avg 31
Nebojša Bakarec: Sve može da prođe
icon1 Nebojša Bakarec | icon2 Blogovi | icon4 08 31st, 2009| icon3No Comments »

gallery_7244_141_16126U spinovanoj Srbiji gotovo sve može da prođe. Vlast samo zavrti čigru, medijski vrtuljak i “voila“…Sve postaje moguće. Javnost guta sve. U tom svetlu treba posmatrati i položaj Liberalno demokratske partije. Položaj je šizofren, ali ugodan (koga briga za šizofreniju). LDP je vlast i “de facto” i “de iure” (npr. u Beogradu i mnogim opštinama) . Zvanično ipak, nije u Vladi Srbije. Međutim, kada god vlasti nedostaju glasovi u parlamentu, LDP daje podršku. Jasno je da LDP nije opoziciona stranka, već je VLAST. Ali, LDP, stvara medijsku, javnu sliku da je opozicija. Na rečima su opozicija a na delu vlast. I to kod građana uglavnom prolazi jer se to spinuje, odnosno takvo lažno stanje stvari odgovara onim strankama koje kontrolišu medije i koje u Vladi jesu. LDP je kao pola riba pola devojka ali ne sirena, već pre kao obrnuta sirena, stvorenje sa glavom i pola tela ribe i nogama devojke. I nose mini suknju. I kažu da su NAJ, NAJ…Sve ovo nije potrebno dokazivati jer je postalo sasvim jasno tokom petnaest meseci ovog režima. Jedino, što je i licemerno, pored toga što je šizofreno.

I tako, na sajtu „E-novina, “ jednom od glasila iz miljea LDP i „Peščanika“, osvanu apel pod šifrom „hitno” za pomoć e-novinama. E…e…Citiram :  “Dosadašnji vlasnik portala povukao se iz posla : e-novine ostale su u vlasništvu i na upravljanje zaposlenima” ( e baš mi je žao što se oni šutiraju ispod stola sa Đilasom i Šaperom – mada primećujem da e-novine ne pominju ime tog dosadašnjeg vlasnika njihovog portala) . Citiram dalje : „ Medijska situacija u Srbiji u kojoj nekoliko ljudi iz okruženja Borisa Tadića imaju korporativnu moć nad medijima jer njihove agencije poseduju devedeset odsto celokupnog marketinškog tržišta – dovela je e-novine u poziciju u kojoj je bio „Feral tribjun” uoči gašenja. Bez obzira ne veliku čitanost i regionalni uticaj, portal e-novine iz političkih razloga, odlučeno je, ne sme da dobije oglase jer su e-novine vrlo kritične prema režimu Borisa Tadića i njegovim ljudima, svejedno zvali se oni Dragan Đilas ili Srđan Šaper“.

Jasno je da LDP nije opoziciona stranka, već je VLAST. Ali, LDP, stvara medijsku, javnu sliku da je opozicija. Na rečima su opozicija a na delu vlast. I to kod građana uglavnom prolazi jer se to spinuje, odnosno takvo lažno stanje stvari odgovara onim strankama koje kontrolišu medije i koje u Vladi jesu. LDP je kao pola riba pola devojka ali ne sirena, već pre kao obrnuta sirena, stvorenje sa glavom i pola tela ribe i nogama devojke.

Ovaj napis u e- novinama spominjem kao još jednu ilustraciju i dokaz šizofrenosti i licemerja LDP. A konstatacija e-novina o medijskoj situaciji je tačna. Problem je u tome što je osnivač i jedan od vlasnika e-novina i njihov glodur, Petar Luković, visoki funkcioner LDP , te bliski saradnik Čedomira Jovanovića. Gospodin Luković, političar, je član Političkog saveta LDP, vredi nabrojati sve te političare i političarke, visoke funkcionere LDP (Vesna Pešić, Biljana Kovačević Vučo, Biljana Srbljanović,Filip David, Ivan Andrić, Ivan Torov, Latinka Perović, Nataša Mićić, Nenad Prokić, Olivera Ježina, PETAR LUKOVIĆ, Rajko Danilović, Seška Stanojlović, Slobodanka Ast, Sonja Biserko, Srbijanka Turajlić, Vera Marković, Vladimir Gligorov, Zoran Ostojić, Aleksandar Gatalica …). Ima li boljeg dokaza da je medijska slika takva, kako DSS tvrdi već petnaest meseci, od istih tvrdnji koje dolaze od visokog funkcionera VLASTI i LDP, novinara Petra Lukovića. To što je Lukovićeva stranka licemerna i šizofrena, nije bitno. Da ne pominjem koliko je licemerno i to što, u ovakvoj medijskoj situaciji, kakvom je opisuje Luković (a DSS se slaže), LDP podržava nakaradne i antievropske izmene Zakona o informisanju.

avg 27

Nikola Kusovac o kulturnoj politici: “Kuda ide srpska kultura?”

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja je jedan od onih naših stručnjaka koji je odlučujuće uticao na razvoj srpske kulture proteklih decenija. Iako danas u penziji, još uvek mu je teško da nađe slobodnog vremena od izložbi koje organizuje ili otvara u zemlji i inostranstvu, stručnih putovanja i rada u galerijama

Nikola Kusovac

Nikola Kusovac: Kod ljudi koji vode kulturu preovladava malograđanski mentalitet.

Iza vas je višedecenijsko iskustvo rada u srpskoj kulturi. Da li možete da uporedite trenutno stanje u našoj kulturi sa ranijim vremenima?

Kusovac: Danas u našoj kulturi vlada partijska ideologija i ljudi koji su joj poslušni. Pošto sam veliki deo svog radnog veka proveo u onoj bivšoj državi i jednopartijskom sistemu, znam da su se tada poštovali stručni i profesionalni kriterijumi. Zato kažem da je, na primer, pre 30 godina bilo bolje jer je sistem vrednosti postojao, kakav-takav, partijski obojen ali je postojao. Naravno da je i u takvom sistemu politika imala uticaja na kulturu, ali za razliku od ovog sadašnjeg, poštovali su se i stručni kriterijumi. Danas je sistem vrednosti u kulturi potpuno srušen, razoren sve do dna. Našu kulturu vode partijski vernici, ljudi postavljeni na važna mesta iz ko zna kojih razloga, samo ne onih profesionalnih. Tih i takvih ljudi se plašim jer su oni najveća pretnja našoj kulturi.

Daću vam jedan primer: osoba koja je direktor Muzeja savremene umetnosti, Branislava Anđelković, čija je stručna biografija prepuna „promaje” i veštih dvosmislenosti, bez bibliografije i potrebnog stručnog iskustva, imala je jednu očigledno presudnu prednost pred svim ostalim kandidatima za to mesto, što je žena Bojana Dimitrijevića, doskorašnjeg pomoćnika ministra Bradića i sina Vojina Dimitrijevića. A takvih primera je kod nas danas previše.

Naša umetnost i celokupna kultura uvek je imala najveće ciljeve, inspirisane duhovnošću i to je ono što nas je uvek vodilo i očuvalo nas – visoko postavljeni ciljevi. A danas se postavljaju neki pragmatični ciljevi koje mogu da dosegnu svi ovi prosečnjaci i mediokriteti koji nas okružuju, i koji vode ne samo našu kulturi nego i celu državu. Takvi ciljevi zapravo samo njih i mogu da inspirišu i, naravno, njihova lična korist i egzistencija.

Kod ljudi koji vode kulturu preovladava malograđanski mentalitet. Danas se svi nekako trudimo da oponašamo Evropu, ali oponašanje nije stvaranje. Evropsko nam se nudi kao konačna mera vrednosti od koje sve počinje i završava se. A zapravo naša priroda i priroda ovog našeg tla je savim suprotna. Ona je stvaralačka, dakle kreativna u najboljem smislu. Proistekla je iz istorijske sudbine ovog prostora gde su razne vojske prolazile i stalno rušile, i gde je stalno trebalo iznova graditi i stvarati.

Navešću vam primer Rastka Petrovića, našeg velikog intelektualca i umetnika. Dakle, taj veliki Rastko Petrović napisao je jednom prilikom kako mi treba da naučimo da govorimo velike evropske jezike, engleski, francuski i tako dalje i ta njegova misao se često citira. Ali se zaboravlja da je svega nekoliko godina kasnije napisao i da smo mi vrlo dobro naučili i ovladali ovim jezicima, ali da mi toj evropskoj kulturi nemamo ništa da damo. Da je zapravo poenta da mi pružimo ono što je autentično naše, dakle same sebe, onakve kakvi jesmo, toj evropskoj kulturi. To su zaboravili. U redu je da mi umemo da ponavljamo ono što nam se servira sa strane, ali dajte da damo nešto naše, nešto što je autentično, sveže i životno, nešto što je stvaralačko.

Naša umetnost i celokupna kultura uvek je imala najveće ciljeve, inspirisane duhovnošću i to je ono što nas je uvek vodilo i očuvalo nas – visoko postavljeni ciljevi. A danas se postavljaju neki pragmatični ciljevi koje mogu da dosegnu svi ovi prosečnjaci i mediokriteti koji nas okružuju, i koji vode ne samo našu kulturi nego i celu državu. Takvi ciljevi zapravo samo njih i mogu da inspirišu i, naravno, njihova lična korist i egzistencija.

U svetu je veoma važan podsticaj za nacionalnu kulturu oslobađanje od poreza. Tako se motivišu ljudi koji imaju novac da ga, umesto kroz porez, daju za kulturu kroz ktitorstvo i donatorstvo.
Kod nas to ne postoji, a sa druge strane predviđa se privatizacija kojom će naše ustanove biti izložene na milost i nemilost tržištu. Novim zakonom upravo se to omogućava.

Nedavno su me napali, pa čak i preko policije i, naravno, kako to kod nas najčešće biva, bez ikakvog osnova i zapravo suludo. I moj ministar, kažem „moj” jer ja sam čovek kulture, ne polazi od toga da sam dobitnik najviših priznanja koje ova država dodeljuje u oblasti kulture, da sam više od četiri decenije u srpskoj kulturi sa preko 2000 objavljenih radova. Umesto da pozove da se najpre utvrdi činjenično stanje, ministar preko noći formira komisiju koja će da zameni moj rad i tako se posredno uključuje u medijsku hajku protiv mene. On ne shvata da nije on srpska kultura nego ljudi poput mene koji su decenijama radili i gradili u njoj, i da taj napad nije napad na mene lično nego na sistem srpske kulture koji je meni decenijama poveravao najodgovornije zadatke i koji mi je dodelio skoro sva priznanja koja je mogao. Uostalom, rezultati te komisije govore sami za sebe, a meni se ljudi posle toga mnogo više obraćaju nego ranije, jer javnost ne sluša komisije koje vi određujete, nego sluša stručnjake čije je znanje provereno i u koje ima poverenja.

Paja Jovanović: Apoteoza Lukojana Mušickog

Dimitrije Avramović: Apoteoza Lukojana Mušickog

Jedan sličan primer desio se pre nekoliko godina kada je održana velika izložba slika Paje Jovanovića u Aranđelovcu. Tada je ukradeno 14 slika i to je bila prva velika oružana pljačka umetničkih slika kod nas. Tadašnji pomoćnik ministra za kulturu, izvesni Jovan Despotović, već te večeri je govorio na televiziji da su u pljačku umešani kustosi. Umesto da se prvo utvrditi činjenično stanje, pa tek onda ide u javnost sa tako teškim optužbama, on bez ikakvih ustezanja krivicu prebacuje na ljude iz kulture. Naravno, sve slike su ubrzo nađene i vraćene, i ispostavilo se da nikakav kustos nije bio umešan u njihovu pljačku, ali izvinjenje nikada nije stiglo. Eto, to vam govori kakvi ljudi su se danas dočepali najodgovornijih mesta u našoj kulturi. Tako isto i sadašnji ministar, kada se utvrdi da u tim optužbama protiv mene nema ni trunke istine, neće se izviniti. Naprotiv, on formira komisiju koja se ne sastaje, ali tako pere svoje ruke od svega i nas koji smo zasukanih rukava u srpskoj kulturi ceo svoj život. Takvi ljudi ne doživljavaju našu kulturu kao nešto svoje, niti ljude zaposlene u njoj kao svoje kolege, već su opterećeni svojim malim karijerama. Oni naravno neće biti zapisani ni najsitnijim slovima u istoriji, ali nanose neprocenjivu štetu onima koji imaju znanje i imaju šta da kažu i pokažu. Zapravo, kada su došli ljudi iz policije, ja sam im rekao da sam mislio da žele da mi se zahvale ili odaju priznanje za ono što sam do sada uradio, a oni su došli samo da bi me oblatili. Kakva je to onda kultura kada ministri i ljudi koji ih okružuju ne shvataju da nisu oni kultura, oni se menjaju, a kultura sa armijom ljudi koji u njoj rade ostaje.

Da li naša zemlja ima nacionalnu kulturnu politiku?

Kusovac: Gledao sam tekst novog Zakona o kulturi i tu se ne može govoriti o nekakvoj strategiji. Predviđaju se saveti i komisije koji služe samo da posvađaju našu javnost i da obezbede položaje za partijske kadrove, a ne da se omogući uspostavljanje pravih stručnih i umetničkih kriterijuma na osnovu kojih bi se vodila ova naša kultura. U svetu je, na primer, veoma važan podsticaj za nacionalnu kulturu oslobađanje od poreza. Tako se motivišu ljudi koji imaju novac da ga, umesto kroz porez, daju za kulturu kroz ktitorstvo i donatorstvo. Kod nas to ne postoji, a sa druge strane predviđa se privatizacija kojom će naše ustanove biti izložene na milost i nemilost tržištu. Novim zakonom upravo se to omogućava. Nije se teško dosetiti da je posle privatizacije svega što valja u ovoj zemlji ostala još samo kultura. Ne mogu oni da uzmu Narodni muzej ili Narodno pozorište, ali domovi kulture i radnički univerziteti su alajbegova slama i pripremaju se za rasprodaju.

Naša Crkva drži oko 70-80% srpske kulturne baštine i ona je najveći muzej koji imamo. Ona je riznica kulture i kroz istoriju je čuvala naše nasleđe i po cenu najvećih žrtava.

A sad vam dođu neki pokondireni poslenici kulture i nabeđeni intelektualci koji vrište na sav glas i prozivaju tu istu Crkvu koja se vekovima tako požrtvovano brinula o našoj kulturnoj riznici. Izvlači se iz konteksta da li je neki nesrećni arhijerej promenio nešto što nije smeo, i to se posle razvlači po medijima na sva zvona, umesto da se dogovaraju i zajedno rade.

Sećam se da je ranije postojala praksa pomaganja kulturi od strane raznih banaka, javnih preduzeća i drugih, a danas toga gotovo da više nema i sve se svodi na novac iz državnog budžeta koji ministrastvo i razni sekretarijati za kulturu udeljuju umetnicima. Tako ta partijsko-državna birokratija ima monopol na finansiranje gotovo svega u našoj kulturi i sve zavisi da li je umetnih podoban i da li ima neku vezu u ovim državnim birokratatijama. A posao tih partijskih funkcionerčića, koji odlučuju kome će a kome neće da udele sredstva, jedino se svodi na to da raspodeljuju novac koji je zapravo „ubran” od nas građana, svih poreskih obveznika, koji dajemo novac u budžet. I sve počinje i završava se od toga, od podilaženja političkim oligarsima i njihovom činovničkom aparatu. Zato kažem da je ceo sistem naše kulture danas razrušen i da tu nema mesta za nepodobne.

Šta naša država i Ministarstvo za kulturu čini za očuvanje srpskih kulturnih spomenika na Kosovu i Metohiji?

Kusovac: Država danas ne može gotovo nikako da utiče na bilo kakva dešavanja na Kosovu i Metohiji, pa tako ni u kulturi. Sve se svodi na međunarodne organizacije za zaštitu kulture i njihovu dobru volju i profesionalnost da štite srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji. Naravno, „tuđa ruka svrab ne češe”. Pogotovu ne možemo očekivati od Albanaca i njihovih paradržavnih organa da će brinuti o našem nasleđu. Zapravo brinuće ali kada ih prethodno proglase za svoje, što su već počeli da čine. Naša država je danas u potpuno podređenom položaju što se toga tiče. Jedina mogućnost je da se pomaže preko Crkve, ali ljudi koji vode našu kulturu slabo sarađuju sa Crkvom. Skeptik sam po pitanju toga koliko kod ljudi koji su trenutno na vlasti, uopšte, postoji iskrena zabrinutost za našu kulturunu baštinu na Kosovu i Metohiji.

Nikola Kusovac o predlogu novog Zakona o kulturi:

Ovaj zakon je neupotrebljiv i neće ništa doprineti našoj kulturi.

Zakon samo sledi rđavu, zbunjenu partijsku politiku Srbije.

Ono što je stvarano tokom prošlih decenija biće raspordato uz blagoslov Gorice Mojović i njenih naslednika.

Srpska pravoslavna crkva se brine o preko 7.500 kulturnih spomenika, između ostalog i o 4 od 5 spomenika iz naše zemlje koji se nalaze na Uneskovoj Listi svetske kulturne baštine. Kakva je saradnja između države i Srpske pravoslavne crkve na polju kulture?

