civil war in Bosnia broke out between the Bosnian Islamists and the Bosnian Christian Serbs.  Compatible with the Prophet’s saying “Indeed Jihad will continue till the day of Judgment,” bin Laden’s Afghan Arabs became available and subsequently moved into a number of world hotspots. The Bosnian jihad became the overseas conflict with the greatest importance to Al Qaeda. It was considered a favored laboratory and a springboard for strategic-level operations against Maghreb countries, Algeria in particular, Western Europe and the U.S. The Bosnian jihad appears to be the first time Shiite and Sunni jihadists cooperated closely together in what could be termed the Joint Islamist Terrorist Enterprise.

Holbrooke secretly visited Bosnian towns of Travnik and Vitez in December 1992 and in a memorandum informed the U.S. Government about the illegal transportation of arms to the Bosnian Muslims and about volunteers and mercenaries arriving from Islamic countries.

Holbrooke In The Balkans

Holbrooke secretly visited Bosnian towns of Travnik and Vitez in December 1992 and in a memorandum informed the U.S. Government about the illegal transportation of arms to the Bosnian Muslims and about volunteers and mercenaries arriving from Islamic countries.
Holbrooke wrote: “There is now clear evidence that few ‘freedom fighters’ or mujahideen, and there are more and more of them, join the Bosnian forces.” Later on, Holbrooke was lionized with brokering the Dayton Peace Accords, which terminated the 42 months civil/religious war caused predominantly by the U.S. via encouragement of Izetbegovic to pull out from the Lisbon agreement brokered by the EU (EC then) and signed by all three parties to the conflict- the Serbs, Croats and Bosnian Muslims. Once the war was in progress, the Clinton administration sabotaged four peace agreements, endorsed by Serbian President Milosevic, thus unnecessarily prolonging the war and sufferings. Nonetheless, incessant western propaganda blamed Milosevic for all Balkan ills. Holbrooke, aided by compliant media, became the champion of  Serbophobia and demonization of the Serbs, in order to appease the radical Islam including bombing of Bosnian Serbs allegedly to get them to the negotiation table although their behinds were hurting from sitting at numerous negotiations. This partnership with radical Islam included Al Qaeda. During the insurrection of the Albanian terrorists from Albania into Kosovo, Holbrooke visited with the Kosovo Liberation Army (KLA) terrorists but called them the ‘freedom fighters.”  This led to the U.S. embracing the Albanian Muslim narco-terrorists in order to insert NATO troops into Kosovo and thus amputate Serbia from the cradle of their Serbian Christian heritage.

During the insurrection of the Albanian terrorists from Albania into Kosovo, Holbrooke visited with the Kosovo Liberation Army (KLA) terrorists but called them the ‘freedom fighters.”

…

President Clinton sided with the Bosnian and Iran-led Islamists against the Christian Serbs in the civil/religious war in Bosnia. The Clinton administration not only turned a blind eye to radical Islam but also actively supported the Islamists, including the Al Qaeda terrorists.

Clinton Administration Provided Invaluable Service to Al Qaeda in Bosnia

President Clinton sided with the Bosnian and Iran-led Islamists against the Christian Serbs in the civil/religious war in Bosnia. The Clinton administration not only turned a blind eye to radical Islam but also actively supported the Islamists, including the Al Qaeda terrorists. This commitment to actively support an Islamist agenda in the Balkans offers a plausible explanation why bin Laden and Al Qaeda did not show up on the radar screen in Washington until late 1995. By then, Al Qaeda fully established its base for operations in Europe against Al Qaeda’s true enemy, the U.S. Bosnia, serving as the recruiting sergeant, provided a big surge in growth of several terrorist groups on Clinton’s watch.

In the conduct of this deeply flawed policy the Clinton administration opted for an Iran-Contra style operation in flagrant violation of the UN Security Council arms embargo against all combatants in the former Yugoslavia. Despite Iran’s responsibility for the deaths of over 1500 Americans (according to the State Department) and being the world’s most active state sponsor of terrorism, the Clinton administration chose Iran to be a partner in Bosnia. By virtue of making Iran-led Islamists and Al Qaeda allies of convenience in the Balkans, the Clinton administration had provided an invaluable service to terrorism. Iran and Al Qaeda established a beachhead in the center of Europe. Al Qaeda formed a terrorist brigade called Al Mujahid, whose members played the pivotal part in 9/11, the Madrid train bombings and other terrorist acts.

