Питање статуса Војводине покренуто Предлогом Статута Војводине треба посматрати у ширем контексту од уобичајеног, јер се ради о низу међусобно повезаних догађаја. Контекст је распад СФРЈ. За распад СФРЈ најодговорнија je најмоћнија држава на свету – Сједињене Америчке Државе (наравно, одговорних има још). Ово није претпоставка, већ чињеница коју не треба доказивати. Сви каснији трагични догађаји на овим просторима потврђују ову тврдњу. Једноставно, САД су одлучиле да значајно повећају свој утицај и да остваре своје интересе на овом простору. После Другог светског рата САД су широм света остваривале своје интересе на много начина (у овој прилици ћу изузети економске начине): мешањем у унутрашње послове држава, постављањем марионетских режима, обарањем легално изабраних влада, изазивањем ратова, наоружавањем својих миљеника, вођењем ратова широм планете, под изговором да штите своје интересе, углавном уз ангажовање и својих копнених трупа, готово увек уз масовна бомбардовања многих држава током деценија.Треба подсетити да су САД једине употребиле атомско оружје и то два пута. Такође, САД (ни као држава,нити појединци), никада нису одговарале за ратне злочине које су починиле широм света. САД нису одговорале за милионе људи чије животе су окончале, рачунајући и употребу атомских бомби. Никада нисмо добили одговор на питање да ли је убиство 220 000 људи у Хирошими и Нагасакију – уопште злочин? Да ли је то геноцид? Одговор на оба питања је наравно потврдан. Због чега онда САД нису одговарале за те ратне злочине и геноцид? Примењују се срамотни двоструки стандарди јер, побогу, ко сме да позове на одговорност најмоћнију државу на планети? Готово нико у свету, званично, не говори о томе, готово да уопште није дозвољено говорити и америчким ратним злочинима, нити називати злочиначка дела САД – злочинима, а камоли тражити да САД одговарају за милионе живота које су одузеле. Одговорне су, између осталог, за смрт 2,8 милиона људи у Кореји, процене за Вијетнам се крећу од 1,5 до 5 милиона, и милион људи у Ираку. САД имају толику моћ да отклоне чак и помисао да су починили злочине и да за њих треба да одговарају. Тешко је не подсетити се да су САД од 24. марта до 10. јуна извршиле неизазвану агресију на нашу земљу, коју су бомбардовале 78 дана, лишиле живота више од 3500 људи , раниле 10 000 људи, оштетиле или уништиле 7643 куће, 300 школа, 53 болнице, 50 цркава или споменика, 37 мостова, и мноштво других инфраструктурних објеката, да се последице агресије виде и данас, да су користиле забрањено оружје (бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе) и да пораст малигних болести у Србији, од 1999. године, износи 40%. САД су 1994.године бомбардовале и Републику Српску и тамо, такође, изазвале многобројне жртве и штете. САД су изазвале и подржале распад СФРЈ. Изазвале су и подржале распад СЦГ, осамостаљење Црне Горе и отцепљење Косова и Метохије, а овим последњим су доказале тврдњу да је агресија 1999. године извршена само под хуманитарним изговором, а са стварним циљем стварања још једне албанске државе. Све ово су опште и добро познате чињенице.

Сасвим је логично да САД желе да изазову и подрже сецесију Војводине. У овом тренутку стекло се неколико околности које им иду на руку.

Сасвим је логично да САД желе да изазову и подрже сецесију Војводине. У овом тренутку стекло се неколико околности које им иду на руку. Прво – у Србији је на свим нивоима једнообразна власт – власт Демократске странке и њених сателита – власт председника Србије и истовременог председника ДС-а. Уз то та власт је наметнута Србији (алтернатива тој власти је била договорена али брзо осујећена ) стварањем неприродне коалиције ДС, СПС и патуљастих икебана странака, уз подршку ЛДП. Ту власт су отворено наметнули-инсталирали амерички амбасадор и домаћи транзициони олигарси-богаташи, уз подршку ЕУ (многима су обећани уносни послови и скидање са америчких црних листа). Американцима сасвим подобна власт у Србији, коначно је инсталирана тек сада, после последњих избора и после више претходних покушаја. Инсталирана је по оном методу којим су САД инсталирале власти у Украјини, Грузији, Црној Гори, лажној држави Косово, БиХ Федерацији…(говорим само о ближој прошлости и релативно блиском окружењу). Друга околност је то што је по новом Уставу Србије неопходно донети нови Статут Војводине. Трећа околност је да у самој Покрајини Војводини од 1990.године постоји екстремистичка, сепаратистичка организација, странка – ЛСВ, која је одавно затровала политички простор, не само Војводине, пропагирањем ирационалних , историјски и економски неоснованих сепаратистичких тенденција. Четврта околност, на коју САД рачунају је вишенационални карактер Покрајине Војводине. На овом простору САД понављају своје методе. Сличности су потпуне. Сваки пут кад САД закључе да су заклопиле једну страницу разбијања овог простора – отварају нову (Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија, Црна Гора, Косово…). По њима, сада је на дневном реду Војводина (мада питање Рашке области могу да отворе кад год желе). У покрајинској скупштини коалиција „За европску Војводину„ (читај-ДС) сама има већину и без ЛСВ и странака мањина,тако да то тело представља институционални генератор сепаратизма. Сам предлог Статута је и потекао из ДС (а то та странка вешто крије) али су његови главни промотери лидери ЛСВ и појединих мањинских странака и тек појединци из ДС (Пајтић, Елезовић…).

У самој Покрајини Војводини од 1990.године постоји екстремистичка, сепаратистичка организација, странка – ЛСВ, која је одавно затровала политички простор, не само Војводине, пропагирањем ирационалних , историјски и економски неоснованих сепаратистичких тенденција.

Предлог Статута Војводине је вишеструко противуставан. О томе су свој суд изрекле две парламентарне странке у облику свеобухватних правних анализа (ДСС у септембру 2008. и СНС у јануару 2009.). Овде ћу сабрати све противуставности Предлога Статута Војводине. Напоменућу да Статут Војводине спада у подзаконска акта. Предлог Статута Војводине (ПСВ) има бројне неуставне одредбе којима се доводи у питање територијално јединство и уставно-правни поредак Републике Србије.

Најзначајније противуставне одредбе су следеће:

-члан 1. на неуставан начин одређује положај Војводине у односу на Републику Србију ( кршење чланова 181. и 182. Устава),

-члан 3. на неуставан начин одређује територију Војводине (противно члану 182. Устава),
-члан 11. на незаконит начин регулише питање имовине Покрајине,

-члан 16. противно Уставу предвиђа међународне односе Покрајине,

-члан 17. предвиђа постојање ВАНУ (Војвођанске академије наука и уметности) што је у супротности са чланом 183. Устава,

-члан 19. предвиђа да акта АПВ имају карактер закона што се коси са члановима 185.,186. и 195. Устава,

-читаво поглавље I I I (чланови 27-32) које говори о надлежностима АПВ је супротно члану 183. Устава,

-члан 63. који предвиђа да Војводина самостално убира приходе и одређује начин стицања прихода се коси са чланом 184. Устава,

-члан 34. ПСВ је противзаконит јер је банкарски систем у надлежности Републике и не може се уређивати Статутом већ законима,

-члан 36. који предвиђа да АПВ предлаже мрежу судова на својој територији је супротан члановима 143.,153.,164. и 172. Устава који каже да су све надлежности у области судске власти у искључивој надлежности Србије,

-члан 26. који одређује службену употребу језика је директно супротан члану 10. Устава који предвиђа да се то питање регулише законом а не подзаконским актом,

-члан 10. ПСВ који предвиђа главни град АПВ, је потпуно супротан Уставу (члану 189.), Закону о локалној самоуправи и Закону о територијалном уређењу.

Предлог Статута Аутономне Покрајине Војводине који је сачинила ДС а усвојила владајућа коалиција у Скупштини Војводине има 23 члана супротна Уставу и законима и крши 30 чланова Устава.

Постоје и многобројне друге одредбе Предлога Статута Војводине које нису у потпуности усаглашене са Уставом – има их још 6 и супротности су са још 14 чланова Устава.

Предлог Статута садржи и одредбе које су са уставно-правног аспекта могуће али стварају привид државности АПВ. То су одредбе о покрајинској влади, органима покрајинске управе, покрајинским управним окрузима, националној равноправности и остваривању људских и мањинских права.
Предлог Статута Аутономне Покрајине Војводине који је сачинила ДС а усвојила владајућа коалиција у Скупштини Војводине има 23 члана супротна Уставу и законима и крши 30 чланова Устава.

Како стоји ствар са подршком Предлогу Статута у Скупштини Србије? Што се парламентарних странака тиче, ДСС, СРС, СНС, НС и ЈС су изразито против овог Статута . Председник СПС је пре неколико недеља изјавио да „СПС неће гласати ни за шта што би кршило Устав” и да је у „СПС одавно јавно исказао своје незадовољство предлогом Статута”. Међутим, није сигурно да ли је ово коначан став СПС, с обзиром на подршку коју је више месеци Статуту упућивао први човек СПС-а у Војводини. Своје противљење су исказали и многе невладине организације, удружења, угледни појединци , правници и професори универзитета. Реакција је очигледно изненадила владајући режим (који је погрешно проценио да је јавност довољно успавана – анестезирана његовим шупљим маркетиншким мантрама ), режим самозаваран сопственом неограниченом влашћу (то се зове губљење везе са стварношћу).

Треба лечити узрок а не последице. Догађаји из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије довољно говоре.

За предлог Статута су се изјаснили ЛСВ, ЛДП, странке мањина, Г17плус (Ивана Дулић-Марковић) и добро познате невладине организације тзв. друге Србије. Једино није јасан став творца Статута – предлагача – Демократске странке. Врх те странке, најпозванији да се о томе изјасни, громогласно ћути ( испразни и уопштени ставови председника Србије нису прихватљиви јер он треба да се изјасни о конкретном Предлогу Статута чији је предлагач странка чији је он председник !). Кад помињем Демократску странку, треба истаћи да је она та која, барем у последњих осам година у власти а тиме и у политичком животу, одржава ЛСВ. Лига је најомиљенији коалициони партнер ДС на свим нивоима у Војводини током последњих осам година, али и раније. Логично је питати ДС – зашто вам је најомиљенији партнер у Војводини – једна екстремистичка и сепаратистичка странка? У програмским документима ЛСВ јасно стоји залагање за Републику Војводину – а у пракси се та странка залаже за одвајање Војводине.

Треба бити јасан. Шта је суштински проблем са оваквим предлогом Статута? (осим што је инвазивно противуставан!). Вратимо се на тврдњу да САД отварају нову сецесионистичку епизоду и да изазивају и подстичу сецесију Војводине. Подсетимо на трајно залагање ЛСВ, за привидно, Војводину Републику, а стварно за независну државу Војводину. То је основни проблем предлога Статута! Он отвара пут и ствара основне препоставке за отцепљење Покрајине Војводине од Србије. Врло је разложно запитати се како ће тећи – или како би текао цео тај мучни и дуготрајни процес ако се усвоји овакав Статут Војводине? Када погледамо претходни низ догађаја не можемо бити спокојни.

Да ли грађани Србије (и Војводине наравно, јер је она део Србије) желе да се Покрајина Војводина одвоји од Србије? Да ли грађани Србије желе да председник независне државе Војводине(НДВ) буде (пројектовани) Ненад Чанак? Да ли грађани Србије желе да председник владе НДВ буде (пројектовани ) Бојан Пајтић? Да ли грађани Србије а посебно општина које леже уз Саву и Дунав, желе државну границу на Сави и Дунаву – између НДВ и остатка Србије?

У три републике бивше СФРЈ сецесија је текла мирно (ако уз Македонију и Црну Гору ту убројимо и Словенију) . Три републике су биле захваћене ратом и међунационалним сукобима (Хрватска, БиХ и Србија ) рачунајући и НАТО (читај-САД) агресију. Дакле, са тог становишта посматрано, шансе да сецесија Војводине прође уз сукобе или без сукоба су подједнаке. Исход сецесије је, ако је не предупредимо, сасвим јасан, на основу претходних искустава. Војводина ће се одвојити. Тачније, Војводину ће нам отцепити. САД ће још једном показати своју моћ и спровести своје интересе. Треба говорити о последицама усвајања Статута – Устава Војводине. Треба бити злогуки пророк, јер упозорити на могуће последице, не значи залагати се за њих . Упозорење служи превенцији. Треба лечити узрок а не последице.Догађаји из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије довољно говоре.

Низ питања са одричним одговором је врло илустративан. Да ли грађани Србије (и Војводине наравно, јер је она део Србије) желе да се Покрајина Војводина одвоји од Србије? Да ли грађани Србије желе да председник независне државе Војводине(НДВ) буде (пројектовани) Ненад Чанак? Да ли грађани Србије желе да председник владе НДВ буде (пројектовани ) Бојан Пајтић? Да ли грађани Србије а посебно општина које леже уз Саву и Дунав, желе државну границу на Сави и Дунаву – између НДВ и остатка Србије? Да ли желимо да Београд, Смедерево и Шабац (не заборавимо Чанкове претензије на Мачву), на пример, буду погранични градови? Да ли грађани Србије желе још један, евентуални, прљави, грађански рат? Да ли грађани Србије желе још низ година мучења, сукоба, кризе и ново евентуално бомбардовање од стране НАТО-а? Да ли грађани Србије желе српско-српски рат ? (подсећам да су по попису из 2002. године најмање 65% становника Војводине , Срби) . Да ли грађани Србије желе отцепљење 24% територије Србије, отцепљење најбогатијег дела Србије, после насилне и дуготрајне сецесије 15% територије покрајине Косова и Метохије? Да ли би САД дозволиле сецесију Савезне државе Аљаске, територије која се ни не граничи са САД и коју су у деветнаестом веку САД купиле од Русије ? Да ли би САД дозволиле сецесију Савезне државе Хаваји, острва која се налазе дубоко на Пацифику? Наравно да не би ! САД би пре изазвале Трећи светски рат, него што би дозволиле сецесију било ког свог дела.

Да ли желимо да Београд, Смедерево и Шабац (не заборавимо Чанкове претензије на Мачву), на пример, буду погранични градови? Да ли грађани Србије желе још један, евентуални, прљави, грађански рат? Да ли грађани Србије желе још низ година мучења, сукоба, кризе и ново евентуално бомбардовање од стране НАТО-а?

Евентуалне сукобе око сецесије Војводине, ако до тога дође, тврдим, неће изазивати политичке снаге које се на разуман начин противе Статуту и отцепљењу, већ оне снаге које пропагирају сецесију и званично предложени Статут, односно екстремисти разних боја. Понашање оних који носе залагање за антиуставни Статут и сецесију то доказује. Изјаве и поступци преседника ЛСВ Ненада Чанка током две деценије су најбољи доказ (цитираћу његову скорију изјаву „да је Србија окупирала Војводину…и да је Војводина и даље у затвору”). Програмска документа ЛСВ то такође доказују ( сајт ЛСВ,одељак “Документи”-”Војводина Република-Пут мира, развоја и стабилности”, документ донет, врло симболично, марта 1999.године и који пре треба да гласи “Војводина Република- Пут рата, назадовања и нестабилности”). О проблему у Војводини говори и председница Хелсиншког одбора Соња Бисерко али се она, наравно, залаже за усвајање Статута и, у увијеној форми, за независност Војводине. Вреди је цитирати: “Уколико Београд не уважи захтеве Војводине, прети реална опасност да се захтеви Војводине радикализују” (питам-од кога прети опасност и ко ће изазвати радикализацију? Американци? Сепаратисти? Соња Бисерко? Сви заједно? Ко?). Госпођа наставља,”Зато је прихватање садашњег статута, који је минималан што се тиче права Војводине,најбоље решење “. Она је додаје да је Војводина “добровољно ушла у Србију, и након тога у Југославију и да зато има право да се изјасни какав положај жели у садашњој Србији”. Додала је и да је прошло време када су оваква питања била само унутрашња ствар једне државе, наводећи да је Војводина већ присутна у европским институцијама и да ће бити још више “посебно ако се ствари отму контроли”.

