У спинованој Србији готово све може да прође. Власт само заврти чигру, медијски вртуљак и “voila“…Све постаје могуће. Јавност гута све. У том светлу треба посматрати и положај Либерално демократске партије. Положај је шизофрен, али угодан (кога брига за шизофренију). ЛДП је власт и “de facto” и “de iure” (нпр. у Београду и многим општинама) . Званично ипак, није у Влади Србије. Међутим, када год власти недостају гласови у парламенту, ЛДП даје подршку. Јасно је да ЛДП није опозициона странка, већ је ВЛАСТ. Али, ЛДП, ствара медијску, јавну слику да је опозиција. На речима су опозиција а на делу власт. И то код грађана углавном пролази јер се то спинује, односно такво лажно стање ствари одговара оним странкама које контролишу медије и које у Влади јесу. ЛДП је као пола риба пола девојка али не сирена, већ пре као обрнута сирена, створење са главом и пола тела рибе и ногама девојке. И носе мини сукњу. И кажу да су НАЈ, НАЈ…Све ово није потребно доказивати јер је постало сасвим јасно током петнаест месеци овог режима. Једино, што је и лицемерно, поред тога што је шизофрено.

И тако, на сајту „Е-новина, “ једном од гласила из миљеа ЛДП и „Пешчаника“, освану апел под шифром „хитно” за помоћ е-новинама. Е…е…Цитирам :  “Досадашњи власник портала повукао се из посла : е-новине остале су у власништву и на управљање запосленима” ( е баш ми је жао што се они шутирају испод стола са Ђиласом и Шапером – мада примећујем да е-новине не помињу име тог досадашњег власника њиховог портала) . Цитирам даље : „ Медијска ситуација у Србији у којој неколико људи из окружења Бориса Тадића имају корпоративну моћ над медијима јер њихове агенције поседују деведесет одсто целокупног маркетиншког тржишта – довела је е-новине у позицију у којој је био „Ферал трибјун” уочи гашења. Без обзира не велику читаност и регионални утицај, портал е-новине из политичких разлога, одлучено је, не сме да добије огласе јер су е-новине врло критичне према режиму Бориса Тадића и његовим људима, свеједно звали се они Драган Ђилас или Срђан Шапер“.

Јасно је да ЛДП није опозициона странка, већ је ВЛАСТ. Али, ЛДП, ствара медијску, јавну слику да је опозиција. На речима су опозиција а на делу власт. И то код грађана углавном пролази јер се то спинује, односно такво лажно стање ствари одговара оним странкама које контролишу медије и које у Влади јесу. ЛДП је као пола риба пола девојка али не сирена, већ пре као обрнута сирена, створење са главом и пола тела рибе и ногама девојке.

Овај напис у е- новинама спомињем као још једну илустрацију и доказ шизофрености и лицемерја ЛДП. А констатација е-новина о медијској ситуацији је тачна. Проблем је у томе што је оснивач и један од власника е-новина и њихов глодур, Петар Луковић, високи функционер ЛДП , те блиски сарадник Чедомира Јовановића. Господин Луковић, политичар, је члан Политичког савета ЛДП, вреди набројати све те политичаре и политичарке, високе функционере ЛДП (Весна Пешић, Биљана Ковачевић Вучо, Биљана Србљановић,Филип Давид, Иван Андрић, Иван Торов, Латинка Перовић, Наташа Мићић, Ненад Прокић, Оливера Јежина, ПЕТАР ЛУКОВИЋ, Рајко Даниловић, Сешка Станојловић, Слободанка Аст, Соња Бисерко, Србијанка Турајлић, Вера Марковић, Владимир Глигоров, Зоран Остојић, Александар Гаталица …). Има ли бољег доказа да је медијска слика таква, како ДСС тврди већ петнаест месеци, од истих тврдњи које долазе од високог функционера ВЛАСТИ и ЛДП, новинара Петра Луковића. То што је Луковићева странка лицемерна и шизофрена, није битно. Да не помињем колико је лицемерно и то што, у оваквој медијској ситуацији, каквом је описује Луковић (а ДСС се слаже), ЛДП подржава накарадне и антиевропске измене Закона о информисању.

Никола Кусовац о културној политици: “Куда иде српска култура?”

Никола Кусовац, историчар уметности, кустос Народног музеја је један од оних наших стручњака који је одлучујуће утицао на развој српске културе протеклих деценија. Иако данас у пензији, још увек му је тешко да нађе слободног времена од изложби које организује или отвара у земљи и иностранству, стручних путовања и рада у галеријама

Никола Кусовац: Код људи који воде културу преовладава малограђански менталитет.

Иза вас је вишедеценијско искуство рада у српској култури. Да ли можете да упоредите тренутно стање у нашој култури са ранијим временима?

Кусовац: Данас у нашој култури влада партијска идеологија и људи који су јој послушни. Пошто сам велики део свог радног века провео у оној бившој држави и једнопартијском систему, знам да су се тада поштовали стручни и професионални критеријуми. Зато кажем да је, на пример, пре 30 година било боље јер је систем вредности постојао, какав-такав, партијски обојен али је постојао. Наравно да је и у таквом систему политика имала утицаја на културу, али за разлику од овог садашњег, поштовали су се и стручни критеријуми. Данас је систем вредности у култури потпуно срушен, разорен све до дна. Нашу културу воде партијски верници, људи постављени на важна места из ко зна којих разлога, само не оних професионалних. Тих и таквих људи се плашим јер су они највећа претња нашој култури.