Kusovac: Upravo iz razloga koje ste naveli ova saradnja je nešto što bi trebalo prirodno da se nameće. U svim normalnim zemljama tako nešto bilo bi najnormalnija stvar, ali ne i kod nas. Nažalost, danas ima puno onih koji žele da razore naše nacionalno biće i oni imaju potrebu da podriju poverenje našeg naroda u Crkvu. Po srpskoj javnosti danas „špartaju”, navodno, nezavisni sociolozi i razni drugi analitičari po zadatku, čiji je jedini posao da ukazan prostor u medijima iskoriste za razaranje tog poverenja. Naša Crkva drži oko 70-80% srpske kulturne baštine i ona je najveći muzej koji imamo. Ona je riznica kulture i kroz istoriju je čuvala naše nasleđe i po cenu najvećih žrtava. A sad vam dođu neki pokondireni poslenici kulture i nabeđeni intelektualci koji vrište na sav glas i prozivaju tu istu Crkvu koja se vekovima tako požrtvovano brinula o našoj kulturnoj riznici. Izvlači se iz konteksta da li je neki nesrećni arhijerej promenio nešto što nije smeo, i to se posle razvlači po medijima na sva zvona, umesto da se dogovaraju i zajedno rade. Zaboravlja se koliko je Crkva zapravo otvorena i spremna da prihvati sardnju državnih institucija kulture i pusti je u svoje hramove, koji su pre svega Dom Božiji pa tek onda umetnička dela. Znate li da naša država, za sve ono što misli da interveniše, na primer, u Hilandaru mora da dobije dozvolu Svete gore, ili kada bi recimo to želela da čini i u nekim drugim spomenicima naše nacionalne kulture van teritorije Srbije? A da li joj je tako nešto potrebno ovde u Srbiji, u hramovima koji su u vlasništvu naše Crkve? Dakle, primenjuju se dvostruki standardi na štetu Crkve.

Kakav je trenutni položaj umetnika u Srbiji?

Kusovac: Položaj umetnika i umetnosti u Srbiji prepušten je na milost i nemilost liberalnom kapitalizmu i Gorici Mojović. Ako vas voli Gorica Mojović i njene komisije utvrde da ste mundijalistički opredeljeni i otkupom vas debelo stimulišu onda je sve kako valja. U suprotnom, bolje da vas nema u Srbiji. Svi ostali mogu odmah da zatvore radnje i spuste kapke. Jedino ako vas tržište prihvati i od toga možete da preživite, ali takvi primeri u ovoj našoj osiromašenoj zemlji mogu se prebrojati na prste.

U teško vreme bombardovanja i ekonomske izolacije, kada je Narodni muzej navodno bio urušavan, bilo je preko dve stotine izložbi svake godine, a danas su te cifre najčešće jednocifrene. Ove brojke vam sve govore.

Kakvo je vaše mišljenje o Predlogu zakona o kulturi o kome je nedavno završena rasprava u Skupštini Srbije?

Kusovac: Po mom mišljenju ovaj zakon je neupotrebljiv i neće ništa doprineti našoj kulturi. Ako se u jednom zakonu kultura ne integriše nego rasipa, pa, na primer, kulturni radnici u Vojvodini imaju pravo da napreduju po dva osnova, a u ostatku države samo po jednom, onda vam je jasno na šta taj zakon liči. Taj zakon samo sledi rđavu, zbunjenu partijsku politiku Srbije. Govorio sam već o surovoj privatizaciji koja je pripremljena ovim zakonom. Ono što je stvarano tokom prošlih decenija biće raspordato uz blagoslov Gorice Mojović i njenih naslednika. Čujem da je ona u Skupštini, sada kao narodni poslanik, imala niz amandmana na ovaj tekst zakona, a predlog zakona je donešen u vreme dok je ministar kulture bio nesrećni Vojislav Brajović, koji je ostao poznat po svojoj izjavi da je on drugi čovek srpske kulture. Prvi je, naravno, Gorica Mojović, dugogodišnji gradski sekretar za kulturu, koja je tada bila pomoćnik gradonačelnika. Dakle, ona je omogućila i aminovala pisanje tog zakona, a sada, tobože, ima primedbe na njegov tekst. 

Gotovo čitav svoj radni vek proveli ste u Narodnom muzeju. U kakvom je sada položaju ova naša najstarija i najznačajnija muzejska kuća?

Kusovac: Slušao sam jednu moju koleginicu, kustosa, kako je odmah posle petooktobarskih promena govorila o urušavanju Narodnog muzeja od strane prethodne vlasti. Muzej je danas, posle deset godina od tada potpuno urušen. Kad to kažem onda mislim čak i bukvalno na stanje u kome se danas nalazi muzejsko zdanje. Dovoljno je da pogledate godišnje izveštaje o izložbama i da uporedite brojke. Tada, u to teško vreme bombardovanja i ekonomske izolacije, kada je Narodni muzej navodno bio urušavan, bilo je preko dve stotine izložbi svake godine, a danas su te cifre najčešće jednocifrene. Ove brojke vam sve govore. Neko je, pogrešno kalkulišući, odlučio da zgradu Narodnog muzeja treba iz osnova renovirati. Gledajući idejnu rekonstrukciju ovog rešenja shvatio sam da bi samo troškovi održavanja izložbenog prostora, dakle, potrebne temperature i vlažnosti neophodne za očuvanje eksponata, čišenje tih ogromnih staklenih krovova i drugo, bili ogromni. Ja se ne razumem u građevinu, ali sa mojim kustoskim znanjem sam video da bi predviđeno održavanja zgrade kao celine, a ne parcijano kako je to do sada bilo, koštalo godišnje više nego celokupni dosadašnji godišnji budžet muzeja.    

Ogromna sredstva su predviđena i na ugovore sa stranim firmama o skladištenju eksponata dok rekonstrukcija muzeja bude trajala. A pored tih velikih sredstava sa kojima se moglo puno toga učiniti korisnijeg, još veća šteta je vreme koje je izgubljeno. Već deset godina mi ne možemo da pokažemo našoj deci stalnu postavku muzeja. Već deset godina generacije naših učenika su uskraćene da vide i upoznaju ono što je najbolje u kulturi svoga naroda. Recite mi, da li tako nešto postoji još negde u civilizovanom svetu? To je ono što me najviše boli.

Danas je sistem vrednosti u kulturi potpuno srušen, razoren sve do dna. Našu kulturu vode partijski vernici, ljudi postavljeni na važna mesta iz ko zna kojih razloga, samo ne onih profesionalnih. Tih i takvih ljudi se plašim jer su oni najveća pretnja našoj kulturi.

Vi ste puno godina rada posvetili zaštiti i očuvanju kulturnih spomenika Srba izvan Srbije. Kakvo je njihovo trenutno stanje i da li država ima neku strategiju za njihovo očuvanje?

Kusovac: Nažalost, naša država retko gde ima neku suvislu strategiju, a očuvanje naših spomenika, pre svega, u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Mađarskoj, a da i ne govorim o nekim udaljenijim zemljama izvan našeg okruženja, prepušteno je stihiji. Puno sam putovao i obilazio zajednice Srba koji vekovima žive izvan naše zemlje i mogao sam da vidim koliko je država malo ili ništa učinila za njih i očuvanje naše tradicije. Ministarstvo za kulturu ne čini gotovo ništa, a nešto malo je bolja situacija sa nekim drugim ministarstvima, najčešće posredstvom i uz pomoć naše Crkve. U svemu tome ima i nekih dobrih primera. Jedan od njih svakako je obnova delova konaka manastira Hilandar koji su postradali u katastrofalnom požaru, marta meseca 2004. godine. Tu opet treba istaći našu Crkvu, koja u ovom partnerstvu najčešće čini onaj organizovaniji i profesionaniji deo. Nadam se da će ovakvi primeri konačno otvoriti mnogima oči i ukazati na načine kako treba domaćinski raditi i starati se u kulturi, kako je to uostalom jedino i normalno u svakoj civilizovanoj i uređenoj zemlji, kako bi i mi jednog dana trebali da radimo.

avg 25

odbrana-kosova4

Postoje razni načini na koji se jedna knjiga može pročitati. Razlog tome jeste činjenica da sve knjige imaju više slojeva značenja. Ovom prilikom želela bih da iznesem na koji način ja čitam Odbranu Kosova, knjigu u kojoj su objavljeni politički govori, odnosno transkripti javnih istupanja i obraćanja Vojislava Koštunice, u svojstvu predsednika vlade Srbije i predsednika DSS, vezani za jedan uistinu preloman trenutak političke istorije srpskog naroda. Vremenski, ovaj istorijski trenutak poteže se od novembra 2005. godine do kraja marta 2009. godine; politički, on pokriva težak period mukotrpnih pregovora koji su vođeni oko sudbine Kosova i Metohije i (nužno povezano sa tim) uključuje bolna podsećanja na desetogodišnjicu bombardovanja Srbije. Prilozi u knjizi – koji se na prvi pogled doimaju samo kao niz sporadičnih službenih istupa ovog političara – sadrže, u suštini, celovito uobličenu zamisao, saopštenu posredstvom dva glavna toka izlaganja; ove dve priče teku, katkada, nezavisno i paralelno, ali se, takođe, često, u mnogim tačkama, međusobno dodiruju i prepliću. Objavljujući svoju knjigu, Koštunica polazi od namere: prvo, da obznani značajne činjenice o državnoj politici koja je oblikovana i vođena povodom „Kosovskog problema” u vreme njegovog mandata kao predsednika i premijera Srbije (najbitnijeg problema sa kojim se Srbija tada suočavala); drugo, ne manje važno, da unese i utka vrednosni supstrat u (sadašnje i buduće) političko razumevanje tih činjenica i tog doba.

Knjiga Odbrana Kosova predstavlja, pre svega, svojevrsnu zbirku dokumenata o državnoj politici koja je, posle petooktobarskog prevrata, vođena po pitanju Kosova i Metohije.

Knjiga Odbrana Kosova predstavlja, pre svega, svojevrsnu zbirku dokumenata o državnoj politici koja je, posle petooktobarskog prevrata, vođena po pitanju Kosova i Metohije (posebno, povodom pregovora o budućem statusu Pokrajine). Ali, značaj ove knjige ne leži jedino u njenoj dokumentarnosti, niti ona ima samo vrednost svedočanstva o jednom, za Srbiju i srpski narod, izuzetno važnom istorijskom vremenu; periodu u kojem srpski narod, po ko zna koji put u svojoj istoriji, pregovara sa „velikim silama” o sudbini svoje zemlje i sopstvenoj sudbini. Osim toga, ova knjiga ima značaja za vrednosni preporod jednog moralno posrnulog sveta i vrednosno dezorijentisanog vremena. Ona bi, takođe, mogla imati osobenu ulogu u procesu obnovljanja snage jednog socijalnog mita koji je vekovima čuvao identitet i podsticao slobodarski duh srpskog naroda. Ali, da pođemo redom.

Značaj ove knjige ne leži jedino u njenoj dokumentarnosti, niti ona ima samo vrednost svedočanstva o jednom, za Srbiju i srpski narod, izuzetno važnom istorijskom vremenu; periodu u kojem srpski narod, po ko zna koji put u svojoj istoriji, pregovara sa „velikim silama” o sudbini svoje zemlje i sopstvenoj sudbini. Osim toga, ova knjiga ima značaja za vrednosni preporod jednog moralno posrnulog sveta i vrednosno dezorijentisanog vremena.

Dokument o jednom vremenu

Knjiga Obnova Kosova predstavlja, nesumnjivo, važan istorijski dokument. Koštunica nije, naime, samo svedok jednog vremena već i učesnik u događajima koji su, za Srbiju i srpski narod – a i za svet u celini – u istorijskom smislu bili sudbonosni. Pisari evropske birokratije zabeležiće u svojim izveštajima samo neke od ovih događaja, a neće ih sve opisati ni zvanični akademski istoričari, stasali pod okriljem tzv. „međunarodne zajednice”. I samo neki od ovih izveštaja biće u potpunosti verodostojni. Istoriju će, kao i obično, pisati – i po nahođenju prepravljati i dopisivati – sadašnji (nadam se, privremeni) pobednici, primorani da uklapaju neumoljive činjenice u lažirane zvanične verzije događaja. Pisaće je i današnji haški inkvizitori. Pisaće je i oni medijski poslenici koji su plaćeni po količini isporučenih senzacionalističkih laži i oveštalih stereotipa. Pisaće je i članovi onih nevladinih organizacija kojima slučajevi kršenja ljudskih prava, stvarni ili izmišljeni, služe kao jedini izvor profita (tako da mogu samo da se raduju njihovom umnožavanju). Činjenice koje ta i tako pisana istorija zabeleži moraju nužno biti selektivne, a, po svoj prilici, biće velikim delom i falsifikovane. Ovakav trend može se već danas uočiti.

Vojislav Koštunica koristi svako službeno javno nastupanje da u svoje političke govore i izlaganja, osim čisto političkih poruka, ubaci nizove konkretnih podataka i činjenica koje savremena istoriografija nikako ne bi smela da prepusti zaboravu.

Srećom, istorija se piše i na osnovu zapisa i tumačenja koje ostavljaju nepristrasni savremenici, bilo da su neposredni učesnici u događajima, ili tek spoljni hroničari – posmatrači. Kako se vidi iz ove zbirke priloga, Vojislav Koštunica koristi svako službeno javno nastupanje da u svoje političke govore i izlaganja, osim čisto političkih poruka, ubaci nizove konkretnih podataka i činjenica koje savremena istoriografija nikako ne bi smela da prepusti zaboravu. Njegova izlaganja, štaviše, vrve upravo onim činjenicama za koje postoji opravdana bojazan da bi – u zvaničnim istorijskim izveštajima, u ovom poremećenom poretku selektivne pravde i pamćenja – mogle biti zanemarene, prećutane, namerno iskrivljene ili potpuno izostavljene. Od jednog do drugog istupa, od govora do govora, Koštunica uporno ponavlja određene, osvedočene i neporecive, činjenice o kosmetskoj stvarnosti, a stvari i događaje koje drugi prikrivaju eufemizmima naziva pravim imenima. On precizno navodi statističke podatke i iznosi pokazatelje koji se odnose na promene vezane za stanovništvo, teritoriju i kulturu Kosova. Jasno ukazuje na procenat teritorije koji se, izuzimanjem Kosova, Srbiji oduzima; slikovito opisuje posledice martovskog pogroma nad Srbima (kako bi bilo jasno da je zaista reč o pogromu, a ne bilo kojoj vrsti nasilja); citira brojke ubijenih i nestalih; poredi brojčane odnose prognanih i povratnika (činjenice koje albanski političari već pokušavaju da falsifikuju); ukazuje na obim nerealizovanih sudskih presuda u korist srpskog življa; prebrojava uništene i zapaljene srpske kuće, crkve i manastire; precizno navodi datume, kao i sled i hronologiju događaja koji govore sami za sebe; konkretno se poziva na predložena, usvojena i pogažena međunarodna dokumenta, sporazume, povelje i rezolucije; otvoreno iznosi podatke i nabraja imena aktuelnih političkih, ali i nevidljivih, para-političkih, aktera.

Koštunica uporno ponavlja određene, osvedočene i neporecive, činjenice o kosmetskoj stvarnosti, a stvari i događaje koje drugi prikrivaju eufemizmima naziva pravim imenima.

Autor knjige, pored toga (hotimično ili ne, otvoreno ili prikriveno) „slika” i svoje političke sagovornike i suparnike, s onu stranu pregovaračkog stola. Na osnovu njegovih izlaganja, naime, moguće je, bar delimično, rekonstruisati osobene psihološke (tačnije, moralne) portrete stranih političkih zvaničnika i predstavnika međunarodne zajednice koji su bili i glavni učesnici ovih događaja (Ahtisarija, Kušnera, Kai Eidea, Ban Ki Muna, Jesen-Petersena, Novickog). Mada Koštunica nikada ne koristi direktne kvalifikacije, čitaocu su sasvim dovoljni činjenični zapisi – o poštovanju datih obećanja, sadržaju i verodostojnosti izjava, konzistentnosti stavova i ponašanja, objektivnosti procenjivanja i izveštavanja, i tome slično – da stvori bar elementarnu predstavu o moralnom liku određenog političara (postojanju moralnog cinizma, odnosno poštenja, pritvornosti odnosno odgovornosti, kompetentnosti ili površnosti, doslednosti ili prevrtljivosti). Ovako stvoreni psiho-portreti imaju svoju ulogu i mesto u istoriografiji; oni, kao svojevrsna svedočanstva, mogu da bace sasvim određeno, drugačije, svetlo na sadržaje i tumačenja objektivno iznetih istorijskih činjenica.

Svedočanstvo o političkoj doslednosti i umeću pregovaranja

Autor knjige, pored toga (hotimično ili ne, otvoreno ili prikriveno) „slika” i svoje političke sagovornike i suparnike, s onu stranu pregovaračkog stola.

Ma kakav da bude krajnji, istorijski, ishod odbrane Kosova, izlaganja sakupljena u ovoj knjizi ostaće da dokumentuju ne samo doslednost jedne politike već i ispoljene veštine političkog pregovaranja i ubeđivanja. Knjiga Odbrana Kosova, između svega ostalog, svedoči o izuzetnim naporima i umeću koje su ispoljili Koštunica i njegov pregovarački tim za pregovaračkim stolom. Reč je o nastojanjima i umeću da se (u situaciji kada preko puta stola sede Sila, Nepravda, Laž i Licemerje) primene sva politička, pravna i moralna sredstva, upotrebe svi raspoloživi stručni i etički argumenti, kako bi se jednoj lakrdiji od pregovora povratilo dostojanstvo međunarodnog prava i pravde. Deo tih veština demonstrira Koštunica u svojim objavljenim izlaganjima i govorima. Svako ko knjigu ne čita površno zapaziće brižljivost ispoljenu u biranju povoda, publike, načina i stila obraćanja; promišljenost u iznošenju političkih ideja i sistematičnom tkanju gvozdene argumentacije koja ih podržava; konzistentnost između postavljenih pravnih i moralnih principa i predloženih političkih sredstava. Koštunicina argumentacija je koliko politička, toliko i pravna i etička. On se odlučno poziva na principe i argumente međunarodnog prava (odredbe Povelje UN, Rezoluciju 1244. i sl.), ali i na univerzalne principe ljudskih prava, pravde i demokratije. Odbrana Kosova je, tako, dokument kako o političkoj kompetentnosti i veštini, tako i o ličnoj moralnoj čvrstini jednog demokratskog političara. Ova knjiga, stoga, može da se čita kao uputstvo kako se kreira i izlaže državotvorna politička ideja i sprovodi, iz nje izvedena, praktična politika.

Koštunicina argumentacija je koliko politička, toliko i pravna i etička.

Kako danas znamo, ovi napori i veštine nisu urodili plodom – srpski pregovarački tim nije uspeo da preokrene stvari u korist međunarodnog prava, pravde i Srbije. Međutim, uprkos tome, zapisi koje sadrži ova knjiga pomažu da se obelodani istina o nečemu što je, kako kaže autor, „trebalo da ostavi utisak da su pregovori koji to nisu bili”. Ona doprinosi da se, pred svetsku javnost i pred sud istorije, iznese farsa pregovaranja oko Kosova u režiji „međunarodne zajednice”. Istina o tome omogućava, s jedne strane, da ova politička ujdurma bude jednom moralno osuđena i ismejana, a sa druge, da pokaže kolika je u, ovim lažnim pregovorima, bila politička, ekspertska i moralna superiornost „srpske strane”. Za svetsko javno mnenje (uskraćeno za mnoge važne informacije o ovom procesu) ova istina može imati moralnu katarzičku vrednost.

Doprinos vrednosnoj obnovi današnjeg anomičnog sveta

Odbrana Kosova je, tako, dokument kako o političkoj kompetentnosti i veštini, tako i o ličnoj moralnoj čvrstini jednog demokratskog političara.

Iz prethodno rečenog može se zaključiti da knjiga Obnova Kosova ima dokumentaran karakter, ali da je ona i mnogo više od toga. Sa svake njene stranice odjekuje ne samo poziv na povratak tradicionalnim, univerzalnim, vrednostima, već i vapaj za opštom moralnom obnovom, upućen onima koji žive u vremenu „opšte vrednosne konfuzije”, u svetu u kojem „istina, pravda, pravo, dostojanstvo države i naroda ne znače skoro ništa”. Ustajući u odbranu Kosova, Koštunica „brani pravo od svake sile”, „istinu od nasilja”, to jest, staje u odbranu elementarnih i univerzalnih načela pravde i morala.

Za svetsko javno mnenje (uskraćeno za mnoge važne informacije o ovom procesu) ova istina može imati moralnu katarzičku vrednost.

Otvoreno ili podrazumevajuće, sa stranica ove knjige, isijava vanvremensko mitsko suprotstavljanje:

Davida i Golijata
Dobra i Zla
Sile i Pravde
Nasilja i Miroljubivosti
Istine i Laži
Iskrenosti i Pritvornosti.

Ustajući u odbranu Kosova, Koštunica „brani pravo od svake sile”, „istinu od nasilja”, to jest, staje u odbranu elementarnih i univerzalnih načela pravde i morala.

Posebno potresno je to što je ova knjiga prožeta očajničkim vapajem za pravdom koja, kako ističe njen pisac, mora nužno da se rukovodi načelom univerzalnosti. Govoreći u povodu Kosova, Koštunica poručuje „međunarodnoj zajednici”, i svekolikoj svetskoj javnosti, da, kako u međuljudskim tako u međudržavnim odnosima, ne može postojati nikakva „posebna pravda”: „..Pravda je pravda ili nije pravda…” kaže on. Mada neizgovorena, njegova poruka, u stvari, glasi: svet u kojem ne važe neki univerzalni principi uređivanja odnosa između ljudi, postaće, kad tad, svet „hobsovskog haosa”, u kojem se ljudi ne rukovode humanošću, već (kako bi rekao pesnik) „lukavstvom životinjskog uma”. Onima koji neprestano govore o Kosovu kao o presedanu, Koštunica poručuje da Kosovo nije nikakav poseban slučaj već da je „slučaj Kosovo”, u stvari, metafora jednog anomičnog vremena i etički dezorijentisanog globalnog političkog poretka koji se upravo rađa. Nasuprot tome, Koštunica ukazuje da je Kosovo u srpskom narodu „Drugo ime… za pravdu, pravo i slobodu”. Pozivajući, tako, na očuvanje univerzalnih pincipa i merila u međunarodnim odnosima, ovaj političar demonstrira svoj snažan patriotizam i privrženost sopstvenom narodu. On, ujedno, implicira suprotstavljenost njegove moralne superiornosti i slobodarskog duha vremenu sveopšteg političkog makijavelizma. Projektujući „problem Kosova” na globalnu ravan, Koštunica u političkim odnosima odbacuje sve argumente zasnovane na sili i pravu jačega i zalaže se za mirno rešenje, sporazum i istorijski kompromis.

Uloga u očuvanju kolektivnog sećanja i nacionalnog identitetaKako u međuljudskim tako u međudržavnim odnosima, ne može postojati nikakva „posebna pravda”:

„..Pravda je pravda ili nije pravda…”

Koštunica smešta svoje javne istupe i izlaganja, kako sam kaže, „u vreme rastakanja nacionalnog identiteta, u vreme pokušaja da se izbriše sećanje na slavnu istoriju, u vreme kada se pokušava prisvojiti istorijsko nasleđe, kulturna tradicija srpskog naroda”. Ovi procesi, po njemu, predstavljaju veću pretnju očuvanju Kosova od delovanja albanskih separatista i globalizacijskih imperijalista zajedno. Još jedan aspekt čitanja knjige Odbrana Kosova koji, stoga, valja naglasiti jeste njen poseban doprinos očuvanju kolektivnog pamćenja i obnavljanju nacionalnog identiteta.

Kada se govori o kolektivnom – narodnom – istorijskom sećanju ne misli se na prosti zbir iskustava iz prošlosti kroz koja prolaze izolovani pojedinci. Misli se na predanja koja pripadnici jednog naroda prenose svojim potomcima, predanja koja sadrže njihovo osobeno viđenje i tumačenje „istorije” nekog vremena, neke pojave ili događaja. Periodi nacionalnog buđenja i ekspanzije, ali i periodi kolektivnih patnji i potonuća, upravo su oni istorijski periodi kada svaki narod najaktivnije stvara legende o sopstvenoj istoriji; kada razvija i usvaja rituale koji će njih same, ali i njihove potomke, tj. buduće generacije, moći da podsećaju – ali i da upozoravaju – na sve što se događalo u njihovoj kolektivnoj prošlosti. Ova predanja i rituali čine okosnicu nacionalnog identiteta i osobenih vrednosti kojima se neki narod rukovodi i usmerava.

„Kosovo je drugo ime za Srbiju, a Lazar drugo ime za pravdu i pravo”

Vojislav Koštunica razume značaj koji kolektivno, narodsko, sećanje ima za očuvanje nacije i nacionalnog identiteta. On shvata da vekovno čuvanje predanja o odbrani Kosova u srpskom narodu predstavlja ono univerzalno „Nikada ne smemo zaboraviti!”, ili „Pamtimo i sećajmo se!”, što čini okosnicu nacionalnog identiteta svakoga naroda; naime, da je odbrana Kosova svojevrsan, srpski, „povratak u Jerusalim”. Stoga, na više mesta u svojoj knjizi, on otvoreno apeluje na snagu kolektivnih istorijskih sećanja, poručujući: „Srbija pamti i ne zaboravlja”; „Znamo i pamtimo”; „Svedočimo istinu”. Pri tom, posebno naglašava značaj očuvanja istorijskog kontinuiteta: „Naša nas prošlost vazda podseća i opominje.”
Koštunica, takođe, prepoznaje smisao duboke ukorenjenosti kosovskog mita u srpskom nacionalnom biću i kaže: „Kosovo je drugo ime za Srbiju, a Lazar drugo ime za pravdu i pravo”. Kako, po njemu, jedna od osnovnih pretpostavki odbrane Kosova jeste uspostavljanje „jedinstvene volje srpskog naroda” i „povratak patriotizmu”, u svojim istupima on neprestano poziva na jedinstvo srpskog naroda i ističe moralni imperativ prema kojem istorija srpskog naroda i sopstvena zemlja nisu na prodaju:„Bilo je Srba i pre nas kojima je nuđeno i obećavano, ali nisu pokleknuli i nisu se odrekli – Kosova, Gračanice, Gazimestana…”.

:„Bilo je Srba i pre nas kojima je nuđeno i obećavano, ali nisu pokleknuli i nisu se odrekli – Kosova, Gračanice, Gazimestana…”.

Ne ispuštajući iz vida slavnu nacionalnu prošlost, Koštunica stalno ima na umu i neprestano gleda u demokratsku budućnost nacije. On ističe istorijsku vrednosnu potku na kojoj se jedino može dalje demokratski razvijati i opstajati srpski narod i kaže: „Zalažući se za demokratsko rešenje – mi ćemo braniti čast nacije, dostojanstvo svoje istorije, vere i kulture, koji su neraskidivo povezani sa Kosovom i Metohijom.” Ove reči imaju smisao zaveta: Ne smemo se pomiriti sa državnim i nacionalnim poniženjem.

U očuvanju i odbrani nacionalnih interesa, kolektivno sećanje ima nezamenljivu ulogu: „Ako kao država i narod nismo u stanju danas da ispunimo naše najviše nacionalne ciljeve, moramo sačuvati živu istinu za buduća pokolenja.” I to je zavet koji su svi potomci ljudi koji su voleli i branili ovu zemlju i ovaj narod bar jednom u životu od svojih starih čuli: „Unuk mog unuka i unuk njegovog unuka – valja da znaju šta je činiti!”.

„Ako kao država i narod nismo u stanju danas da ispunimo naše najviše nacionalne ciljeve, moramo sačuvati živu istinu za buduća pokolenja.”

Vojislav Koštunica, na svoj način, prenosi ovaj zavet budućim pokolenjima: „Ako Kosovo ostane u kolektivnom sećanju, ostaće zauvek u Srbiji.”

Kraljevo, 19. jun 2009.

avg 24

Fond «Slobodan Jovanović» pokreće na svom sajty seriju intevjua vezanih za odnos prema članstvu Srbije u NATO-u. Namera nam je da se obratimo poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života kako bi naša javnost mogla da se upozna sa najširom argumentacijom vezanom za ovo suštinsko pitanje savremene Srbije pre nego što se i sama izjasni o tome.

Autor: Fond Slobodan Jovanović

Gost: Vojin Joksimović, nuklearni fizičar u SAD, autor knjiga “Kosovo is Serbia” , “Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement” i “The Revenge of the Prophet: How Clinton and Predecessors Empowered Radical Islam”.

Vojin Joksimović

Vojin Joksimović: Na Tadićevu koaliciju se gleda u Vašingtonu kao na kvislinšku vladu na koju treba izvršiti pritisak i koja će kad-tad implicitno priznati nezavisnost Kosova.

U zaključcima sa samita NATO-a iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO-a, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Kako tumačite takvo opredeljenje dela Vlade?

Joksimović:  Ričard Holbruk je više puta rekao da je NATO jednako Amerika, što je i činjenica, sa manjim izuzecima, kao što je rat u Iraku. Nakon završetka Hladnog Rata Amerika sledi politiku “Pax Americana”. Dominacija nad Istočnom Evropom je deo te politike koja uključuje i okruživanje Rusije. Stoga svim zemljama Istočne Evrope je ponuđeno članstvo i one su prihvatile. Amerika je htela da učlani i Ukrajinu i Gruziju ali Nemačka i Francuska su se usprotivile. Na Balkanu, Hrvatska i Albanija su nedavno postale članice, dok je Grčka sprečila Makedoniju. Preostaje jedna rupa na Balkanu koju treba popuniti, a u kojoj najveći značaj ima Srbija. Na Tadićevu koaliciju se gleda u Vašingtonu kao na kvislinšku vladu na koju treba izvršiti pritisak i koja će kad-tad implicitno priznati nezavisnost Kosova. Tadić je do  sada upotrebljavao argumenat da je narod protiv članstva, obzirom da je NATO bombardovao Srbiju pre 10 godina a potom okupirao Kosovo. Obzirom da Tadićeva koalicija dobija i ispunjava naređenja iz Vašingtona i Brisela, očekuje se od nje da zaobiđe narod, kao što je to urađeno u Hrvatskoj i nekim drugim zemljama u kojima nije bilo referenduma već su vlade donosile odluke.

Samo građani Srbije, pa možda i mi u srpskoj dijaspori, koji smo duboko zabrinuti za budućnost Srbije, možemo da donesemo ovako dalekosežnu i legitimnu odluku. Vlade dolaze i odlaze a isto važi i za Skupštinu.

Imajući u vidu skoriju istoriju odnosa NATO-a i Srbije, kao i činjenicu da je Narodna skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom proglašava vojnu neutralnost zemlje, ko bi po Vašem mišljenju trebalo da odlučuje o procesu priključivanja Srbije  NATO-u: Vlada Srbije, Skupština Srbije ili građani Srbije na referendumu, i da li može biti legitimna odluka koju ne bi doneo narod na refrendumu?

Joksimović:  Odgovor je jednostavan. Samo građani Srbije, pa možda i mi u srpskoj dijaspori, koji smo duboko zabrinuti za budućnost Srbije, možemo da donesemo ovako dalekosežnu i legitimnu odluku. Vlade dolaze i odlaze a isto važi i za Skupštinu.

Zagovornici priključivanja Srbije NATO-u u prilog svog opredeljenja navode da bi članstvo u NATO-u imalo i ogromnu ekonomsku korist po Srbiju. S druge strane, po NATO-standardima izdvajanja za vojsku iz nacionalnog budžeta bi morala značajno da se uvećaju. Kako Vi tumačite ekonomske efekte mogućeg uključivanja Srbije u NATO?

Priključenje NATO-u stvorilo bi obavezu Srbiji da se dodatno vojno angažuje u kriznim regionima širom sveta. Uzevši u obzir obaveze koje bi stvorilo pristupanje NATO-u i bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava, da li bi članstvo Srbije u NATO-u povećalo bezbednost Srbije?

Argumenti su apsurdni. Nije mi poznato da je neka zemlja donela odluku da se pridruži hegemonističkoj vojnoj alijansi iz ekonomskih razloga.

Joksimović: Ti argumenti su apsurdni. Nije mi poznato da je neka zemlja donela odluku da se pridruži hegemonističkoj vojnoj alijansi iz ekonomskih razloga. NATO štiti interese zapadne korporatokratije što iziskuje velike vojne izdatke koje moraju da pokriju sve članice. Rat u Avganistanu traje već 8 godina, a Rasmusen, novi NATO generalni sekretar najavljuje da će NATO ostati u Avganistanu koliko je potrebno. Na jedan ili drugi način Srbija bi morala da učestvuje u Avganistanskom ratu, kao i da izvrši modernizaciju vojske putem kupovina američkih aviona i slično. Takođe treba uzeti u obzir da Amerika, preko NATOa, zloupotrebljava male zemlje za svoj Pax Americana. Najeklatantiji slučajevi su Češka i Poljska, koje su nevoljno pristale da Amerika izgradi radarsko postojenje (Češka), odnosno raketnu bazu (Poljska). Uprkos tome što će Obamina administracija verovatno odustati od ovog iracionalnog projekta, obe zemlje bi se izložile riziku ruske odmazde, koji se ne može ignorisati. Bugarska i Rumunija su pristale da Amerika izgradi vojne baze na njihovoj teritoriji i pored toga što Amerika već ima preko 700 vojnih baza sirom sveta. Tu isto postoji rizik za obe zemlje.

Zagovornici uključivanja Srbije u NATO-u često navode da bi članstvo u NATO-u povećalo sveukupne pa i demokratske potencijale Srbije. Kako tumačite ovakvo povezivanje članstva u jednoj vojnoj organizaciji sa razvojem demokratskih potencijala društva i koje bi po Vašem mišljenju bile druge štete ili koristi od članstva, odnosno odbijanja članstva u NATO-u?

Joksimović:   Još jedan apsurdan argument. NATO samo uputrebljava demokratiju u službi sopstvenih interesa i nema nikakvog posebnog interesa da respektuje volju i prava malih naroda.

U kampanji za priključenje Srbije NATO-u navodi se i to da je Srbija, odnosno SFRJ, tajnim sporazumom Josipa Broza već bila vezana za ovu vojnu organizaciju i da pristupanje NATO-u, navodno, predstavlja kontinuitet u vojno-bezbednosnoj politici Srbije. Kako gledate na ovo pozivanje na «logiku tajnih sporazuma» i da li ono predstavlja opasnost po demokratski poredak u Srbiji?

Potrebna je zaštita od NATO dominacije, jer NATO nije odbrambena već hegemonistička organizacija. Zaštita se može ostvariti garantovanom neutralnošću.

Joksimović: Nisam video nikakav dokument o sporazumu sa Titom ali sam čitao da je postojao. Ukoliko je to tačno, Tito je hteo da se zaštiti od dominacije Sovjetskog Saveza, koji više ne postoji. Sada postoji “Pax Americana” što znači dominaciju Amerike i NATO-a. Prema tome potrebna je zaštita od NATO dominacije, jer NATO nije odbrambena već hegemonistička organizacija. Zaštita se može ostvariti garantovanom neutralnošću. Postoje evropske zemlje koje su neutralne, na primer: Austrija, Švajcarska, Švedska, Finska, kojima nije potreba “zaštita” od NATO-a. Slučaj Austrije je posebno važan.

Da li u vojno-bezbednosnoj oblasti za Srbiju postoji realna i izvodljiva alternativa NATO-u i kako u tom svetlu gledate na vojnu neutralnost Srbije?

Joksimović: Alternativa postoji u vidu garantovane neutralnosti. Potpisnik bi trebalo dabude Rusija a možda i NATO. Tadić treba da traži od NATO-a da bude ko-potpisnica sa Rusijom. Ako Austrija može da bude neutralna može i Srbija.

* * *

Pogledajte ostale intervjue Fonda u vezi teme “Srbija i NATO”:

Srđa Trifković: “Referendum, naravno!”

Nebojša Malić: “Referendum, nikako drugačije”

Bogdana Koljević: “Ubijanje demokratije

Slobodan Samardžić: “Bezbednosni hazard

Slobodan Reljić: “NATO više nema šargarepu

Časlav Koprivica: “Srbiji je potrebna zaštita od NATO”

Slobodan Erić: “Neutralnost je apsolutno ispravan strateški koncept”

Mile Savić: Referendum pre “Svršenog čina”

avg 24
Pogranična garda Bangladeša

Pogranična garda Bangladeša

Dok je predsednik Srbije Boris Tadić u Pekingu objašnjavao da je Kina – nakon EU, SAD i Rusije — postala “četvrti stub” srpske spoljne politike, “drugi stub” je predano nastavio da radi na urušavanju kako srpske diplomatske inicijative tako i srpskog teritorijalnog integriteta.

Naime, u danu kada se predsednik Srbije sastajao sa svojim kineskim kolegom, nedaleko odatle, u glavnom gradu Bangladeša Daki, američki ambasador Džejms Morijarti je održavao lekciju tamošnjoj ministarki spoljnih poslova Dipu Moni.

“Opet sam potegnuo pitanje priznanja Kosova od strane Bangladeša i zatražio od Vlade Bangladeša da prizna Kosovo što je pre moguće”, izjavio je Morijarti nakon jednočasovnog sastanka na kojem je pritisak Stejt departmenta za legalizaciju otimanja Kosovo i Metohije bio glavna tema.

Međutim, iako po kriterijumu onoga što su Brisel i Vašington uradili Srbiji kada je u pitanju orkestriranje otcepljenja Kosova oni nikada ne bi zaslužili da postanu oslonci Srbije, mene priča o “stubovima” srpske spoljne politike fascinira i van kosovskog konteksta.

Dipu Moni, ministarka spoljnih poslova Bangladeša - ipak nije priznala nezavisno Kosovo

Dipu Moni, ministarka spoljnih poslova Bangladeša - ipak nije priznala nezavisno Kosovo

Pitam se, naime, kako će Srbija održavati svoje ruske i kineske “stubove” kada, kao članica EU, jednog dana u skladu sa “Zajedničkom spoljnom i odbrambenom politikom” bude morala da usklađuje svoje stavove sa stavovima većine u Uniji, koja nema nikakve političke afinitete prema Moskvi i Pekingu, i koja koristi svaku priliku da Rusiji i Kini pošalje po koju otrovnu diplomatsku strelicu.

Možda — poput aktuelnog “srpskog drugog stuba” — Beograd počne da radi protiv interesa cele konstrukcije?

Sumnjam.

avg 21
Nebojša Bakarec: Porodica Adams u Kini
icon1 Nebojša Bakarec | icon2 Blogovi | icon4 08 21st, 2009| icon32 Comments »

Porodica Adams u Kini – polubeli lavovi – šifra K21

lurch02 -Ted Cassidy

Lurch

Predsednik Lurč* je u poseti Kini. Al ce da ruca sa stapici. Pre ručka predsednik je saopštio (ne zamerite mu, somnabulno trućanje je posledica gladi) : “Samo u Beogradu planiramo da gradimo pet (hej, pet!) mostova”. El presidente je očito na prazan stomak popio zdravicu, pirinčanu rakiju (Kao Li Jang ili  Mu Tai) a to je jako piće (jače od  votke). Izgleda da je zaboravio da njegova stranka za devet godina nije u Beogradu izgradila ni jedan most, osim virtuelnih. Predsednik Lurč je  zaboravio da njegov Đilas gradi most preko Ade koji je najmanje dvostruko skuplji od prosečnog mosta .  Znamo da je prethodni,virtuelni japanski most,  propao ( predsednikovi iz porodice Adams nam onomad saopštiše da smo postali suviše bogati, pa više ne ispunjavamo uslove za japansku donaciju!).

Nevidljivi most Virtuelni most

Pitam se gde planiraju da naguraju sve te mostove? Čak ni Đilas se nije usudio da najavi PET mostova. Hoću reči i on laže, ali ne toliko. I Lurč kaže „Samo u Beogradu…”, dakle, „planiraju” još  virtuelnih mostova u Srbiji ali se samo Lurč usudio da to (k)(l)aže. Predsednik  je  još rekao: “Strateško partnerstvo bazirano je i na principijelnom stavu Srbije o “jednoj Kini” “. Taj zvaničan stav Srbije je za pohvalu ali još bi bolje i važnije bilo da Lurčov režim zastupa stav o ” JEDNOJ SRBIJI” umesto što je prodao Kosovo i Metohiju i čini sve da učvrsti nezavisnost Kosova. Predsednik je pod uticajem prevrelog pirinča rekao i :”Želim da naglasim da je Srbija u proteklim godinama imala tri stuba spoljne politike, Brisel (opa!), Vašington (ohoho!) i Moskvu. Sada mogu sa izrazitim zadovoljstvom da potvrdim da je Srbija dobila i svoj četvrti oslonac -Peking”. Dakle, dva  stuba naše (spolne) politike su oni koji su nas bombardovali i koji su nam otcepili teritoriju.

Polubeli lavovi
Polubeli lavovi

Znači to nisu ni stubovi, ni oslonci, već zlotvori. Dobro, umesto jednog oslonca naša politika sad ima dva. Pošto predsednik poima politiku kao stolicu, podsećam ga da je minimum tronožac a normalna stolica četvoronožna. Našoj politici nedostaju još jedna ili dve noge. Preporučujem da sladeća predsednikova stanica bude Indija a posle toga Brazil. Tek tada će moći da kaže -četvrti oslonac. Do tada se klimamo, kao što se klima i Lurčova vlast. Saznajemo da se predsednik posle ovih izjava oporavio jer je odveden na ručak.

Beogradski zoo vrt je dobio deset novih mladunaca, kliknuo je B 92. Tri polubela lava  i sedam mladunaca merkata (šta god to bilo). To je divno pomislih, pošto se sprema rekonstrukcija vlade i deset ministara treba da leti, eto kvalitetnih kandidata za ministre. Em su mladi, em mogu da uče, em će biti popularni. Da nanose štetu kao ovi postojeći ne mogu, a i jeftiniji su za održavanje. Još da Vuka Bojovića postave za ministra ekologije, eto nama sreće. A B92 javlja da za četiri meseca očekujemo i klot bele laviće jer se „bela lavica parila sa belim lavom”.

Merkato ali ne "Merkator"

Merkato ali ne "Merkator"

Evo nama još ministara, čistih, belih i nevinih. A i to što B92 kaže da „bebe merkate većinu dana provode u kanalima pod zemljom” i to je dobro, jer ministri treba da rade rudarski posao.

Najavljena je nova socijaldemokratska stranka (pobogu,zar nije dosta?). Na stranu što su nam nove stranke potrebne ko’ mrtvom obloga, pažnju mi je privukao naziv (NVO, za sada) – Klub 21 (ko` diskoteka!). Setih se svojevremeno  NVO Grupe 17, koja je postala G17+. Po toj logici ovi će se, kad postanu stranka zvati  K21- . Pitam se koja služba osniva te šifrovane stranke? Zar nisu videli da te šifre, Grupe i Klubovi propadaju jer npr. G17+ želi da promeni i ime i dlaku. Upalo mi je u oči da su predstavnici  tog Kluba saopštili da će „Stranka biti registrovana početkom 2010. godine ili već u oktobru, ukoliko u Srbiji bude bilo žestokih političkih protesta”. Dakle, po želji, očigledno. Ako vlast bude ugrožena osnovaće novu prevarantsku stranku u oktobru a ako ne bude, možda iduće godine. Kakva je to stranka koja se pogodbeno osniva?  I već saopštavaju da „neće da menjaju pravac, nego način i sadržaj”. Dakle, podržavaju sadašnju vlast (ekonomsku propast i cepanje države) ali ne i način. logosmallSuština im odgovara ali ne i forma. Da ipak primetim da pravac ove vlasti vodi u bezdan a da je suština odvratna i štetna.

*Lurč ( Lurch) je lik iz serijala “Porodica Adams”(“Addams family”)

avg 21
Časlav Koprivica: Tompson u Hrvata
icon1 Časlav Koprivica | icon2 Drugi pišu | icon4 08 21st, 2009| icon3No Comments »

GENEALOGIJA KOLJAČKE MISTIKE

U zemlji u kojoj je oteto desetine hiljada stanova nad kojima su do 1991-1992. stanarsko pravo imali Srbi, u zemlji u kojoj je, kada su Srbi u pitanju, legalizovana institucija tajne optužnice za „ratne zločine”, na osnovu kojih su već stotine ljudi, uglavnom na pravdi Boga, osuđeni na višegodišnje robije, u zemlji u kojoj se izgon Srba slavi kao nacionalni praznik – u takvoj zemlji i Tompson mora biti nešto „normalno”

Časlav Koprivica

Časlav Koprivica: Ovakvi patološki izlivi nacionalnih emocija ne bi bili objašnjivi kada bi današnji Hrvati - tačnije većina njih - zaista bili pravi Hrvati, tj. potomci nekadašnjih, istorijskih Hrvata.

Prije više od dva mjeseca (17. juna 2009), na jednom prilično velikom zagrebačkom stadionu, posve ispunjenom oduševljenim „slušateljstvom”, koncert je održao, po svemu sudeći, najpopularniji hrvatski pjevač Marko Perković zvani „Tompson”. Otprilike mjesec dana kasnije, 19. jula, Drugi program Hrvatske radio-televizije emitovao je koncert u cjelini. Budući da naši operateri kablovske televizije već godinama i bez izuzetka smatraju neizostavnim da na spisku svoje ponude imaju makar dva hrvatska državna programa (neki nude i poneki hrvatski privatni kanal – gdje ni najmanje ne zaostaju po „domoljublju” za prethodno navedenima), i naši gledaoci imali su jedinstvenu „privilegiju” da čuju kako, između ostaloga, borci „bojne iz Čavoglava” poručuju „čujte srpski dobrovoljci, bando četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji”. Reemitovanje hrvatskih programa je stoga najbolji način da „banda” – a to su svi oni za koje Tompson i tompsonoumni (a među njima, poznato je, uvijek ima i ministara iz svake hrvatske vlade) smatraju „četnicima” – čuje šta im horski (iz preko 50.000 hiljada grla) poručuju „dragi” susjedi, zar ne?
Na ovo su reagovali jedna (nacionalna) stranka i jedno novinarsko udruženje, tako da su i po tužilaštvima izjavljivali kako „proučavaju materijal”, uz najavu da tu vjerovatno ima elemenata za pravnu inkriminaciju, mada od ovakvih najava samo naivni mogu nešto očekivati. Ne treba biti posebno pažljiv da bi se primijetilo ko sve od ovdašnjih profesionalnih brojača riječi SRPSKOG „govora mržnje” nije reagovao na ovaj događaj (NUNS-ovi, Helsinški komiteti, razne Medijske dokumentacije, „antifašisti”…)

USTAŠKE PROPAGANDE NA HRT-u

tomson-u-hrvataTu se postavlja nekoliko pitanja. Prvo, kako je ovo moglo da (nam) se desi, tj. kako mi, preko naših kablovskih operatera, učestvujemo u prenošenju srbožderskih poruka od strane jedne opskurne individue i njegovih, „estetskim” delirijem opijenih obožavalaca? Pitanje je, nažalost, puke retoričke prirode. Jer u zemlji u kojoj hrvatski kapital ima neograničen pristup kupovini srpskih preduzeća i srpske zemlje (dok obratno ne važi), u zemlji čiji građani bez ikakvog zazora kupuju hrvatsku robu (dok obratno nije slučaj) i ostavljaju stotine miliona hrvatskim trgovinskim lancima (dok srpskih u Hrvatskoj nema), u zemlji čiji su građani ovoga ljeta najbrojniji strani turisti na hrvatskoj obali – u takvoj zemlji saučestvovanje naših pravnih i fizičkih lica u prenošenju ustaške „poruke mira” iz Zagreba ne može biti iznenađenje.

No, neko bi mogao postaviti pitanje: „Pa u čemu je krivica naših operatera – ne uređuju oni program Hrvatske televizije, oni ga samo reemituju?” O tome se, međutim, upravo i radi. Kada nekontrolisano reemitujete program televizijskih stanica koje emituju takve „sadržaje” – a na HRT-u toga ima u izobilju, jer su „Domovinski rat”, „srpska/srbočetnička agresija na Hrvatsku” svakodnevni lajt-motiv tamošnjih emisija informativnog, naučnog, zabavnog i sportskog tipa (mada ni programi za djecu nijesu lišeni odgovarajućih interpretacija) – tada jedino možete očekivati da će Vaši gledaoci stalno biti vrijeđani i izrugivani na nacionalnoj osnovi. Ko je za ovo kriv? Naši kablovski operateri? Da, naravno, ali oni su, očigledno, svoj „profesionalizam” podredili „nacionalnoj uskogrudosti”. Zašto bi oni domaćice navikle na bezbrojne i bezbojno-dosadne hrvatske serije lišavali tog zadovoljstva „samo” zbog poruka nacionalne mržnje i netrpeljivosti koje se emituju na istim talasima? Da li su krivi nadležni državni organi? Nesumnjivo, jer ako odgovorni ljudi kod kablovskih operatera ne moraju imati savjesti i obraza (a oni je, po svemu sudeći, nemaju), državni organi moraju da zaštite građane ove države od ustaških uvreda i ustaške propagande, koja je jedna od crvenih niti emisijā Hrvatske televizije.

Hrvatski duh
Počiva na preuzimanju srpskih nacionalnih obrazaca, dijelova tradicije i istorijske tekovine kao da su vlastiti (jezik, istorijski događaji), istorijskih fenomena (hajduci i uskoci), književne tradicije (dubrovačka književnost i epska narodna tradicija)

Drugo, (nama) još zanimljivije pitanje jeste – kako je moguće da se tako nešto u Hrvatskoj dešava? Naravno, i ovo je retoričko pitanje, jer tako nešto može čuditi samo one koji ne znaju ništa o savremenoj Hrvatskoj, ili, pak, u ime svojih „bratstveno-jedinstvenih” sentimenata ne žele da prihvate njenu mračnu savremenu realnost. U zemlji u kojoj je oteto desetine hiljada stanova nad kojima su do 1991-1992. stanarsko pravo imali Srbi, u zemlji u kojoj je, kada su Srbi u pitanju, legalizovana institucija tajne optužnice (za „ratne zločine”, što u praksi znači – za učešće u odbrani svoje države SFRJ od secesionista i onih koji su ugrožavali njihovu fizičku i imovinsku sigurnost), na osnovu kojih su već stotine ljudi, uglavnom na pravdi Boga, osuđeni na višegodišnje robije (koje, uzgred, izdržavaju ne tako daleko od turističkih odredišta gdje njihovi sunarodnici provode svoje godišnje odmore), u zemlji u kojoj se izgon Srba slavi kao nacionalni praznik – u takvoj zemlji i Tompson mora biti nešto „normalno”.