Грађане треба питати да ли сматрају да ћемо бити економски богатији или сиромашнији ако нам отцепе Војводину? Бићемо сиромашнији, а новчаници и стомаци празнији.

Сматрам да јавност мора да постане свесна могућих последица усвајања Статута. Не може се водити хладна академска расправа док се припрема још једно цепање Србије. То не значи да треба да водимо прегрејане, успаљене, демагошке расправе, нити да се сукобљавамо. То не значи да прижељкујем сукобе око статуса Војводине. Имам сина од 12 година и не желим да кроз шест година, на пример, он буде учесник једног непотребног сукоба.
То значи да грађани треба да буду обавештени о свим могућностима .
То значи да треба да извучемо поуке из непосредне историје.
Нико а посебно не власт не треба да лаже и обмањује грађане, као што то чини ова власт.

Став грађана је и у овом тренутку недвосмислено јасан. Огромна већина је против сецесије Војводине. Кажем, у овом тренутку, иако нису адекватно обавештени, ни свесни каква се питања преламају на Статуту Војводине. Када би били обавештени , још више би се противили отцепљењу.

Грађане треба питати да ли сматрају да ћемо бити економски богатији или сиромашнији ако нам отцепе Војводину? Бићемо сиромашнији, а новчаници и стомаци празнији.

Демократска странка ће покушати да сеје медијску маглу у чему је необично вешта али тиме неће ништа постићи. Како год да се краткорочно разреши проблем са предложеним Статутом, дугорочно, предвиђам да нас очекују године мучења и прегањања око статуса Војводине. САД неће одустати од својих интереса, нити сепаратисти у Покрајини. Због тога отпор сепаратизму мора бити гласнији и јаснији од тренутно, академског. Боље спречити него лечити.

Исто питање важи и за Косово и Метохију. Да ли су Србија и њени грађани богатији или сиромашнији због сецесије КиМ? Одговор је исти.

А и у Војводини и на КиМ се налази непроцењива културно – историјска баштина , наслеђе, пре свега српског народа.
Да ли ћемо бити сити или гладни или ако нам отцепе Војводину, житницу Србије, најразвијенији део наше земље? Бићемо гладни.
Која земља би дозволила да је комадају и осиромашују? Ако то дозволимо, бићемо сиромашнији у сваком, а не само у економском погледу.
Они који желе отцепљење Војводине, грађанима доносе сиромаштво, глад и могуће сукобе – односно рат.

Неко може поставити и питање референдумског изјашњавања о том питању. Референдум је непотребан. Став грађана је познат. Имали смо искуства са референдумом у Црној Гори. Грађани Црне Горе су изманипулисани на нечувен начин уз асистенцију САД и ЕУ. Референдум за потврђивање Устава у Србији је био пример за углед и поред тога што је ДС играла двостуку игру, у свом стилу, (јавно за референдум и Устав – тајно, против). Међутим, демагози не треба да се позивају на тај референдум, евентуално прижељкујући референдум о статусу Војводине (који би садашња власт упропастила), јер је референдум о Уставу организовала и спровела влада у којој је већину имала државотворна опција, односно ДСС. Сетимо се како је Влада ДС-а, 2002. године, два пута саботирала председничке изборе,односно институцију Председника Републике.

Тренутно влада чудно затишје око статута Војводине. Међутим, то не може трајати бесконачно. Прво, Статут Војводине мора бити донет. Друго, мора бити решена судбина предложеног противуставног Статута. Радна група коју је формирала Влада Србије не може ништа да реши. Закон о преносу надлежности не може да покрије накарадност предложеног Статута. Владајућа коалиција је пред огромним проблемом који је сама изазвала. Демократска странка ће покушати да сеје медијску маглу у чему је необично вешта али тиме неће ништа постићи. Како год да се краткорочно разреши проблем са предложеним Статутом, дугорочно, предвиђам да нас очекују године мучења и прегањања око статуса Војводине. САД неће одустати од својих интереса, нити сепаратисти у Покрајини. Због тога отпор сепаратизму мора бити гласнији и јаснији од тренутно, академског. Боље спречити него лечити.

С поштовањем

Небојша Бакарец

Београд 11.март 2009.године

НСПМ

How Serial War Became the American Way of Life

It was Kosovo more than any other engagement of the past 50 years that prepared an American military-political consensus in favor of serial wars against transnational enemies of whatever sort

On July 16, in a speech to the Economic Club of Chicago, Secretary of Defense Robert Gates said that the “central question” for the defense of the United States was how the military should be “organized, equipped — and funded — in the years ahead, to win the wars we are in while being prepared for threats on or beyond the horizon.” The phrase beyond the horizon ought to sound ominous. Was Gates telling his audience of civic-minded business leaders to spend more money on defense in order to counter threats whose very existence no one could answer for? Given the public acceptance of American militarism, he could speak in the knowledge that the awkward challenge would never be posed.

We have begun to talk casually about our wars; and this should be surprising for several reasons. To begin with, in the history of the United States war has never been considered the normal state of things. For two centuries, Americans were taught to think war itself an aberration, and “wars” in the plural could only have seemed doubly aberrant. Younger generations of Americans, however, are now being taught to expect no end of war — and no end of wars.

For anyone born during World War II, or in the early years of the Cold War, the hope of international progress toward the reduction of armed conflict remains a palpable memory. After all, the menace of the Axis powers, whose state apparatus was fed by wars, had been stopped definitively by the concerted action of Soviet Russia, Great Britain, and the United States. The founding of the United Nations extended a larger hope for a general peace. Organizations like the Committee for a Sane Nuclear Policy (SANE) and the Union of Concerned Scientists reminded people in the West, as well as in the Communist bloc, of a truth that everyone knew already: the world had to advance beyond war. The French philosopher Alain Finkielkraut called this brief interval “the Second Enlightenment” partly because of the unity of desire for a world at peace. And the name Second Enlightenment is far from absurd. The years after the worst of wars were marked by a sentiment of universal disgust with the very idea of war.

For anyone born during World War II, or in the early years of the Cold War, the hope of international progress toward the reduction of armed conflict remains a palpable memory. After all, the menace of the Axis powers, whose state apparatus was fed by wars, had been stopped definitively by the concerted action of Soviet Russia, Great Britain, and the United States. The founding of the United Nations extended a larger hope for a general peace.

In the 1950s, the only possible war between the great powers, the U.S. and the Soviet Union, would have been a nuclear war; and the horror of assured destruction was so monstrous, the prospect of the aftermath so unforgivable, that the only alternative appeared to be a design for peace. John F. Kennedy saw this plainly when he pressed for ratification of the Nuclear Test Ban Treaty — the greatest achievement of his administration.

He signed it on October 7, 1963, six weeks before he was killed, and it marked the first great step away from war in a generation. Who could have predicted that the next step would take 23 years, until the imagination of Ronald Reagan took fire from the imagination of Mikhail Gorbachev in Reykjavik? The delay after Reykjavik has now lasted almost another quarter-century; and though Barack Obama speaks the language of progress, it is not yet clear whether he has the courage of Kennedy or the imagination of Gorbachev and Reagan.

Forgetting Vietnam

In the twentieth century, as in the nineteenth, smaller wars have “locked in” a mentality for wars that last a decade or longer. The Korean War put Americans in the necessary state of fear to permit the conduct of the Cold War — one of whose shibboleths, the identification of the island of Formosa as the real China, was developed by the pro-war lobby around the Nationalist Chinese leader Chiang Kai-shek. Yet the Korean War took place in some measure under U.N. auspices, and neither it nor the Vietnam War, fierce and destructive as they were, altered the view that war as such was a relic of the barbarous past.

The lesson of Vietnam came to be: never start a war without knowing what you want to accomplish and when you intend to leave.

Vietnam was the by-product of a “containment” policy against the Soviet Union that spun out of control: a small counterinsurgency that grew to the scale of almost unlimited war. Even so, persistent talk of peace — of a kind we do not hear these days — formed a counterpoint to the last six years of Vietnam, and there was never a suggestion that another such war would naturally follow because we had enemies everywhere on the planet and the way you dealt with enemies was to invade and bomb.

America’s failure of moral awareness when it came to Vietnam had little to do with an enchantment with war as such. In a sense the opposite was true. The failure lay, in large part, in a tendency to treat the war as a singular “nightmare,” beyond the reach of history; something that happened to us, not something we did. A belief was shared by opponents and supporters of the war that nothing like this must ever be allowed to happen to us again.

So the lesson of Vietnam came to be: never start a war without knowing what you want to accomplish and when you intend to leave. Colin Powell gave his name to the new doctrine; and by converting the violence of any war into a cost-benefit equation, he helped to erase the consciousness of the evil we had done in Vietnam. Powell’s symptomatic and oddly heartless warning to George W. Bush about invading Iraq — “You break it, you own it” — expresses the military pragmatism of this state of mind.

For more than a generation now, two illusions have dominated American thinking about Vietnam. On the right, there has been the idea that we “fought with one hand tied behind our back.” (In fact the only weapons the U.S. did not use in Indochina were nuclear.) Within the liberal establishment, on the other hand, a lone-assassin theory is preferred: as with the Iraq War, where the blame is placed on Secretary of Defense Donald Rumsfeld, so with Vietnam the culprit of choice has become Secretary of Defense Robert McNamara.

This convenient narrowing of the responsibility for Vietnam became, if anything, more pronounced after the death of McNamara on July 6th. Even an honest and unsparing obituary like Tim Weiner’s in the New York Times peeled away from the central story relevant actors like Secretary of State Dean Rusk and General William Westmoreland. Meanwhile, President Richard Nixon and his National Security Adviser Henry Kissinger seem to have dematerialized entirely — as if they did nothing more than “inherit” the war. The truth is that Kissinger and Nixon extended the Vietnam War and compounded its crimes. One need only recall the transmission of a startling presidential command in a phone call by Kissinger to his deputy Alexander Haig. The U.S. would commence, said Kissinger, “a massive bombing campaign in Cambodia [using] anything that flies on anything that moves.”

No more than Iraq was Vietnam a war with a single architect or in the interest of a single party. The whole American political establishment — and for as long as possible, the public culture as well — rallied to the war and questioned the loyalty of its opponents and resisters. Public opinion was asked to admire, and did not fail to support, the Vietnam War through five years under President Lyndon Johnson; and Nixon, elected in 1968 on a promise to end it with honor, was not held to account when he carried it beyond his first term and added an atrocious auxiliary war in Cambodia.

Yet ever since Senator Joe McCarthy accused the Democrats of “twenty years of treason” — the charge that, under presidents Franklin Delano Roosevelt and Harry Truman, the U.S. had lost a war against Communist agents at home we did not even realize we were fighting — it has become a folk truth of American politics that the Republican Party is the party that knows about wars: how to bring them on and how to end them.

Kosovo, in this sense, was a larger specimen of the sort of test war launched in 1983 by Ronald Reagan in Grenada (where an invasion ostensibly to protect resident Americans also served as aggressive cover for the president’s retreat from Lebanon), and in 1989 by George H.W. Bush in Panama (where an attack on an unpopular dictator served as a trial run for the weapons and propaganda of the First Gulf War a year later). The NATO attack on the former Yugoslavia in defense of Kosovo was also a public war — legal, happy, and just, as far as the mainstream media could see — a war, indeed, organized in the open and waged with a glow of conscience.

Practically, this means that Democrats must be at pains to show themselves more willing to fight than they may feel is either prudent or just. As the legacy of Lyndon Johnson and Bill Clinton attests, and as the first half year of Obama has confirmed, Democratic presidents feel obliged either to start or to widen wars in order to prove themselves worthy of every kind of trust. Obama indicated his grasp of the logic of the Democratic candidate in time of war as early as the primary campaign of 2007, when he assured the military and political establishments that withdrawal from Iraq would be compensated for by a larger war in Pakistan and Afghanistan.

We are now close to codifying a pattern by which a new president is expected never to give up one war without taking on another.

From Humanitarian Intervention to Wars of Choice

Our confidence that our selection of wars will be warranted and our killings pardoned by the relevant beneficiaries comes chiefly from the popular idea of what happened in Kosovo. Yet the eleven weeks of NATO bombings from March through June 1999 — an apparent exertion of humanity (in which not a single plane was shot down) in the cause of a beleaguered people — was also a test of strategy and weapons.

Kosovo, in this sense, was a larger specimen of the sort of test war launched in 1983 by Ronald Reagan in Grenada (where an invasion ostensibly to protect resident Americans also served as aggressive cover for the president’s retreat from Lebanon), and in 1989 by George H.W. Bush in Panama (where an attack on an unpopular dictator served as a trial run for the weapons and propaganda of the First Gulf War a year later). The NATO attack on the former Yugoslavia in defense of Kosovo was also a public war — legal, happy, and just, as far as the mainstream media could see — a war, indeed, organized in the open and waged with a glow of conscience. The goodness of the bombing was radiant on the face of Tony Blair. It was Kosovo more than any other engagement of the past 50 years that prepared an American military-political consensus in favor of serial wars against transnational enemies of whatever sort.

An antidote to the humanitarian legend of the Kosovo war has been offered in a recent article by David Gibbs, drawn from his book First Do No Harm. Gibbs shows that it was not the Serbs but the Kosovo Liberation Army (KLA) that, in 1998, broke the terms of the peace agreement negotiated by Richard Holbrooke and thus made a war inevitable. Nor was it unreasonable for Serbia later to object to the American and European demand that NATO peacekeepers enjoy “unrestricted passage and unimpeded access” throughout Yugoslavia — in effect, that it consent to be an occupied country.

Americans were told that the Serbs in that war were oppressors while Albanians were victims: a mythology that bears a strong resemblance to later American reports of the guilty Sunnis and innocent Shiites of Iraq. But the KLA, Gibbs recounts, “had a record of viciousness and racism that differed little from that of [Serbian leader Slobodan] Milosevic’s forces.” And far from preventing mass killings, the “surgical strikes” by NATO only increased them. The total number killed on both sides before the war was about 2,000. After the bombing and in revenge for it, about 10,000 people were killed by Serb security forces. Thus, the more closely one inquires the less tenable Kosovo seems as a precedent for future humanitarian interventions.

Clinton and Kosovo rather than Bush and Iraq opened the period we are now living in. Behind the legitimation of both wars, however, lies a broad ideological investment in the idea of “just wars” — chiefly, in practice, wars fought by the commercial democracies in the name of democracy, to advance their own interests without an unseemly overbalance of conspicuous selfishness. Michael Ignatieff, a just-war theorist who supported both the Kosovo and Iraq wars, published an influential article on the invasion of Iraq, “The American Empire: The Burden,” in New York Times Magazine on January 5, 2003, only weeks before the onset of “shock and awe.” Ignatieff asked whether the American people were generous enough to fight the war our president intended to start against Iraq. For this was, he wrote, “a defining moment in America’s long debate with itself about whether its overseas role as an empire threatens or strengthens its existence as a republic. The American electorate, while still supporting the president, wonders whether his proclamation of a war without end against terrorists and tyrants may only increase its vulnerability while endangering its liberties and its economic health at home. A nation that rarely counts the cost of what it really values now must ask what the ‘liberation’ of Iraq is worth.”

Americans were told that the Serbs in that war were oppressors while Albanians were victims: a mythology that bears a strong resemblance to later American reports of the guilty Sunnis and innocent Shiites of Iraq. But the KLA, Gibbs recounts, “had a record of viciousness and racism that differed little from that of [Serbian leader Slobodan] Milosevic’s forces.”

A Canadian living in the U.S., Ignatieff went on to endorse the war as a matter of American civic duty, with an indulgent irony for its opponents:

“Regime change is an imperial task par excellence, since it assumes that the empire’s interest has a right to trump the sovereignty of a state… Regime change also raises the difficult question for Americans of whether their own freedom entails a duty to defend the freedom of others beyond their borders… Yet it remains a fact — as disagreeable to those left wingers who regard American imperialism as the root of all evil as it is to the right-wing isolationists, who believe that the world beyond our shores is none of our business — that there are many peoples who owe their freedom to an exercise of American military power… There are the Bosnians, whose nation survived because American air power and diplomacy forced an end to a war the Europeans couldn’t stop. There are the Kosovars, who would still be imprisoned in Serbia if not for Gen. Wesley Clark and the Air Force. The list of people whose freedom depends on American air and ground power also includes the Afghans and, most inconveniently of all, the Iraqis.”
And why stop there? To Ignatieff, the example of Kosovo was central and persuasive. The people who could not see the point were “those left wingers” and “isolationists.” By contrast, the strategists and soldiers willing to bear the “burden” of empire were not only the party of the far-seeing and the humane, they were also the realists, those who knew that nothing good can come without a cost — and that nothing so marks a people for greatness as a succession of triumphs in a series of just wars.

The Wars Beyond the Horizon

Couple the casualty-free air war that NATO conducted over Yugoslavia with the Powell doctrine of multiple wars and safe exits, and you arrive somewhere close to the terrain of the Af-Pak war of the present moment. A war in one country may now cross the border into a second with hardly a pause for public discussion or a missed step in appropriations. When wars were regarded as, at best, a necessary evil, one asked about a given war whether it was strictly necessary. Now that wars are a way of life, one asks rather how strong a foothold a war plants in its region as we prepare for the war to follow.

A new-modeled usage has been brought into English to ease the change of view. In the language of think-tank papers and journalistic profiles over the past two years, one finds a strange conceit beginning to be presented as matter-of-fact: namely the plausibility of the U.S. mapping with forethought a string of wars. Robert Gates put the latest thinking into conventional form, once again, on 60 Minutes in May. Speaking of the Pentagon’s need to focus on the war in Afghanistan, Gates said: “I wanted a department that frankly could walk and chew gum at the same time, that could wage war as we are doing now, at the same time we plan and prepare for tomorrow’s wars.”

The weird prospect that this usage — “tomorrow’s wars” — renders routine is that we anticipate a good many wars in the near future. We are the ascendant democracy, the exceptional nation in the world of nations. To fight wars is our destiny and our duty. Thus the word “wars” — increasingly in the plural — is becoming the common way we identify not just the wars we are fighting now but all the wars we expect to fight.

A striking instance of journalistic adaptation to the new language appeared in Elisabeth Bumiller’s recent New York Times profile of a key policymaker in the Obama administration, Undersecretary of Defense for Policy Michele Flournoy. Unlike her best-known predecessor in that position, Douglas Feith — a neoconservative evangelist for war who defined out of existence the rights of prisoners-of-war — Flournoy is not an ideologue. The article celebrates that fact. But how much comfort should we take from the knowledge that a calm careerist today naturally inclines to a plural acceptance of “our wars”? Flournoy’s job, writes Bumiller,

“boils down to this: assess the threats against the United States, propose the strategy to counter them, then put it into effect by allocating resources within the four branches of the armed services. A major question for the Q.D.R. [Quadrennial Defense Review], as it is called within the Pentagon, is how to balance preparations for future counterinsurgency wars, like those in Iraq and Afghanistan, with plans for conventional conflicts against well-equipped potential adversaries, like North Korea, China or Iran.

“Another quandary, given that the wars in both Iraq and Afghanistan have lasted far longer than the American involvement in World War II, is how to prepare for conflicts that could tie up American forces for decades.”

Notice the progression of the nouns in this passage: threats, wars, conflicts, decades. Our choice of wars for a century may be varied with as much cunning as our choice of cars once was. The article goes on to admire the coolness of Flournoy’s manner in an idiom of aesthetic appreciation:

“Already Ms. Flournoy is a driving force behind a new military strategy that will be a central premise of the Q.D.R., the concept of ‘hybrid’ war, which envisions the conflicts of tomorrow as a complex mix of conventional battles, insurgencies and cyber threats. ‘We’re trying to recognize that warfare may come in a lot of different flavors in the future,’ Ms. Flournoy said.”

Four of the first seven Federalist Papers offer, as a prime reason for the founding of the United States, the belief that, by doing so, America will more easily avert the infection of the multiple wars that have desolated Europe. This was the implicit consensus of the founders. Not only Jay and Hamilton, but also George Washington in his Farewell Address, and James Madison and Benjamin Franklin, and John Adams as well as John Quincy Adams.

Between the reporter’s description of a “complex mix” and the planner’s talk of “a lot of different flavors,” it is hard to know whether we are sitting in a bunker or at the kitchen table. But that is the point. We are coming to look on our wars as a trial of ingenuity and an exercise of taste.

Why the Constitution Says Little About Wars

A very different view of war was taken by America’s founders. One of their steadiest hopes — manifest in the scores of pamphlets they wrote against the British Empire and the checks against war powers built into the Constitution itself — was that a democracy like the United States would lead irresistibly away from the conduct of wars. They supposed that wars were an affair of kings, waged in the interest of aggrandizement, and also an affair of the hereditary landed aristocracy in the interest of augmented privilege and unaccountable wealth. In no respect could wars ever serve the interest of the people. Machiavelli, an analyst of power whom the founders read with care, had noticed that “the people desire to be neither commanded nor oppressed,” whereas “the powerful desire to command and oppress.” Only an appetite for command and oppression could lead someone to adopt an ethic of continuous wars.

In the third of the Federalist Papers, written to persuade the former colonists to ratify the Constitution, John Jay argued that, in the absence of a constitutional union, the multiplication of states would have the same unhappy effect as a proliferation of hostile countries. One cause of the wars of Europe in the eighteenth century, as the founders saw it, had been the sheer number of states, each with its own separate selfish appetites; so, too, in America, the states, as they increased in number, would draw external jealousies and heighten the divisions among themselves. “The Union,” wrote Jay, “tends most to preserve the people in a state of peace with other nations.”

A democratic and constitutional union, he went on to say in Federalist 4, would act more wisely than absolute monarchs in the knowledge that “there are pretended as well as just causes of war.” Among the pretended causes favored by the monarchs of Europe, Jay numbered:

“a thirst for military glory, revenge for personal affronts; ambition or private compacts to aggrandize or support their particular families, or partisans. These and a variety of motives, which affect only the mind of the Sovereign, often lead him to engage in wars not sanctified by justice, or the voice and interests of his people.”

When, thought Jay, the people are shorn of their slavish dependence, so that they no longer look to a sovereign outside themselves and count themselves as “his people,” the motives for war will be proportionately weakened.

This was not a passing theme for the Federalist writers. Alexander Hamilton took it up again in Federalist 6, when he spoke of “the causes of hostility among nations,” and ranked above all other causes “the love of power or the desire of preeminence and dominion”: the desire, in short, to sustain a reputation as the first of powers and to control an empire. Pursuing, in Federalist 7, the same subject of insurance against “the wars that have desolated the earth,” Hamilton proposed that the federal government could serve as an impartial umpire in the Western territory, which might otherwise become “an ample theatre for hostile pretensions.”

Consider the prominence of these views. Four of the first seven Federalist Papers offer, as a prime reason for the founding of the United States, the belief that, by doing so, America will more easily avert the infection of the multiple wars that have desolated Europe. This was the implicit consensus of the founders. Not only Jay and Hamilton, but also George Washington in his Farewell Address, and James Madison and Benjamin Franklin, and John Adams as well as John Quincy Adams. It was so much part of the idealism that swept the country in the 1780s that Thomas Paine could allude to the sentiment in a passing sentence of The Rights of Man. Paine there asserted what Jay and Hamilton in the Federalist Papers took for granted: “Europe is too thickly planted with kingdoms to be long at peace.”

Such are the wars designed and fought today in the name of American safety and security. They embody a policy altogether opposed to an idealism of liberty that persisted from the founding of the U.S. far into the twentieth century.

Have we now grown too used to the employment of our army, navy, and air force to be long at peace, or even to contemplate peace? To speak of a perpetual war against “threats” beyond the horizon, as the Bush Pentagon did, and now the Obama Pentagon does, is to evade the question whether any of the wars is, properly speaking, a war of self-defense.

At the bottom of that evasion lies the idea of the United States as a nation destined for serial wars. The very idea suggests that we now have a need for an enemy at all times that exceeds the citable evidence of danger at any given time. In The Sorrows of Empire, Chalmers Johnson gave a convincing account of the economic rationale of the American national security state, its industrial and military base, and its manufacturing outworks.

It is not only the vast extent and power of our standing army that stares down every motion toward reform. Nor is the cause entirely traceable to our pursuit of refined weapons and lethal technology, or the military bases with which the U.S. has encircled the globe, or the financial interests, the Halliburtons and Raytheons, the DynCorps and Blackwaters that combine against peace with demands in excess of the British East India Company at the height of its influence. There is a deeper puzzle in the relationship of the military itself to the rest of American society. For the American military now encompasses an officer class with the character and privileges of a native aristocracy, and a rank-and-file for whom the best possibilities of socialism have been realized.

Barack Obama has compared the change he aims to accomplish in foreign policy to the turning of a very large ship at sea. The truth is that, in Obama’s hands, “force projection” by the U.S. has turned already, but in more than one direction. He has set internal rhetorical limits on our provocations to war by declining to speak, as his predecessor did, of the spread of democracy by force or the feasibility of regime change as a remedy for grievances against hostile countries. And yet we may be certain that none of the wars the new undersecretary of defense for policy is preparing will be a war of pure self-defense — the only kind of war the American founders would have countenanced. None of the current plans, to judge by Bumiller’s article, is aimed at guarding the U.S. against a power that could overwhelm us at home. To find such a power, we would have to search far beyond the horizon.

The future wars of choice for the Defense Department appear to be wars of heavy bombing and light-to-medium occupation. The weapons will be drones in the sky and the soldiers will be, as far as possible, special forces operatives charged with executing “black ops” from village to village and tribe to tribe. It seems improbable that such wars — which will require free passage over sovereign states for the Army, Marines, and Air Force, and the suppression of native resistance to occupation — can long be pursued without de facto reliance on regime change. Only a puppet government can be thoroughly trusted to act against its own people in support of a foreign power.

Such are the wars designed and fought today in the name of American safety and security. They embody a policy altogether opposed to an idealism of liberty that persisted from the founding of the U.S. far into the twentieth century. It is easy to dismiss the contrast that Washington, Paine, and others drew between the morals of a republic and the appetites of an empire. Yet the point of that contrast was simple, literal, and in no way elusive. It captured a permanent truth about citizenship in a democracy. You cannot, it said, continue a free people while accepting the fruits of conquest and domination. The passive beneficiaries of masters are also slaves.

David Bromwich, the editor of a selection of Edmund Burke’s speeches, On Empire, Liberty, and Reform, has written on the Constitution and America’s wars for The New York Review of Books and The Huffington Post.

Huffington post

Миш је добио грип
Па је сео у џип
И превалио пут дугачак
Да га прегледа др мачак.
Доктор пацијента штипну
Пацијент несто зуцну
Доктор му леђа пипну
Затим га у чело куцну
Са моје тачке гледишта
Није ти ништа
То каза
Па га смаза

Давно, када смо још били деца, певали су нам ови горњу песмицу „Миш је добио грип…” Било би добро да је се присетимо, јер је дошло време када би озбиљно морали да размислимо садржини ове песмице. Наиме, превалили смо већи део пута интеграције у друштво која је оличена у једном чувеном црном мишу никад који не стари. Њему не требају ни естетски хирурзи ни ботокс да би био вечито чио и млад. Њему је потребно само и једно – пуно медијске славе и рекламе од које живи он и тим цртача и продуцената митског живописа виртуелног лика.

„Мики Маус убер алес”

Тај миш је најмоћнији симбол епохе. Он представља и моћ и немоћ модерног човека, кога у највећој мери формира америчка модерна култура . Кад је Мусолини чуо да му у Италију долази велики Волт био је јако усхићен. Творац најпознатијег миша планети је пред собом није имао великог диктатора већ малограђанског обожаваоца његових цртаћа. Исто тако познато је да су водећи нацисти били фанатични обожаваоци холивудских филмова и дизнијевских цртаћа. А да је Мики Маус заиста „убер алес” потврђује и чињеница да је јапански цар Хирохито симболички прихватио америчку доминацију и историјски пораз Јапана тако што је на руци носио сат са црним мишом кога је добио када је ходочастио у Дизниленд.
Мики Маус, или код нас некад познат као Мика миш представља и оно позитивно и негативно у моденој холивудској цивилизацији. Миш је на први поглед симпатична живуљка која представља савременог човека-миша који је саможиво и егоцентрично биће које види само свој интерес и не види даље од свог трбуха. Савремени човек-миш коме је тржиште идол мисли како је господар света коме се сви клањају а заправо је као миш у мишоловци (Јустин). Модерни човек гледа свет из ниске уске и кратковиде мишје перспективе или што би данас рекли „прагматично” и „тржишно оријентисани”.

То весело хливудско друштво измишљених јунака има и своју „тамну страну”. Велики мајстор спектакла и митологије, Џорџ Лукас, приказао нам је још седамдесетих година каква опасност вреба од (седме) «Силе», и како мајстори те вештине лако бивају саблажњени њеном «тамном страном». Тада смо Америку толико волели и сматрали је сасвим позитивном, и надали се да ће њени јунаци заиста уништити «Звезду смрти» и злу Империју. Цара империје зла Aмерика је приказала тек у трећем делу. Зaтим је «империја узвратити ударац» тако што је креирала псеудозвездану историју доснимавајући филмове о томе шта се десило пре «звезданих ратова». Етика звезданих ратова је постала компликованија у односу на просту етику „вечите борбе” црног миша са Хромим Дабом, на којој су одрастале генерације, али се ипак своди на манихејску борбу два принципа.

Црни, бели и сиви миш
Колико год пута победио Хромог Дабу, он се увек изнова враћа и црни Миш мора изнова да га савлада и стави иза решетака. Не знам да ли сте приметили ту чудну чињеницу. После стогодишње борбе с Хромим Дабом, Црни Миш нас је напустио 1999. године. Није био на страни Срба кад нас је Империја бомбардовала један мали народ на правди Бога. Он је увек био на страни Империје.

Наш народ је у заблуди да је наш избор између два миша Црног америчког и белог европског миша. Црног, који живи у богатом граду Дизниленду, и белог, који као доноси визу из великога Брисела. Како смо у претходном блогу рекли „миш бели визе дели” где се виртуелне визе представљају као замену за срећу у животу. Манипулација се састоји у томе да евромиш говори да су сви потенцијални добитници, иако људи заправо знају да то није тачно. Стварност је ретко кад црна или бела, а најчешће је сива.

Зато се присећамо не тако црног миша који сасвим огољује «тамну страну силе». Ради се о јунаку стрипа «Маус», Арта Шпигелмана, који сасвим огољујуе расистичке и насилне поставке друштва тоталитарног Запада. Овај сиви миш је Србима непознат, осим ретким љубитељима политички (не)коректног стрипа. Истина је да постоји и трећа могућност – да будемо сиви мишеви. Сваком тоталитарном поретку увек треба жртвена раса, која нема снагу да угрози и супротстави се, и која насилници сматрају «предестинираном» за малтеритрање. Ове прве две лажне алтернативе се нам нуде као излаз из тешке мученичке треће опције.