Даћу вам један пример: особа која је директор Музеја савремене уметности, Бранислава Анђелковић, чија је стручна биографија препуна „промаје” и вештих двосмислености, без библиографије и потребног стручног искуства, имала је једну очигледно пресудну предност пред свим осталим кандидатима за то место, што је жена Бојана Димитријевића, доскорашњег помоћника министра Брадића и сина Војина Димитријевића. А таквих примера је код нас данас превише.

Наша уметност и целокупна култура увек је имала највеће циљеве, инспирисане духовношћу и то је оно што нас је увек водило и очувало нас – високо постављени циљеви. А данас се постављају неки прагматични циљеви које могу да досегну сви ови просечњаци и медиокритети који нас окружују, и који воде не само нашу култури него и целу државу. Такви циљеви заправо само њих и могу да инспиришу и, наравно, њихова лична корист и егзистенција.

Код људи који воде културу преовладава малограђански менталитет. Данас се сви некако трудимо да опонашамо Европу, али опонашање није стварање. Европско нам се нуди као коначна мера вредности од које све почиње и завршава се. А заправо наша природа и природа овог нашег тла је савим супротна. Она је стваралачка, дакле креативна у најбољем смислу. Проистекла је из историјске судбине овог простора где су разне војске пролазиле и стално рушиле, и где је стално требало изнова градити и стварати.

Навешћу вам пример Растка Петровића, нашег великог интелектуалца и уметника. Дакле, тај велики Растко Петровић написао је једном приликом како ми треба да научимо да говоримо велике европске језике, енглески, француски и тако даље и та његова мисао се често цитира. Али се заборавља да је свега неколико година касније написао и да смо ми врло добро научили и овладали овим језицима, али да ми тој европској култури немамо ништа да дамо. Да је заправо поента да ми пружимо оно што је аутентично наше, дакле саме себе, онакве какви јесмо, тој европској култури. То су заборавили. У реду је да ми умемо да понављамо оно што нам се сервира са стране, али дајте да дамо нешто наше, нешто што је аутентично, свеже и животно, нешто што је стваралачко.

Наша уметност и целокупна култура увек је имала највеће циљеве, инспирисане духовношћу и то је оно што нас је увек водило и очувало нас – високо постављени циљеви. А данас се постављају неки прагматични циљеви које могу да досегну сви ови просечњаци и медиокритети који нас окружују, и који воде не само нашу култури него и целу државу. Такви циљеви заправо само њих и могу да инспиришу и, наравно, њихова лична корист и егзистенција.

У свету је веома важан подстицај за националну културу ослобађање од пореза. Тако се мотивишу људи који имају новац да га, уместо кроз порез, дају за културу кроз ктиторство и донаторство.
Код нас то не постоји, а са друге стране предвиђа се приватизација којом ће наше установе бити изложене на милост и немилост тржишту. Новим законом управо се то омогућава.

Недавно су ме напали, па чак и преко полиције и, наравно, како то код нас најчешће бива, без икаквог основа и заправо сулудо. И мој министар, кажем „мој” јер ја сам човек културе, не полази од тога да сам добитник највиших признања које ова држава додељује у области културе, да сам више од четири деценије у српској култури са преко 2000 објављених радова. Уместо да позове да се најпре утврди чињенично стање, министар преко ноћи формира комисију која ће да замени мој рад и тако се посредно укључује у медијску хајку против мене. Он не схвата да није он српска култура него људи попут мене који су деценијама радили и градили у њој, и да тај напад није напад на мене лично него на систем српске културе који је мени деценијама поверавао најодговорније задатке и који ми је доделио скоро сва признања која је могао. Уосталом, резултати те комисије говоре сами за себе, а мени се људи после тога много више обраћају него раније, јер јавност не слуша комисије које ви одређујете, него слуша стручњаке чије је знање проверено и у које има поверења.

Димитрије Аврамовић: Апотеоза Лукојана Мушицког

Један сличан пример десио се пре неколико година када је одржана велика изложба слика Паје Јовановића у Аранђеловцу. Тада је украдено 14 слика и то је била прва велика оружана пљачка уметничких слика код нас. Тадашњи помоћник министра за културу, извесни Јован Деспотовић, већ те вечери је говорио на телевизији да су у пљачку умешани кустоси. Уместо да се прво утврдити чињенично стање, па тек онда иде у јавност са тако тешким оптужбама, он без икаквих устезања кривицу пребацује на људе из културе. Наравно, све слике су убрзо нађене и враћене, и испоставило се да никакав кустос није био умешан у њихову пљачку, али извињење никада није стигло. Ето, то вам говори какви људи су се данас дочепали најодговорнијих места у нашој култури. Тако исто и садашњи министар, када се утврди да у тим оптужбама против мене нема ни трунке истине, неће се извинити. Напротив, он формира комисију која се не састаје, али тако пере своје руке од свега и нас који смо засуканих рукава у српској култури цео свој живот. Такви људи не доживљавају нашу културу као нешто своје, нити људе запослене у њој као своје колеге, већ су оптерећени својим малим каријерама. Они наравно неће бити записани ни најситнијим словима у историји, али наносе непроцењиву штету онима који имају знање и имају шта да кажу и покажу. Заправо, када су дошли људи из полиције, ја сам им рекао да сам мислио да желе да ми се захвале или одају признање за оно што сам до сада урадио, а они су дошли само да би ме облатили. Каква је то онда култура када министри и људи који их окружују не схватају да нису они култура, они се мењају, а култура са армијом људи који у њој раде остаје.