Izlišno je pominjati da je Hrvatska priznala šiptarsku „državu” Kosovo. A sudeći po euforiji naših zvaničnika, koji nacionalno-državni i ekonomski debakl na svakom polju pokušavaju sakriti „šengenskom” halabukom, za njih takav čin nije nikakav problem.

Jednom riječju, za vladajuće mnijenje i vodeći um hrvatske države figura Srbina je bila i ostala figura neprijatelja, i taj sterotip se kod Hrvata (po svim dostupnim javnim, a posebno državnim kanalima) neumorno održava, podgrijava i reciklira. Rezultat toga i jeste fenomen Tompson. Naravno, mi ne želimo reći da je većini Hrvata svaki Srbin neprihvatljiv. Naprotiv! Onaj Srbin koji se izvinjava za „srpske zločine protiv Hrvata”, onaj koji ostavi svoje „novce” na odmoru na hrvatskom dijelu Jadrana, a zatim se, skupa sa svojom ekavicom, ili, pak, „nepoćudnom” verzijom ijekavice, vrati tamo odakle je i došao – taj Srbin je u Hrvatskoj podnošljiv. Hrvati, međutim, znaju da nijesu svi Srbi onakvi kakve bi oni željeli – pa stoga (ali ne samo zato) „Domovinski rat” za njih i dalje traje i zadugo će trajati.

tomson

SLOBODA ZA ZLOČIN

Ipak, još uvijek nijesmo odgovorili kako je moguć fenomen masovnog obožavanja ustaštva u Hrvatskoj, što je, bez sumnje, glavna kohezivna sastavnica opusa, inače estetski nadasve „iznijansiranoga” Marka Perkovića Tompsona? Odgovariti na ovo pitanje donekle znači pokušati razumjeti i (današnje) Hrvate u njihovom hrvatstvu. Tompson, dakle, nije eksces, pa makar i masovan. On nije odstupanje od (hrvatske) „normale”, jer njegova nenormalnost u svakom civilizovanom i uljuđenom društvu u Hrvatskoj, očigledno, predstavlja nešto „normalno”. Stoga je on reprezentativni fenomen za stanje svijesti i duha u Hrvatskoj, a, kako ćemo pokazati u onome što slijedi – i više od toga.

Na šta je ličio pomenuti koncert u Zagrebu? Estetski gledano, to je bila mješavina masovnokulturnog kiča, zajedno sa pseudoarhaičnim, novoizumljenim, nacionalnim kičom, kojim se Hrvatima pribavlja oreol drevnog naroda koji od vajkada traga samo za pravdom i kome je sudbina dodijelila da se pati – sve dok Tuđman, Tompson i njima slični konačno i zauvijek nijesu razriješili zavjetnu devizu „Bog i Hrvati”, stvaranjem hrvatske države. Time se zločin na kojem počiva ta država (1941-1945; 1991-1995) zabašuruje pseudodrevnom nadriepikom, izgrađenom na rigidnim (kvazi)etičkim opozicijama, dok se u pojedinim sočinjenjijima građanina Tompsona otvoreno vozdižu zločini nad Srbima. Tako nešto bilo je moguće stoga što je problem stvaranja hrvatske države i dobijanja „slobode” u očima „tompsonoida” (i 1941-1945, i 1991-1995) bio percipiran kao eshatološko-hilijastički narativno-smisaoni sklop, u kojem se pitanje hrvatske države posmatra kao pitanje apsolutnog Dobra, a sve ono što se tome suprotstavlja, posebno ako je to suprotstavljanje aktivno i ako dolazi od Srba – kao stvar apsolutnog Zla. To u praksi, kao što smo vidjeli tokom obje pomenute zločinačke epizode hrvatskog državotvorstva, ne znači slobodu-od-tlačenja – jer njega, objektivno gledano, prije tih dvaju izliva hrvatske žeđi za državnošću, nije ni bilo – već slobodu za zločin.

Religiozno-ekstatički doživljaj postojanja vlastite države:

Tompson varira poznate hrišćanske stavove, koje nije sporno javno zastupati, sve dok se to ne čini zajedno sa veličanjem koljaštva.

Ovdje se može upitati šta bi u ovom slučaju bilo „objektivno” i ko bi o tome mogao prosuđivati. Bez obzira na svu složenost ovoga pitanja, putem objektivnih i uporednih parametara može se doći do zaključka da Hrvati nijesu bili zapostavljeni, a kamoli zlostavljani, ni u prvoj, a posebno ne u drugoj Jugoslaviji. To, naravno, ne mora – kao što i nije – isključivati težnju Hrvata da stvore svoju državu, ali tada ne više zato što su „objektivno” zlostavljani, već zato što se „subjektivno” loše osjećaju u svakoj državi koja nije samo njihova. O povijesno-psihološkim razlozima i o istorijskoj uslovljenosti ovakvoga osjećaja može se puno govoriti, a dosta toga se i zna, ali je pritom neophodno prozrijeti jednu ozbiljnu zamjenu tezu, koja je imala smrtonosne posljedice za milione Srba. Nije, dakle, slučaj da su Hrvati objektivno bili zlostavljani, tako da je stvaranje vlastite države bio jedini razuman izbor za njih, već su oni opstajanje u svakoj ne-(samo)-hrvatskoj državi doživljavali kao („objektivno”) zlostavljanje. Suština je u tome što su oni obitavanje u bilo kojoj državi u kojoj se ne vlada na kroatoidno-etnocentričnom principu doživljavali kao nešto nepodnošljivo, što znači da je ravnopravnost (što su u različitim modalitetima, posebno u drugoj Jugoslaviji, zaista imali) za njih ravna tlačenju! Dakle, sâma dijagnoza razloga za secesiju iz hrvatsko-secesionističkoga ugla moralno je neodrživa i u sebi sadrži zametak potonjeg zločina.

Podnošljivi Srbin
Onaj Srbin koji se izvinjava za „srpske zločine protiv Hrvata”, onaj koji ostavi svoje „novce” na odmoru na hrvatskom dijelu Jadrana, a zatim se, vrati tamo odakle je i došao.

ZLOČIN KAO PODVIG

Ovo nije ništa novo. Postoji čitav niz svjedočanstava iz doba NDH o potpuno istovjetnoj percepciji hrvatske koljačke državne tvorevine od strane hrvatskog rimokatoličkog klira, a time, po prirodi stvari, i od njihovog vjernog, koljućeg „stada”. Uostalom, samo je tako bilo moguće masovno i, bez svake sumnje, većinsko učešće toga klira ne samo u blagosiljanju ustaških zločina nego nerijetko i u njihovom neposrednom, svojeručnom izvršavanju. Dakle, hrvatski odnos prema svojoj državi je pseudoreligiozan. To, međutim, ne znači da Hrvati, budući religiozni rimokatolici, na kvazirelitiozni način percipiraju sve ono što izuzetno cijene, kao na primjer u ovom slučaju svoju državu. Ovdje se radi o tome da je taj mit o državi direktno i potekao iz rimokatoličkih krugova u Hrvatskoj, tako da je hristološka eshatologija retuširana u hrvatsku državnu, eshatološku pseudovjeru. Tako je bilo od 1941-1945, kada su visoki prelati Anta Pavelića ozbiljno doživljavali maltene kao izaslanika gospodnjega, tako je bilo i 1991, pa sve do dana-današnjega.

tudjman-papa1To se, uostalom, vidi iz Tompsonovog koncerta. Na njemu dominira religiozno-ekstatički doživljaj činjenice postojanja vlastite države. Više je nego upadljivo prisustvo prepoznatljivih rimokatoličkih motiva (čak i u polemičkom, svjetonazornom ili ideološkom kontekstu) u tekstovima njegovih pjesama. Primjera radi: „četrdesetpeta bila loša”, višestruko pominjanje komunista, te hrvatskih „izdajica” u najnegativnijem kontekstu. Pored toga, naglašava se da je samoubistvo izdaja Boga, da se sve zemaljske muke i patnje na kraju isplate kod Gospoda – što su poznati hrišćanski stavovi koje, naravno, nije sporno javno zastupati, sve dok se to ne čini zajedno sa („blagoslovenim”?) veličanjem koljaštva. Konačno, insistira se na rasnom tipu Hrvata kao blijedoputog arijevca („rađaju se nova dica, plave krvi, bila lica”). Ovo posljednje bi, valjda, trebalo da bude kontrapunkt u odnosu „nearijevske”, „vlaške” Srbe. Ne liči li to neodoljivo na „rasne” „teorije” ustaških ideologā, od Dominika Mandića pa nadalje?! Ukratko, Tompson, ne kao estradni fenomen (jer tu je estradna spoljašnjost samo iskorišćena za lakši pristup mladima, za slanje i usađivanje odgovarajućeg ideološkog narativa), već kao nosilac poruka, predstavlja proizvod „Crkve u Hrvata”. Uzgred budi rečeno, elokvencija, a po svemu sudeći i inteligencija tog čovjeka više je nego nedostatna da „iznese” sve ono što on tekstovima svojih pjesama želi da prenese. Tompson je, dakle, oličenje kontinuiteta državotvornih napora i hrvatske države i hrvatske crkve – na konsolidovanju i konfesionalne i državotvorne vjere kod stanovništva. Taj kontinuitet podrazumijeva uzdizanje sebe do razine vrhunske vrline. Takav etički apsolutizam je očigledno konfesionalne provenijencije. On dozvoljava negiranje vlastitih zločina (treba se sjetiti sasvim ozbiljnih tvrdnji sa hrvatske strane da nikome od njihovih zličinaca ne treba suditi, jer „ne može činiti zločin onaj ko se brani”), a po potrebi i njihovo slavljenje kao podvigā (što ne treba da iznenađuje, jer ubijanje, kako kaže Tompson, „ratnikā tame” od strane „ratnikā svjetlosti” i nije neki zločin, o čemu, između ostaloga, svjedoče deseterački (!) stihovi „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara”; „U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila”).

IDENTITET „HRVATA”

Međutim, ovakvi patološki izlivi nacionalnih emocija ne bi bili objašnjivi kada bi današnji Hrvati – tačnije većina njih – zaista bili pravi Hrvati, tj. potomci nekadašnjih, istorijskih Hrvata. Riječ je, naime, o tome da se sva dramatika i antinomičnost stanja identiteta današnjih Hrvata ogleda u činjenici da oni ne samo što nijesu izvorno Hrvati nego su upravo (bili) ono što sada negiraju, čak – mrze. Odakle nam ovo? Nije li to puka tvrdnja koja svjedoči o neutoljivoj srpskoj maniji veličine? Umjesto odgovora, samo ćemo u dva poteza pokušati da naznačimo svoju tezu.
Prvo, upadljivo je koliko Srba i Hrvata nosi ista prezimena. Ako je to možda i objašnjivo kada je riječ o prezimenima nastalim od zanimanja (mada je i činjenica govorenja istim jezikom takođe rječita – vidjeti drugi argument) kao što su, na primjer, Kovačević ili Kolarić, to je znatno teže braniti u slučaju „patronimskih”, odnosno matronimskih prezimena. Naime, kod najvećeg dijela takvih, srpski zvučećih prezimena (npr. Jovanović, Živković, Petković, Milić, Milićević, Popović, Dragić[č]ević, Vujičić, Vučetić, Bošković, Veljković, Mrkonjić, Stanković, Ljubičić, Stanić), među ličnim imenima od kojih su ta prezimena izvedena kod današnjih Hrvata (a i odavno) nema ni traga. Naravno, postoje izuzeci, kao što su tipično srpska, ponekad čak tipično srpsko-crnogorska lična imena – kao što su Gojko ili Šćepan, koja se i danas mogu naći u Zapadnoj Hercegovini – ne kao eksterni srpski uticaj, već kao ostatak tradicije davanja srpskih imena iz vremena prije pokatoličenja. Isto tako, postoji čitav niz prezimena koja su specifična utoliko što su vezana za jedan kraj i što su nastala samo na tom mjestu (npr: Sanader, Šešelj, Miljanić, Papić, Glavaš, Bogišić, Uzelac, Drakulić), tako da su svi nosioci toga prezimena istoga porijekla. Ako su prvi, izvorni nosioci toga prezimena bili Srbi, a njihovi potomci su to i danas, tada je jasno da su oni koji se danas smatraju Hrvatima potomci onih ogranaka tih porodica koji su promijenili vjeroispovijest, a zatim i nacionalnu svijest. Uostalom, poznata je činjenica da je nekada bilo mnoštvo Srba-rimokatolika – od Dubrovnika, gdje su činili preko 90 odsto stanovništva, pa do Splita i Zadra, gdje su, zajedno sa Italijanima, bili najaktivnija zajednica. No, njih danas više nema. Pa gdje su oni sada? Među „Hrvatima”, naravno.

Kao drugo, kako je moguće da Srbi i Hrvati, i pored svih hrvatskih upinjanja na svojoj jezičkoj posebnosti, govore istim jezikom? Nemoguće je da su dva tako bliska jezička sistema – srpski i „hrvatski” – nastali nezavisno jedan od drugoga, kao što je nezamislivo tvrditi da to nije isti jezički sistem. Pa kako ga onda nazvati? Naravno, po onom narodu koji ga je, da tako kažemo, prvi „izumio”, tj. kod kojeg se najprije pojavio. Pritom, današnji Hrvati nijesu prihvatili tuđi govor – ako se izuzmu izvorni kajkavci i čakavci, već su prosto nastavili da govore onim govorom kojim su oduvijek govorili – a to je štokavski, koji je, očigledno, izvorno bio samo srpski. Time se dolazi do zaključka da su izvorno štokavski krajevi zapravo morali biti srpski krajevi – mada se u današnjoj Hrvatskoj štokavica govori i u onim krajevima koji nijesu izvorno štokavsko-srpski. Naravno, ne može se isključiti mogućnost uticaja superiornog štokavsko-srpskog govora na neštokavsko-nesrpske govore susjednih južnoslovenskih plemena i skupina – pa u tom smislu i Hrvata – ali to ne može biti smatrano glavnim obrascem širenja štokavštine među današnjim Hrvatima. Štokavica je već bilo kod njih, ali im je istorijski preinačen nacionalni identitet. Time je, između ostaloga, iako to i nije najveća nacionalna šteta, štokavica preimenovanjem „ukradena” od strane jedne narodne skupine koja je gradila novi nacionalni identitet i koja se danas izjašnjava kao nesrpska. Štaviše, njen identitet je baziran na negaciji svojeg porijekla, tako da je antisrpstvo moralo postati konstitutivno za savremeno „hrvatstvo”, i to počevši od druge polovine 19. stoljeća.

Hrvatstvo je, dakle, u odnosu na Srbe (kao narod), te u odnosu na srpstvo (kao identitet) u više nego ambivalentnom položaju. S jedne strane, usljed dugotrajnih istorijskih neprilika, među (bivšim) Srbima pronađen je ogromni „rezervoar” za popunjavanje istrošene hrvatske etničke supstancije. No, s druge strane, da bi taj proces pohrvaćivanja Srba bio uspješan, moralo se iz svijesti potomaka tih ljudi potisnuti sve ono što svjedoči o njihovom izvornom porijeklu, i/ili taj identitet kao takav učiniti predmetom omraze, tako da oni, čak i kada su svjesni svojeg porijekla, ne žele da ga prihvate kao dio sopstvenog identiteta.

Zločinačka povijesna težnja
Tuđman je svojevremeno rekao: „NDH nije bila samo zločinačka tvorevina nego i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda.” Ta izjava je na srpskoj strane doživljena kao vrhunska uvreda – posebno kada je bila citirana bez prvog dijela rečenice – ali ona je, uz izvjesne modifikacije: tačna. Da, NDH je, bez sumnje, bila i zločinčka, ali i izraz hrvatskih težnji. Stvar je, međutim, u tome što se ona nije slučajno izrodila u zločinačku tvorevinu, pošto je između težnji i zločinstva postojala apriorna veza. Drugim riječima, težnja za stvaranjem ekskluzivno hrvatske države na tlu koje je etnički bilo daleko od homogenosti – čak i tamo gdje je bilo veliko pitanje o pravu Hrvata da potražuju te teritorije – već unaprijed je bila zločinačka. Tako zamišljena država na tlu nekadašnje Hrvatske mogla je biti napravljena samo zločinom. Dakle, NDH nije bila slučajni eksces u odnosu na inače opravdanu težnju Hrvatā za stvaranjem sopstvene države – kao što ni Tuđmanova Hrvatska nije slučajno vodila zločinačku politiku prema Srbima. U temelju ideje (ekskluzivno) hrvatske države na teritoriji nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske, odnosno Socijalističke Republike Hrvatske, leži zločin prema Srbima, i to se u praksi sprovođenja te ideje – čak i da su njeni tvorci i sprovoditelji to htjeli izbjeći (a nijesu) – nije moglo izbjeći.

PSEUDOSRPSKI HRVATSKI DUH

Kada su u dovoljnoj mjeri uklonjeni i/ili potisnuti tragovi srpskoga postojanja na teritoriji današnje Hrvatske (što podrazumijeva ne samo biološko uništavanje nego i uništavanje kulture i razaranje sjećanja – najprije samih Srba, a zatim i onih koji su živjeli pored njih), i kada se identitetski inženjering u dovoljnoj mjeri „primio” kod onih nad kojima vršen – nad bivšim Srbima, te ostalim nehrvatima, od kojih su načinjeni današnji „Hrvati” – tada je projekt izumijevanja nove nacije na tlu istorijske Hrvatske i sa imenom nekadašnjih Hrvata konačno uspio. Za to, međutim, nije bilo dovoljno samo pohrvatiti dio nekadašnjih Srba na tlu Hrvatske nego i fizički ukloniti potomke onih Srba koji na to nijesu pristali i koji su samim svojim prisustvom pored saplemenika i rođaka sada „hrvatske” nacionalnosti uznemiravali njihovu nacionalnu savjest. Nijesu, dakle, Srbi u Hrvatskoj za Hrvate predstavljali problem samo stoga što se nijesu identifikovali sa njihovom nacijom već i zato što su sami sobom, makar to i ne htjeli, svjedočili o njihovom nacionalnom konvertitstvu, odnosno o izvorno srpskom porijeklu konvertitā. Otuda projekt stvaranja savremene hrvatske nacije nije mogao uspjeti bez istrebljenja i protjerivnja Srba iz Hrvatske – skupa s egzorcizmom srpstva iz (većine) današnjih „Hrvata”. To znači: bez ustaške kame 1941, te monoetničke „demokracije” čiji je vrhunski izraz bila „Oluja”, ne bi bilo ni današnje hrvatske nacije. Hrvati će se zadugo vraćati Tompsonu, Tompsonima i tompsonštini – zato što bez Jasenovca, Jadovna, ali i Parkačke poljane ili Medačkog džepa ni njih – ne u fizičkom smislu, već takvih kakvi sada jesu, i kojima se smatraju – ne bi ni bilo.

Bivši Srbi, međutim, nijesu samo iskorišćeni za „materijalno” popunjavanje onoga etnosa koji baštini hrvatsku tradiciju i hrvatski duh, pošto tako nešto, po svoj prilici, nije ni očuvano, ni tradirano. Istorijski Hrvati su bili narod koji je velikim delom nestao između „čekića i nakovnja” koje su činili Otomanska imperija, Mađarska kraljevina, te potonja Austrija, odnosno Austro-Ugarska i Venecija. Njihov duh nije sačuvan, pri čemu su nacionalno dezorijentisani ili nedozreli Srbi iskorišćeni za baštinike novoizumljenog hrvatstva i hrvatskog duha – nastalog selektivnim recikliranjem simboličkih mjesta srpskog identiteta, uz promjenu titularno-nacionalnog predznaka. Time se mogu objasniti upadljive sličnosti (gotovo do identičnosti) u samorazumijevanju istorijskog puta i identiteta Srba i Hrvata. Hrvati su, naime, preuzeli srpski autoperceptivni obrazac (sa svim njegovim samouljepšavanjima i pretjerivanjima) – ali su poželjne osobine rezervisali za sebe, dok su ostatak „prepustili” Srbima, odnosno svojoj predrasudnoj slici o njima.

Hrvatski duh naprosto u efektivnom povijesnom smislu više nije postojao – ali ne zato što tih Hrvata nekada nije bilo, ili što nijesu igrali vidniju ulogu u pojedinim periodima srednjovjekovne povijesti (a jesu), već zato što gotovo ništa nije preživjelo gašenje tradicije hrvatske države i tradicija koje su u njoj generisane – što zbog lakoće stapanja hrvatskog plemstva u susjedne narode, a što zbog biološke i moralne neotpornosti hrvatskog stanovništva pred okrutnim zavojevačem sa Bosfora. Hrvati, naravno, nijesu bili posve iščezli sa izvorno hrvatskih teritorija, ali su oni kao etnički korpus bili desetkovani, a u pogledu nacionalne samosvijesti – kao i većina predmoderne Evrope – neopredijeljeni, ili čak planski „dezorijentisani” od strane mađarske, italijanske i njemačke elite. Gotovo jedino što je ostalo – ne od Hrvata, već na mjestu nekadašnjih Hrvata – bilo je njihovo ime, tako da je katoličinjem Srba (uz miješanje sa preostacima izvornih Hrvata) i njihovom potom uslijedilom nacionalnom lobotomijom (koja je, „uzgred”, obuhvatila i sve ostale narode na teritoriji današnje Hrvatske, a to su Njemci, Mađari, Slovenci, Česi, Ukrajinci, Italijani, Poljaci, Slovaci) pribavljena ne samo biološka tvar novooživjeloj hrvatskoj naciji nego i (novoizumljeni) duh, koji je po svojoj osnovnoj konstituciji, takođe srpski – makar i kao pseudosrpski, odnosno antisrpski.

kninNEGACIJA SOPSTVENOG POREKLA
Taj duh je u svojoj novotvorbenoj varijanti počivao na dva aksioma. Prvi znači preuzimati srpske nacionalne obrasce, dijelove tradicije i istorijske tekovine kao da su vlastiti (jezik, istorijski događaji), istorijske fenomene (hajduci i uskoci), književnu tradiciju (dubrovačka književnost i epska narodna tradicija)… Primjera radi, iako je epski deseterac isključivo štokavski, pa dakle srpski, to „Jugoslavenu” Štrosmajeru nije smetalo da polovinom 19. stoljeća započne sa izdavanjem „Hrvatskih narodnih pjesama”, koje su naravno – srpske. Dakle, tu je na preuzimanje srpske forme, a djelimično, pod lažnim imenom, i sadržine.
Drugi aksiom odnosi se na negiranje titularnog srpstva, tj. svega onoga što se izjašnjava kao srpsko i što je prepoznatljivo kao srpsko (dakle, svega onog što nije moguće „preuzeti”). Smisao ovog aksioma jeste prikrivanje prvoga procesa (koji, uzgred, još nije završen, čime se i može objasniti tako žilava hrvatska borba protiv Srba – čak i kada ih tamo više gotovo i nema). Naime, ono što je tako ukradeno, ne može biti jednokratno oteto, već se njegova krađa mora stalno obnavljati, pošto uvijek postoji opasnost da ona bude razotkrivena i da se ispostavi kao neuspješna.
Današnji „Hrvati” su, dakle, narod koji je nastao od tuđe biološke supstancije, čije su duhovne tradicije – posebno one „narodske”, koje svjedoče o premodernoj fazi života toga naroda, dobrim dijelom takođe kradene od istog onoga naroda kojem je ukradena i supstancija. To je i logično, jer šta bi bivši Srbi mogli bolje „igrati” nego upravo (bivše) Srbe, koji tu preinačenu i preimenovanu tradiciju i dalje nose. Zato, da ukažemo i na tu ironiju, svoja koljačka „stihotvorenija” sastavljaju u srpskom desetercu (pogledati gore navedene Tompsonove stihove).
Osim toga, alternativne, izvorno hrvatske tradicije, kao očuvane, gotovo da nije ni bilo, pa im ništa drugo nije ni stajalo na raspologanju. Oni su, većinski, ne samo po porijeklu Srbi (dakle, u materijalnom smislu), nego to jesu i u duhovnom smislu, s tim što je taj duh prošao kroz ozbiljnu mutaciju, čija je suština negacije svojeg porijekla, pa u neku ruku i sebe samoga.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu

Magazin “Pečat

avg 19

greater-albaniaThe idea of ‘Great Albania’ is again in the air. On August 3 a proposal to form a separate region in the Presevo Valley with its own institutions and organs was raised in the assembly of the Presevo, Dujanovac and Medvedja municipalities and thus marked a new turn in the evolution of the so-called ‘Albanian national question’.

Local Albanian separatists are using the Kosovo scenario as a guideline. Obviously, their next step will be to forcibly oust the remaining Serbs and other non-Albanians from the region, ask the international organizations for guarantees and demand that Belgrade started the negotiations on the status of the region. There are all reasons to believe that the Presevo Valley will be recognized as a sovereign state more quickly than Kosovo. Anyway, the Serbian authorities have already been asked to ‘immediately begin talks with legitimate Albanian representatives’ and ‘launch the region’s demilitarization’ (which means withdrawal of Serbian army and police).

The idea of ‘Great Albania’ is again in the air. On August 3 a proposal to form a separate region in the Presevo Valley with its own institutions and organs was raised in the assembly of the Presevo, Dujanovac and Medvedja municipalities and thus marked a new turn in the evolution of the so-called ‘Albanian national question’.

Tensions grew in the aforesaid Albanian municipalities in July following a series of attacks on the Serbian police and civilians. The authorities had to send extra troops to the region and introduce other security measures. A response to this was quite predictable (remember Kosovo in 1990s): Serbia was asked to ‘stop escalation of tensions and anti-Albanian campaign in the media’.

Demographic situation in southern Serbian regions is worth of our attention. It resembles that of Kosovo. In 1961 Albanians made up 68% and Serbs-25% of the population of Presevo, by the year 1991 (when Yugoslavia collapsed), Albanians made up already 90% (with only 8% of Serbs). By that time socialists of Yugoslavia had spent a few decades fighting against mythical ‘Serbian nationalism’ and creating the most favorable economic, social and political climate for the Albanian population. In 1991-2001 the situation stabilized- however, not due to the return of the Serbs but because of resettlement of many Albanians to the neighboring Kosovo.

In 1992 Albanians of Presevo held a referendum to vote for joining Kosovo. In 1999-2001 the region was on fire when Albanian extremists attempted to seize power. The coup was organized and supported from the Kosovo territory, which was already under control of terrorists from the Kosovo Liberation Army (KLA), despite the UN and NATO presence in the region. But the Serbian army and police took decisive measures to stabilize the situation.

This time Albanian separatists of Presevo have taken into consideration all the previous mistakes. They waited until Kosovo is recognized by dozens of countries and now claim they have similar rights. Instead of boycotting the local governmental bodies, they now simply oust Serbian politicians and officials from power. As a result, these governmental bodies are being controlled by Albanian separatists. The government of Serbia, with support from Washington and Brussels, blindly obeys the extremists and does nothing to prevent dangerous changes.

fellowsIt is also remarkable that the ongoing escalation of tensions in the Presevo Valley began soon after an influential US congressman Dana Rohrabacher spoke about the necessity of a new territorial division of the Balkans (the idea widely discussed by various experts in recent years). Rohrabacher suggested annexing three south Serbian municipalities to Kosovo, while leaving to Serbia Northern Kosovo with the center in Kosovska Mitrovica.

The idea caused serious concerns in Kosovo. Kosovo government spokesman Memli Krasniqi said Hashim Thaci`s cabinet was opposed the idea of territorial division.”We think that exchange of territories and demarcation of borders is not the right thing to do”, said Krasniqi. But what is especially interesting about it is that traditionally well-informed and influential Pristina newspaper Koha Ditore wrote that the idea put forward by Dana Rohrabacher may be welcomed in the Presevo valley. I had a conversation with the representatives of the Bosnian Serbs, who told me that the Republica Srpska also takes seriously this idea of territorial division and creation of two monoethnic states- Serbia and Albania.

But the world leaders will hardly fancy the idea of all Balkan Serbs living in a separate state. At least until the Serbian nation unanimously expresses its will (which should be also lobbied by the politicians). But there is no doubt that Albanian activists are ready to go further with the idea of ‘Great Albania’. Unlike Serbs, they have already done all preparatory work by lobbying for Kosovo independence. And now this scenario is being implemented in south Serbian municipalities and also in Macedonia. ‘Great Albania’ is looking for its place in the Balkans

fondsk.ru

avg 18

Fond «Slobodan Jovanović» pokreće na svom sajty seriju intevjua vezanih za odnos prema članstvu Srbije u NATO-u. Namera nam je da se obratimo poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života kako bi naša javnost mogla da se upozna sa najširom argumentacijom vezanom za ovo suštinsko pitanje savremene Srbije pre nego što se i sama izjasni o tome.


Domaćin: Fond Slobodan Jovanović

Gost: Nebojša Malić, istoričar, redovni kolumnista sajta “Anti-War” (www.antiwar.com)


Nebojša Malić

Nebojša Malić: Kako može biti reči o bilo kakvom legitimitetu odluka koje se donose suprotno Ustavu, od strane koalicije sastavljene s koca i konopca, za koju u stvari niko nije ni glasao?

U zaključcima sa Samita NATO-a iz aprila 2009. godine podržava se opredeljenje srpske Vlade da Srbija postane članica NATO-a, a posle posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, deo aktuelne vlasti u medijima sve više podstiče kampanju za uključenje Srbije u NATO. Kako tumačite takvo opredeljenje dela Vlade?

Malić: To su ljudi koji svoj sadašnji položaj duguju stranom faktoru, pa zato revnosno izvršavaju njihova naređenja. Sama ideja o ulasku Srbije u NATO-u je sumanuta i skandalozna.

Imajući u vidu skoriju istoriju odnosa NATO-a i Srbije, kao i činjenicu da je Narodna skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom proglašava vojnu neutralnost zemlje, ko bi po Vašem mišljenju trebalo da odlučuje o procesu priključivanja Srbije NATO-u: Vlada Srbije, Skupština Srbije ili građani Srbije na referendumu, i da li može biti legitimna odluka koju ne bi doneo narod na refrendumu?

Malić: Narod Srbije na referendumu, i nikako drugačije. Kako može biti reči o bilo kakvom legitimitetu odluka koje se donose suprotno Ustavu, od strane koalicije sastavljene s koca i konopca, za koju u stvari niko nije ni glasao? A sve i da je ova sadašnja vlast dobila većinu na izborima, a nije, na te izbore opet nije izašlo pola Srbije. Koga oni misle da predstavljaju?

Zagovornici priključivanja Srbije NATO-u u prilog svog opredeljenja navode da bi članstvo u NATO-u imalo i ogromnu ekonomsku korist po Srbiju. S druge strane, po NATO-standardima izdvajanja za vojsku iz nacionalnog budžeta bi morala značajno da se uvećaju. Kako Vi tumačite ekonomske efekte mogućeg uključivanja Srbije u NATO?

Malić: Kakva ekonomska korist? Za koga? Da neće možda NATO da kupuje naše oružje i municiju, kao što su to nekad radili Nesvrstani? Gluposti. Štaviše, verovatno bi došlo do potpune likvidacije domaće vojne proizvodnje. U najboljem slučaju, Srbija bi od Amerike dobila zajmove (sa visokim kamatama) da od njih kupi vojnu tehniku koju bi po NATO propisima morala da ima, a koja bi samoj Srbiji bila potpuno beskorisna. Tu niko ne profitira osim američkih proizvođača oružja.

Priključenje NATO-u stvorilo bi obavezu Srbiji da se dodatno vojno angažuje u kriznim regionima širom sveta. Uzevši u obzir obaveze koje bi stvorilo pristupanje NATO-u i bezbednosne pretnje sa kojima se Srbija suočava, da li bi članstvo Srbije u NATO-u povećalo bezbednost Srbije?

Kakva ekonomska korist? Za koga? Da neće možda NATO da kupuje naše oružje i municiju, kao što su to nekad radili Nesvrstani? Gluposti. Štaviše, verovatno bi došlo do potpune likvidacije domaće vojne proizvodnje.

Malić: Ne mogu Osama bin Laden i ostali džihadisti ništa više da mrze Srbe nego što je to već slučaj, ali sigurno postoji mogućnost da i po Srbiji lete u vazduh vozovi ili hoteli, baš kao u Britaniji, Španiji ili Pakistanu. Glavni argument «natofila», što se bezbednosti tiče, je da bi ulazak u NATO-u zaštitio Srbiju od novog napada same Alijanse – što je otprilike ista argumentacija nuđena za ulazak u Trojni pakt 1941.godine.

Zagovornici uključivanja Srbije u NATO-u često navode da bi članstvo u NATO-u povećalo sveukupne pa i demokratske potencijale Srbije. Kako tumačite ovakvo povezivanje članstva u jednoj vojnoj organizaciji sa razvojem demokratskih potencijala društva i koje bi po Vašem mišljenju bile druge štete ili koristi od članstva, odnosno odbijanja članstva u NATO-u?

Malić: Ko posle 1999.godine govori o NATO-i u kontekstu demokratičnosti, fali mu daska u glavi. Kakve veze ima demokratija sa jednim agresivnim vojnim savezom koji služi kao produžena ruka Amerike? Ovo ima smisla jedino ako prihvatimo NATO definiciju demokratije, koja otprilike glasi: “Demokratija je ono što mi kažemo da je.” To bi bio zločin protiv zdravog razuma.

Ko posle 1999.godine govori o NATO-i u kontekstu demokratičnosti, fali mu daska u glavi. Kakve veze ima demokratija sa jednim agresivnim vojnim savezom koji služi kao produžena ruka Amerike?