Ради се о јунаку стрипа «Маус», Арта Шпигелмана, који сасвим огољујуе расистичке и насилне поставке друштва тоталитарног Запада. Овај сиви миш је Србима непознат, осим ретким љубитељима политички (не)коректног стрипа. Истина је да постоји и трећа могућност – да будемо сиви мишеви. Сваком тоталитарном поретку увек треба жртвена раса, која нема снагу да угрози и супротстави се, и која насилници сматрају «предестинираном» за малтеритра

Данас је таквих мученичких мишева много и не могу их све елиминисати. Медији их излажу најцрњој пропаганди, плашећи их «свињским» или «птичјим» грипом. Велика тоталитарна, постиндустријска економска машинерија посрће и очекује се колапс исте, па се против могућности побуне и најезде мишева бори производњом грипа у биолошким и медијским лабораторијама. Сутра, кад дође до масовних отпуштања и ко зна каквог новог облика тоталитарног поретка, мишеви морају бити срећни ако бар нису добили смртоносни грип. А до тад нека пазе да на страдају у најновијем холивудском «блокбастеру» познатог као Светска Економска Криза. Да не буду наивни да оду код глобалног Др Мачка на преглед који би као у песмици „да их смаже”. Миш је добио грип – ал није морао пасти у трип да поверује да му Др Мачак жели добро само зато што се представља као доктор.

И «на част вам лаж», како би рекао Бранко Ћопић.

An excerpt from the book of poems written by Serb children living in enclaves around Kosovo. The book is edited by Ratko Popovic and Dragan Nicic Cinoberski.

FREEDOM

What indeed is freedom?

Is it something so beautiful,

or just something sacred?

Freedom is when you are joyful,

you go to school and you’re free,

when you love, when you smile, and when you do not fear.

My freedom is dangerous, frightening, and poor,

my friend, brother, dad die under fire,

In it we get killed, as if we’re made of mire.

Andjela Ivic

Primary School “Sveti Sava”, Susica, Badovac

NINETY NINE

Ashamed you will be of nineteen ninety nine, oh world,

For encroaching on Serbs,

For the bombs and missiles used.

Why did you move against the Serbs?

Are we guilty for being alive,

For being born, for learning our first words

In the land of Kosovo?

For making our first steps here,

For learning of big things,

Should we just leave it all behind,

Our homes, our roots?

No way will we allow them

To desecrate our dead!

What is their guilt in not being alive?

Let them rest in peace,

Let villains not touch their bones.

Even me, still a young child,

Must feel the pain of the kidnapped’s mother,

And all the things that happened

In the gruesome ninety nine!

Jelena Arsic

Primary School “Miladin Mitic” – Laplje Selo

BOMBARDMENT

It was a clear and sunny day,

It was a day beautiful and gay,

And all of a sudden, thunders broke,

Birds were dead, no one spoke.

It was like a slumber,

When bombs came from up there,

When kids stopped dreaming,

Awake and screaming.

No one asked for it then,

No one called for it then,

Bombs falling all around,

Safety nowhere to be found.

It was all so dim,

It was all so grim,

No one managed to find their way,

Far away from the bombs they couldn’t stay.

Not a bird was left alone,

Many of them were dead and gone,

One fell in my lap, couldn’t find its way,

Far away from the bombs it couldn’t stay.

Milica Gigic

Primary School “Dimitrije Prica” – Donja Brnjica

I AM STAYING

People are afraid,

They cannot take heave,

So for their fear,

Kosovo they leave.

I don’t know that much,

I’m in my early day,

But even though I’m young

I would like here to stay.

I don’t like such new places,

Though pretty they may seem,

Because I think that elsewhere,

Of old home I would dream.

Those that have still gone,

Complain much of their lives,

In tears they must admit to us

They are missing their old hives.

Though it may be dangerous,

I feel no real remorse,

I’ve made my firm decision:

Stay in Kosovo, of course.

Andrijana Jovanovic

Primary School “Sveti Sava” – Susica – Badovac

HOPE

A sad girl walks down the street,

She sheds no tears, but her whimper we hear,

In passers by she looks for her father,

And speaks out loud “My father is here”.

She wonders now if she has to cry.

Can her father hear?

The dusk has come, the light now vanes,

The night has arrived, but hope remains,

Perhaps tomorrow, or who knows when,

Her biggest hope – see father again.

Jovana Djordjevic

Primary School “Dimitrije Prica” – Donja Brnjica

MARCH 17, 2004

You don’t know the hurt and pain

Things burnt down in March had lain

Wounds inflicted late at night,

Forget this we never might.

We were doomed to depart this place,

Our native land that once shined,

Saying goodbye to many a face,

Leaving a graveyard behind.

Churches and monasteries burning all around,

For salvation babies cry out loud,

The hand of brutes has ravaged us all,

Only whimper and gloom now stand tall.

So many aches and wounds there were,

On those nights and days without rest,

So many poor mothers, in tears and somber,

An answer to this no one can suggest.

Why did things need to be so?

Why leave our houses, run away, go?

An answer, I fear, no one will provide,

Dreaming of it, forever I will hide.

Milica Zivkovic

Primary School “Ugljare” – Ugljare

PEACE PIGEON

I’d like to become

a pigeon of peace,

bringing freedom,

water, and bliss.

I’d become a pigeon,

either big or small,

to make real peace,

for children, for all.

I’d become a pigeon,

Flying high above,

Offering to people

Repentance and love.

I’d become a pigeon,

Flying up for good,

I’d bring people joy,

Happiness and food.

So they could keep the memory

Deep down in their thought,

Forget the time of sadness,

For it is not their fault.

Children’s hearts are small,

They hope to become calm,

Trusting the peace pigeon,

To land in Kosovan palm.

Tamara Djordjevic

Primary School “King Milutin” – Gracanica

THE WISH

I once had a big wish,

To give love to everyone,

To meet many new people,

And keep friends with each one.

Such bad days have now arrived

No energy that I can find,

I no longer have a friend,

Or a person dear and kind.

All our life they took away,

And they took our houses, too,

But they couldn’t steal or hurt

The love that my heart keeps for you.

I shall dance and I shall sing

To defy those people low,

For it’s only song that’s left,

For my country to bestow.

Jovana Dimitrijevic

Primary School “King Milutin” – Gracanica

KOSOVO

Kosovo’s in our soul,

But no one to console.

Kosovo nights grow longer,

And the sadness only stronger.

Sorrow wells up in our eyes,

Ahead of us only darkness lies.

We are left with no real choice,

Nothing left now to rejoice.

We are gloomy, that’s our plight,

They will say it serves us right.

Jelena D. Miladinovic

Primary School “Dimitrije Prica” – Donja Brnjica

KOSOVO IS A SERBIAN LAND

Kosovo is a Serbian land,

And it belongs to no one else,

But some fear is now at hand,

Within my soul it makes no sense.

Oh, my lovely summer day,

“Can you hear the children play?”

I am lonesome in the heart,

But refuse with my town to part.

Serbia without Kosovo, a man without a soul.

Serbia without Kosovo, a journey without a goal.

Serbia without Kosovo, impossible it sounds,

It is our heart here that for freedom pounds.

Serbian mothers shed their tears,

praying to God, full of fears,

Asking for their kids to live,

It is all that they can give.

Serbia, believe! Justice will win, we shall not lose.

We’ll eat our air, drink our water,

Lie on the ground, cover with the skies,

But, Kosovo, our mother, we will not falter.

Anica Cerovina

Primary School “Milan Rakic” – Babin Most

LIVING IN KOSOVO

Kosovo, this is my homeland. I was born in Kosovo and I wish to keep on living here.

Freedom! A word that means so much to a person. We know that people lose their freedom because they have broken the law or done some evil deeds. However, it is unthinkable that in the twenty first century, in the Balkans, in Europe, there are men, women and children who are deprived of freedom, that they live in prisons or in the open air, just because their faith is different.

On the 17^th and 18^th March 2004 there was an ethnic cleansing of Serbs in Kosovo. Many foreign politicians admitted this, but not Albanian ones. Many houses were burnt down, many children and people were expelled from their homes.

Instead of living together, in harmony with the Serbs in Kosovo, Albanians want to live alone in the Serbian territory.

Why can’t Kosovo Serbs live in freedom? Why must Serbs in Kosovo live in enclaves? What is it that Serbian children have done wrong so that they cannot even reach their capital? I keep wondering, but answers never come.

Answers never come, and we live in this insecurity every day – we wonder what will happen next.

What is it that tomorrow brings?

Jovana Zarkovic

Primary School “Ugljare” – Ugljare

HOLOCIDE OVER SERBS IN KOSOVO AND METOHIJA

- CHILDREN SPEAK OUT -

In the early 21^st century, in Europe, thanks to the “Merciful Angel”, the ultimate saint for our Christian brothers in America and Europe, in Serbia, in Kosovo and Metohija, after it had been occupied by NATO alliance in 1999, a generation of Serbian children grew up, not knowing the meaning of freedom, where the idea of the present leaders of the world is that they never should learn its meaning. They ask us if “this is something beautiful, or perhaps sacred…?” We leave it to the countries that took part in the bombardment of their country so as to prevent a “humanitarian disaster” to one day answer this question for them.

The Judeo-Christian civilization, i.e. its part made up of Europe and the United States, which, due to its globalist goals, often proclaims itself “the international community”, took exactly 1999 years to conceive of the most hypocritical, the most vicious, and the cruelest criminal enterprise in the history of the so-called mankind, or, perhaps the better word is unmanliness, under the guise of an angel showing mercy.

This project is a holocide, not genocide, because the aim of the plan was not only to kill and banish Serbs from Kosovo and Metohija, but also to rename the ethnically cleansed towns. Therefore, today, in Obilic, Urosevac, Srbica… not only is there no Serbian head, but there is no Serbian name, either. They are now Kastriot, Ferizaj, Skenderaj… Serbs are deleted from times present, past and future, from the memory, the space and time of Kosovo and Metohija.

Why is this holocide and not holocaust, why was it so that not only were Kosovo Serbs burnt down with their Orthodox temples, but the “international community”, embodied in the UN, has also issued a request that over 135 Serbian churches and monasteries that were incinerated in Kosovo and Metohija should be restored only if they are renamed as “Byzantine legacy of Kosovo people”, read: Albanians, because in Kosovo today there is no other people. According to the laws of this new state in Kosovo, there is no other people, because all the others are national minorities. And what would this really look like, if a constituent nation did not have a single monument in its state, but  only endowments of a minority nation.

In June 1999, upon the entrance of NATO troops in Kosovo and Metohija, the persecution and ethnic cleansing of Serbs started. That year, by the end of the summer, all major towns in Kosovo and Metohija were ethnically cleansed: Pristina, Pec, Prizren, Gnjilane, Urosevac, Djakovica. All of them, except a part of Kosovska Mitrovica, were cleansed of Serbs. The methods the Albanian terrorists used for this, fervently supported by KFOR and UNMIK, included: murder, kidnapping, battering, rape, burning down of mothers with children, and other atrocities; however, a thing seen for the first time in the Balkans, obviously under the influence of US instructors, was public lynching. This is a cowardly way to express and execute collective justice, i.e. verdict. It is so popular in the tradition and practice of western nations, especially the US. Yet, it has remained virtually unknown among the often cruel, but always proud and dignified Balkan nations. This way, over 250,000 Serbs were banished from Kosovo and Metohija, and, with them, tens of thousands of Romanies, and even some disobedient Albanians. Over 150,000 Serbs who stayed in spite of this unseen terror, now live the life similar to that in safari reservations, as victims whose movement is restricted by barbed wire, while Albanians may shoot and wound children from their cars passing by, for the sake of their own pleasure or fun, or to give Serbs a warning of what the future holds. And all this before the watchful eyes and allowance of their mentors, the banners of UN, NATO and EU waving in the sky.

The second phase in the execution of the holocide of the international community and Albanian terrorists against the Serbs in Kosovo and Metohija started on 17 March 2004, where the idea was to complete the ethnic cleansing in small towns and start the ethnic cleansing of major Serbian villages. They started with shots again, aimed at a boy in Caglavica, went on with burning the last Serb in Prizren, then the Health Station in Kosovo Polje, then Devic monastery and a hundred or so other churches, followed by the persecution of monks and nuns. In these few horrendous days Albanian terrorists, assisted by KFOR and UNMIK, were successful in implementing a part of their plan, so that ethnic cleansing was almost completed in: Obilic, Kosovo Polje, Lipljan, Kosovska Kamenica… German soldiers from KFOR particularly excelled in their cooperation with the Albanian terrorists, in line with their glorious tradition in this part of the world. The perpetrators have never stood trial, nor will they, as long as the world is governed by this, so-called “international community”, which has rewarded the Albanians for these crimes against the Serbs in Kosovo and Metohija with the first state of terrorism and terrorists in the world.

Subconsciously, one always poses the question whether this evil should be talked about. For us coming from Kosovo, talking about it is the most difficult, but it’s even more difficult when the truth is kept silent, for, as old sages once noticed, “undoing makes a crime complete”. This is exactly what these rulers of lies and injustice hope for. Former NATO spokesman Jamie Shea once said: “Let us bomb the Serbs and remain calm, as they will soon forget all about it.” The message of this book is: do not be calm all of you who have committed crimes. By keeping silent, we have forgotten the name of the girl from the vicinity of Gnjilane who died, actually suffocated during an asthmatic fit on the administrative border with Kosovo and Metohija: American soldiers did not allow her parents to take her to a hospital in Vranje. Her agony lasted a few hours. Is this world better, do we feel better for forgetting her name and their undoing?

In the name of this oblivion, do we have the right to forget the name of the little Danilo, who made his first steps along with his parents after returning to Kosovo, and ended up massacred, along with dozens of other returnees? Among them were also Dragovic sisters, two young girls who had been so happy that morning for returning to their village: Mirjana got killed, and her sister was heavily wounded. In the same area, the responsibility of the English KFOR, a day before his eighteenth birthday, along with another thirteen mowers from Staro Gracko, the young Novica was killed. We have no right to keep silent and no one has the right to make us be silent. Speaking and testifying does not mean causing hatred and new crimes, but preventing those crimes from happening again. No one does this better than these children.

This small reminder was necessary to better understand the circumstances in which these children grow up and live their childhood, that they often want to forget, to understand their daily lives, where they often try to forget, and the future they fear.

And how they live, in happiness, or suffering, they say best themselves. In this introduction, only the big instances of evil have been described, those leaving scars on our souls. But power and water lack every day. How one lives without them, without freedom and so many more things, you will hear from these children – they are small, but big in so many respects.

When a friend of mine named Rastko gave me a few collections of children’s pieces last year, I took them and flapped through out of pure curiosity, because by that moment I had been convinced that such writings were much more an unfulfilled dream of parents than a genuine achievement of children. I read a few papers and turned silent. The work of this children, who had to face the dreadful reality of the life of Kosovo Serbs all too early, made me lose my breath.

And so this book came into being. Yet, to myself, its history is a bit longer. As it may be, when in the early nineties serious divisions started between Serbs and Albanians in Kosovo, they seemed to somehow first become visible in schools. The official story was that, on the one hand, Serbian children no longer needed to learn the Albanian language, while, on the other, Albanians refused to study in accordance with the official syllabus, requesting that their children should go to separate schools, and the like. At that time I wrote a joint address to Serbs and Albanians, more out of a premonition than because I knew what was about to happen. In the part in which I addressed the Serbs, I reminded them that language was a token of consciousness and an expression of the human mind, and that no one had the right to use it in order to divide people, for the noble role of language is quite the opposite – to create peace and harmony among human beings. On the other hand, my suggestion to the Albanians was that no one had the right to say – I am a parent, I will instill hatred into my child, that is my free will. Our children we owe to God, and to God we owe our love of them and their love of the world. No one wished to hear my address then, it was a lonely voice in a desert, and perhaps it still is.

I remain convinced, though, that man was not created at that moment in which he understood the power of tools, as we are made to believe watching the all-praised “Space Odyssey”, but rather at the moment in which he felt compassion and shed his first tear. Cain did not become a man when he realized that he had the weapons and power to kill his brother, but rather when he heard the voice of God, realized what he was doing, and ultimately repented. Since God is hardly an old DJ sitting among the clouds and playing his voice over a Hi-Fi system, this would have been the first time that a man heard the voice of his soul, the voice of man.

This book begins with the title “What is Freedom” by the little girl Andjela and ends in the title “A Gift Called Peace” by the young boy Luka. Between the two, there are ten years of hope, suffering, and turmoil. The book is a testimony by children born in Kosovo, around the venue of the Battle of Kosovo, that is the central part of the province, between Obilic and Lipljan, and Gracanica and Kosovo Polje, and this is certainly important for us if we wish to understand their experience of the world.

All the hope, love and gentleness given in this book come from the children, while all the gloom, bitterness, and bad words originate in the world surrounding them.

They say:

“Kosovo, my love, you are now in chain,

It is war and violence and helplessness that reign,

A bent down Serb, his face looking down,

Through you he walks, town after town.”

This book is a gem to help all those wishing to wake up come out of their dream, a dream lacking in reality.

If the prayers of these children and the powerful people in this world are addressed to the same source, let us remember what He said about freedom and peace:

“The truth will set you free.”

“Peace be with you.”

GUARDIANS OF THE SUN

Like grass between the rail’s tracks,

A child from Kosovo so much lacks.

Dragons in the sky leave them with no choice,

In pauses they must work, learn, grow, and rejoice.

Dear to all, they are noble and plain,

but no one is ready to come and remain.

You guard the Sun, the skies and your spark,

Never let others spread out their dark.

Although they are small, they will always say

” Crawling to the truth, you cannot make your way!”

Dragan Nicic Cinoberski

HOLOCIDE OVER SERBS IN KOSOVO AND METOHIJA

- CHILDREN SPEAK OUT -

In the early 21st century, in Europe, thanks to the “Merciful Angel”, the ultimate saint for our Christian brothers in America and Europe, in Serbia, in Kosovo and Metohija, after it had been occupied by NATO alliance in 1999, a generation of Serbian children grew up, not knowing the meaning of freedom, where the idea of the present leaders of the world is that they never should learn its meaning. They ask us if “this is something beautiful, or perhaps sacred…?” We leave it to the countries that took part in the bombardment of their country so as to prevent a “humanitarian disaster” to one day answer this question for them.

The Judeo-Christian civilization, i.e. its part made up of Europe and the United States, which, due to its globalist goals, often proclaims itself “the international community”, took exactly 1999 years to conceive of the most hypocritical, the most vicious, and the cruelest criminal enterprise in the history of the so-called mankind, or, perhaps the better word is unmanliness, under the guise of an angel showing mercy.

This project is a holocide, not genocide, because the aim of the plan was not only to kill and banish Serbs from Kosovo and Metohija, but also to rename the ethnically cleansed towns. Therefore, today, in Obilic, Urosevac, Srbica… not only is there no Serbian head, but there is no Serbian name, either. They are now Kastriot, Ferizaj, Skenderaj… Serbs are deleted from times present, past and future, from the memory, the space and time of Kosovo and Metohija.

Why is this holocide and not holocaust, why was it so that not only were Kosovo Serbs burnt down with their Orthodox temples, but the “international community”, embodied in the UN, has also issued a request that over 135 Serbian churches and monasteries that were incinerated in Kosovo and Metohija should be restored only if they are renamed as “Byzantine legacy of Kosovo people”, read: Albanians, because in Kosovo today there is no other people. According to the laws of this new state in Kosovo, there is no other people, because all the others are national minorities. And what would this really look like, if a constituent nation did not have a single monument in its state, but only endowments of a minority nation.

In June 1999, upon the entrance of NATO troops in Kosovo and Metohija, the persecution and ethnic cleansing of Serbs started. That year, by the end of the summer, all major towns in Kosovo and Metohija were ethnically cleansed: Pristina, Pec, Prizren, Gnjilane, Urosevac, Djakovica. All of them, except a part of Kosovska Mitrovica, were cleansed of Serbs. The methods the Albanian terrorists used for this, fervently supported by KFOR and UNMIK, included: murder, kidnapping, battering, rape, burning down of mothers with children, and other atrocities; however, a thing seen for the first time in the Balkans, obviously under the influence of US instructors, was public lynching. This is a cowardly way to express and execute collective justice, i.e. verdict. It is so popular in the tradition and practice of western nations, especially the US. Yet, it has remained virtually unknown among the often cruel, but always proud and dignified Balkan nations. This way, over 250,000 Serbs were banished from Kosovo and Metohija, and, with them, tens of thousands of Romanies, and even some disobedient Albanians. Over 150,000 Serbs who stayed in spite of this unseen terror, now live the life similar to that in safari reservations, as victims whose movement is restricted by barbed wire, while Albanians may shoot and wound children from their cars passing by, for the sake of their own pleasure or fun, or to give Serbs a warning of what the future holds. And all this before the watchful eyes and allowance of their mentors, the banners of UN, NATO and EU waving in the sky.

The second phase in the execution of the holocide of the international community and Albanian terrorists against the Serbs in Kosovo and Metohija started on 17 March 2004, where the idea was to complete the ethnic cleansing in small towns and start the ethnic cleansing of major Serbian villages. They started with shots again, aimed at a boy in Caglavica, went on with burning the last Serb in Prizren, then the Health Station in Kosovo Polje, then Devic monastery and a hundred or so other churches, followed by the persecution of monks and nuns. In these few horrendous days Albanian terrorists, assisted by KFOR and UNMIK, were successful in implementing a part of their plan, so that ethnic cleansing was almost completed in: Obilic, Kosovo Polje, Lipljan, Kosovska Kamenica… German soldiers from KFOR particularly excelled in their cooperation with the Albanian terrorists, in line with their glorious tradition in this part of the world. The perpetrators have never stood trial, nor will they, as long as the world is governed by this, so-called “international community”, which has rewarded the Albanians for these crimes against the Serbs in Kosovo and Metohija with the first state of terrorism and terrorists in the world.

Subconsciously, one always poses the question whether this evil should be talked about. For us coming from Kosovo, talking about it is the most difficult, but it’s even more difficult when the truth is kept silent, for, as old sages once noticed, “undoing makes a crime complete”. This is exactly what these rulers of lies and injustice hope for. Former NATO spokesman Jamie Shea once said: “Let us bomb the Serbs and remain calm, as they will soon forget all about it.” The message of this book is: do not be calm all of you who have committed crimes. By keeping silent, we have forgotten the name of the girl from the vicinity of Gnjilane who died, actually suffocated during an asthmatic fit on the administrative border with Kosovo and Metohija: American soldiers did not allow her parents to take her to a hospital in Vranje. Her agony lasted a few hours. Is this world better, do we feel better for forgetting her name and their undoing?

In the name of this oblivion, do we have the right to forget the name of the little Danilo, who made his first steps along with his parents after returning to Kosovo, and ended up massacred, along with dozens of other returnees? Among them were also Dragovic sisters, two young girls who had been so happy that morning for returning to their village: Mirjana got killed, and her sister was heavily wounded. In the same area, the responsibility of the English KFOR, a day before his eighteenth birthday, along with another thirteen mowers from Staro Gracko, the young Novica was killed. We have no right to keep silent and no one has the right to make us be silent. Speaking and testifying does not mean causing hatred and new crimes, but preventing those crimes from happening again. No one does this better than these children.

This small reminder was necessary to better understand the circumstances in which these children grow up and live their childhood, that they often want to forget, to understand their daily lives, where they often try to forget, and the future they fear.

And how they live, in happiness, or suffering, they say best themselves. In this introduction, only the big instances of evil have been described, those leaving scars on our souls. But power and water lack every day. How one lives without them, without freedom and so many more things, you will hear from these children – they are small, but big in so many respects.

When a friend of mine named Rastko gave me a few collections of children’s pieces last year, I took them and flapped through out of pure curiosity, because by that moment I had been convinced that such writings were much more an unfulfilled dream of parents than a genuine achievement of children. I read a few papers and turned silent. The work of this children, who had to face the dreadful reality of the life of Kosovo Serbs all too early, made me lose my breath.

And so this book came into being. Yet, to myself, its history is a bit longer. As it may be, when in the early nineties serious divisions started between Serbs and Albanians in Kosovo, they seemed to somehow first become visible in schools. The official story was that, on the one hand, Serbian children no longer needed to learn the Albanian language, while, on the other, Albanians refused to study in accordance with the official syllabus, requesting that their children should go to separate schools, and the like. At that time I wrote a joint address to Serbs and Albanians, more out of a premonition than because I knew what was about to happen. In the part in which I addressed the Serbs, I reminded them that language was a token of consciousness and an expression of the human mind, and that no one had the right to use it in order to divide people, for the noble role of language is quite the opposite – to create peace and harmony among human beings. On the other hand, my suggestion to the Albanians was that no one had the right to say – I am a parent, I will instill hatred into my child, that is my free will. Our children we owe to God, and to God we owe our love of them and their love of the world. No one wished to hear my address then, it was a lonely voice in a desert, and perhaps it still is.

I remain convinced, though, that man was not created at that moment in which he understood the power of tools, as we are made to believe watching the all-praised “Space Odyssey”, but rather at the moment in which he felt compassion and shed his first tear. Cain did not become a man when he realized that he had the weapons and power to kill his brother, but rather when he heard the voice of God, realized what he was doing, and ultimately repented. Since God is hardly an old DJ sitting among the clouds and playing his voice over a Hi-Fi system, this would have been the first time that a man heard the voice of his soul, the voice of man.

This book begins with the title “What is Freedom” by the little girl Andjela and ends in the title “A Gift Called Peace” by the young boy Luka. Between the two, there are ten years of hope, suffering, and turmoil. The book is a testimony by children born in Kosovo, around the venue of the Battle of Kosovo, that is the central part of the province, between Obilic and Lipljan, and Gracanica and Kosovo Polje, and this is certainly important for us if we wish to understand their experience of the world.

All the hope, love and gentleness given in this book come from the children, while all the gloom, bitterness, and bad words originate in the world surrounding them.

They say:

“Kosovo, my love, you are now in chain,

It is war and violence and helplessness that reign,

A bent down Serb, his face looking down,

Through you he walks, town after town.”

This book is a gem to help all those wishing to wake up come out of their dream, a dream lacking in reality.

If the prayers of these children and the powerful people in this world are addressed to the same source, let us remember what He said about freedom and peace:

“The truth will set you free.”

“Peace be with you.”

FIRST DO NO HARM: HUMANITARIAN INTERVENTION AND THE DESTRUCTION OF YUGOSLAVIA

Mr. Gibbs’ conclusions undoubtedly will provoke sharp disagreement, but “First Do No Harm” is a tour de force. He convincingly debunks Washington’s claim of humanitarian intervention

Doug Bandow

Even as they criticized the George W. Bush administration for invading Iraq, leading liberals defended Clinton administration war-making in the Balkans. Sharply challenging this positive assessment is David Gibbs of the University of Arizona. A man of the left, Mr. Gibbs nonetheless disputes the nostrums of so-called humanitarian intervention. His assertions are contentious but well-supported. Attacking Serbia turned out to be neither humanitarian nor prudent.

Perhaps Mr. Gibbs’ most controversial assertion is that “the containment of allies remained a major US objective” behind Washington’s Balkan policy. Mr. Gibbs too quickly dismisses the professed humanitarian objectives of allied officials – Secretary of State Madeleine K. Albright may really have seen Yugoslav President Slobodan Milosevic as Hitler reincarnated. Nevertheless, Mr. Gibbs offers an important antidote to the self-serving propaganda emanating from Washington and allied capitals.

For instance, Berlin lit the fuse for the Yugoslav explosion by backing Croatian and Slovenian independence without insisting upon protections for ethnic minorities – most importantly Croatian Serbs.

Mr. Gibbs’ most important success is demonstrating the enormous complexity of the multiple Balkan conflicts. The bloody disintegration of Yugoslavia involved a catastrophic mix of murderous local factions, brutal regional players and foolish Western decisions. Shamefully and tragically, U.S. policy consistently delayed peace and intensified conflict.

“First Do No Harm” highlights the many inconvenient truths of the Balkan imbroglio. For instance, Berlin lit the fuse for the Yugoslav explosion by backing Croatian and Slovenian independence without insisting upon protections for ethnic minorities – most importantly Croatian Serbs. Writes Mr. Gibbs: “In retrospect, Germany’s actions contained a heavy element of miscalculation and showed a tendency to underestimate the destructive consequences that the intervention might have.”

Notes Mr. Gibbs: “Franjo Tudjman was just as racist and aggressive as Milosevic; the persecution of ethnic Serbs in Croatia was just as morally objectionable as the Serb-perpetrated atrocities in Kosovo.” Little better were the Bosnian Muslims. Mr. Gibbs explains: “It is true that the Muslim soldiers engaged in significantly fewer atrocities than did their Serb counterparts, but this was because the Muslims had inferior weapons, not because of any basic moral difference between the two sides.”

Even more shocking was Washington’s coldblooded and counterproductive Realpolitik strategy of targeting only the Serbs. Notes Mr. Gibbs: “Franjo Tudjman was just as racist and aggressive as Milosevic; the persecution of ethnic Serbs in Croatia was just as morally objectionable as the Serb-perpetrated atrocities in Kosovo.” Little better were the Bosnian Muslims. Mr. Gibbs explains: “It is true that the Muslim soldiers engaged in significantly fewer atrocities than did their Serb counterparts, but this was because the Muslims had inferior weapons, not because of any basic moral difference between the two sides.”

Whether operating from a cynical desire to ensure America’s dominant role or a naive hope to forge a better settlement, Washington torpedoed proposed settlements. In early-1992, European mediation led to the Lisbon agreement, an untidy compromise among Croats, Muslims and Serbs in Bosnia. At Washington’s instigation, the Croats and Muslims reneged “and full-scale war commenced within two weeks,” Mr. Gibbs writes. Peaceful implementation was never assured, but had the agreement held, years of conflict – and tens of thousands of deaths – would have been avoided.

Clinton officials also encouraged Operation Storm, Croatia’s brutal assault on the Krajina Serbs. Promoting ethnic cleansing made a mockery of the Clinton administration’s humanitarian pretensions.

The Clinton administration followed suit when it blocked the so-called Vance-Owen plan. Notes Mr. Gibbs: “The US role was especially unfortunate, since a full peace accord might have been feasible at this point.”

Clinton officials also encouraged Operation Storm, Croatia’s brutal assault on the Krajina Serbs. Promoting ethnic cleansing made a mockery of the Clinton administration’s humanitarian pretensions. Notes Mr. Gibbs: “The Croatian atrocities embarrassed the United States, and some figures sought to distance themselves from the whole operation, at least in public.” Others, however, rationalized Croatian atrocities.

Mr. Gibbs never sugarcoats Serbian misbehavior. But here, too, there was “an element of moral complexity,” he explains. Regarding Kosovo, the tendency was to emphasize Serbian brutality, but “such perspectives ignore the history of Albanian provocations against Serbs that preceded the repression of 1989. The imposition of martial law followed years of oppression orchestrated primarily by the Albanians, with Serbs as victims,” he explains.

Moreover, the Kosovo Liberation Army engaged in brutal attacks designed to provoke Serbian retaliation. U.S. and European officials even termed the KLA a “terrorist organization” – until the Clinton administration decided to dismember Serbia. As part of its strategy, Washington attempted to impose an agreement at the conference in Rambouillet, France, which would have treated all of Serbia as a conquered nation. Europeans admitted that the agreement was designed for failure; Henry Kissinger called it “a terrible diplomatic document that should never have been presented in that form.”

Did Rambouillet result from incompetence or the desire to create a pretext for war? Mr. Gibbs leans toward the latter. In either case, Washington again hindered the peaceful resolution of a Balkan conflict.

The Clinton administration assumed that a short bombing campaign would force Serbian acquiescence. The Milosevic government instead responded by expelling hundreds of thousands of ethnic Albanians – a war crime, but one for which the administration shared responsibility. Once the fighting concluded, allied forces did little to stop ethnic Albanian brutality, which resulted in hundreds of deaths and the expulsion of a quarter million Serbs and other religious and ethnic minorities.

The Kosovo Liberation Army engaged in brutal attacks designed to provoke Serbian retaliation. U.S. and European officials even termed the KLA a “terrorist organization” – until the Clinton administration decided to dismember Serbia.

Mr. Gibbs’ conclusions undoubtedly will provoke sharp disagreement, but “First Do No Harm” is a tour de force. He convincingly debunks Washington’s claim of humanitarian intervention:

“It ignores the fact that the Western states helped provoke the war in 1991. And the US role in repeatedly blocking peace agreements that might have ended atrocities without military intervention seems inconsistent with any humanitarian motivation. These actions were certainly helpful in affirming the hegemonic role of the United States, and thus in advancing US interests. But they cannot be defended on moral grounds.”

Washington attempted to impose an agreement at the conference in Rambouillet, France, which would have treated all of Serbia as a conquered nation. Europeans admitted that the agreement was designed for failure; Henry Kissinger called it “a terrible diplomatic document that should never have been presented in that form.”

Mr. Gibbs concludes his invaluable book with a pessimistic assessment of humanitarian intervention more broadly. Look at Afghanistan, Haiti, Iraq, Somalia and the Balkans. “On what grounds should we assume that intervention will improve humanitarian conditions in the target country, rather than exacerbate them?” he asks. Washington needs to answer that question before undertaking another war allegedly on humanitarian grounds.

Doug Bandow is a senior fellow at the Cato Institute. A former special assistant to President Reagan, he is the author of several books, including “Foreign Follies: America’s New Global Empire” (Xulon Press).

Wsshington Times

У жару кампање о “довођењу у ред” српских медија кроз измене Закона о информисању, њени носиоци су, сасвим нормално, још једном “спиновали” дебату и скренули нам поглед са суштине.

Искључивим фокусирањем на један или више таблоида, њихове огромне мане, неодговорност и непоштовање етичких кодекса, губе се из вида, по мени, три кључна проблема данашњег српског медијског простора.

Најпре, ту је утицај на извештавање медија кроз контролу адвертајзинга. Стицај околности (или можда и није) довео је до тога да рекламни простор, односно главни извор прихода медија у Србији, буде у рукама пар људи који припадају истом политичко-идеолошком тиму. Напасти политичко-економске идеје и систем вредности за које се залажу “српске адвертајзинг власти” значи сигуран пут ка губитку огромног дела рекламног простора, и самим тим ка сигурној финансијској пропасти или маргинализацији утицаја сваког медија у Србији.

Други огроман проблем је контрола послушности новинара кроз одсуство поштовања према њима од стране власника медија – и приватних и државних. Године бесперспективног хонорарисања, лажна обећања о уговорима уз мизерне плате, дуги радни дани и кашњења с исплатама плата од по пар месеци до више од годину дана, довеле су новинарску професију у врло тешку ситуацију. Дошло је до “естрадизације” новинара – њиховог преласка на телевизије на којима могу и сами да имају привид да су чланови “џет сета” – или до њихове “ПР-изације”, односно попуњавања новинарима свих могућих радних места везаних за односе с јавношћу. Они остали стали муку муче с директивама надређених у глодурским (и владиним) кабинетима, извештавају о свету путем претраживања на Гуглу, све размишљајући о томе како да код куће саставе крај са крајем. Негде у том троуглу се и завршава њихов капацитет за побуну и промену.

Напасти политичко-економске идеје и систем вредности за које се залажу “српске адвертајзинг власти” значи сигуран пут ка губитку огромног дела рекламног простора, и самим тим ка сигурној финансијској пропасти или маргинализацији утицаја сваког медија у Србији.

Најзад, ту је контрола “призме гледања на свет”. Медији који одбијају неолиберални, прозападни поглед, или критикују политичке странке које промовишу тај поглед, аутоматски се сврставају у « ретроградне », « архаичне », « екстремистичке ». Извори информација српских медија су западне агенције које намећу оцене о ономе ко је « прозападни », « демократски », дакле « добар момак », и ономе ко је « националиста », « близак Русима », дакле « лош момак ». Критика политике Европске уније – чије је административно руководство на бриселском Шумановом тргу бестидно темпирало и координирало једнострано отцепљење Косова — лажно се поистовећује са одбацивањем свега вредног што постоји не само у Европској унији, већ и у европској цивилизацији уопште. Свакако, онима који контролишу данашњи « српски поглед на свет » кроз англо-амерички систем вредности (односно систем интереса), промене не одговарају. Не одговара им објективан, рационалан, смирен поглед на аргументацију везану за српска национална питања. Њима одговара “таблоидизација” дебате о српским националним интересима јер се у таквом живом блату сви учесници прљају, а српски медији све више тону и пропадају.

Снијегом соли овце
А насади квочку
Да му леже новце

Из песме «како живи Антунтун»
Григора Витеза

Пошто се Статут Војводине  налази у стању агоније, а регионализација Србије не може довољно брзо да рашчеречи нашу отаџбину на саставне делове, дух дубоко разочараних[1] аутономаша мора се хитно подићи. Ово се врши радикалним «медицинским» мерама. Тим пре, што у најмоћнијој странци на власти почињу да бивају видљива сукобљавања око Статута[2]. Хладна метална плоча дефибрилатора је већ прислоњна на аутономашке груди и чека се само «политичка воља», да се кроз металну површину пропусти још један «електрошок» финансијске шпекулације.

Овим треба повратити веру аутономашима у могућност да новосадска олигархија, заиста, може да води самосталну финансијску и инвестициону политику. Политичка олигархија хоће да се прикаже као плутократија. У условима општег финансијског краха, чији најтежи период свету тек предстоји, крајње је ризично буђење овакве аутономашке наде на самосталност, радикалним финансијским средствима.

Својевремено се покушало наметање покрајинског уставног акта кроз Статут АПВ-е, игнорисањем прописа који регулишу уставноправни статус Покрајине. Сада се покушава наметање нове јавне, финансијске покрајинске установе. Треба имати на уму да оснивање ове банке подржавају исти они политичари који су подржали и очигледно противуставни предлог Статута АПВ-е. Такође, треба имати на уму и чињеницу да издавањем хартија од вредности у периоду наилазеће кризе, ова банка може почети да врши емисиону делатност.

АП Војводина је, дакле, суштински, национализовала (у форми куповине новог пакета акција) најмоћнију финансијску установу Војводине, успешно развијану скоро две деценије. Овим начином је новосадски централизам, уз помоћ и сарадњу стручног кадра Ге 17 плус, приграбио установу коју су стварале најуспешније фирме и привредници Војводине.

Најава национализације наших новаца

У ванредно успешној Металс банци је, октобра прошле године, заведена принудна управа[3]. Тек недавно смо сазнали да ће већински власник Металс банке постати АП Војводина: «Преношењем потраживања ВФР-а[4] у активу нове развојне банке, најпре Фонд, а потом и Скупштина Војводине као оснивач покрајинског Фонда, очекује да на име уступљених потраживања стекне натполовичну већину акционарског капитала. До сада све процене указују да ће се после утврђивања реалне вредности капитала Металс банке и активе ВФР-а, Покрајина имати више од 51 одсто капитала у новој банци која ће, између осталог, финансирати развојне пројекте од значаја за Покрајину и локалне самоуправе на територији Војводине”, каже Петровић, кога је, у тандему са Ђорђем Јевтићем, директором Сектора контроле у Народној банци Србије, централна банка поставила за члана принудне управе у Металс банци 23. октобра ове године. Сигуран сам да ће тржиште адекватније евалуирати вредност њихових акција, као утржив берзански материјал. Са једним доминантним власником, АП Војводином, уз претпоставку да ће и до сада највећи, ДДОР Нови Сад, остати акционар, створиће се хомогена акционарска структура која ће моћи да манифестује власничко-управљачки потенцијал[5]». Одмах затим, изјаву у прилог преузимању банке од стране АП Војводине, дала је и принудна управа Металс банке[6].

Национализација наших новаца

На ову сагласност принудне управе и Покрајине, реаговао је одмах бивши управник Металс банке, Ананије Павићевић. Овог пута, изнео је  јавности у потпуности просту технологију којом су најуспешнију војвођанску приватну банку покрајинске и финансијске власти довеле у неликвидност. «Кључни моменат представља синхронизовано и планско повлачење депозита највећих депозитара: буџета АП Војводине, Фонда за капитална улагања, Фонда за развој Војводине и Гаранцијског фонда. Најава је стигла баш 10. октобра (…)Тог дана је из Извршног већа Војводине стигла најава да се повлачи милијарда депозита, и то прва половина суме 13, а друга 17. октобра. Додатна невоља је што је, према споразуму Извршног већа и банке, веће било обавезно да још две милијарде стави у депозит.

Председник ПИВ-а је већ присвојио политичку идеологију оних који су годинама градили и популарисали идеологију аутономаштва. Баш исто тако можемо очекивати да ће у Развојној банци Војводине завршити «наши новци». А наивни аутономаши веровали су да ће им они бити исплаћени на име «обештећења» због продаје НИС-а. У наредно време ће их Пајтић (са стејџа) у име и за рачун Динкића (из бекстејџа), варакати новим инвестиционим обећањима заснованим на тој вери.

Претходних неколико година, наиме, покрајина је у “Металс банци” стално држала између три и пет милијарди динара, а две милијарде депозита неплански је повукла још током другог и трећег квартала прошле године, када је, краће време, Срђан Петровић, актуелни принудни коуправник, био директор сектора за корпоративне послове»[7].

«Павићевић оптужује и Народну банку Србије, посебно заменика директора сектора за контролу банака Ђорђа Јевтића, сада, такође, принудног коуправника у “Металс банци”, тврдећи да је произвољно тумачио прописе. Тако је, на састанку 8. октобра, тражио да се, супротно одлуци Скупштине акционара, прошири Управни одбор са два “политички, партијски, подобна члана”, а једном службенику НБС допусти увид у платни промет и кретање ликвидности без решења НБС, што је одбијено (…)Бивши директор наводи да је НБС 22. октобра, на основу гаранција већих акционара и депозитара, пристала да “Металс банци” позајми новац за премошћавање неликвидности, али да сутрадан мења став и уводи принудну управу, мада до данас није речено који акционари су, наводно, тражили ову радикалну меру и колики је њихов удео у банци.[8]». Бивши директор је јавно упозорио акционаре да будућој управи Металс банке, претворене у покрајинску развојну, неће више бити циљ профит ове банке, већ кредитирање фирми блиских власти. Одмах потом је изгубио посао у банци коју је он практично потпуно развио[9]. Павићевић је разоткрио све «тајне» око увођења принудне управе у Металс банку[10]. До скора, знало се само да у Металс банци постоји огроман губитак, али не много више од тога[11].

Огромни успеси Металс банке су постизани недавно, у доба врхунца општег шпекулативног раста светске економије, који је трајао све до средине прошле године. Металс банка је тада била бржа и спретнија од многих других[12] домаћих банака. Чак и почетком светске економске кризе, Металс банка је остварила огроман успех емитовањем новог круга акција[13]. Успешност у емисионој делатности, створила је од Металс банке главни финансијски бренд са седиштем у Војводини.

Својевремено се покушало наметање покрајинског уставног акта кроз Статут АПВ-е, игнорисањем прописа који регулишу уставноправни статус Покрајине. Сада се покушава наметање нове јавне, финансијске покрајинске установе. Треба имати на уму да оснивање ове банке подржавају исти они политичари који су подржали и очигледно противуставни предлог Статута АПВ-е.

Непосредно пред преузимање банке од стране Покрајине, регулисан је начин «покривања дуга», по коме се продаја нових акција вршила будзашто у односу на ранију њихову цену: «Око 1,5 милијарди прошлогодишњег губитка “Металс банке” покриће се снижавањем номиналне цене акције са 12.800 на 5.500 динара, док ће 2,5 милијарди покрити докапитализација са милион акција по новој номиналној вредности. Већина старих акционара је куповала у емисијама 2006. и 2007. године по 36.000 и 52.000, а сада ће нови власник за акцију, уместо 450 и 600, платити само 60 евра[14]».

«Ананије Павићевић, председник Извршног одбора до увођења принудне управе, објашњава да је губитак рачуноводствена манипулација принудних управника како би се унапред дефинисаном купцу омогућило лако освајање доминантног пакета акција. Јер, тврди човек који је 18 година водио једину банке са А листинга, “Металс банка” је прошлу годину завршила са милијарду динара добити, док је губитак последица за пет милијарди увећане “исправке вредности потраживања и резерви за потенцијалне губитке”, по њему, крајње субјективне ставке у билансу. И принудни коуправници Срђан Петровић и Ђорђе Јовић су у једином медијском наступу признали да је ова категорија, непозната европском банкарском рачуноводству, “непрецизна, искуственог карактера”.[15]»

«Сумњу у веродостојност биланса “Металс банке” исказао је и ревизор “Дилојт и Туш”, опаском да је извештај рађен интерном рачуноводственом методом![16]»

«Ко би могао купити већи пакет акција?

Банкари типују да ће “Викторија оил” сигурно искористити прилику да увећа пет одсто власништва, купљених по 45 евра за акцију, али принудни коуправник Ђорђе Јовић се ових дана хвалио да је “покрајинска Влада нашла новац, те ће купити 51 одсто власништва”.

Ананије Павићевић је овог пута, изнео јавности у потпуности просту технологију којом су најуспешнију војвођанску приватну банку покрајинске и финансијске власти довеле у неликвидност. «Кључни моменат представља синхронизовано и планско повлачење депозита највећих депозитара: буџета АП Војводине, Фонда за капитална улагања, Фонда за развој Војводине и Гаранцијског фонда.

Откуд новац у екстремној буџетској стисци?

Како је “Новац” писао, 185 милијарди динара од продаје НИС-а Покрајина не може да користи и дала је на обртање уз камату равну референтној каматној стопи пре осам месеци. Прилив од 15 одсто доноси 18,5 милијарди динара, довољно да се купи 340.000 акција из емисије. Могуће и да ДДОР “Нови Сад”, власник 15 одсто, увећа портфељ[17]».

Ди су сад наши новци?

Председник ПИВ-а је од почетка аутономашког „блицкрига”, очигледно постао свестан колико хитно су том подухвату потребне и финансијске надлежности, па је најавио оснивање Развојне банке Војводине, на самом почетку светске економске кризе, септембра прошле године[18]: «Било би заиста добро да се што пре потврди Статут и донесе Закон о надлежностима, јер ће се тада сасвим прецизно знати које се функције и надлежности у финансирању из покрајинског буџета»[19]. Данас, када се Металс банка претвара у развојну банку, Пајтић се не осврће на своје раније речи и покрајинска власт граби Металс банку, без обзира што односни прописи нису донети.

Поједини аутори су разматрали сврху образовања војвођанске развојне банке у оквирима регионализације[20], односно као криминалну појаву[21]. Ипак, Војводина је постала власник Металс банке[22] докапитализацијом[23] која јој је, до почетка јула, дала ову банку у већинско власништво. Сaопштење које је тим поводом дато гласи: «…дана 14.07.2009. године са успехом је реализована XXV емисија обичних акција у вредности од 3.784.550.000,00 динара, односно 688.100 комада обичних акција номиналне вредности од  5.500,00 динара. Купци Аутономна покрајина Војводина и „ДДОР Нови Сад” а.д. Нови Сад, купили су све акције XXV емисије са CFI  кодом ESVUFR и ISIN бројем RSMETBE05070. Намена средстава која су прикупљена уписом и уплатом акција из  ове емисије је повећање основног капитала банке, постизање њене пуне ликвидности и солвентности, као и јачање конкурентске позиције на тржишту»[24].

