Никола Кусовац, историчар уметности, кустос Народног музеја је један од оних наших стручњака који је одлучујуће утицао на развој српске културе протеклих деценија. Иако данас у пензији, још увек му је тешко да нађе слободног времена од изложби које организује или отвара у земљи и иностранству, стручних путовања и рада у галеријама
Интервју водио Марко Алексић
Никола Кусовац
Иза вас је вишедеценијско искуство рада у српској култури. Да ли можете да упоредите тренутно стање у нашој култури са ранијим временима?
Кусовац: Данас у нашој култури влада партијска идеологија и људи који су јој послушни. Пошто сам велики део свог радног века провео у оној бившој држави и једнопартијском систему, знам да су се тада поштовали стручни и професионални критеријуми. Зато кажем да је, на пример, пре 30 година било боље јер је систем вредности постојао, какав-такав, партијски обојен али је постојао. Наравно да је и у таквом систему политика имала утицаја на културу, али за разлику од овог садашњег, поштовали су се и стручни критеријуми. Данас је систем вредности у култури потпуно срушен, разорен све до дна. Нашу културу воде партијски верници, људи постављени на важна места из ко зна којих разлога, само не оних професионалних. Тих и таквих људи се плашим јер су они највећа претња нашој култури.
Даћу вам један пример: особа која је директор Музеја савремене уметности, Бранислава Анђелковић, чија је стручна биографија препуна „промаје” и вештих двосмислености, без библиографије и потребног стручног искуства, имала је једну очигледно пресудну предност пред свим осталим кандидатима за то место, што је жена Бојана Димитријевића, доскорашњег помоћника министра Брадића и сина Војина Димитријевића. А таквих примера је код нас данас превише.
Наша уметност и целокупна култура увек је имала највеће циљеве, инспирисане духовношћу и то је оно што нас је увек водило и очувало нас – високо постављени циљеви. А данас се постављају неки прагматични циљеви које могу да досегну сви ови просечњаци и медиокритети који нас окружују, и који воде не само нашу култури него и целу државу. Такви циљеви заправо само њих и могу да инспиришу и, наравно, њихова лична корист и егзистенција.
Код људи који воде културу преовладава малограђански менталитет. Данас се сви некако трудимо да опонашамо Европу, али опонашања није стварање. Европско нам се нуди као коначна мера вредности од које све почиње и завршава се. А заправо наша природа и природа овог нашег тла је савим супротна. Она је стваралачка, дакле креативна у најбољем смислу. Проистекла је из историјске судбине овог простора где су разне војске пролазиле и стално рушиле, и где је стално требало изнова градити и стварати.
Навешћу вам пример Растка Петровића, нашег великог интелектуалца и уметника. Дакле, тај велики Растко Петровић написао је једном приликом како ми треба да научимо да говоримо велике европске језике, енглески, француски и тако даље и та његова мисао се често цитира. Али се заборавља да је свега неколико година касније написао и да смо ми врло добро научили и овладали овим језицима, али да ми тој европској култури немамо ништа да дамо. Да је заправо поента да ми пружимо оно што је аутентично наше, дакле саме себе, онакве какви јесмо, тој европској култури. То су заборавили. У реду је да ми умемо да понављамо оно што нам се сервира са стране, али дајте да дамо нешто наше, нешто што је аутентично, свеже и животно, нешто што је стваралачко.
Наша уметност и целокупна култура увек је имала највеће циљеве, инспирисане духовношћу и то је оно што нас је увек водило и очувало нас – високо постављени циљеви. А данас се постављају неки прагматични циљеви које могу да досегну сви ови просечњаци и медиокритети који нас окружују, и који воде не само нашу култури него и целу државу. Такви циљеви заправо само њих и могу да инспиришу и, наравно, њихова лична корист и егзистенција.
У свету је веома важан подстицај за националну културу ослобађање од пореза. Тако се мотивишу људи који имају новац да га, уместо кроз порез, дају за културу кроз ктиторство и донаторство.
Код нас то не постоји, а са друге стране предвиђа се приватизација којом ће наше установе бити изложене на милост и немилост тржишту. Новим законом управо се то омогућава.
