У жару кампање о “довођењу у ред” српских медија кроз измене Закона о информисању, њени носиоци су, сасвим нормално, још једном “спиновали” дебату и скренули нам поглед са суштине.

Искључивим фокусирањем на један или више таблоида, њихове огромне мане, неодговорност и непоштовање етичких кодекса, губе се из вида, по мени, три кључна проблема данашњег српског медијског простора.

Најпре, ту је утицај на извештавање медија кроз контролу адвертајзинга. Стицај околности (или можда и није) довео је до тога да рекламни простор, односно главни извор прихода медија у Србији, буде у рукама пар људи који припадају истом политичко-идеолошком тиму. Напасти политичко-економске идеје и систем вредности за које се залажу “српске адвертајзинг власти” значи сигуран пут ка губитку огромног дела рекламног простора, и самим тим ка сигурној финансијској пропасти или маргинализацији утицаја сваког медија у Србији.

Други огроман проблем је контрола послушности новинара кроз одсуство поштовања према њима од стране власника медија – и приватних и државних. Године бесперспективног хонорарисања, лажна обећања о уговорима уз мизерне плате, дуги радни дани и кашњења с исплатама плата од по пар месеци до више од годину дана, довеле су новинарску професију у врло тешку ситуацију. Дошло је до “естрадизације” новинара – њиховог преласка на телевизије на којима могу и сами да имају привид да су чланови “џет сета” – или до њихове “ПР-изације”, односно попуњавања новинарима свих могућих радних места везаних за односе с јавношћу. Они остали стали муку муче с директивама надређених у глодурским (и владиним) кабинетима, извештавају о свету путем претраживања на Гуглу, све размишљајући о томе како да код куће саставе крај са крајем. Негде у том троуглу се и завршава њихов капацитет за побуну и промену.

Напасти политичко-економске идеје и систем вредности за које се залажу “српске адвертајзинг власти” значи сигуран пут ка губитку огромног дела рекламног простора, и самим тим ка сигурној финансијској пропасти или маргинализацији утицаја сваког медија у Србији.

Најзад, ту је контрола “призме гледања на свет”. Медији који одбијају неолиберални, прозападни поглед, или критикују политичке странке које промовишу тај поглед, аутоматски се сврставају у « ретроградне », « архаичне », « екстремистичке ». Извори информација српских медија су западне агенције које намећу оцене о ономе ко је « прозападни », « демократски », дакле « добар момак », и ономе ко је « националиста », « близак Русима », дакле « лош момак ». Критика политике Европске уније – чије је административно руководство на бриселском Шумановом тргу бестидно темпирало и координирало једнострано отцепљење Косова — лажно се поистовећује са одбацивањем свега вредног што постоји не само у Европској унији, већ и у европској цивилизацији уопште. Свакако, онима који контролишу данашњи « српски поглед на свет » кроз англо-амерички систем вредности (односно систем интереса), промене не одговарају. Не одговара им објективан, рационалан, смирен поглед на аргументацију везану за српска национална питања. Њима одговара “таблоидизација” дебате о српским националним интересима јер се у таквом живом блату сви учесници прљају, а српски медији све више тону и пропадају.