Brendan O’Neill wrote that the Bosnian war “taught Islamic terrorists to operate abroad. For all the millions of words written about Al Qaeda since the 9/11 attacks two years ago, one phenomenon is consistently overlooked-the role of the Bosnian war in transforming the mujahideen of the 1980s into the roving Islamist terrorists of today.” This was tragic for almost 3,000 victims of 9/11. O’Neill further wrote that the Bosnia venture led to the emergence of today’s cross-border Islamist terrorists who think nothing of moving from state to state in search of outlets for their jihadists missions. The Pentagon transported thousands of mujahideen from “the ghettos of Afghanistan and the Middle East into Europe; from an outdated battleground of the Cold War to the major world conflict of the day; from being yesterday’s men to fighting alongside the West’s favored side in the clash of the Balkans. If the U.S. intervention in Afghanistan created mujahideen, Western intervention in Bosnia appears to have globalized it. According to Tomazi, an Italian author, some 20,000 mujahideen had been transported by American planes.

Dismemberments of Yugoslavia and Serbia

The Pentagon transported thousands of mujahideen from “the ghettos of Afghanistan and the Middle East into Europe; from an outdated battleground of the Cold War to the major world conflict of the day; from being yesterday’s men to fighting alongside the West’s favored side in the clash of the Balkans. If the U.S. intervention in Afghanistan created mujahideen, Western intervention in Bosnia appears to have globalized it. According to Tomazi, an Italian author, some 20,000 mujahideen had been transported by American planes.

It has become apparent that the wars in Iraq and Afghanistan had broader objectives than fighting terrorism against Al Qaeda and Taliban. So called “war on terror” was an excuse for the Pax Americana in the Middle East and Central Asia. In this context, dismemberment of Yugoslavia into a series of “banana” republics could be interpreted as a creation of Western vassals in the Balkans through wars, but with the blame falling, not on the NATO as the naked aggressor, but on Serbs and Milosevic, former communist, who opposed dismemberment of Yugoslavia and then Serbia. It is now seen by many that NATO’s intervention in Kosovo in 1999 was an important precursor for the invasion of Iraq in 2003. Similar to what had happened during WWII, the Great Powers, this time U.S.-led NATO, exploited and aggravated the Serb-Albanian ethnic conflict for their own purposes to strengthen their position in the Balkans at the expense of Serb Orthodox Christians. NATO, supported by the compliant media, sided with the interests of pan-Islamists, bin Laden and his Al Qaeda included, in echoing and even amplifying the chauvinist Albanian propaganda.

Serbs, characterized as junior Russians sharing the Orthodox religion and the Slavic background, have traditionally enjoyed the reputation of being rebellious people unwilling to accept foreign occupations and dictates, had to be demolished as the historical entity. Strobe Talbott, former U.S. deputy secretary of state, has written: “It was Yugoslavia’s resistance to the broader terms of political and economic reform-not the plight of Kosovar Albanians-that best explains NATO’s war.”

Holbrooke meets Kosovo Albanian terrorists and does not wear shoes during the meeting, an islamic symbol that says he supports their cause.

Holbrooke Played Key Role in Amputation of Kosovo from Serbia

The Clinton administration was determined to deliver the Serbian provinces of Kosovo and Metohija to Albanian Muslim narco-terrorists and thus to supplant a radical Muslim culture over an ancient Christian one. Madeleine Albright and Richard Holbrooke were assigned to implement this “noble” objective. As a first step, on June 24, 1998, Holbrooke met with a KLA commander Gani Shehu in Junik, near the Yugoslav-Albanian border, which served as a supply line for the KLA insurrection from Northern Albania into Kosovo. It didn’t matter that in February of the same year the KLA was characterized as a terrorist organization by then Clinton’s Balkans envoy Robert Gelbard. Despite this, Holbrooke recommended that the KLA, better name should be the “National Front for a Greater Albania,” participate in negotiations which indeed took place at Rambouillet, near Paris, in February 1999 amounting to legitimization of violence.