Недавно су ме напали, па чак и преко полиције и, наравно, како то код нас најчешће бива, без икаквог основа и заправо сулудо. И мој министар, кажем „мој” јер ја сам човек културе, не полази од тога да сам добитник највиших признања које ова држава додељује у области културе, да сам више од четири деценије у српској култури са преко 2000 објављених радова. Уместо да позове да се најпре утврди чињенично стање, министар преко ноћи формира комисију која ће да замени мој рад и тако се посредно укључује у медијску хајку против мене. Он не схвата да није он српска култура него људи попут мене који су деценијама радили и градили у њој, и да тај напад није напад на мене лично него на систем српске културе који је мени деценијама поверавао најодговорније задатке и који ми је доделио скоро сва признања која је могао. Уосталом, резултати те комисије говоре сами за себе, а мени се људи после тога много више обраћају него раније, јер јавност не слуша комисије које ви одређујете, него слуша стручњаке чије је знање проверено и у које има поверења.
Димитрије Аврамовић: Апотеоза Лукојана Мушицког
Један сличан пример десио се пре неколико година када је одржана велика изложба слика Паје Јовановића у Аранђеловцу. Тада је украдено 14 слика и то је била прва велика оружана пљачка уметничких слика код нас. Тадашњи помоћник министра за културу, извесни Јован Деспотовић, већ те вечери је говорио на телевизији да су у пљачку умешани кустоси. Уместо да се прво утврдити чињенично стање, па тек онда иде у јавност са тако тешким оптужбама, он без икаквих устезања кривицу пребацује на људе из културе. Наравно, све слике су убрзо нађене и враћене, и испоставило се да никакав кустос није био умешан у њихову пљачку, али извињење никада није стигло. Ето, то вам говори какви људи су се данас дочепали најодговорнијих места у нашој култури. Тако исто и садашњи министар, када се утврди да у тим оптужбама против мене нема ни трунке истине, неће се извинити. Напротив, он формира комисију која се не састаје, али тако пере своје руке од свега и нас који смо засуканих рукава у српској култури цео свој живот. Такви људи не доживљавају нашу културу као нешто своје, нити људе запослене у њој као своје колеге, већ су оптерећени својим малим каријерама. Они наравно неће бити записани ни најситнијим словима у историји, али наносе непроцењиву штету онима који имају знање и имају шта да кажу и покажу. Заправо, када су дошли људи из полиције, ја сам им рекао да сам мислио да желе да ми се захвале или одају признање за оно што сам до сада урадио, а они су дошли само да би ме облатили. Каква је то онда култура када министри и људи који их окружују не схватају да нису они култура, они се мењају, а култура са армијом људи који у њој раде остаје.
Да ли наша земља има националну културну политику?
Кусовац: Гледао сам текст новог Закона о култури и ту се не може говорити о некаквој стратегији. Предвиђају се савети и комисије који служе само да посвађају нашу јавност и да обезбеде положаје за партијске кадрове, а не да се омогући успостављање правих стручних и уметничких критеријума на основу којих би се водила ова наша култура. У свету је, на пример, веома важан подстицај за националну културу ослобађање од пореза. Тако се мотивишу људи који имају новац да га, уместо кроз порез, дају за културу кроз ктиторство и донаторство. Код нас то не постоји, а са друге стране предвиђа се приватизација којом ће наше установе бити изложене на милост и немилост тржишту. Новим законом управо се то омогућава. Није се тешко досетити да је после приватизације свега што ваља у овој земљи остала још само култура. Не могу они да узму Народни музеј или Народно позориште, али домови културе и раднички универзитети су алајбегова слама и припремају се за распродају.
Наша Црква држи око 70-80% српске културне баштине и она је највећи музеј који имамо. Она је ризница културе и кроз историју је чувала наше наслеђе и по цену највећих жртава.
А сад вам дођу неки покондирени посленици културе и набеђени интелектуалци који вриште на сав глас и прозивају ту исту Цркву која се вековима тако пожртвовано бринула о нашој културној ризници. Извлачи се из контекста да ли је неки несрећни архијереј променио нешто што није смео, и то се после развлачи по медијима на сва звона, уместо да се договарају и заједно раде.