Да ли наша земља има националну културну политику?

Кусовац: Гледао сам текст новог Закона о култури и ту се не може говорити о некаквој стратегији. Предвиђају се савети и комисије који служе само да посвађају нашу јавност и да обезбеде положаје за партијске кадрове, а не да се омогући успостављање правих стручних и уметничких критеријума на основу којих би се водила ова наша култура. У свету је, на пример, веома важан подстицај за националну културу ослобађање од пореза. Тако се мотивишу људи који имају новац да га, уместо кроз порез, дају за културу кроз ктиторство и донаторство. Код нас то не постоји, а са друге стране предвиђа се приватизација којом ће наше установе бити изложене на милост и немилост тржишту. Новим законом управо се то омогућава. Није се тешко досетити да је после приватизације свега што ваља у овој земљи остала још само култура. Не могу они да узму Народни музеј или Народно позориште, али домови културе и раднички универзитети су алајбегова слама и припремају се за распродају.

Наша Црква држи око 70-80% српске културне баштине и она је највећи музеј који имамо. Она је ризница културе и кроз историју је чувала наше наслеђе и по цену највећих жртава.

А сад вам дођу неки покондирени посленици културе и набеђени интелектуалци који вриште на сав глас и прозивају ту исту Цркву која се вековима тако пожртвовано бринула о нашој културној ризници. Извлачи се из контекста да ли је неки несрећни архијереј променио нешто што није смео, и то се после развлачи по медијима на сва звона, уместо да се договарају и заједно раде.

Сећам се да је раније постојала пракса помагања култури од стране разних банака, јавних предузећа и других, а данас тога готово да више нема и све се своди на новац из државног буџета који министраство и разни секретаријати за културу удељују уметницима. Тако та партијско-државна бирократија има монопол на финансирање готово свега у нашој култури и све зависи да ли је уметних подобан и да ли има неку везу у овим државним бирократатијама. А посао тих партијских функционерчића, који одлучују коме ће а коме неће да уделе средства, једино се своди на то да расподељују новац који је заправо „убран” од нас грађана, свих пореских обвезника, који дајемо новац у буџет. И све почиње и завршава се од тога, од подилажења политичким олигарсима и њиховом чиновничком апарату. Зато кажем да је цео систем наше културе данас разрушен и да ту нема места за неподобне.

Шта наша држава и Министарство за културу чини за очување српских културних споменика на Косову и Метохији?

Кусовац: Држава данас не може готово никако да утиче на било каква дешавања на Косову и Метохији, па тако ни у култури. Све се своди на међународне организације за заштиту културе и њихову добру вољу и професионалност да штите српску баштину на Косову и Метохији. Наравно, „туђа рука свраб не чеше”. Поготову не можемо очекивати од Албанаца и њихових парадржавних органа да ће бринути о нашем наслеђу. Заправо бринуће али када их претходно прогласе за своје, што су већ почели да чине. Наша држава је данас у потпуно подређеном положају што се тога тиче. Једина могућност је да се помаже преко Цркве, али људи који воде нашу културу слабо сарађују са Црквом. Скептик сам по питању тога колико код људи који су тренутно на власти, уопште, постоји искрена забринутост за нашу културуну баштину на Косову и Метохији.

Никола Кусовац о предлогу новог Закона о култури:

Овај закон је неупотребљив и неће ништа допринети нашој култури.

Закон само следи рђаву, збуњену партијску политику Србије.

Оно што је стварано током прошлих деценија биће распордато уз благослов Горице Мојовић и њених наследника.

Српска православна црква се брине о преко 7.500 културних споменика, између осталог и о 4 од 5 споменика из наше земље који се налазе на Унесковој Листи светске културне баштине. Каква је сарадња између државе и Српске православне цркве на пољу културе?

Кусовац: Управо из разлога које сте навели ова сарадња је нешто што би требало природно да се намеће. У свим нормалним земљама тако нешто било би најнормалнија ствар, али не и код нас. Нажалост, данас има пуно оних који желе да разоре наше национално биће и они имају потребу да подрију поверење нашег народа у Цркву. По српској јавности данас „шпартају”, наводно, независни социолози и разни други аналитичари по задатку, чији је једини посао да указан простор у медијима искористе за разарање тог поверења. Наша Црква држи око 70-80% српске културне баштине и она је највећи музеј који имамо. Она је ризница културе и кроз историју је чувала наше наслеђе и по цену највећих жртава. А сад вам дођу неки покондирени посленици културе и набеђени интелектуалци који вриште на сав глас и прозивају ту исту Цркву која се вековима тако пожртвовано бринула о нашој културној ризници. Извлачи се из контекста да ли је неки несрећни архијереј променио нешто што није смео, и то се после развлачи по медијима на сва звона, уместо да се договарају и заједно раде. Заборавља се колико је Црква заправо отворена и спремна да прихвати сардњу државних институција културе и пусти је у своје храмове, који су пре свега Дом Божији па тек онда уметничка дела. Знате ли да наша држава, за све оно што мисли да интервенише, на пример, у Хиландару мора да добије дозволу Свете горе, или када би рецимо то желела да чини и у неким другим споменицима наше националне културе ван територије Србије? А да ли јој је тако нешто потребно овде у Србији, у храмовима који су у власништву наше Цркве? Дакле, примењују се двоструки стандарди на штету Цркве.