In August 1998 the Serbian forces defeated the KLA and pushed them back into Northern Albania. Milosevic offered Albanian separatists an interim agreement for a 3-5 year period that would grant the province self-government using South Tirol as a model. This, however, wasn’t good enough for the Clinton administration in their zeal to advance radical Islam in the Balkans. On September 23, 1998 the UN Security Council passed a resolution #1199 threatening Yugoslavia a military action. Holbrooke arrived in Belgrade on October 5 for a 50 hour negotiating session with Milosevic hoping to convince Milosevic to allow NATO presence in Kosovo. The Western diplomacy had one apparent goal: to force, one way or the other, troops into Kosovo in order to establish a NATO protectorate. After 50 hours of face-to-face negotiations, involving many whiskey drinking sessions, Holbrooke and Milosevic reached a cease-fire deal in compliance with the UN Resolution #1199 to be verified by an international team of 2,000 OSCE “compliance verifiers.” The KLA never honored the deal but that didn’t matter as the U.S./NATO interest was to force NATO troops into Kosovo as a part of Pax Americana. In order to accomplish this objective the KLA terrorist actions were right on the mark. The subsequent Rambouillet conference was nothing more than a setup for the war.

A detailed account of what transpired in Kosovo during the UN/NATO protectorate phase (June 1999-todate) is offered in my book Kosovo is Serbia: The Amputation of a Sovereign Country by U.S,-Sponsored Muslim Terrorists. Essentially it boiled to mayhem for the Serbs, Roma and other minorities including massive ethnic cleansing of some 250,000 Serbs and mostly Roma.
…
151 Serbian churches and monasteries have been demolished but over 400 Wahhabi style mosques have been built or are under construction.

Shortly before March 24, 1999, when 78-day bombing of Serbia began, which I call 78 days of infamy, Holbrooke delivered the final ultimatum to Milosevic: if Yugoslavia (Serbia and Montenegro then) doesn’t agree with the Rambouillet conference text, calling for a de facto occupation of Yugoslavia, NATO would strike. Subsequent to initiation of bombing Holbrooke claimed that it wasn’t the occupation which was threatened. Several weeks later, confronted by a journalist, Holbrooke said: “I never said that.” This was a lie and a tacit admission that the Rambouillet text called for occupation of Yugoslavia. Holbrooke is a liar. He promised to Dr. Karadzic, a former Bosnian Serb president, that he wouldn’t face indictment from the $2 billion International Criminal Tribunal for Former Yugoslavia (ICTY) if he agreed to step down from presidency of the Bosnian Serb Republic. Karadzic indeed stepped down and recently told the Hague Tribunal judges about the Holbrooke’s promise. Holbrooke denied despite the fact that several eye-witnesses have confirmed that the promise was delivered in their presence.

A detailed account of what transpired in Kosovo during the UN/NATO protectorate phase (June 1999-todate) is offered in my book Kosovo is Serbia: The Amputation of a Sovereign Country by U.S,-Sponsored Muslim Terrorists. Essentially it boiled to mayhem for the Serbs, Roma and other minorities including massive ethnic cleansing of some 250,000 Serbs and mostly Roma. 151 Serbian churches and monasteries have been demolished but over 400 Wahhabi style mosques have been built or are under construction. One of them was initially named after Osama bin Laden, but subsequently renamed Medina. Upon arrival of NATO forces, a silent genocide took place in Kosovo. In March 2004, Kosovo Kristallnacht took place; a 60,000 strong Albanian mob drove 4,500 Serbs from their homes causing 19 deaths and some 900 injuries. The human rights organizations slammed UN/NATO but there were apologists for the Albanian thugs including Holbrooke, who wasn’t in the government then since the republican administration was in. On the sidelines Holbrooke continued to support the Albanian separatists and terrorists and continued to be a major force for the 2008 unilateral declaration of independence (UDI) in violation of all international laws on the books.

Kosovo Experiment: A Grand Failure

An Austrian historian, journalist and publicist, Hannes Hofbauer, published a book Kosovo Experiment: Return to Colonialism. He characterized the Kosovo UDI as the fatal blow to the post WWII world order and a return to colonialism. The beneficiaries are NATO, EU and others, who have practiced imperialism in the Balkans, but not the Albanians. The goal of imperial powers is to establish non-Slavic centers in the Slavic lands, to exert control over natural resources, and at the same to experiment with countries at the EU margins in addition to pleasing the radical Islam. Kosovo is an experiment intended to redefine the international law using economic and military might. The unemployment rate in Kosovo as well as in Bosnia runs at ~50%. Kosovo ranks at one of the world’s most corrupt places with 67% of the population reporting that they have to pay a bribe to get a service. In addition it is called by some the Black Hole of Europe and by others the Republic of Heroin.