Дакле, Покрајина је, улагањем још нешто више од четири милиона евра, добила власништво над Металс банком чије акције је плаћала по 60 евра, уместо да их плати 450 до 600 евра, колико су коштале кад их није продавала наметнута принудна управа, већ вољом акционара изабрана управа. А принудни управник Срђан Поповић је изјавио како «ће тржиште адекватније евалуирати вредност њихових акција, као утржив берзански материјал»[25].

Остало је још само да се формално укине принудна управа[26] Металс банке и да непосредну управу преузме Покрајина, која се до краја јуна домогла власништва над банком подобном да постане њена развојна банка[27]. У међувремену је постало извесно да не може рачунати да ће бити усвојен покрајински Статут ни ти да ће бити донети остали прописи који би били правни извор оснивања војвођанске Развојне банке. Сада је очигледно започет процес процеса претварања једне приватне банке у установу с јавним (покрајинским) овлашћењем за потребе покрајинских власти мимо или без обзира на његово правно утемељење. С тим у складу трегба подсетити да је за сада једини «правни» основ да ова Банка стекне абило каква јавна овлешћења, Предлог Статута АПВ[28] који ниема правну снагу. Коришћење јавних средстава покрајине (наших новаца), регулисано је Законом о Банкама[29] Републике Србије и другим прописима[30]. Ови прописи уопште не познају развојно банкарство као јавну надлежност. Сва о ва питања, као и питања односа Фонда за капитална улагања АПВ[31] са некаквим јавно-приватним развојним банкарством, тек би требало да буду предмет посебне анализе. Наравно, дужни смо да напоменемо како је покрајински Фонд за капитална улагања основан на основу изричитог прописа у важећем Статуту АПВ[32] (чл. 10. тачка 6). Међутим, пошто ни уједном правоснажном општем акту нема изричитог основа који би покрајини дао право на развојну банку, може се рећи како се развојо банкарство у Војводини «прориче». Српски банкарски прописи не помињу јавно развојно банкарство[33], па новосадско «прорицање» оваквог вида банкарства морамо тражити у копирању европских узора[34], али и у социјалистичкој, самоуправној историји Титовог доба.

Дакле, Покрајина је, улагањем још нешто више од четири милиона евра, добила власништво над Металс банком чије акције је плаћала по 60 евра, уместо да их плати 450 до 600 евра, колико су коштале кад их није продавала наметнута принудна управа, већ вољом акционара изабрана управа.

Смисао национализације наших новаца

Крајем 2008. године, изнео сам извесна предвиђања везана за улогу Металс банке у аутономашкој политици: «Сепаратистичком покрету у Војводини могла би да послужи установа као Металс банка, која би по договору с београдским финансијским властима постала покрајинска инвестициона банка и која би обећала војвођанској привреди куле и градове. Пошто почне велика криза ликвидности у Војводини, та банка би могла почети да издаје своје обвезнице и хартије од вредности. У евентуалној паници због опште неликвидности, могла би понуди краткотрајну наду у наплативост о којој смо говорили. У очају неликвидности, овим начином би се могло симулирати „плаћање” неких јавних обавеза парауставног поретка АП Војводине, након евентуалног усвајању  Статута. У општем хаосу би се та шпекулација могла завршити инфлацијом, може бити чак усклађеном са девалвацијом динара (која ће кроз неко време бити неминовна).

Покрајински медији би могли, по обичају, за све невоље опет оптужити Београд, уз синхронизовану подршку београдских нихилиста. Међутим, колико год радикални били, ни аутономаши се овим конструкцијама не заваравају. Ова врста шпекулације је тешко могућа, а и кад би и била вероватна, кратко би трајала и јако би компромитовала војвођанску аутономију. Због ескалације кризе ликвидности на Западу, мало је вероватно да може бити озбиљног напада на својину Газпрома у НИС-у у коме руска фирма учествује са 51% власништва. После пропасти Западног „гасног блицкрига” у Украјини, мало је вероватно како ће у Војводини доћи до устанка против „Руског капитала, који је за друштво исто што и сида за тело” како својевремено рече шеф ЛСВ. У општој пропасти шпекулације, свакој банци ће добро доћи пословни односи са руским партнерима. А да подсетимо, Металс банка, коју смо узели за пример, одавно учествује у пословима са чланицама ЗНД, пре свега са Русијом, земљом која је врло свесна да је пројекат сепарације Војводине од Србије, пре свега, „нелојална конкуренција” интересима њене привреде у Средњој Европи и на Балкану»[35].

Покрајински Фонд за капитална улагања је основан на основу изричитог прописа у важећем Статуту АПВ (чл. 10. тачка 6). Међутим, пошто ни у једном правоснажном општем акту нема изричитог основа који би покрајини дао право на развојну банку, може се рећи како се развојо банкарство у Војводини «прориче».

Металс банка, захваљујући пословним везама с фирмама из заједнице независних држава[36] може дивно одиграти улогу «моста» према Истоку.Тиме би они београдски и новосадски политичари, који су недавно против интереса Газпрома подржавали радикални аутономашки Статут, мотивисали интересне кругове из ЗНД да их толеришу. Јер, једноставно, не постоји друга банка која би одиграла улогу као Металс, а Руси су «самозатварањем» српског одељења ОТП банке[37], онемогућени да купе банку у Србији са развијеном инфраструктуром.

Премудрошћу, пазимо!

Било да је сврха претварања Металс банке у развојну банку Војводине, враћање «наших новаца» добијених продајом НИС-а банци, којом ће вероватно руководити кадар Ге 17 плус, или вршење нових шпекулација с благајничким записима, једно је сигурно: формирање Развојне банке Војводине, мимо доношења нових законских прописа који би то омогућили, демонстрација је финансијске моћи групе унутар владајуће коалиције која се противи председнику Србије. Још почетком ове године, било је видљиво како Динкић и Пајтић фингирају међусобни сукоб[38], «да се Власи не досете». Требало је само «добити време» док се не остваре финансијски услови за чврсту финансијску контролу Војводине из једног финансијског центра у Новом Саду, који је под контролом кадрова лојалних Млађану Динкићу, а у политичкој користи Бојана Пајтића.

Металс банка, захваљујући пословним везама с фирмама из заједнице независних држава може дивно одиграти улогу «моста» према Истоку. Тиме би они београдски и новосадски политичари, који су недавно против интереса Газпрома подржавали радикални аутономашки Статут, мотивисали интересне кругове из ЗНД да их толеришу. Јер, једноставно, не постоји друга банка која би одиграла улогу као Металс, а Руси су «самозатварањем» српског одељења ОТП банке , онемогућени да купе банку у Србији са развијеном инфраструктуром.

Ето у шта су уложени «наши новци». Председник ПИВ-а је већ присвојио политичку идеологију оних који су годинама градили и популарисали идеологију аутономаштва. Баш исто тако можемо очекивати да ће у Развојној банци Војводине завршити «наши новци». А наивни аутономаши веровали су да ће им они бити исплаћени на име «обештећења» због продаје НИС-а. У наредно време ће их Пајтић (са стејџа) у име и за рачун Динкића (из бекстејџа), варакати новим инвестиционим обећањима заснованим на тој вери.

АП Војводина је, дакле, суштински, национализовала (у форми куповине новог пакета акција) најмоћнију финансијску установу Војводине, успешно развијану скоро две деценије. Овим начином је новосадски централизам, уз помоћ и сарадњу стручног кадра Ге 17 плус, приграбио установу коју су стварале најуспешније фирме и привредници Војводине.  Преузимање Металс банке је припремњено синхронизованим повлачењем «јавних новаца» низа покрајинских јавних предузећа. Потом је Металс банци, сагласношћу и сарадњом кадрова Ге 17 плус из Београда, натурен револуционарни комитет, који је омогућио да највећа приватна војвођанска банка постане државна. Тако се обнавља стара бољшевичка пракса. Само, овог пута ће изостати они кредити којих се сећају Титови аутономаши. Светска криза ће трајати бар десет година и будућност пред нама је сасвим неизвесна.

Упутнице:

---

[1] Поповић, Александра: Статут је наставак Милошевићеве централистичке политике; Политика, 20. 7. 2009. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Statut-je-nastavak-Milosheviceve-centralistichke-politike.sr.html

[2] Валтнер Лидија, Чонградин Снежана: Размирице унутар ДС избиле у јавност; Данас, 16. 7. 2009.

www.danas.rs

http://www.danas.rs/vesti/politika/razmirice_unutar_ds_izbile_u_javnost_.56.html?news_id=166763

П. В: Параграфи Статута се искривили; Вечерње новости, 20. 7. 2009.

www.novosti.rs

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=151559&title_add=Paragrafi%20Statuta%20se%20iskrivili&kword_add=statut%20vojvodine%2C%20demokratska%20stranka

[3] Народна банка увела принудне мере у Металс банку, Бета, 24. октобар, 2008,

www.tv-avala.com

http://www.tv-avala.com/live/Biznis?contentId=17172

[4] Војвођански фонд за развој, прим. аут.

[5] Петровић, Срђан: Држава преузима металс банку; Емпортал, 27. 12. 2008.

www.emportal.rs

http://www.emportal.rs/vesti/srbija/74199.html

[6] Металс банка постаје развојна банка Војводине? РТВ, 28. 12. 2008.

www.rtv.rs

http://www.rtv.rs/sr/vesti/privreda/novac/2008_12_28/vest_104578.jsp

[7] Лазић, Иван: Власт изиграла металс банку; Блиц, 13. 1. 2009;

www.blic.rs

http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=76675

[8] Ibidem.

[9] Ib.

[10] Ћућило, Ненад, Случај Металс банка” и даље обавијен велом тајне; Бизнис новине; 22. 10. 2008,

www.biznisnovine.com

http://www.biznisnovine.com/cms/item/stories/sr.html?view=story&id=15586

[11] Бета. Губитак Металс банке у 2008. четири милијарде динара; 15. 5. 2009.

http://www.naslovi.net/izvor/beta/1155877

[12] Нова емисија акција Металс банке; Б92, 5. 3. 2007.

www.b92.net

http://www.b92.net//biz/vesti/srbija.php?yyyy=2007&mm=02&dd=21&nav_id=233581%20,%20http://www.b92.net//biz/vesti/srbija.php?yyyy=2007&mm=03&dd=05&nav_id=235193

[13] Р. Б: Одобрена емисија акција Металс банке од 36 милиона евра, Данас, 1. 10. 2008.

www.danas.rs

http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/odobrena_emisija_akcija_metals_banke_od_36_miliona_evra_.4.html?news_id=141119

[14] Ж. Л: Новац од НИС-а купује Металс банку; Блиц, 27. 6. 2009.

www.blic.rs

http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=99082

[15] Ibidem.

[16] Ib.

[17] Ib.

[18] Војводина – више од аутономије, мање од независности, глас Јавности, 14. 9. 2008

www.mail-archive.com

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg42559.html

[19] Одговорност бившег министра: Б92, 17. 1. 2009;

www.b92.net

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=01&dd=17&nav_id=339722

[20] Лекић; Славољуб: План напада – регионализација Србије; Нова српска политичака мисао, 23. 6. 2009.

www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/plan-napada-regionalizacija-srbije.html#_ftn30

[21] Јовановић, Наташа. Отимање у служби нове државе, Печат, 28. 5. 2009.

www.pecatmagazin.com

http://www.pecatmagazin.com/2009/05/28/29maj-2009-2

[22] Поповић, Алекандар: Војводина власник Металс банке; Политика, 2. 7. 2009.

www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Vojvodina-vlasnik-Metals-banke.sr.html

[23] Докапитализована Металс банка, Бизнис: 17. 7. 2009.

www.biznisnovine.com

http://www.biznisnovine.com/cms/item/stories/sr.html?view=story&id=37388

[24] Саопштење поводом докапитализације Металс банк; БС посл. Магазин, 17. 7. 2009;

www.poslovnimagazin.biz

http://www.poslovnimagazin.biz/magazin/metals-banka-saopstenje-povodom-povecanja-kapitala-banke-28-1973

[25] Металс банка постаје развојна банка Војводине? РТВ, 28. 12. 2008.

www.rtv.rs

http://www.rtv.rs/sr/vesti/privreda/novac/2008_12_28/vest_104578.jsp

[26] Металс банка: НБС ускоро укида принудну управу; Бс пословни магазин,24. 7. 2009.

www.poslovnimagazin.biz

http://www.poslovnimagazin.biz/magazin/metals-banka-nbs-uskoro-ukida-prinudnu-upravu-28-1983

[27] Поповић, Александар: Стартовала Војвођанска развојна банка; Политика, 24. 7. 2009.

www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Startovala-vojvodjanska-razvojna-banka.lt.html

[28] На сајту ПИВ АПВ је 21. 10. Предлог Статута АПВ погрешно назван Статутом АПВ.

Види: www.eib.org

http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_docman&task=cat_view&gid=19&dir=DESC&order=date&limit=5&limitstart=10 .

Овим се јавности сугерише да је реч о акту који је правоснажан, што наравно није истина. Највиши самостални правоснажни акт покрајине је Статут АПВ из 1991. године; Службени лист Војводине, бр. 17/91;

http://www.puma.vojvodina.sr.gov.yu/dokumenti/zakoni/Statut_APV.pdf

[29] Закон о банкама, Службени глсник Републике Србије, 107/05; Објављ. На сајту Владе Реп. Србије, 28. 10. 2005; www.parlament.sr.gov.yu

http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=314&t=Z# .

[30] Прописи о банкарству на сајту НБС: www.nbs.yu

http://www.nbs.yu/export/internet/cirilica/20/index.html

[31] http://www.fkuapv.org/info/vesti.html?start=45

[32] је Статут АПВ из 1991. године; Службени лист Војводине, бр. 17/91; Чл. 10, тачка 6.

[33] У Србији постоји једна банка која је по свом називу «развојна». Ради се о «Српској експортно развојној банци» из Београда:

http://www.portir.com/srbija-poslovni-imenik/S/Srpska_Exportno_Razvojna_Banka_Beograd_44025.html

Занимљиво је да «развојно банкарство» као својеврсна идеолошка вредност и проблем, постоји у суседној БиХ: Домљан, Вјекослав; Гдје смо икако смо, Кругови босанскохерцеговачке економије, Forum Bosnae, 43/2008.

Развојна банка Федерације Бих: http://www.ibf-bih.ba/bos/default.wbsp

НЛБ, Развојна банка Бањалука: http://www.nlbrazvojnabanka.com/Default.aspx

Инвестиционо-развојна банка Републике Српске: http://www.irbrs.net/Investiranje.aspx?id=56&par=50&lang=lat

Хаџовић, Е: Ентитетске развојне банке по истој матрици финансирају Копању и Радоњчића;

http://www.bhdani.com/print.asp?kat=fok&broj_id=613&tekst_rb=3

Најзад, треба напоменути да у суседству постоји активност Исламске развојне банке: Исламска народна банка из Џеде спремна за улагања у БиХ; Медијаинфо.ба, 7. 11. 2008;

http://www.mediainfo.ba/index.php/200811074384/BiH/Islamska-razvojna-banka-iz-Dzede-spremna-za-ulaganja-u-BiH.html

[34] European investment bank: www.eib.org

[35] Ковачев, Душан: Новосадска финансијска паланка;

[36] Међународна заједница која обухвата простор бившег СССР, без три прибалтичке републике и Грузије.

http://www.cisstat.com/rus/cis-1.htm

[37] ОТП банка затвара 11 филијала; РТС, 16. 3. 2009; www.rts.rs

[38] Ковачев, Душан: Динкић против Пајтића; Нова српска политичка мисао, 18. 3. 2009;

www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dinkic-protiv-pajtica-q.html

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у.  Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Трифковић: Такво опредељење депримира, али не изненађује. Доминантни део тренутне Владе Србије чине људи који нису мотивисани националним и државним, већ личним и страначким интересима. То се одражава у буквално сваком аспекту њихове политике, од економије и финансија до културе и информисања. На плану спољне и војно-безбедносне политике, међутим, јаз између њихове лично функционалне, али системски дисфункционалне, мотивације има потенцијално најтеже дугорочне последице и стога треба да буде предмет јавне дебате која је до сада, нажалост, изостала.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Трифковић: Референдум, наравно! Реч је о пресудном питању, ништа мање значајном за будућност Србије од Устава, о коме су грађани такође имали прилику да се директно изјасне. Не сме се допустити наставак праксе из лета 2005. године, када је тадашњи министар иностраних послова Драшковић, закулисно и на мала врата, потписао срамни споразум са Схефером којим је НАТО добио право неограниченог транзита преко српске територије, а особље Алијансе за Србију понижавајући екстериторијални статус.