Какав је тренутни положај уметника у Србији?

Кусовац: Положај уметника и уметности у Србији препуштен је на милост и немилост либералном капитализму и Горици Мојовић. Ако вас воли Горица Мојовић и њене комисије утврде да сте мундијалистички опредељени и откупом вас дебело стимулишу онда је све како ваља. У супротном, боље да вас нема у Србији. Сви остали могу одмах да затворе радње и спусте капке. Једино ако вас тржиште прихвати и од тога можете да преживите, али такви примери у овој нашој осиромашеној земљи могу се пребројати на прсте.

У тешко време бомбардовања и економске изолације, када је Народни музеј наводно био урушаван, било је преко две стотине изложби сваке године, а данас су те цифре најчешће једноцифрене. Ове бројке вам све говоре.

Какво је ваше мишљење о Предлогу закона о култури о коме је недавно завршена расправа у Скупштини Србије?

Кусовац: По мом мишљењу овај закон је неупотребљив и неће ништа допринети нашој култури. Ако се у једном закону култура не интегрише него расипа, па, на пример, културни радници у Војводини имају право да напредују по два основа, а у остатку државе само по једном, онда вам је јасно на шта тај закон личи. Тај закон само следи рђаву, збуњену партијску политику Србије. Говорио сам већ о суровој приватизацији која је припремљена овим законом. Оно што је стварано током прошлих деценија биће распордато уз благослов Горице Мојовић и њених наследника. Чујем да је она у Скупштини, сада као народни посланик, имала низ амандмана на овај текст закона, а предлог закона је донешен у време док је министар културе био несрећни Војислав Брајовић, који је остао познат по својој изјави да је он други човек српске културе. Први је, наравно, Горица Мојовић, дугогодишњи градски секретар за културу, која је тада била помоћник градоначелника. Дакле, она је омогућила и аминовала писање тог закона, а сада, тобоже, има примедбе на његов текст. 

Готово читав свој радни век провели сте у Народном музеју. У каквом је сада положају ова наша најстарија и најзначајнија музејска кућа?

Кусовац: Слушао сам једну моју колегиницу, кустоса, како је одмах после петооктобарских промена говорила о урушавању Народног музеја од стране претходне власти. Музеј је данас, после десет година од тада потпуно урушен. Кад то кажем онда мислим чак и буквално на стање у коме се данас налази музејско здање. Довољно је да погледате годишње извештаје о изложбама и да упоредите бројке. Тада, у то тешко време бомбардовања и економске изолације, када је Народни музеј наводно био урушаван, било је преко две стотине изложби сваке године, а данас су те цифре најчешће једноцифрене. Ове бројке вам све говоре. Неко је, погрешно калкулишући, одлучио да зграду Народног музеја треба из основа реновирати. Гледајући идејну реконструкцију овог решења схватио сам да би само трошкови одржавања изложбеног простора, дакле, потребне температуре и влажности неопходне за очување експоната, чишење тих огромних стаклених кровова и друго, били огромни. Ја се не разумем у грађевину, али са мојим кустоским знањем сам видео да би предвиђено одржавања зграде као целине, а не парцијано како је то до сада било, коштало годишње више него целокупни досадашњи годишњи буџет музеја.    

Огромна средства су предвиђена и на уговоре са страним фирмама о складиштењу експоната док реконструкција музеја буде трајала. А поред тих великих средстава са којима се могло пуно тога учинити кориснијег, још већа штета је време које је изгубљено. Већ десет година ми не можемо да покажемо нашој деци сталну поставку музеја. Већ десет година генерације наших ученика су ускраћене да виде и упознају оно што је најбоље у култури свога народа. Реците ми, да ли тако нешто постоји још негде у цивилизованом свету? То је оно што ме највише боли.

Данас је систем вредности у култури потпуно срушен, разорен све до дна. Нашу културу воде партијски верници, људи постављени на важна места из ко зна којих разлога, само не оних професионалних. Тих и таквих људи се плашим јер су они највећа претња нашој култури.

Ви сте пуно година рада посветили заштити и очувању културних споменика Срба изван Србије. Какво је њихово тренутно стање и да ли држава има неку стратегију за њихово очување?

Кусовац: Нажалост, наша држава ретко где има неку сувислу стратегију, а очување наших споменика, пре свега, у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, Мађарској, а да и не говорим о неким удаљенијим земљама изван нашег окружења, препуштено је стихији. Пуно сам путовао и обилазио заједнице Срба који вековима живе изван наше земље и могао сам да видим колико је држава мало или ништа учинила за њих и очување наше традиције. Министарство за културу не чини готово ништа, а нешто мало је боља ситуација са неким другим министарствима, најчешће посредством и уз помоћ наше Цркве. У свему томе има и неких добрих примера. Један од њих свакако је обнова делова конака манастира Хиландар који су пострадали у катастрофалном пожару, марта месеца 2004. године. Ту опет треба истаћи нашу Цркву, која у овом партнерству најчешће чини онај организованији и професионанији део. Надам се да ће овакви примери коначно отворити многима очи и указати на начине како треба домаћински радити и старати се у култури, како је то уосталом једино и нормално у свакој цивилизованој и уређеној земљи, како би и ми једног дана требали да радимо.

Постоје разни начини на који се једна књига може прочитати. Разлог томе јесте чињеница да све књиге имају више слојева значења. Овом приликом желела бих да изнесем на који начин ја читам Одбрану Косова, књигу у којој су објављени политички говори, односно транскрипти јавних иступања и обраћања Војислава Коштунице, у својству председника владе Србије и председника ДСС, везани за један уистину преломан тренутак политичке историје српског народа. Временски, овај историјски тренутак потеже се од новембра 2005. године до краја марта 2009. године; политички, он покрива тежак период мукотрпних преговора који су вођени око судбине Косова и Метохије и (нужно повезано са тим) укључује болна подсећања на десетогодишњицу бомбардовања Србије. Прилози у књизи – који се на први поглед доимају само као низ спорадичних службених иступа овог политичара – садрже, у суштини, целовито уобличену замисао, саопштену посредством два главна тока излагања; ове две приче теку, каткада, независно и паралелно, али се, такође, често, у многим тачкама, међусобно додирују и преплићу. Објављујући своју књигу, Коштуница полази од намере: прво, да обзнани значајне чињенице о државној политици која је обликована и вођена поводом „Косовског проблема” у време његовог мандата као председника и премијера Србије (најбитнијег проблема са којим се Србија тада суочавала); друго, не мање важно, да унесе и утка вредносни супстрат у (садашње и будуће) политичко разумевање тих чињеница и тог доба.

Књига Одбрана Косова представља, пре свега, својеврсну збирку докумената о државној политици која је, после петооктобарског преврата, вођена по питању Косова и Метохије.

Књига Одбрана Косова представља, пре свега, својеврсну збирку докумената о државној политици која је, после петооктобарског преврата, вођена по питању Косова и Метохије (посебно, поводом преговора о будућем статусу Покрајине). Али, значај ове књиге не лежи једино у њеној документарности, нити она има само вредност сведочанства о једном, за Србију и српски народ, изузетно важном историјском времену; периоду у којем српски народ, по ко зна који пут у својој историји, преговара са „великим силама” о судбини своје земље и сопственој судбини. Осим тога, ова књига има значаја за вредносни препород једног морално посрнулог света и вредносно дезоријентисаног времена. Она би, такође, могла имати особену улогу у процесу обновљања снаге једног социјалног мита који је вековима чувао идентитет и подстицао слободарски дух српског народа. Али, да пођемо редом.

Значај ове књиге не лежи једино у њеној документарности, нити она има само вредност сведочанства о једном, за Србију и српски народ, изузетно важном историјском времену; периоду у којем српски народ, по ко зна који пут у својој историји, преговара са „великим силама” о судбини своје земље и сопственој судбини. Осим тога, ова књига има значаја за вредносни препород једног морално посрнулог света и вредносно дезоријентисаног времена.

Документ о једном времену

Књига Обнова Косова представља, несумњиво, важан историјски документ. Коштуница није, наиме, само сведок једног времена већ и учесник у догађајима који су, за Србију и српски народ – а и за свет у целини – у историјском смислу били судбоносни. Писари европске бирократије забележиће у својим извештајима само неке од ових догађаја, а неће их све описати ни званични академски историчари, стасали под окриљем тзв. „међународне заједнице”. И само неки од ових извештаја биће у потпуности веродостојни. Историју ће, као и обично, писати – и по нахођењу преправљати и дописивати – садашњи (надам се, привремени) победници, приморани да уклапају неумољиве чињенице у лажиране званичне верзије догађаја. Писаће је и данашњи хашки инквизитори. Писаће је и они медијски посленици који су плаћени по количини испоручених сензационалистичких лажи и овешталих стереотипа. Писаће је и чланови оних невладиних организација којима случајеви кршења људских права, стварни или измишљени, служе као једини извор профита (тако да могу само да се радују њиховом умножавању). Чињенице које та и тако писана историја забележи морају нужно бити селективне, а, по свој прилици, биће великим делом и фалсификоване. Овакав тренд може се већ данас уочити.

Војислав Коштуница користи свако службено јавно наступање да у своје политичке говоре и излагања, осим чисто политичких порука, убаци низове конкретних података и чињеница које савремена историографија никако не би смела да препусти забораву.