Despite all of this, the Clintonites in the Obama administration, delusional and disingenuous, continue to maintain that Kosovo has been a great success instead of an ugly experiment and a fiasco. The U.S. has become an international law pariah. It has created a model Russia used to declare Abkhazia and South Ossetia independence: KosovOssetia. Needless to say, while Holbrooke was passed over for the Secretary of State position in the Obama administration he continued to advocate together with Hillary Clinton that there is unfinished business in the Balkans. The primary target would be abolition of the Republika Srpska in Bosnia and even greater pressure on Serbia to recognize the illegitimate Kosovo Republic. This despite the Obama administration’s effort to restore America’s reputation and leadership in the world.

Media Silence and Complicity Regarding Kosovo “Success”

The Brits and the Soviets were defeated in Afghanistan, so why would the U.S. do any better? Can Obama convince the nation that additional hundreds of billions of dollars should be spent and additional hundreds of young American lives sacrificed? As was the case with Lyndon Johnston in Vietnam and George Bush in Iraq, the Afghan war will likely hold his administration hostage.

Lee Jay Walker wrote recently the following in The Seoul Times: “The ongoing de-Christianization of Kosovo continues and unlike the past frenzy of the anti-Serbian mass media in the West, we mainly have a deadly silence about the reality of Kosovo and continuing Albanization of this land. However, how is it ‘just’ and ‘moral’ to persecute minorities and to alienate them from mainstream society, and then to illegally recognize the land without the consensus of the international community? How ironic it  is that the sane Unites States of America and the United Kingdom, two nations who were in the forefront of covertly manipulating the mass media; remain mainly silent about the destruction of Orthodox Christian churches, Serbian architecture, and of course the past killings of Serbians and other minorities in Kosovo.” The U.S./NATO had portrayed the Serb-Albanian conflict about human rights, democracy and liberty. However, these “noble” goals applied to Muslims but not to the Christians. It should be noted that de-Christianization took place in Iraq as well, which was also all but ignored by the media.

It appears that in order to get informed the American public needs to read The Seoul Times and other similar sources of information based on facts rather than the propaganda. Not only that the American mainstream media has not been reporting ugly events in now decade old UN/NATO protectorate of Kosovo but they are hiding identity of Albanian and Bosnian Muslims criminals for the crimes committed in the U.S. As an example, there is the case of “Fort Dix Six,” sentenced for plotting to blow up U.S. Army base in New Jersey in order “to kill as many soldiers as possible.” Four of them are Albanians, but the media reported that they were Yugoslavs. Second example, Bosnian Muslim Sulejman Talovic went on a shooting spree at a Utah shopping mall, killing five and wounding four. He was identified as a “Bosnian.” On the other hand media has never failed to report that Dr. Karadzic or General Mladic are Bosnian Serbs. Third, one of seven recently arrested terrorists, charged with plotting to wage jihad, is a Bosnian Muslim (Anes Subasic) and another is Kosovo Albanian (Hysen Sherifi). The media reported that they were naturalized American citizens.

Obama has surrounded himself with Clintonites with their foreign policy disasters claimed to be successes. One of the worst is the partnership with radical Islam in the Balkans used by Islamists as a staging ground for jihad against the rest of Europe as well as the U.S. including 9/11.

A Conclusion

Obama has committed the country to yet another unwinnable war despite the biggest economic downturn since the Great Depression including the mushrooming deficit. The Brits and the Soviets were defeated in Afghanistan, so why would the U.S. do any better? Can Obama convince the nation that additional hundreds of billions of dollars should be spent and additional hundreds of young American lives sacrificed? As was the case with Lyndon Johnston in Vietnam and George Bush in Iraq, the Afghan war will likely hold his administration hostage.

To make already bad things worse, Obama has surrounded himself with Clintonites with their foreign policy disasters claimed to be successes. One of the worst is the partnership with radical Islam in the Balkans used by Islamists as a staging ground for jihad against the rest of Europe as well as the U.S. including 9/11.

Vojin Joksimovich, Ph.D is a nuclear physicist and an author of a new book called Kosovo is Serbia.

Sep 13, 2009

Serbianna.com