Сећам се да је раније постојала пракса помагања култури од стране разних банака, јавних предузећа и других, а данас тога готово да више нема и све се своди на новац из државног буџета који министраство и разни секретаријати за културу удељују уметницима. Тако та партијско-државна бирократија има монопол на финансирање готово свега у нашој култури и све зависи да ли је уметних подобан и да ли има неку везу у овим државним бирократатијама. А посао тих партијских функционерчића, који одлучују коме ће а коме неће да уделе средства, једино се своди на то да расподељују новац који је заправо „убран” од нас грађана, свих пореских обвезника, који дајемо новац у буџет. И све почиње и завршава се од тога, од подилажења политичким олигарсима и њиховом чиновничком апарату. Зато кажем да је цео систем наше културе данас разрушен и да ту нема места за неподобне.
Шта наша држава и Министарство за културу чини за очување српских културних споменика на Косову и Метохији?
Кусовац: Држава данас не може готово никако да утиче на било каква дешавања на Косову и Метохији, па тако ни у култури. Све се своди на међународне организације за заштиту културе и њихову добру вољу и професионалност да штите српску баштину на Косову и Метохији. Наравно, „туђа рука свраб не чеше”. Поготову не можемо очекивати од Албанаца и њихових парадржавних органа да ће бринути о нашем наслеђу. Заправо бринуће али када их претходно прогласе за своје, што су већ почели да чине. Наша држава је данас у потпуно подређеном положају што се тога тиче. Једина могућност је да се помаже преко Цркве, али људи који воде нашу културу слабо сарађују са Црквом. Скептик сам по питању тога колико код људи који су тренутно на власти, уопште, постоји искрена забринутост за нашу културуну баштину на Косову и Метохији.
Никола Кусовац о предлогу новог Закона о култури:
Овај закон је неупотребљив и неће ништа допринети нашој култури.
Закон само следи рђаву, збуњену партијску политику Србије.
Оно што је стварано током прошлих деценија биће распордато уз благослов Горице Мојовић и њених наследника.
Српска православна црква се брине о преко 7.500 културних споменика, између осталог и о 4 од 5 споменика из наше земље који се налазе на Унесковој Листи светске културне баштине. Каква је сарадња између државе и Српске православне цркве на пољу културе?
Кусовац: Управо из разлога које сте навели ова сарадња је нешто што би требало природно да се намеће. У свим нормалним земљама тако нешто било би најнормалнија ствар, али не и код нас. Нажалост, данас има пуно оних који желе да разоре наше национално биће и они имају потребу да подрију поверење нашег народа у Цркву. По српској јавности данас „шпартају”, наводно, независни социолози и разни други аналитичари по задатку, чији је једини посао да указан простор у медијима искористе за разарање тог поверења. Наша Црква држи око 70-80% српске културне баштине и она је највећи музеј који имамо. Она је ризница културе и кроз историју је чувала наше наслеђе и по цену највећих жртава. А сад вам дођу неки покондирени посленици културе и набеђени интелектуалци који вриште на сав глас и прозивају ту исту Цркву која се вековима тако пожртвовано бринула о нашој културној ризници. Извлачи се из контекста да ли је неки несрећни архијереј променио нешто што није смео, и то се после развлачи по медијима на сва звона, уместо да се договарају и заједно раде. Заборавља се колико је Црква заправо отворена и спремна да прихвати сардњу државних институција културе и пусти је у своје храмове, који су пре свега Дом Божији па тек онда уметничка дела. Знате ли да наша држава, за све оно што мисли да интервенише, на пример, у Хиландару мора да добије дозволу Свете горе, или када би рецимо то желела да чини и у неким другим споменицима наше националне културе ван територије Србије? А да ли јој је тако нешто потребно овде у Србији, у храмовима који су у власништву наше Цркве? Дакле, примењују се двоструки стандарди на штету Цркве.
Какав је тренутни положај уметника у Србији?
Кусовац: Положај уметника и уметности у Србији препуштен је на милост и немилост либералном капитализму и Горици Мојовић. Ако вас воли Горица Мојовић и њене комисије утврде да сте мундијалистички опредељени и откупом вас дебело стимулишу онда је све како ваља. У супротном, боље да вас нема у Србији. Сви остали могу одмах да затворе радње и спусте капке. Једино ако вас тржиште прихвати и од тога можете да преживите, али такви примери у овој нашој осиромашеној земљи могу се пребројати на прсте.
У тешко време бомбардовања и економске изолације, када је Народни музеј наводно био урушаван, било је преко две стотине изложби сваке године, а данас су те цифре најчешће једноцифрене. Ове бројке вам све говоре.
Какво је ваше мишљење о Предлогу закона о култури о коме је недавно завршена расправа у Скупштини Србије?
