Жути камион жуте боје

На први поглед, овакво питање делује сасвим нелогично. Логично би било питати рецимо «има ли пилота у авиону» или «има ли шофера у камиону»? Међутим, револуционарна левица каткад у пракси поставља баш парадоксална питања. Она нису логична, али имају смисла.

Замислимо да је Србија један велики стари камион. Рецимо, «Дајц» или «ФАП» или неки сличан модел. Замислимо да је тај камион пун путника којима је мука од вожње «по шумама и горама наше земље поносне», а који су се сви договорили да њиме оду на фестивал пива у Минхен. Скупљали паре, припремили сендвиче за уз пут, скували кафу, сипали је у термосе, припремили и неку цркавицу за провод и за купити понешто, добро се исвађали где ће, поред кога ће и поред кога неће ко да седи. Потом су бирали, па мењали шофере, погађали се око надница и дневница, плаћали скупе поправке возила, чак променили и гуме. Све у једном циљу – да би стигли на фешту у Мнихен у заказано време.

Није ли слично изгледала и српска транзиција? Ипак, наш транзициони «ФАП» није стигао на време тамо где смо тако жарко желели. Пуно смо лутали преспорим возилом. Фестивал пива је био и прошао. Журка је завршена. Или, без алегорије, Европска Унија је завршила с позивањем у чланство. И она је сада већ у проблему. Превише се јело и пило, па је Унија одлучила да бар десетак година штеди. Током времена штедње неће да сазива госте на пиво док не отплати дугове.

Тито на Марсу

Пред страшном истином како више нисмо пивџије, сви у српском транзиционом камиону су занемели. «Године су прошле пуне мука», па нико не сме ни да помисли да се после напорног и дугог пута врати кући где их чека родбина гладна «истинитих легенди» из «земље обећане». И шта сад да се ради? Наравно, као што је увек бивало пред неминовним разочарењима у утопију, разматрају се недостижна, парадоксална решења.

Тако сада у српском транзиционом камиону, путници размишљају да уместо шофера (он је крив, а не ми), треба да унајме пилота, јер замишљају да је «фестивал пива» негде на Месецу или Марсу. При том се наравно заборавља да смо у старом камиону (који ни горива нема за пут до куће), а кроз свемир се не лети авионом, него свемирским бродом. Нема везе ни то што је овај наш нови циљ још недостижнији, он је тиме само још реалнији. Уосталом, зар «другови» на Западу и сами не верују у сличне ствари? Ено, Америка верује да ће убрзано изаћи из кризе. Европска Унија верује како је довољно да се постави плиновод, па ће гас сам доћи да нас греје и кува нам ручак.

Све ово по мало личи на једну шведску бајку у којој једна баба врача да јој новац дође у кућу, па потом оде на пијацу да се размени за бакалук, који се после сам скува и тако баба има ручак. Јадни ли смо ако верујемо у овај «шведски» модел. А још јаднији ако се радујемо што ће «огањ самотвор» кувати ручак неком другоме. Нама ће бити мило. Кад се наједу они који су бољи од нас, као да смо и ми сити.