U kampanji za priključenje Srbije NATO-u navodi se i to da je Srbija, odnosno SFRJ, tajnim sporazumom Josipa Broza već bila vezana za ovu vojnu organizaciju i da pristupanje NATO-u, navodno, predstavlja kontinuitet u vojno-bezbednosnoj politici Srbije. Kako gledate na ovo pozivanje na «logiku tajnih sporazuma» i da li ono predstavlja opasnost po demokratski poredak u Srbiji?

Malić: Budalaštine. Kakav sad Josip Broz, kakva SFRJ? Da je takav ugovor postojao, zar bi NATO toliko aktivno razbijala SFRJ-u, bombardovala Srbiju i sponzorisala njeno komadanje? Zar nisu baš vodeće zemlje NATO-e osporile pravo Srbiji da bude pravna naslednica SFRJ-e? O kakvom to onda “kontinuitetu” mogu i smeju da govore? Pa tu priču pas s maslom ne bi pojeo. Da li misle da smo mi kao narod baš toliko glupi i naivni?

Srbija je pokazala da može da se odbrani i od terorista (tzv. OVK) i od NATO-e, već 1999. godine, i to postojećom tehnologijom i taktikom. Nema nikakve potrebe da se bezbednost zemlje traži u NATO-i, pogotovo kada najveće pretnje daljem opstanku Srbije dolaze upravo iz Alijanse.

Da li u vojno-bezbednosnoj oblasti za Srbiju postoji realna i izvodljiva alternativa NATO-u i kako u tom svetlu gledate na vojnu neutralnost Srbije?

Nebojša Malić: Dabome da alternativa postoji. Pogledajte šta se danas dešava po svetu: velike konvencionalne armije ne mogu nikako da izađu na kraj sa gerilskim pokretima. Fanatici naoružani kalašnjikovima, ručnim bacačima i improvizovanim bombama drže u šahu navodno najmoćniju vojsku na svetu. Srbija je pokazala da može da se odbrani i od terorista (tzv. OVK) i od NATO-e, već 1999. godine, i to postojećom tehnologijom i taktikom. Nema nikakve potrebe da se bezbednost zemlje traži u NATO-i, pogotovo kada najveće pretnje daljem opstanku Srbije dolaze upravo iz Alijanse.

* * *

Pogledajte ostale intervjue Fonda u vezi teme “Srbija i NATO“:

Srđa Trifković: “Referendum, naravno!”

Vojin Joksimović: “Stop zaobilaženju naroda”

Bogdana Koljević: “Ubijanje demokratije

Slobodan Samardžić: “Bezbednosni hazard

Slobodan Reljić: “NATO više nema šargarepu

Časlav Koprivica: “Srbiji je potrebna zaštita od NATO”

Slobodan Erić: “Neutralnost je apsolutno ispravan strateški koncept”

Mile Savić: Referendum pre “Svršenog čina”

avg 18
Nebojša Bakarec: Afera dodele stanova
icon1 Nebojša Bakarec | icon2 Blogovi | icon4 08 18th, 2009| icon31 Comment »

Afera dodele stanova naručena od DS

Kada govorimo o dodeli stanova, prvo se moramo osvrnuti na postupanje države po tom pitanju. Možemo posmatrati tri perioda.  Prvi, do 1989. kada je u celoj SFRJ bio običaj da preduzeća i državni organi dodeljuju svojim zaposlenima stanove gde su sticali stanarska prava. Radilo se o stanarskim pravima na stanove koji su bili u društvenom vlasništvu. Svakako, najviši državni i partijski funkcioneri (jedne partije) su bili najprivilegovaniji. Od 1990. do oktobra 2000. država, odnosno stranke, koje su upravljale državom – SPS, JUL, Nova demokratija, SRS i SPO su nastavili običaj da u novim okolnostima najviši državni i stranački funkcioneri dobijaju stanove koje su otkupljivali po simboličnim cenama (SPS, JUL, ND i SRS su ovakav običaj dodele stanova sprovodili na svim nivoima vlasti, SPO u gradu Beogradu -stvarna afera dodele 500 stanova partijskim funkcionerima – i u gradskim opštinama gde je bio na vlasti, a ne treba zaboraviti ni DS koja je to isto radila kao deo koalicije „Zajedno” – DS, SPO, GSS – u opštinama gde je bila na vlasti sa SPO i GSS, od početka 1997. pa do oktobra 2000. godine). Istovremeno, počev od 1992. pa do 1995. godine bilo je omogućeno da milioni građana otkupe stanove na koje su imali stanarsko pravo, takođe po simboličnim cenama (do nekoliko stotina nemačkih maraka). Otkupljeni su i gotovo svi svojevremeno nacionalizovani i konfiskovani stanovi.

Pitanje koje se kristališe iz veštački izazvane afere (afere koju je naručila Demokratska stranka) je da li državni organi ubuduće treba da dodeljuju stanove ovim kategorijama koje za državu obavljaju najodgovornije i najteže poslove poput pripadnika vojske, policije i pravosuđa?

Od oktobra 2000. godine došlo je do pozitivnog pomaka u ponašanju države, odnosno stranaka koje su državom upravljale do današnjih dana. Nastavljena je dodela državnih stanova, ali ne po simboličnim cenama, već po cenama nekoliko puta povoljnijim od tržišnih, a u nekim slučajevima i po tržišnim cenama uz mogućnost otplate na kredit. Pozitivan pomak se sastojao i u tome što stanove više nisu dobijali visoki stranački i državni funkcioneri (uz retke izuzetke, npr. Nevena Karanović, visoki funkcioner G17  i državni sekretar ministarstva zdravlja – izvor biografskih podataka – Vikipedija), već različite kategorije lica koja rade u institucijama koje se finansiraju iz budžeta:  policajci, vojna lica, zaposleni u državnoj upravi, zdravstvu, obrazovanju, itd. Pitanje koje se kristališe iz veštački izazvane afere (afere koju je naručila Demokratska stranka) je da li državni organi ubuduće treba da dodeljuju stanove ovim kategorijama  koje za državu obavljaju najodgovornije i najteže poslove poput pripadnika vojske, policije i pravosuđa? O tome može da se povede javna rasprava i u parlamentu i u javnosti. Ta rasprava je  već u toku, ali na taj način što se vodi besomučna medijska hajka protiv DSS. Na ovaj način građani i svi oni koji tu raspravu treba da vode, ne dobijaju nepristrasne i argumentovane činjenice o problematičnoj temi. Naravno, sama izvršna vlast, koja je u ovom trenutku jednoumna i jednoobrazna na gotovo svim nivoima, može da donese odluku da se stanovi dodeljuju isključivo po tržišnim cenama ali taj princip onda mora da važi za sve nivoe vlasti. Ako se taj princip usvoji onda, grad Beograd neće moći da dodeljuje i prodaje neprofitne stanove, jer se i oni ne prodaju po tržišnim cenama, već po ceni izgradnje koja je dvostruko niža od tržišne. Međutim, gradnja i dodela neprofitnih stanova ima gotovo apsolutnu podršku u društvu. Sa tim je saglasna i Demokratska stranka Srbije koja je od 2000. godine, povremeno bila jedan od koalicionih partnera Demokratskoj stranci koja je imala odlučujuću ulogu u gradu Beogradu.

Procedura dodele je sprovedena po zakonu, o čemu svedoče i reči generalnog sekretara vlade Tamare Stojčević ( DS). Ona takođe, iznosi stav da nije moguće zakonski poništiti odluke o dodeli navedenih stanova.

Demokratska stranka Srbije tvrdi da je celu aferu u vezi sa dodelom državnih stanova izazvala Demokratska stranka kako bi skrenula pažnju sa ekonomskog kolapsa Srbije, sa izbornih poraza u Zemunu i Voždovcu i svih drugih državnih pitanja koja se rešavaju na štetu Srbije, poput pitanja Kosova i Metohije. Direktan dokaz za ovu našu tvrdnju je i sama činjenica da je afera pokrenuta oko nespornog pitanja. Zašto je, po DSS pitanje dodele državnih stanova po cenama nižim od tržišnih, nesporno? Naravno da u postupanju državnih organa i republike i gradova postoji izvesna inercija da se postupa na način na koji je država postupala pre 2000. godine ili pre 1990. godine. To je činjenica ali ne i razlog zbog čega je ovo pitanje nesporno za DSS.DSS smatra da određeni krug lica koja za državu obavljaju najodgovornije i najteže poslove: pripadnici vojske, policije i pravosuđa ali i zaposleni u zdravstvu, obrazovanju i državnoj upravi, treba da bude pomognut od strane države. U principu, država to može da čini na nekoliko načina. Na primer, visokim platama. Kako to nije moguće, iz poznatih razloga, a navedena lica najčešće imaju mizerne plate u odnosu na odgovornost i na važnost poslova koje obavljaju, sledeći način je da se tim licima pomogne pri rešavanju stambenog pitanja. Čini se da je način na koji je grad Beograd, u poslednjih devet godina, odabrao da rešava ovo pitanje, najbolji. Grad sopstvenim sredstvima gradi neprofitne stanove i prodaje ih krugu lica koji smo naveli (po odlukama gradske Skupštine i po konkursu) po ceni izgradnje (ona je najčešće dvostruko niža od tržišne), i na kredit od 20 godina, uz učešće od 20%, sa kamatom od 0,5%. Način na koji je Republika Srbija u liku vlade Zorana Đinđića i po Uredbi te vlade, odlučila da opredeli 600 stanova, za DSS, takođe, nije sporan. Ta Uredba Đinđićeve vlade je bila sporna Ustavnom sudu Srbije, koji je stavio van snage članove 6. i 50., smatravši da se nisu stekli zakonski uslovi da vlada tako daje stanove na kredit (Đinđićevom uredbom je bilo predviđeno davanje kredita na rok od 40 godina i uz 10% učešća, uz kamatu od najmanje 0,5%). Zbog toga je vlada Vojislava Koštunice morala da izmeni navedenu Uredbu i da predvidi drugačije uslove, u skladu sa zakonom. Ta izmenjena Uredba je doneta u januaru 2007. godine i po toj, inicijalno Đinđićevoj Uredbi, pristupljeno je realizaciji namere vlade Zorana Đinđića da se dodeli 600 stanova. Procedura dodele je sprovedena po zakonu, o čemu svedoče i reči generalnog sekretara vlade Tamare Stojčević ( DS). Ona takođe, iznosi stav da nije moguće zakonski poništiti odluke o dodeli navedenih stanova. Dakle, još jedan dokaz da je afera veštački izazvana i pokrenuta oko nespornog pitanja je i činjenica da je izmenjena uredba koju je donela vlada Vojislava Koštunice na snazi više od dve i po godine i da je niko nije osporavao. Dokaz je i to da izuzev Ustavnog suda, niko drugi, ni javnost ni političke stranke, nije osporavao suštinu uredbe vlade Zorana Đinđića. Demokratska stranka je u vladama od jula 2007. godine sa većinom ministara u te dve vlade. Demokratska stranka je bila apsolutno upoznata i saglasna sa obe Uredbe i tokom svih ovih godina nije osporavala niti Đinđićevu Uredbu niti Uredbu koju je donela prva Koštuničina vlada u kojoj su bili i G17 i SPO, a koju je podržavao SPS (svi navedni su sadašnji partneri u Vladi Demokratske stranke). U drugoj Koštuničinoj vladi od jula 2007. godine, ministri su bili Dragan Đilas, ministar za NIP, i Mirko Cvetković, ministar finansija, kao i Dragan Šutanovac, ministar odbrane. Niko od njih nije tokom dve godine osporavao ovu Uredbu, niti način na koji država rešava pitanje dodele državnih stanova. Osim toga Dragan Đilas, Dragan Šutanovac i Milan Marković su činili većinu u Stambenoj komisiji te vlade i iz tog razloga su takođe, bili apsolutno upoznati sa obe Uredbe i načinom dodele 600 stanova. Nikada nisu osporavali to pitanje.

Postoji još jedan dokaz da je afera veštački izazvana. Naime, primenjuju se dvostruki standardi. Postupanje državnog organa na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica se osporava i prikazuje kao nepošteno, štetno i nemoralno, dok se postupanje gradskih organa po pitanju dodele državnih stanova, po netržišnim cenama, godinama dočekuje hvalospevom.

Postoji još jedan dokaz da je afera veštački izazvana. Naime, primenjuju se dvostruki standardi. Postupanje državnog organa na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica se osporava i prikazuje kao nepošteno, štetno i nemoralno, dok se postupanje gradskih organa po pitanju dodele državnih stanova, po netržišnim cenama, godinama dočekuje hvalospevom. Radi se o neviđenoj manipulaciji i slepilu. Dodela 600 stanova pribavljenih od strane Građevinske direkcije Srbije (veći deo ovog broja su novoizgrađeni neprofitni stanovi) i Direkcije za imovinu Republike Srbije (manji deo ovog broja su stari stanovi koji su odavno u vlasništvu Republike), se proglašava za glavni problem u državi Srbiji, pri čemu se vodi medijska hajka protiv DSS i sprovodi medijski linč protiv funkcionera i članova DSS. Naglašavamo da DSS ne vidi problem niti u postupanju Đinđićeve i Koštuničine vlade, niti u postupanju gradskih organa po ovom pitanju. Stoga se postupanje Đinđićeve i Koštuničine vlade mora staviti u istu ravan kao i postupanje gradskih vlada, gradonačelnika ili vršilaca dužnosti gradonačelnika, Radmile Hrustanović (DS), Nenada Bogdanovića (DS), Zorana Alimpića (DS) i Dragana Đilasa (DS), koji su omogućili dodelu i kupovinu 3.100 državnih stanova, po cenama dvostruko nižim od tržišnih. Nema ničeg spornog u činjenici da grad gradi neprofitne stanove i da ih prodaje po ceni izgradnje. Međutim, ako se osporava postupak Koštuničine vlade onda i ovo mora biti osporeno, jer se suštinski radi o istoj stvari. Određenom, užem krugu lica propisanom Uredbom (Republika) ili Odlukom (Grad) se dodeljuju stanovi s pravom otkupa po cenama nižim od tržišnih. Ukoliko se dosledno sprovede najava DS i njenih funkcionera u vlasti da će biti jedino moguć otkup po tržišnim cenama, onda od gradnje, dodele i kupovine neprofitnih stanova nema ništa. Tako ćemo doći u situaciju da država ne može da učini sve u borbi protiv kriminala i korupcije.  Kako glavni nosioci  borbe protiv ove pošasti – pripadnici policije i pravosuđa, mogu sa mizernim platama i često bez rešenog stambenog pitanja da se nose sa bogatim kriminalcima? Da pomenemo i da su uslovi rada i materijalne opremljenosti policije i pravosuđa na najnižem nivou. Doći ćemo u apsurdnu situaciju da Grad i Republika mogu da grade socijalne stanove npr. za raseljavanje Roma, a  da pripadnici vojske, policije i pravosuđa, te zaposleni u oblasti zdravstva, obrazovanja i državne uprave, koji obavljaju najteže i najodgovornije poslove, ne mogu da reše svoje stambeno pitanje (jer preko 99% njih nema novca da plati tržišne cene stanova). Tačno je da je Koštuničina vlada propisala da kriterijum kojim se „kupoprodajna cena određuje u visini tržišne vrednosti koju je nadležni poreski organ utvrdio kao osnovicu poreza na imovinu”. Takođe je tačno da je Đinđićeva vlada propisala da je kriterijum da se „omogući kupovina stana po tržišnoj ceni na način i pod uslovima propisanim za davanje kredita po ovoj uredbi”. Kao što smo već naveli, uslovi su bili: kredit na 40 godina, 10% učešća i kamata od 0,5%. Tačno je da ti uslovi obe vlade nisu isti kao i uslovi koje je propisao grad Beograd, ali je isto tako tačno da su i sa jednim i sa drugim uslovima kupovine državnih stanova bile upoznate i Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka, t.j, njihovi predstavnici u tim organima vlasti. DSS ne smatra i ne kaže da su DSS, DS, G17, SPO i SPS saučesnici u jednoj sumnjivoj raboti, te da je DSS krivo što mediji prozivaju jedino DSS. Ne, DSS kaže da smo tokom devet godina svi bili upoznati i saglasni sa načinima na koji republički i gradski organi dodeljuju stanove gotovo istim kategorijama lica (pripadnicima vojske, policije, pravosuđa i zaposlenima u zdravstvu, školstvu i državnoj upravi, između ostalih). DSS kaže da je za osudu primena dvostrukih standarda za istu stvar, na štetu DSS. Za osudu je da se protiv DSS vodi medijska hajka zbog dodele državnih stanova, a da se postupanje DS po istom pitanju dočekuje hvalospevima (grad Beograd) i istovremeno potpuno sakriva činjenica da je prvu Uredbu o dodeli stanova sačinila DS kroz Vladu Zorana Đinđića, 2002. godine.

Postupanje Đinđićeve i Koštuničine vlade mora se staviti u istu ravan kao i postupanje gradskih vlada, gradonačelnika ili vršilaca dužnosti gradonačelnika, Radmile Hrustanović (DS), Nenada Bogdanovića (DS), Zorana Alimpića (DS) i Dragana Đilasa (DS), koji su omogućili dodelu i kupovinu 3.100 državnih stanova, po cenama dvostruko nižim od tržišnih.

Zapanjujuće postupanje medija (pre svega tri tabloida) se može objasniti vlasničkom strukturom u medijima i još važnije, uticajem koji DS ima preko Dragana Đilasa, Srđana Šapera i Nebojše Krstića na   medije. Kada kažemo uticaj mislimo na potpunu kontrolu navedenih lica i njihove stranke nad gotovo svim medijima. To je činjenica koja se ne mora dokazivati. To objašnjava šokantno slepilo medija i spremnost da DSS linčuju zbog iste stvari zbog koje hvale DS. To objašnjava naslove i fotografije u tri tabloida koji su prednjačili u medijskom linču („DSS u Beogradu podelio 40 stanova” -komentar naslova: Kada bi DSS tužio list koji je objavio taj naslov, apsolutno je sigurno da bi spor dobio, „Koštuničina vlada delila stanove šakom i kapom”, „Koštuničina saradnica dobila stan preko reda”, „Kako je saradnica Koštunice dobila stan kao poklon”, „Ko će u zatvor?” – komentar naslova: Uz naslov na naslovnoj strani sugestivno je ponuđena fotografija Vojislava Koštunice i Dejana Mihajlova kao odgovor na pitanje).

Ovo objašnjava  i  mnoštvo manipulacija i podmetanja. Stvorena je medijska slika da su glavni krivci za aferu: kolektivno – DSS, a pojedinačno – Vojislav Koštunica i Neda Stanisavljević. O nepostojećoj odgovornosti Vojislava Koštunice smo dovoljno rekli u prethodnim redovima. Manipulaciju protiv Nede Stanisavljević (a time i protiv DSS) treba posebno objasniti. Nedeljka Stanisavljević je namerno i tendenciozno predstavljena kao „bliski saradnik Vojislava Koštunice” (formulaciju je verovatno izmislio i dosledno nametnuo neko iz tima ispirača mozgova i spin doktora DS). Time je stvoren utisak da je gospođa Stanisavljević političarka koja je obavljala najviše državne funkcije i da je bila visoki stranački funkcioner DSS. Stvoren je i utisak da je Vojislav Koštunica, zbog takvog stanja stvari („bliski saradnik”) bio upoznat i da je podržavao sve što radi taj i bilo koji „bliski saradnik”, a to naravno, nije tačno. Od svih lica koja su otkupila stan (288 lica), medijskom linču je podvrgnuta jedino „bliska saradnica Vojislava Koštunice” (naravno da se podrazumeva da medijskom linču nije trebao da bude podvrgnut niko). Običan građanin je mogao steći utisak da je gospođa Stanisavljević verovatno bila potpredsednik DSS i ministar ili zamenik ministra, najmanje. Istina je sledeća: gospođa Stanisavljević je do početka 2003. godine imala zvanje „viši savetnik za štampu” pri kabinetu predsednika SRJ. To je službeničko zvanje koje su imali mnogobrojni službenici u saveznim organima a danas to zvanje ima većina službenika u vladi i ministarstvima koji imaju visoku stručnu spremu. To službeničko zvanje ne treba brkati sa funkcijom „Savetnika predsednika SRJ” ili funkcijom „Savetnika ministra” ili funkcijom „Savetnika predsednika Vlade”. To su različiti položaji i različita zvanja. Dakle, gospođa Stanisavljević je tada bila samo jedan od mnogobrojnih saradnika – službenika predsednika SRJ. Bliski saradnici predsednika SRJ su bili njegov šef kabineta, njegovi savetnici za određena pitanja, generalni sekretar Predsedništva, te eventualno, članovi tadašnje savezne vlade (svakako ne kadrovi DS), kao i visoki funkcioneri DSS. Označiti gospođu Stanisavljević kao „bliskog saradnika” je jednostavno pogrešno. Formiranjem prve Koštuničine vlade gospođa Stanisavljević je postavljena na službeničko mesto (savetnik za medije i štampu) u generalnom sekretarijatu vlade. Na tom mestu je gospođa Stanisavljević i dan danas. Dakle, ni u tom slučaju se gospođa ne može nazvati „bliskim saradnikom Vojislava Koštunice” jer nije bila pri kabinetu predsednika vlade, niti savetnik predsednika vlade, niti ministar, niti bilo šta drugo. Po istom tom izvitoperenom kriterijumu gospođa Stanisavljević može biti nazvana „bliskim saradnikom Mirka Cvetkovića” (u javnosti nezasluženo poznat kao predsednik vlade) i „bliskim saradnikom Tamare Stojčević” (generalni sekretar vlade DS). Gospođa Stanisavljević je član DSS, ali nikada nije obavljala ni jednu funkciju u DSS. Gospođa Stanisavljević nije političarka, niti je to želela da bude, već je novinar.

Doći ćemo u apsurdnu situaciju da Grad i Republika mogu da grade socijalne stanove npr. za raseljavanje Roma, a da pripadnici vojske, policije i pravosuđa, te zaposleni u oblasti zdravstva, obrazovanja i državne uprave, koji obavljaju najteže i najodgovornije poslove, ne mogu da reše svoje stambeno pitanje

Ovde treba podsetiti da je cela procedura dodele stanova sprovedena po zakonu što potvrđuje i sadašnji generalni sekretar vlade.

Kada govorimo o manipulaciji i linču protiv ličnosti treba pomenuti nešto što se logično nameće. Neda Stanisavljević nije najpoznatija ličnost sa spiska osoba koje su otkupile stan (pomenuto  je da je ona službenik, novinar, da nije političarka, niti državni i stranački funkcioner). Najpoznatije ličnosti sa tog nečitkog spiska koji je objavio jedan tabloid, su, pretpostavljam (zbog nečitkosti), na prvom mestu Nevena Karanović, državni sekretar ministarstva zdravlja i dva pomoćnika sadašnjeg i prethodnog ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Gospođa Nevena Karanović je političarka i visoki državni i partijski funkcioner G17 (Obavljala je funkcije zamenika ministra zdravlja, pomoćnika ministra zdravlja – sada državni sekretar. Osnivač je stranke G17 , a bila je član Predsedništva G17-izvor Vikipedija). Koliko je nama poznato (iz do sad objavnjenih podataka o 288 lica koja su otkupila stan), Nevena Karanović je jedini izuzetak od nepisanog pravila da se stanovi ne dodeljuju visokim državnim i partijskim funkcionerima. Ove činjenice su pažljivo skrivane i gospođa Karanović je u celoj aferi pominjana ovlaš, uz napomenu da je na godišnjem odmoru. Sasvim je jasno da bi i slep i autističan novinar naglasio upravo ovu ličnost u celoj aferi, ali pošto je afera uperena protiv DSS, onda je sproveden nalog da se  uloga Nevene Karanović apsolutno minimizira.  Dakle, uloga  političarke iz partijskog i državnog vrha aktuelne vlasti G17, Nevene Karanović, koja po već navedenom kriterijumu može biti označena kao „bliski saradnik Tomice Milosavljevića”, „bliski saradnik Mlađana Dinkića” ili „bliski saradnik Mirka Cvetkovića”, jer ona to zaista jeste, je potpuno sakrivena. Ne kažemo da je gospođa Karanović trebalo da bude stavljena na stub srama, ali je jedino ona morala biti pomenuta i naglašena, zato što je jedino u njenom slučaju odstupljeno u poštovanju nepisanog pravila koga su se sve vlasti držale tokom poslednjih devet godina.

Ovde treba naglasiti da je u veštački izazvanoj aferi protiv DSS nesumnjivo utvrđeno da ni jedan državni niti stranački funkcioner DSS nije dobio stan.

Ovde treba naglasiti da je u veštački izazvanoj aferi protiv DSS nesumnjivo utvrđeno da ni jedan državni niti stranački funkcioner DSS nije dobio stan.

U manipulaciju i prevaru se odmah (11. i 12. avgusta) uključila i vladina „ad hoc” komisija formirana da ispita dodelu i otkup 288 stanova, kao i jedan tabloid koji je preneo prve (kad pre) rezultate komisije. Tabloid  pominjemo samo zato što su glupost i neznanje koji su pokazani bezgranični. List u svom članku „Afera sa otkupom stanova: Srbija izgubila 9,7 miliona evra”, navodi da je Srbija izgubila skoro 10 milijardi dinara u aferi sa stanovima (misli se na razliku između prodajne i tržišne cene). U sledećem pasusu (kao i u naslovu) list navodi da je Srbija na čistom gubitku od 9,7 miliona evra. Neznalice, iz tog tabloida  izgleda nisu ni na nivou osnovne škole, nam kažu da je 9,7 miliona evra, grubo rečeno 10 miliona evra jednako iznosu od 10 milijardi dinara. Uzmimo da je evro 100 dinara i pomnožimo to sa 9,7 miliona, dobijamo iznos od 970 miliona dinara, grubo gledano 1. milijardu! Neznalice su deset puta uvećale dinarski iznos, odnosno pogrešile za deset puta. No, nije to najveći problem. Problem je nakaradno i tendenciozno oglašavanje i računanje navedene komisije. Primenjujući kriterijume te komisije – približno 300 stanova – šteta 10 miliona evra, na dodelu 3100 stanova u gradu Beogradu, doći ćemo do takođe nakaradnog zaključka da je šteta po državu preko 100 miliona evra. Ako taj iznos pretvorimo u dinare, po neznalicama iz tog tabloida (1 evro – 1000 dinara), onda je šteta koju su Srbiji i Beogradu naneli oni koji su vodili grad Beograd – čitaj DS – 100 milijardi dinara! (Taj tabloid, naravno, nikada neće pogrešiti na štetu DS).

prazas-stan-vrata

Vratimo se razlozima zbog kojih je ova afera otvorena. Sasvim je sigurno da postoji mnoštvo razloga zbog kojih je DS pokrenula ovu aferu:

  • - da skrene pažnju sa ekonomskog sunovrata Srbije koji je izazvala i da skrene pažnju sa spontanih i opravdanih protesta seljaka i radnika
  • - da skrene pažnju sa pitanja Voždovca i Zemuna, odnosno izbornog poraza u tim opštinama
  • - da spusti rejting DSS što je za DS od opšte koristi, a od posebne koristi za buduće izbore u opštini Voždovac gde su dva puta u toku godinu dana bile tzv. pata karte u odnosima blokova, onog oko DS i bloka DSS-SRS-SNS
  • - da ako može, i na ovaj način pokuša da sebi popravi rejting jer zaboga, poništavanje „zlodela nevaljalog Koštunice i zločestog DSS” su pokrenuli Cvetković, Đilas i mirođija Tadić
  • - da skrene pažnju sa fijaska povodom izmena Zakona o informisanju i sve većih pukotina (kanjona) u vladajućoj koaliciji
  • - da skrene pažnju sa svih drugih državnih pitanja koja DS i njeni partneri u vlasti rešavaju na štetu Srbije (poput pitanja Kosova i Metohije) – videti pismo Nenada Popovića, Mirku Cvetkoviću u novom broju – „Poruke” – na naslovnoj strani internet prezentacije DSS.

Aferu je pokrenula i naručila DS da skrene pažnju sa:

- ekonomskog kolapsa Srbije koji je izazvala sa svojim partnerima
- opravdanih protesta radnika i seljaka
- sa izbornog poraza u opštinama Voždovac i Zemun
- fijaska povodom izmena Zakona o informisanju

REZIME -ČINJENICA

  • Aferu je pokrenula i naručila DS da skrene pažnju sa:
  • - ekonomskog kolapsa Srbije koji je izazvala sa svojim partnerima
  • - opravdanih protesta radnika i seljaka
  • - sa izbornog poraza u opštinama Voždovac i Zemun
  • - fijaska povodom izmena Zakona o informisanju

ali i da:

  • - spusti rejting DSS a poveća svoj
  • - skrene pažnju sa mnogih drugih državnih pitanja koja rešava na štetu Srbije (na prvom mestu pitanje Kosova i Metohije)
  • Ni jedan državni ili stranački funkcioner DSS nije dobio stan.
  • Procedura oko dodele 600 stanova je obavljena  na zakonit način , o čemu svedoče reči sadašnjeg generalnog sekretara Vlade .
  • Država nije  oštećena  jer stanovi  nisu kupljeni na tržištu već ih je gradila Građevinska direkcija Srbije ili  ih je država već posedovala (kao što država nije oštećena kada Grad prodaje neprofitne stanove). Na oba slučaja  se moraju  primeniti isti standardi.
  • Postupanje grada Beograda na čijem je čelu bio niz gradonačelnika iz DS je istovetno  postupanju  Koštuničine vlade – prodaja stanova po ceni  nižoj od tržišne, uz povoljne uslove otplate. Od 2003. godine Grad je dodelio 3100 stanova, pet puta više nego što je predvidela Đinđićeva vlada a nastavila Koštuničina.
  • DS i članice vladajuće koalicije (G17, SPO i SPS ) su bile  apsolutno upućene i saglasne sa izmenjenom Uredbom  o stanovima  iz januara 2007.  i tokom  dve i po godine  nisu  imale primedbi na tu Uredbu. U prvoj Koštuničinoj vladi sve  o Uredbama  o stanovima su znali G17, SPO i SPS. U drugoj, su ministri bili i Mirko Cvetković i Dragan Đilas i Uredbe  im nisu bile sporne, a Đilas, Šutanovac i Milan Marković su  činili  većinu  u Stambenoj komisiji vlade i  bili  detaljno upućeni u Uredbe.
  • DS je već dve godine  u vladama u kojima ima većinu i  ako joj je  navedena Uredba bila sporna mogli su da je ponište  ali  nisu.
  • Prvu Uredbu o stanovima, na kojoj  se temelje izmene i dopune  donete od strane  prve Koštuničine vlade, je donela upravo  DS u liku vlade Zorana Đinđića u februaru 2002. a to se sistematski krije  ili stavlja u drugi plan.
  • Đinđićevu Uredbu  je osporio   Ustavni sud i  stavio van snage članove 6. i 50. Ta Uredba  je predviđala  kredit na 40 godina i  to nikome nije bilo sporno a Uredba Koštuničine vlade, kredit na 20 godina  i to je  svima sporno (Grad  takođe daje kredit na 20 godina).
  • Vlada Vojislava Koštunice  je samo nastavila  realizaciju  Uredbe vlade Zorana Đinđića  i DS
  • Protiv DSS se vodi  medijska hajka a pojedinci  se  medijski linčuju, dok se  isto postupanje  DS u gradu Beogradu dočekuje hvalospevima. To je primena  dvostrukih standarada.
  • Manipulacije:

1. Dvostruki standardi ( primeri: postupanje Koštuničine vlade se   ocrnjuje  a gradske hvali , odnos  prema pojedincima – Neda Stanisavljević na stub srama a Nevena Karanović  se  ne pominje).

2. Tendenciozno i zlonamerno ocrnjivanje pojedinaca (Vojislav Koštunica, Neda Stanisavljević)

Sistematski se sakriva činjenica da je jedini političar, državni i partijski funkcioner koji je dobio i otkupio stan, upravo Nevena Karanović, državni sekretar Ministarstva zdravlja i visoki funkcioner G17, bliska saradnica Tomice Milosavljevića i Mlađana Dinkića.

3. Namerno pogrešno predstavljanje funkcije Nede Stanisavljević (predimenzioniranje položaja). Gospođa Stanisavljević nikada nije bila ni državni funkcioner ni  političar. Nikada  nije imala ni jednu funkciju u DSS. Ona je bila  i jeste službenik i novinar.Ona i danas radi  na istom službeničkom položaju  u Generalnom sekretarijatu vlade. Zbog toga  bi zlonamerno i netačno  mogla biti predstavljena  kao „ bliska saradnica Mirka Cvetkovića”  kao što je  zlonamerno i netačno predstavljena  kao „bliska saradnica Vojislava Koštunice”.

4. Minimiziranje uloge Nevene Karanović. Sistematski se sakriva činjenica  da je jedini političar, državni i partijski funkcioner koji je dobio i otkupio stan, upravo Nevena Karanović, državni sekretar Ministarstva zdravlja i  visoki funkcioner G17, bliska saradnica Tomice Milosavljevića i Mlađana Dinkića (bila je pomoćnik i zamenik ministra, te član Predsedništva G17,  osnivač je te stranke – gospođa ima odrednicu – članak na Vikipediji a Neda Stanisavljević naravno nema jer  nije  bila državni funkcioner i  relativno je nepoznata).

  • DSS smatra da određene  kategorije  građana  koji obavljaju  najsloženije  i najodgovornije poslove u državi: pripadnici vojske , policije i pravosuđa ali i  zaposleni u obrazovanju , zdravstvu i državnoj upravi treba da  budu pomognute  pri rešavanju stambenog pitanja. To je jedan od načina  borbe protiv kriminala i korupcije.

NSPM

« Previous Entries

Aleksandar Popović: DSS protiv novih mera Vlade

VIDEO ZAPISI FONDA »

KLJUČNE REČI