Кусовац: По мом мишљењу овај закон је неупотребљив и неће ништа допринети нашој култури. Ако се у једном закону култура не интегрише него расипа, па, на пример, културни радници у Војводини имају право да напредују по два основа, а у остатку државе само по једном, онда вам је јасно на шта тај закон личи. Тај закон само следи рђаву, збуњену партијску политику Србије. Говорио сам већ о суровој приватизацији која је припремљена овим законом. Оно што је стварано током прошлих деценија биће распордато уз благослов Горице Мојовић и њених наследника. Чујем да је она у Скупштини, сада као народни посланик, имала низ амандмана на овај текст закона, а предлог закона је донешен у време док је министар културе био несрећни Војислав Брајовић, који је остао познат по својој изјави да је он други човек српске културе. Први је, наравно, Горица Мојовић, дугогодишњи градски секретар за културу, која је тада била помоћник градоначелника. Дакле, она је омогућила и аминовала писање тог закона, а сада, тобоже, има примедбе на његов текст.
Готово читав свој радни век провели сте у Народном музеју. У каквом је сада положају ова наша најстарија и најзначајнија музејска кућа?
Кусовац: Слушао сам једну моју колегиницу, кустоса, како је одмах после петооктобарских промена говорила о урушавању Народног музеја од стране претходне власти. Музеј је данас, после десет година од тада потпуно урушен. Кад то кажем онда мислим чак и буквално на стање у коме се данас налази музејско здање. Довољно је да погледате годишње извештаје о изложбама и да упоредите бројке. Тада, у то тешко време бомбардовања и економске изолације, када је Народни музеј наводно био урушаван, било је преко две стотине изложби сваке године, а данас су те цифре најчешће једноцифрене. Ове бројке вам све говоре. Неко је, погрешно калкулишући, одлучио да зграду Народног музеја треба из основа реновирати. Гледајући идејну реконструкцију овог решења схватио сам да би само трошкови одржавања изложбеног простора, дакле, потребне температуре и влажности неопходне за очување експоната, чишење тих огромних стаклених кровова и друго, били огромни. Ја се не разумем у грађевину, али са мојим кустоским знањем сам видео да би предвиђено одржавања зграде као целине, а не парцијано како је то до сада било, коштало годишње више него целокупни досадашњи годишњи буџет музеја.
Огромна средства су предвиђена и на уговоре са страним фирмама о складиштењу експоната док реконструкција музеја буде трајала. А поред тих великих средстава са којима се могло пуно тога учинити кориснијег, још већа штета је време које је изгубљено. Већ десет година ми не можемо да покажемо нашој деци сталну поставку музеја. Већ десет година генерације наших ученика су ускраћене да виде и упознају оно што је најбоље у култури свога народа. Реците ми, да ли тако нешто постоји још негде у цивилизованом свету? То је оно што ме највише боли.
Данас је систем вредности у култури потпуно срушен, разорен све до дна. Нашу културу воде партијски верници, људи постављени на важна места из ко зна којих разлога, само не оних професионалних. Тих и таквих људи се плашим јер су они највећа претња нашој култури.
Ви сте пуно година рада посветили заштити и очувању културних споменика Срба изван Србије. Какво је њихово тренутно стање и да ли држава има неку стратегију за њихово очување?
Кусовац: Нажалост, наша држава ретко где има неку сувислу стратегију, а очување наших споменика, пре свега, у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, Мађарској, а да и не говорим о неким удаљенијим земљама изван нашег окружења, препуштено је стихији. Пуно сам путовао и обилазио заједнице Срба који вековима живе изван наше земље и могао сам да видим колико је држава мало или ништа учинила за њих и очување наше традиције. Министарство за културу не чини готово ништа, а нешто мало је боља ситуација са неким другим министарствима, најчешће посредством и уз помоћ наше Цркве. У свему томе има и неких добрих примера. Један од њих свакако је обнова делова конака манастира Хиландар који су пострадали у катастрофалном пожару, марта месеца 2004. године. Ту опет треба истаћи нашу Цркву, која у овом партнерству најчешће чини онај организованији и професионанији део. Надам се да ће овакви примери коначно отворити многима очи и указати на начине како треба домаћински радити и старати се у култури, како је то уосталом једино и нормално у свакој цивилизованој и уређеној земљи, како би и ми једног дана требали да радимо.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН