Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.
Домаћин: Фонд Слободан Јовановић
Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.
Срђа Трифковић
У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?
Трифковић: Такво опредељење депримира, али не изненађује. Доминантни део тренутне Владе Србије чине људи који нису мотивисани националним и државним, већ личним и страначким интересима. То се одражава у буквално сваком аспекту њихове политике, од економије и финансија до културе и информисања. На плану спољне и војно-безбедносне политике, међутим, јаз између њихове лично функционалне, али системски дисфункционалне, мотивације има потенцијално најтеже дугорочне последице и стога треба да буде предмет јавне дебате која је до сада, нажалост, изостала.
Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?
Трифковић: Референдум, наравно! Реч је о пресудном питању, ништа мање значајном за будућност Србије од Устава, о коме су грађани такође имали прилику да се директно изјасне. Не сме се допустити наставак праксе из лета 2005. године, када је тадашњи министар иностраних послова Драшковић, закулисно и на мала врата, потписао срамни споразум са Схефером којим је НАТО добио право неограниченог транзита преко српске територије, а особље Алијансе за Србију понижавајући екстериторијални статус.
Референдум, наравно! Реч је о пресудном питању, ништа мање значајном за будућност Србије од Устава, о коме су грађани такође имали прилику да се директно изјасне.
Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима, издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?
Трифковић: Не желим да дајем неко своје тумачење. Довољно је погледати искуства других земаља, нпр. Пољске, Чешке и Мађарске, које су ушле у НАТО током протеклих година: набавка прескупог наоружања и опреме у име стандардизације, амерички притисци за куповину ловачких апарата произведених у САД-а који су савршено непотребни за одбрану тих земаља, колапс домаће војне индустрије.
Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?
Трифковић: Чланство уопште не гаратује да ће спорови међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин. Конкретно, евентуални сукоби између Србије и муслиманских власти у Сарајеву око статуса Републике Српске (чију ликвидацију желе водеће силе НАТО), Србије и Албаније око статуса Косова, или Србије и Хрватске по питању повратка избеглица и њихових права, не би били арбитрирани повољније по Србе него до сада. Добар пример пружа сукоб између Грчке и Турске. Турска је 1974. године извршила илегалну инвазију Кипра и етнички очистила Грке са северног дела острва. Ово је, наравно, изазвало гнев Грка и било је катастрофално по грчке националне интересе, али је Грчка била немоћна да ма шта учини. Обе земље су чланице НАТО-савеза, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, током читаве кипарске кризе било је јасно да америчка страна нагиње Турској, не зато што су Турци у овом случају имали право и правду на својој страни, већ зато што су САД сматрале Турску далеко важнијим стратешким партнером.
Tреба бити начисто да НАТО није предуслов за чланство у ЕУ-и. Од 27 земаља-чланица чак шест њих (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Малта, Кипар) нису у НАТО -у, немају намеру да траже чланство, нити ико на њих врши притисак да то учине.
Поборници уласка у НАТО помињу и европске интеграције из којих Србија не треба да буде искључена. Међутим, ако Србији заиста треба та, до даљњег недостижна, бриселска улазница (што је у најмању руку дискутабилно), треба бити начисто да НАТО није предуслов за чланство у ЕУ-и. Од 27 земаља-чланица чак шест њих (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Малта, Кипар) нису у НАТО -у, немају намеру да траже чланство, нити ико на њих врши притисак да то учине.
Осим тога, уласком у НАТО држава пристаје на ограничење свог суверенитета и подвргавање увиду и контроли спољних фактора. Страним обавештајцима више неће бити потребно да информације локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама, они ће их са пуним правом тражити и добијати на тацни. Партнерство за мир, као што смо се уверили, представљало је само први корак у процесу који захтева потпуно подвргавање војске “цивилној контроли” – по рецептури г. Шутановца и њему сличних, наравно. Када видимо ко су “контролори”, домаћи који су нам барем знани и страни који то нису, схватићемо катастрофалне последице таквог захвата. Све је то, нажалост, савршено у духу решености актуелне власти у Београду да се разграде све институције, од Војске РС до САНУ, где концепт дефинисања и очувања српских националних интереса још увек није сасвим искорењен.
Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?
Трифковић: Непотребно је истицати моралну проблематику уласка у организацију која је 1999. године Србију без повода напала, а потом окупирала део њене суверене територије са које су Срби протерани. Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе.
У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?
Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе.
Трифковић: Немам ништа против да се наведени „аргумент” артикулише као јасно и гласно изречен став поборника уласка у НАТО. Било би поштено да се они тиме легитимишу као поборници става да закулисне, хладноратовске игре, одавно упокојеног комунистичког диктатора, једне већ 18 година непостојеће државе и дан данас обавезују Србе који у доношењу његових одлука нису учествовали – штавише и милионе њих који у време доношења тих одлука нису били ни рођени.
Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?
Трифковић: Ово је битно питање које изискује нешто детаљнији одговор. Неоконзервативни стратези који су водили спољну политику под Бушом и њихове колеге које настављају да је воде у неолибералном руху под Обамом, сматрају да су са Србијом посао привели крају. Од стезања обруча око Русије, ширењем НАТО дуж северне обале Црног мора не одустају, од уплитања на Блиском Истоку још мање. Још увек су убеђени да хегемонију САД-а могу да одрже и у наредним деценијама. Затварају очи пред чињеницом да, после кратког периода америчке монополарне глобалне доминације (1991-2008), подела светске моћи добија карактеристике асиметричне мултиполарности.
Русија, Кина, Индија, Иран и Бразил нису још монолитни „БРИК”, али су свесне потребе сузбијања глобалног хегемона који не зна своју меру. Знају да сходно националној безбедносној стратегији, прокламованој септембра 2002.године, САД не признају постојање ма које тачке на кугли земаљској која није „витални амерички интерес” – од Израела до Кореје, од Ирака до Пакистана, од Грузије до Косова. Званични Вашингтон још не схвата да доктрина глобалног интервенционизма, која баш сваки кутак глобуса третира као америчко двориште, мора имати за последицу стварање контра-коалиције, попут оних које су дошле главе Наполеону, Кајзеру и Хитлеру. Питање је да ли ће, када и по којој цени за себе и остали свет, ову чињеницу схватити творци спољне политике још увек најмоћније земље света. Није спорно, пак, да је зенит њене бахато разуздане моћи достигнут управо марта 1999.године и да је сада за нама. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да ту чињеницу напокон спознају и да из ње извуку одговарајуће поуке за опстанак српске државе и народа.
У тренутку крајње рањивости, последњи је час да Србија свој политички дискурс и стратегију опстанка не заснива на примерима маршала Филипа Петена и Видкуна Квислинга, већ на искуствима кнеза Милоша Обреновића и поукама Николе Макијавелија.
У следећој деценији Србима прети додатна двострука опасност. Прети им даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове демографски и економски исцрпљене државе чинити само оно на шта ама баш нико други не претендује. Прети им истовремени захтев приклањања културним обрасцима западне постмодерне, како би доказали своју зрелост за учешће у, наводно неминовним, процесима „евро-атланских интеграција”.
Да би Србија тим изазовима успешно одговорила, останак ван НАТО савеза представља битан предуслов. Неутралност, уз диверзификацију билатералних савезништава са противницима глобалног хегемонизма, није сама по себи довољна за опстанак, али свакако јесте услов опстанка. У тренутку крајње рањивости, последњи је час да Србија свој политички дискурс и стратегију опстанка не заснива на примерима маршала Филипа Петена и Видкуна Квислинга, већ на искуствима кнеза Милоша Обреновића и поукама Николе Макијавелија.
* * *
Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:
Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”
Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”
Богданa Кољевић: “Убијање демократије“
Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“
Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“
Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”
Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”
Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН