Фонд Слободан Јовановић | Мирјана Васовић: Одбрана Косова – колективно историјско сећање српског народа

Мирјана Васовић: Одбрана Косова – колективно историјско сећање српског народа

Постоје разни начини на који се једна књига може прочитати. Разлог томе јесте чињеница да све књиге имају више слојева значења. Овом приликом желела бих да изнесем на који начин ја читам Одбрану Косова, књигу у којој су објављени политички говори, односно транскрипти јавних иступања и обраћања Војислава Коштунице, у својству председника владе Србије и председника ДСС, везани за један уистину преломан тренутак политичке историје српског народа. Временски, овај историјски тренутак потеже се од новембра 2005. године до краја марта 2009. године; политички, он покрива тежак период мукотрпних преговора који су вођени око судбине Косова и Метохије и (нужно повезано са тим) укључује болна подсећања на десетогодишњицу бомбардовања Србије. Прилози у књизи – који се на први поглед доимају само као низ спорадичних службених иступа овог политичара – садрже, у суштини, целовито уобличену замисао, саопштену посредством два главна тока излагања; ове две приче теку, каткада, независно и паралелно, али се, такође, често, у многим тачкама, међусобно додирују и преплићу. Објављујући своју књигу, Коштуница полази од намере: прво, да обзнани значајне чињенице о државној политици која је обликована и вођена поводом „Косовског проблема” у време његовог мандата као председника и премијера Србије (најбитнијег проблема са којим се Србија тада суочавала); друго, не мање важно, да унесе и утка вредносни супстрат у (садашње и будуће) политичко разумевање тих чињеница и тог доба.

Књига Одбрана Косова представља, пре свега, својеврсну збирку докумената о државној политици која је, после петооктобарског преврата, вођена по питању Косова и Метохије.

Књига Одбрана Косова представља, пре свега, својеврсну збирку докумената о државној политици која је, после петооктобарског преврата, вођена по питању Косова и Метохије (посебно, поводом преговора о будућем статусу Покрајине). Али, значај ове књиге не лежи једино у њеној документарности, нити она има само вредност сведочанства о једном, за Србију и српски народ, изузетно важном историјском времену; периоду у којем српски народ, по ко зна који пут у својој историји, преговара са „великим силама” о судбини своје земље и сопственој судбини. Осим тога, ова књига има значаја за вредносни препород једног морално посрнулог света и вредносно дезоријентисаног времена. Она би, такође, могла имати особену улогу у процесу обновљања снаге једног социјалног мита који је вековима чувао идентитет и подстицао слободарски дух српског народа. Али, да пођемо редом.

Значај ове књиге не лежи једино у њеној документарности, нити она има само вредност сведочанства о једном, за Србију и српски народ, изузетно важном историјском времену; периоду у којем српски народ, по ко зна који пут у својој историји, преговара са „великим силама” о судбини своје земље и сопственој судбини. Осим тога, ова књига има значаја за вредносни препород једног морално посрнулог света и вредносно дезоријентисаног времена.

Документ о једном времену

Књига Обнова Косова представља, несумњиво, важан историјски документ. Коштуница није, наиме, само сведок једног времена већ и учесник у догађајима који су, за Србију и српски народ – а и за свет у целини – у историјском смислу били судбоносни. Писари европске бирократије забележиће у својим извештајима само неке од ових догађаја, а неће их све описати ни званични академски историчари, стасали под окриљем тзв. „међународне заједнице”. И само неки од ових извештаја биће у потпуности веродостојни. Историју ће, као и обично, писати – и по нахођењу преправљати и дописивати – садашњи (надам се, привремени) победници, приморани да уклапају неумољиве чињенице у лажиране званичне верзије догађаја. Писаће је и данашњи хашки инквизитори. Писаће је и они медијски посленици који су плаћени по количини испоручених сензационалистичких лажи и овешталих стереотипа. Писаће је и чланови оних невладиних организација којима случајеви кршења људских права, стварни или измишљени, служе као једини извор профита (тако да могу само да се радују њиховом умножавању). Чињенице које та и тако писана историја забележи морају нужно бити селективне, а, по свој прилици, биће великим делом и фалсификоване. Овакав тренд може се већ данас уочити.

Војислав Коштуница користи свако службено јавно наступање да у своје политичке говоре и излагања, осим чисто политичких порука, убаци низове конкретних података и чињеница које савремена историографија никако не би смела да препусти забораву.

Срећом, историја се пише и на основу записа и тумачења које остављају непристрасни савременици, било да су непосредни учесници у догађајима, или тек спољни хроничари – посматрачи. Како се види из ове збирке прилога, Војислав Коштуница користи свако службено јавно наступање да у своје политичке говоре и излагања, осим чисто политичких порука, убаци низове конкретних података и чињеница које савремена историографија никако не би смела да препусти забораву. Његова излагања, штавише, врве управо оним чињеницама за које постоји оправдана бојазан да би – у званичним историјским извештајима, у овом поремећеном поретку селективне правде и памћења – могле бити занемарене, прећутане, намерно искривљене или потпуно изостављене. Од једног до другог иступа, од говора до говора, Коштуница упорно понавља одређене, осведочене и непорециве, чињенице о косметској стварности, а ствари и догађаје које други прикривају еуфемизмима назива правим именима. Он прецизно наводи статистичке податке и износи показатеље који се односе на промене везане за становништво, територију и културу Косова. Јасно указује на проценат територије који се, изузимањем Косова, Србији одузима; сликовито описује последице мартовског погрома над Србима (како би било јасно да је заиста реч о погрому, а не било којој врсти насиља); цитира бројке убијених и несталих; пореди бројчане односе прогнаних и повратника (чињенице које албански политичари већ покушавају да фалсификују); указује на обим нереализованих судских пресуда у корист српског живља; пребројава уништене и запаљене српске куће, цркве и манастире; прецизно наводи датуме, као и след и хронологију догађаја који говоре сами за себе; конкретно се позива на предложена, усвојена и погажена међународна документа, споразуме, повеље и резолуције; отворено износи податке и набраја имена актуелних политичких, али и невидљивих, пара-политичких, актера.

Коштуница упорно понавља одређене, осведочене и непорециве, чињенице о косметској стварности, а ствари и догађаје које други прикривају еуфемизмима назива правим именима.

Аутор књиге, поред тога (хотимично или не, отворено или прикривено) „слика” и своје политичке саговорнике и супарнике, с ону страну преговарачког стола. На основу његових излагања, наиме, могуће је, бар делимично, реконструисати особене психолошке (тачније, моралне) портрете страних политичких званичника и представника међународне заједнице који су били и главни учесници ових догађаја (Ахтисарија, Кушнера, Каи Еидеа, Бан Ки Муна, Јесен-Петерсена, Новицког). Мада Коштуница никада не користи директне квалификације, читаоцу су сасвим довољни чињенични записи – о поштовању датих обећања, садржају и веродостојности изјава, конзистентности ставова и понашања, објективности процењивања и извештавања, и томе слично – да створи бар елементарну представу о моралном лику одређеног политичара (постојању моралног цинизма, односно поштења, притворности односно одговорности, компетентности или површности, доследности или превртљивости). Овако створени психо-портрети имају своју улогу и место у историографији; они, као својеврсна сведочанства, могу да баце сасвим одређено, другачије, светло на садржаје и тумачења објективно изнетих историјских чињеница.

Сведочанство о политичкој доследности и умећу преговарања

Аутор књиге, поред тога (хотимично или не, отворено или прикривено) „слика” и своје политичке саговорнике и супарнике, с ону страну преговарачког стола.

Ма какав да буде крајњи, историјски, исход одбране Косова, излагања сакупљена у овој књизи остаће да документују не само доследност једне политике већ и испољене вештине политичког преговарања и убеђивања. Књига Одбрана Косова, између свега осталог, сведочи о изузетним напорима и умећу које су испољили Коштуница и његов преговарачки тим за преговарачким столом. Реч је о настојањима и умећу да се (у ситуацији када преко пута стола седе Сила, Неправда, Лаж и Лицемерје) примене сва политичка, правна и морална средства, употребе сви расположиви стручни и етички аргументи, како би се једној лакрдији од преговора повратило достојанство међународног права и правде. Део тих вештина демонстрира Коштуница у својим објављеним излагањима и говорима. Свако ко књигу не чита површно запазиће брижљивост испољену у бирању повода, публике, начина и стила обраћања; промишљеност у изношењу политичких идеја и систематичном ткању гвоздене аргументације која их подржава; конзистентност између постављених правних и моралних принципа и предложених политичких средстава. Коштуницина аргументација је колико политичка, толико и правна и етичка. Он се одлучно позива на принципе и аргументе међународног права (одредбе Повеље УН, Резолуцију 1244. и сл.), али и на универзалне принципе људских права, правде и демократије. Одбрана Косова је, тако, документ како о политичкој компетентности и вештини, тако и о личној моралној чврстини једног демократског политичара. Ова књига, стога, може да се чита као упутство како се креира и излаже државотворна политичка идеја и спроводи, из ње изведена, практична политика.

Коштуницина аргументација је колико политичка, толико и правна и етичка.

Како данас знамо, ови напори и вештине нису уродили плодом – српски преговарачки тим није успео да преокрене ствари у корист међународног права, правде и Србије. Међутим, упркос томе, записи које садржи ова књига помажу да се обелодани истина о нечему што је, како каже аутор, „требало да остави утисак да су преговори који то нису били”. Она доприноси да се, пред светску јавност и пред суд историје, изнесе фарса преговарања око Косова у режији „међународне заједнице”. Истина о томе омогућава, с једне стране, да ова политичка ујдурма буде једном морално осуђена и исмејана, а са друге, да покаже колика је у, овим лажним преговорима, била политичка, експертска и морална супериорност „српске стране”. За светско јавно мнење (ускраћено за многе важне информације о овом процесу) ова истина може имати моралну катарзичку вредност.

Допринос вредносној обнови данашњег аномичног света

Одбрана Косова је, тако, документ како о политичкој компетентности и вештини, тако и о личној моралној чврстини једног демократског политичара.

Из претходно реченог може се закључити да књига Обнова Косова има документаран карактер, али да је она и много више од тога. Са сваке њене странице одјекује не само позив на повратак традиционалним, универзалним, вредностима, већ и вапај за општом моралном обновом, упућен онима који живе у времену „опште вредносне конфузије”, у свету у којем „истина, правда, право, достојанство државе и народа не значе скоро ништа”. Устајући у одбрану Косова, Коштуница „брани право од сваке силе”, „истину од насиља”, то јест, стаје у одбрану елементарних и универзалних начела правде и морала.

За светско јавно мнење (ускраћено за многе важне информације о овом процесу) ова истина може имати моралну катарзичку вредност.

Отворено или подразумевајуће, са страница ове књиге, исијава ванвременско митско супротстављање:

Давида и Голијата
Добра и Зла
Силе и Правде
Насиља и Мирољубивости
Истине и Лажи
Искрености и Притворности.

Устајући у одбрану Косова, Коштуница „брани право од сваке силе”, „истину од насиља”, то јест, стаје у одбрану елементарних и универзалних начела правде и морала.

Посебно потресно је то што је ова књига прожета очајничким вапајем за правдом која, како истиче њен писац, мора нужно да се руководи начелом универзалности. Говорећи у поводу Косова, Коштуница поручује „међународној заједници”, и свеколикој светској јавности, да, како у међуљудским тако у међудржавним односима, не може постојати никаква „посебна правда”: „..Правда је правда или није правда…” каже он. Мада неизговорена, његова порука, у ствари, гласи: свет у којем не важе неки универзални принципи уређивања односа између људи, постаће, кад тад, свет „хобсовског хаоса”, у којем се људи не руководе хуманошћу, већ (како би рекао песник) „лукавством животињског ума”. Онима који непрестано говоре о Косову као о преседану, Коштуница поручује да Косово није никакав посебан случај већ да је „случај Косово”, у ствари, метафора једног аномичног времена и етички дезоријентисаног глобалног политичког поретка који се управо рађа. Насупрот томе, Коштуница указује да је Косово у српском народу „Друго име… за правду, право и слободу”. Позивајући, тако, на очување универзалних пинципа и мерила у међународним односима, овај политичар демонстрира свој снажан патриотизам и приврженост сопственом народу. Он, уједно, имплицира супротстављеност његове моралне супериорности и слободарског духа времену свеопштег политичког макијавелизма. Пројектујући „проблем Косова” на глобалну раван, Коштуница у политичким односима одбацује све аргументе засноване на сили и праву јачега и залаже се за мирно решење, споразум и историјски компромис.

Улога у очувању колективног сећања и националног идентитетаКако у међуљудским тако у међудржавним односима, не може постојати никаква „посебна правда”:

„..Правда је правда или није правда…”

Коштуница смешта своје јавне иступе и излагања, како сам каже, „у време растакања националног идентитета, у време покушаја да се избрише сећање на славну историју, у време када се покушава присвојити историјско наслеђе, културна традиција српског народа”. Ови процеси, по њему, представљају већу претњу очувању Косова од деловања албанских сепаратиста и глобализацијских империјалиста заједно. Још један аспект читања књиге Одбрана Косова који, стога, ваља нагласити јесте њен посебан допринос очувању колективног памћења и обнављању националног идентитета.

Када се говори о колективном – народном – историјском сећању не мисли се на прости збир искустава из прошлости кроз која пролазе изоловани појединци. Мисли се на предања која припадници једног народа преносе својим потомцима, предања која садрже њихово особено виђење и тумачење „историје” неког времена, неке појаве или догађаја. Периоди националног буђења и експанзије, али и периоди колективних патњи и потонућа, управо су они историјски периоди када сваки народ најактивније ствара легенде о сопственој историји; када развија и усваја ритуале који ће њих саме, али и њихове потомке, тј. будуће генерације, моћи да подсећају – али и да упозоравају – на све што се догађало у њиховој колективној прошлости. Ова предања и ритуали чине окосницу националног идентитета и особених вредности којима се неки народ руководи и усмерава.

„Косово је друго име за Србију, а Лазар друго име за правду и право”

Војислав Коштуница разуме значај који колективно, народско, сећање има за очување нације и националног идентитета. Он схвата да вековно чување предања о одбрани Косова у српском народу представља оно универзално „Никада не смемо заборавити!”, или „Памтимо и сећајмо се!”, што чини окосницу националног идентитета свакога народа; наиме, да је одбрана Косова својеврсан, српски, „повратак у Јерусалим”. Стога, на више места у својој књизи, он отворено апелује на снагу колективних историјских сећања, поручујући: „Србија памти и не заборавља”; „Знамо и памтимо”; „Сведочимо истину”. При том, посебно наглашава значај очувања историјског континуитета: „Наша нас прошлост вазда подсећа и опомиње.”
Коштуница, такође, препознаје смисао дубоке укорењености косовског мита у српском националном бићу и каже: „Косово је друго име за Србију, а Лазар друго име за правду и право”. Како, по њему, једна од основних претпоставки одбране Косова јесте успостављање „јединствене воље српског народа” и „повратак патриотизму”, у својим иступима он непрестано позива на јединство српског народа и истиче морални императив према којем историја српског народа и сопствена земља нису на продају:„Било је Срба и пре нас којима је нуђено и обећавано, али нису поклекнули и нису се одрекли – Косова, Грачанице, Газиместана…”.

:„Било је Срба и пре нас којима је нуђено и обећавано, али нису поклекнули и нису се одрекли – Косова, Грачанице, Газиместана…”.

Не испуштајући из вида славну националну прошлост, Коштуница стално има на уму и непрестано гледа у демократску будућност нације. Он истиче историјску вредносну потку на којој се једино може даље демократски развијати и опстајати српски народ и каже: „Залажући се за демократско решење – ми ћемо бранити част нације, достојанство своје историје, вере и културе, који су нераскидиво повезани са Косовом и Метохијом.” Ове речи имају смисао завета: Не смемо се помирити са државним и националним понижењем.

У очувању и одбрани националних интереса, колективно сећање има незаменљиву улогу: „Ако као држава и народ нисмо у стању данас да испунимо наше највише националне циљеве, морамо сачувати живу истину за будућа поколења.” И то је завет који су сви потомци људи који су волели и бранили ову земљу и овај народ бар једном у животу од својих старих чули: „Унук мог унука и унук његовог унука – ваља да знају шта је чинити!”.