Референдум, наравно! Реч је о пресудном питању, ништа мање значајном за будућност Србије од Устава, о коме су грађани такође имали прилику да се директно изјасне.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима, издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Трифковић: Не желим да дајем неко своје тумачење. Довољно је погледати искуства других земаља, нпр. Пољске, Чешке и Мађарске, које су ушле у НАТО током протеклих година: набавка прескупог наоружања и опреме у име стандардизације, амерички притисци за куповину ловачких апарата произведених у САД-а који су савршено непотребни за одбрану тих земаља, колапс домаће војне индустрије.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Трифковић: Чланство уопште не гаратује да ће спорови међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин. Конкретно, евентуални сукоби између Србије и муслиманских власти у Сарајеву око статуса Републике Српске (чију ликвидацију желе водеће силе НАТО), Србије и Албаније око статуса Косова, или Србије и Хрватске по питању повратка избеглица и њихових права, не би били арбитрирани повољније по Србе него до сада. Добар пример пружа сукоб између Грчке и Турске. Турска је 1974. године извршила илегалну инвазију Кипра и етнички очистила Грке са северног дела острва. Ово је, наравно, изазвало гнев Грка и било је катастрофално по грчке националне интересе, али је Грчка била немоћна да ма шта учини. Обе земље су чланице НАТО-савеза, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, током читаве кипарске кризе било је јасно да америчка страна нагиње Турској, не зато што су Турци у овом случају имали право и правду на својој страни, већ зато што су САД сматрале Турску далеко важнијим стратешким партнером.

Tреба бити начисто да НАТО није предуслов за чланство у ЕУ-и. Од 27 земаља-чланица чак шест њих (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Малта, Кипар) нису у НАТО -у, немају намеру да траже чланство, нити ико на њих врши притисак да то учине.

Поборници уласка у НАТО помињу и европске интеграције из којих Србија не треба да буде искључена. Међутим, ако Србији заиста треба та, до даљњег недостижна, бриселска улазница (што је у најмању руку дискутабилно), треба бити начисто да НАТО није предуслов за чланство у ЕУ-и. Од 27 земаља-чланица чак шест њих (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Малта, Кипар) нису у НАТО -у, немају намеру да траже чланство, нити ико на њих врши притисак да то учине.

Осим тога, уласком у НАТО држава пристаје на ограничење свог суверенитета и подвргавање увиду и контроли спољних фактора. Страним обавештајцима више неће бити потребно да информације локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама, они ће их са пуним правом тражити и добијати на тацни. Партнерство за мир, као што смо се уверили, представљало је само први корак у процесу који захтева потпуно подвргавање војске “цивилној контроли” – по рецептури г. Шутановца и њему сличних, наравно. Када видимо ко су “контролори”, домаћи који су нам барем знани и страни који то нису, схватићемо катастрофалне последице таквог захвата. Све је то, нажалост, савршено у духу решености актуелне власти у Београду да се разграде све институције, од Војске РС до САНУ, где концепт дефинисања и очувања српских националних интереса још увек није сасвим искорењен.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Трифковић: Непотребно је истицати моралну проблематику уласка у организацију која је 1999. године Србију без повода напала, а потом окупирала део њене суверене територије са које су Срби протерани. Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе.

Трифковић: Немам ништа против да се наведени „аргумент” артикулише као јасно и гласно изречен став поборника уласка у НАТО. Било би поштено да се они тиме легитимишу као поборници става да закулисне, хладноратовске игре, одавно упокојеног комунистичког диктатора, једне већ 18 година непостојеће државе и дан данас обавезују Србе који у доношењу његових одлука нису учествовали – штавише и милионе њих који у време доношења тих одлука нису били ни рођени.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Трифковић: Ово је битно питање које изискује нешто детаљнији одговор. Неоконзервативни стратези који су водили спољну политику под Бушом и њихове колеге које настављају да је воде у неолибералном руху под Обамом, сматрају да су са Србијом посао привели крају. Од стезања обруча око Русије, ширењем НАТО дуж северне обале Црног мора не одустају, од уплитања на Блиском Истоку још мање. Још увек су убеђени да хегемонију САД-а могу да одрже и у наредним деценијама. Затварају очи пред чињеницом да, после кратког периода америчке монополарне глобалне доминације (1991-2008), подела светске моћи добија карактеристике асиметричне мултиполарности.

Русија, Кина, Индија, Иран и Бразил нису још монолитни „БРИК”, али су свесне потребе сузбијања глобалног хегемона који не зна своју меру. Знају да сходно националној безбедносној стратегији, прокламованој септембра 2002.године, САД не признају постојање ма које тачке на кугли земаљској која није „витални амерички интерес” – од Израела до Кореје, од Ирака до Пакистана, од Грузије до Косова. Званични Вашингтон још не схвата да доктрина глобалног интервенционизма, која баш сваки кутак глобуса третира као америчко двориште, мора имати за последицу стварање контра-коалиције, попут оних које су дошле главе Наполеону, Кајзеру и Хитлеру. Питање је да ли ће, када и по којој цени за себе и остали свет, ову чињеницу схватити творци спољне политике још увек најмоћније земље света. Није спорно, пак, да је зенит њене бахато разуздане моћи достигнут управо марта 1999.године и да је сада за нама. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да ту чињеницу напокон спознају и да из ње извуку одговарајуће поуке за опстанак српске државе и народа.

У тренутку крајње рањивости, последњи је час да Србија свој политички дискурс и стратегију опстанка не заснива на примерима маршала Филипа Петена и Видкуна Квислинга, већ на искуствима кнеза Милоша Обреновића и поукама Николе Макијавелија.

У следећој деценији Србима прети додатна двострука опасност. Прети им даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове демографски и економски исцрпљене државе чинити само оно на шта ама баш нико други не претендује. Прети им истовремени захтев приклањања културним обрасцима западне постмодерне, како би доказали своју зрелост за учешће у, наводно неминовним, процесима „евро-атланских интеграција”.

Да би Србија тим изазовима успешно одговорила, останак ван НАТО савеза представља битан предуслов. Неутралност, уз диверзификацију билатералних савезништава са противницима глобалног хегемонизма, није сама по себи довољна за опстанак, али свакако јесте услов опстанка. У тренутку крајње рањивости, последњи је час да Србија свој политички дискурс и стратегију опстанка не заснива на примерима маршала Филипа Петена и Видкуна Квислинга, већ на искуствима кнеза Милоша Обреновића и поукама Николе Макијавелија.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богданa Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”

На први поглед, овакво питање делује сасвим нелогично. Логично би било питати рецимо «има ли пилота у авиону» или «има ли шофера у камиону»? Међутим, револуционарна левица каткад у пракси поставља баш парадоксална питања. Она нису логична, али имају смисла.

Замислимо да је Србија један велики стари камион. Рецимо, «Дајц» или «ФАП» или неки сличан модел. Замислимо да је тај камион пун путника којима је мука од вожње «по шумама и горама наше земље поносне», а који су се сви договорили да њиме оду на фестивал пива у Минхен. Скупљали паре, припремили сендвиче за уз пут, скували кафу, сипали је у термосе, припремили и неку цркавицу за провод и за купити понешто, добро се исвађали где ће, поред кога ће и поред кога неће ко да седи. Потом су бирали, па мењали шофере, погађали се око надница и дневница, плаћали скупе поправке возила, чак променили и гуме. Све у једном циљу – да би стигли на фешту у Мнихен у заказано време.

Није ли слично изгледала и српска транзиција? Ипак, наш транзициони «ФАП» није стигао на време тамо где смо тако жарко желели. Пуно смо лутали преспорим возилом. Фестивал пива је био и прошао. Журка је завршена. Или, без алегорије, Европска Унија је завршила с позивањем у чланство. И она је сада већ у проблему. Превише се јело и пило, па је Унија одлучила да бар десетак година штеди. Током времена штедње неће да сазива госте на пиво док не отплати дугове.

Пред страшном истином како више нисмо пивџије, сви у српском транзиционом камиону су занемели. «Године су прошле пуне мука», па нико не сме ни да помисли да се после напорног и дугог пута врати кући где их чека родбина гладна «истинитих легенди» из «земље обећане». И шта сад да се ради? Наравно, као што је увек бивало пред неминовним разочарењима у утопију, разматрају се недостижна, парадоксална решења.

Тако сада у српском транзиционом камиону, путници размишљају да уместо шофера (он је крив, а не ми), треба да унајме пилота, јер замишљају да је «фестивал пива» негде на Месецу или Марсу. При том се наравно заборавља да смо у старом камиону (који ни горива нема за пут до куће), а кроз свемир се не лети авионом, него свемирским бродом. Нема везе ни то што је овај наш нови циљ још недостижнији, он је тиме само још реалнији. Уосталом, зар «другови» на Западу и сами не верују у сличне ствари? Ено, Америка верује да ће убрзано изаћи из кризе. Европска Унија верује како је довољно да се постави плиновод, па ће гас сам доћи да нас греје и кува нам ручак.

Све ово по мало личи на једну шведску бајку у којој једна баба врача да јој новац дође у кућу, па потом оде на пијацу да се размени за бакалук, који се после сам скува и тако баба има ручак. Јадни ли смо ако верујемо у овај «шведски» модел. А још јаднији ако се радујемо што ће «огањ самотвор» кувати ручак неком другоме. Нама ће бити мило. Кад се наједу они који су бољи од нас, као да смо и ми сити.

Загреб, јула – Био је то културни догађај у Загребу. Свечаном седницом скупштине у Концертној дворани „Ватрослав Лисински” Српско културно друштво „Просвјета” недавно је прославило 65 година од свог оснивања. Увече, у препуној истој дворани, пред одушевљеном публиком поводом тога урнебесни наступ имао је реномирани фолклорни ансамбл „Коло” из Београда. Свечаностима су присуствовали и разменили речи пријатељства и сарадње министри културе Србије и Хрватске Небојша Брадић и Божо Бишкупић, као и представник Срба у Влади РХ потпредседник Слободан Узелац.

Идеја о оснивању СКД „Просвјета” као централне културне институције Срба у Хрватској настала је у Српском клубу већника ЗАВНОХ-а 1944. године, током народноослободилачке борбе, и остварена је те године у Глини. Мукотрпно је стасала и стајала на ноге у условима све потиснутијих могућности националног испољавања тадашњег тврдог једнопартијског система, једно време је и замрла као својеврсна „колатерална штета” краха хрватског „маспока” почетком седамдесетих, а затим је активност обновљена 1990. године с променом друштвених околности у целој тадашњој Југославији која је бројала своје последње дане.
Та њена историја је мање-више позната, а шта је „Просвјета” данас и шта значи за преосталу српску националну заједницу у Хрватској, упитали смо председника Друштва Чедомира Вишњића.

- Суштински значај и улога „Просвјете” проистиче из чињенице да је једна врло озбиљно схваћена културна аутономија Срба у Републици Хрватској наш оперативни циљ и наша тренутна могућност. У овом тренутку Срба у Хрватској она је и академија наука, и централна библиотека и њихово централно фолклорно друштво итд. Ми, наравно, при том трпимо највише од стварности, од друштвене стварности живота Срба у РХ. И, ако бих одмах морао рећи у чему је највећи проблем у раду „Просвјете”, онда је то свакако чињеница да је „Просвјети” боље и лакше него самом народу по деловима терена на којем тај народ живи, због тога што је укупна ситуација још увек прилично тешка – каже нам Вишњић и додаје:

Културна аутономија Срба у Хрватској наш је оперативни циљ и наша тренутна могућност – каже председник СКД „Просвјета” Чедомир Вишњић поводом 65. годишњице њеног оснивања.

- У ових 15-16 година колико је прошло од последњег успешног покушаја њене обнове рада, „Просвјета” је полако расла. Од једног пројекта који је настао у врло тешком времену и који је у доживљају хрватских власти био помало и алиби пројект, ми смо успели да се отмемо и да од нечега што, од друге стране, није било поштено замишљено створимо поштен пројекат. „Просвјета” је у овом тренутку национална институција која, по мом мишљењу, часно стоји у реду институција нашег народа, дели судбину тог народа и то је, дакако, тешко.

Одговарајући на наша питања, Чедомир Вишњић, такође, каже да СКД „Просвјета” сада има добру библиотеку, солидан фолклорни ансамбл, значајну издавачку делатност, а на овој свечаној скупштини покренута је иницијатива за обнову рада Музеја Срба у Хрватској.

О сарадњи „Просвјете” са Србијом, Чедомир Вишњић нам каже:

- Осећа се напредак. Од појединих министарстава којима се обраћамо у новије време редовно добијамо помоћ. Оно до чега нам је посебно стало, и што сматрамо да је и пред Републиком Србијом, јесте профилирање и уобличавање једне сувисле и смислене политике, и културне и сваке друге, према Србима у окружењу, према Србима у земљама бивше Југославије. Нема нико проблема са Србима у Француској или Данској, али положај Срба, од Македоније, Црне Горе, БиХ, Хрватске па и до Словеније, захтева врло пажљив однос и бављење њиме. Србија има на то право, а ми такву сарадњу желимо. И мислим да су отворена врата за живљу комуникацију и за бољи однос.

- Оно што је, по мом мишљењу, показатељ животности пројекта „Просвјете” јесте чињеница која се полако пробија – да нам се појављују млади људи који желе да се баве судбином и културом Срба у Хрватској – указује Вишњић, и додаје да у томе види неколико узрока. Један је да има младих људи, паметних, који виде да се са позиције Срба у Хрватској не бави само културом народа Лике, Кордуна, Баније итд., него да се са тог места мирно и слободно може бавити целином хрватско-српског контекста до којег њима јесте стало.

У „Просвјети” је, између осталог, покренут капитални истраживачки и издавачки пројекат: Регистар културне баштине Срба у РХ, о чему нам Вишњић каже:
- Идеја је била једноставна. У појединим деловима Хрватске, где су некад биле наше православне цркве, данас се срећемо са густишем купина и трњем. Те рушевине ускоро неће имати ни ко да препозна. А у овом тренутку још имамо младих образованих људи који хоће да ту баштину евидентирају и који хоће да се за њу и брину. Дакле, да поштено пратимо и наше нестајање на појединим позицијама. Задатак пројекта је да ослика и опише све што је остало иза нас, све оно о чему успевамо, али и оно о чему не успевамо да се бринемо.

Тај дугогодишњи пројекат захтева екипу истраживача – објашњава Вишњић – а биће увод у идући, Лексикон Срба у Хрватској. „То су ти наши истраживачко-издавачки пројекти којима желимо да сами себе лоцирамо на интелектуалној и институционалној сцени и Хрватске и Србије. И, наравно, да тражимо и сарадњу, јер хоћемо да будемо сарадници културних институција обе земље.

Политика, 28. 07. 2009.