Срећом, историја се пише и на основу записа и тумачења које остављају непристрасни савременици, било да су непосредни учесници у догађајима, или тек спољни хроничари – посматрачи. Како се види из ове збирке прилога, Војислав Коштуница користи свако службено јавно наступање да у своје политичке говоре и излагања, осим чисто политичких порука, убаци низове конкретних података и чињеница које савремена историографија никако не би смела да препусти забораву. Његова излагања, штавише, врве управо оним чињеницама за које постоји оправдана бојазан да би – у званичним историјским извештајима, у овом поремећеном поретку селективне правде и памћења – могле бити занемарене, прећутане, намерно искривљене или потпуно изостављене. Од једног до другог иступа, од говора до говора, Коштуница упорно понавља одређене, осведочене и непорециве, чињенице о косметској стварности, а ствари и догађаје које други прикривају еуфемизмима назива правим именима. Он прецизно наводи статистичке податке и износи показатеље који се односе на промене везане за становништво, територију и културу Косова. Јасно указује на проценат територије који се, изузимањем Косова, Србији одузима; сликовито описује последице мартовског погрома над Србима (како би било јасно да је заиста реч о погрому, а не било којој врсти насиља); цитира бројке убијених и несталих; пореди бројчане односе прогнаних и повратника (чињенице које албански политичари већ покушавају да фалсификују); указује на обим нереализованих судских пресуда у корист српског живља; пребројава уништене и запаљене српске куће, цркве и манастире; прецизно наводи датуме, као и след и хронологију догађаја који говоре сами за себе; конкретно се позива на предложена, усвојена и погажена међународна документа, споразуме, повеље и резолуције; отворено износи податке и набраја имена актуелних политичких, али и невидљивих, пара-политичких, актера.

Коштуница упорно понавља одређене, осведочене и непорециве, чињенице о косметској стварности, а ствари и догађаје које други прикривају еуфемизмима назива правим именима.

Аутор књиге, поред тога (хотимично или не, отворено или прикривено) „слика” и своје политичке саговорнике и супарнике, с ону страну преговарачког стола. На основу његових излагања, наиме, могуће је, бар делимично, реконструисати особене психолошке (тачније, моралне) портрете страних политичких званичника и представника међународне заједнице који су били и главни учесници ових догађаја (Ахтисарија, Кушнера, Каи Еидеа, Бан Ки Муна, Јесен-Петерсена, Новицког). Мада Коштуница никада не користи директне квалификације, читаоцу су сасвим довољни чињенични записи – о поштовању датих обећања, садржају и веродостојности изјава, конзистентности ставова и понашања, објективности процењивања и извештавања, и томе слично – да створи бар елементарну представу о моралном лику одређеног политичара (постојању моралног цинизма, односно поштења, притворности односно одговорности, компетентности или површности, доследности или превртљивости). Овако створени психо-портрети имају своју улогу и место у историографији; они, као својеврсна сведочанства, могу да баце сасвим одређено, другачије, светло на садржаје и тумачења објективно изнетих историјских чињеница.

Сведочанство о политичкој доследности и умећу преговарања

Аутор књиге, поред тога (хотимично или не, отворено или прикривено) „слика” и своје политичке саговорнике и супарнике, с ону страну преговарачког стола.

Ма какав да буде крајњи, историјски, исход одбране Косова, излагања сакупљена у овој књизи остаће да документују не само доследност једне политике већ и испољене вештине политичког преговарања и убеђивања. Књига Одбрана Косова, између свега осталог, сведочи о изузетним напорима и умећу које су испољили Коштуница и његов преговарачки тим за преговарачким столом. Реч је о настојањима и умећу да се (у ситуацији када преко пута стола седе Сила, Неправда, Лаж и Лицемерје) примене сва политичка, правна и морална средства, употребе сви расположиви стручни и етички аргументи, како би се једној лакрдији од преговора повратило достојанство међународног права и правде. Део тих вештина демонстрира Коштуница у својим објављеним излагањима и говорима. Свако ко књигу не чита површно запазиће брижљивост испољену у бирању повода, публике, начина и стила обраћања; промишљеност у изношењу политичких идеја и систематичном ткању гвоздене аргументације која их подржава; конзистентност између постављених правних и моралних принципа и предложених политичких средстава. Коштуницина аргументација је колико политичка, толико и правна и етичка. Он се одлучно позива на принципе и аргументе међународног права (одредбе Повеље УН, Резолуцију 1244. и сл.), али и на универзалне принципе људских права, правде и демократије. Одбрана Косова је, тако, документ како о политичкој компетентности и вештини, тако и о личној моралној чврстини једног демократског политичара. Ова књига, стога, може да се чита као упутство како се креира и излаже државотворна политичка идеја и спроводи, из ње изведена, практична политика.

Коштуницина аргументација је колико политичка, толико и правна и етичка.

Како данас знамо, ови напори и вештине нису уродили плодом – српски преговарачки тим није успео да преокрене ствари у корист међународног права, правде и Србије. Међутим, упркос томе, записи које садржи ова књига помажу да се обелодани истина о нечему што је, како каже аутор, „требало да остави утисак да су преговори који то нису били”. Она доприноси да се, пред светску јавност и пред суд историје, изнесе фарса преговарања око Косова у режији „међународне заједнице”. Истина о томе омогућава, с једне стране, да ова политичка ујдурма буде једном морално осуђена и исмејана, а са друге, да покаже колика је у, овим лажним преговорима, била политичка, експертска и морална супериорност „српске стране”. За светско јавно мнење (ускраћено за многе важне информације о овом процесу) ова истина може имати моралну катарзичку вредност.

Допринос вредносној обнови данашњег аномичног света

Одбрана Косова је, тако, документ како о политичкој компетентности и вештини, тако и о личној моралној чврстини једног демократског политичара.

Из претходно реченог може се закључити да књига Обнова Косова има документаран карактер, али да је она и много више од тога. Са сваке њене странице одјекује не само позив на повратак традиционалним, универзалним, вредностима, већ и вапај за општом моралном обновом, упућен онима који живе у времену „опште вредносне конфузије”, у свету у којем „истина, правда, право, достојанство државе и народа не значе скоро ништа”. Устајући у одбрану Косова, Коштуница „брани право од сваке силе”, „истину од насиља”, то јест, стаје у одбрану елементарних и универзалних начела правде и морала.

За светско јавно мнење (ускраћено за многе важне информације о овом процесу) ова истина може имати моралну катарзичку вредност.

Отворено или подразумевајуће, са страница ове књиге, исијава ванвременско митско супротстављање:

Давида и Голијата
Добра и Зла
Силе и Правде
Насиља и Мирољубивости
Истине и Лажи
Искрености и Притворности.

Устајући у одбрану Косова, Коштуница „брани право од сваке силе”, „истину од насиља”, то јест, стаје у одбрану елементарних и универзалних начела правде и морала.

Посебно потресно је то што је ова књига прожета очајничким вапајем за правдом која, како истиче њен писац, мора нужно да се руководи начелом универзалности. Говорећи у поводу Косова, Коштуница поручује „међународној заједници”, и свеколикој светској јавности, да, како у међуљудским тако у међудржавним односима, не може постојати никаква „посебна правда”: „..Правда је правда или није правда…” каже он. Мада неизговорена, његова порука, у ствари, гласи: свет у којем не важе неки универзални принципи уређивања односа између људи, постаће, кад тад, свет „хобсовског хаоса”, у којем се људи не руководе хуманошћу, већ (како би рекао песник) „лукавством животињског ума”. Онима који непрестано говоре о Косову као о преседану, Коштуница поручује да Косово није никакав посебан случај већ да је „случај Косово”, у ствари, метафора једног аномичног времена и етички дезоријентисаног глобалног политичког поретка који се управо рађа. Насупрот томе, Коштуница указује да је Косово у српском народу „Друго име… за правду, право и слободу”. Позивајући, тако, на очување универзалних пинципа и мерила у међународним односима, овај политичар демонстрира свој снажан патриотизам и приврженост сопственом народу. Он, уједно, имплицира супротстављеност његове моралне супериорности и слободарског духа времену свеопштег политичког макијавелизма. Пројектујући „проблем Косова” на глобалну раван, Коштуница у политичким односима одбацује све аргументе засноване на сили и праву јачега и залаже се за мирно решење, споразум и историјски компромис.

Улога у очувању колективног сећања и националног идентитетаКако у међуљудским тако у међудржавним односима, не може постојати никаква „посебна правда”:

„..Правда је правда или није правда…”

Коштуница смешта своје јавне иступе и излагања, како сам каже, „у време растакања националног идентитета, у време покушаја да се избрише сећање на славну историју, у време када се покушава присвојити историјско наслеђе, културна традиција српског народа”. Ови процеси, по њему, представљају већу претњу очувању Косова од деловања албанских сепаратиста и глобализацијских империјалиста заједно. Још један аспект читања књиге Одбрана Косова који, стога, ваља нагласити јесте њен посебан допринос очувању колективног памћења и обнављању националног идентитета.

Када се говори о колективном – народном – историјском сећању не мисли се на прости збир искустава из прошлости кроз која пролазе изоловани појединци. Мисли се на предања која припадници једног народа преносе својим потомцима, предања која садрже њихово особено виђење и тумачење „историје” неког времена, неке појаве или догађаја. Периоди националног буђења и експанзије, али и периоди колективних патњи и потонућа, управо су они историјски периоди када сваки народ најактивније ствара легенде о сопственој историји; када развија и усваја ритуале који ће њих саме, али и њихове потомке, тј. будуће генерације, моћи да подсећају – али и да упозоравају – на све што се догађало у њиховој колективној прошлости. Ова предања и ритуали чине окосницу националног идентитета и особених вредности којима се неки народ руководи и усмерава.

„Косово је друго име за Србију, а Лазар друго име за правду и право”

Војислав Коштуница разуме значај који колективно, народско, сећање има за очување нације и националног идентитета. Он схвата да вековно чување предања о одбрани Косова у српском народу представља оно универзално „Никада не смемо заборавити!”, или „Памтимо и сећајмо се!”, што чини окосницу националног идентитета свакога народа; наиме, да је одбрана Косова својеврсан, српски, „повратак у Јерусалим”. Стога, на више места у својој књизи, он отворено апелује на снагу колективних историјских сећања, поручујући: „Србија памти и не заборавља”; „Знамо и памтимо”; „Сведочимо истину”. При том, посебно наглашава значај очувања историјског континуитета: „Наша нас прошлост вазда подсећа и опомиње.”
Коштуница, такође, препознаје смисао дубоке укорењености косовског мита у српском националном бићу и каже: „Косово је друго име за Србију, а Лазар друго име за правду и право”. Како, по њему, једна од основних претпоставки одбране Косова јесте успостављање „јединствене воље српског народа” и „повратак патриотизму”, у својим иступима он непрестано позива на јединство српског народа и истиче морални императив према којем историја српског народа и сопствена земља нису на продају:„Било је Срба и пре нас којима је нуђено и обећавано, али нису поклекнули и нису се одрекли – Косова, Грачанице, Газиместана…”.

:„Било је Срба и пре нас којима је нуђено и обећавано, али нису поклекнули и нису се одрекли – Косова, Грачанице, Газиместана…”.

Не испуштајући из вида славну националну прошлост, Коштуница стално има на уму и непрестано гледа у демократску будућност нације. Он истиче историјску вредносну потку на којој се једино може даље демократски развијати и опстајати српски народ и каже: „Залажући се за демократско решење – ми ћемо бранити част нације, достојанство своје историје, вере и културе, који су нераскидиво повезани са Косовом и Метохијом.” Ове речи имају смисао завета: Не смемо се помирити са државним и националним понижењем.

У очувању и одбрани националних интереса, колективно сећање има незаменљиву улогу: „Ако као држава и народ нисмо у стању данас да испунимо наше највише националне циљеве, морамо сачувати живу истину за будућа поколења.” И то је завет који су сви потомци људи који су волели и бранили ову земљу и овај народ бар једном у животу од својих старих чули: „Унук мог унука и унук његовог унука – ваља да знају шта је чинити!”.

„Ако као држава и народ нисмо у стању данас да испунимо наше највише националне циљеве, морамо сачувати живу истину за будућа поколења.”

Војислав Коштуница, на свој начин, преноси овај завет будућим поколењима: „Ако Косово остане у колективном сећању, остаће заувек у Србији.”

Краљево, 19. јун 2009.

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Аутор: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Војин Јоксимовић, нуклеарни физичар у САД, аутор књига “Kosovo is Serbia” , “Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement” и “The Revenge of the Prophet: How Clinton and Predecessors Empowered Radical Islam”.

Војин Јоксимовић: На Тадићеву коалицију се гледа у Вашингтону као на квислиншку владу на коју треба извршити притисак и која ће кад-тад имплицитно признати независност Косова.

У закључцима са самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Јоксимовић:  Ричард Холбрук је више пута рекао да је НАТО једнако Америка, што је и чињеница, са мањим изузецима, као што је рат у Ираку. Након завршетка Хладног Рата Америка следи политику “Pax Americana”. Доминација над Источном Европом је део те политике која укључује и окруживање Русије. Стога свим земљама Источне Европе је понуђено чланство и оне су прихватиле. Америка је хтела да учлани и Украјину и Грузију али Немачка и Француска су се успротивиле. На Балкану, Хрватска и Албанија су недавно постале чланице, док је Грчка спречила Македонију. Преостаје једна рупа на Балкану коју треба попунити, а у којој највећи значај има Србија. На Тадићеву коалицију се гледа у Вашингтону као на квислиншку владу на коју треба извршити притисак и која ће кад-тад имплицитно признати независност Косова. Тадић је до  сада употребљавао аргуменат да је народ против чланства, обзиром да је НАТО бомбардовао Србију пре 10 година а потом окупирао Косово. Обзиром да Тадићева коалиција добија и испуњава наређења из Вашингтона и Брисела, очекује се од ње да заобиђе народ, као што је то урађено у Хрватској и неким другим земљама у којима није било референдума већ су владе доносиле одлуке.

Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Јоксимовић:  Одговор је једноставан. Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога.

Јоксимовић: Ти аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога. НАТО штити интересе западне корпоратократије што изискује велике војне издатке које морају да покрију све чланице. Рат у Авганистану траје већ 8 година, а Расмусен, нови НАТО генерални секретар најављује да ће НАТО остати у Авганистану колико је потребно. На један или други начин Србија би морала да учествује у Авганистанском рату, као и да изврши модернизацију војске путем куповина америчких авиона и слично. Такође треба узети у обзир да Америка, преко НАТОа, злоупотребљава мале земље за свој Pax Americana. Најеклатантији случајеви су Чешка и Пољска, које су невољно пристале да Америка изгради радарско постојење (Чешка), односно ракетну базу (Пољска). Упркос томе што ће Обамина администрација вероватно одустати од овог ирационалног пројекта, обе земље би се изложиле ризику руске одмазде, који се не може игнорисати. Бугарска и Румунија су пристале да Америка изгради војне базе на њиховој територији и поред тога што Америка већ има преко 700 војних база сиром света. Ту исто постоји ризик за обе земље.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Јоксимовић:   Још један апсурдан аргумент. НАТО само упутребљава демократију у служби сопствених интереса и нема никаквог посебног интереса да респектује вољу и права малих народа.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу.

Јоксимовић: Нисам видео никакав документ о споразуму са Титом али сам читао да је постојао. Уколико је то тачно, Тито је хтео да се заштити од доминације Совјетског Савеза, који више не постоји. Сада постоји “Pax Americana” што значи доминацију Америке и НАТО-а. Према томе потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу. Постоје европске земље које су неутралне, на пример: Аустрија, Швајцарска, Шведска, Финска, којима није потреба “заштита” од НАТО-а. Случај Аустрије је посебно важан.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Јоксимовић: Алтернатива постоји у виду гарантоване неутралности. Потписник би требало дабуде Русија а можда и НАТО. Тадић треба да тражи од НАТО-а да буде ко-потписница са Русијом. Ако Аустрија може да буде неутрална може и Србија.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО”:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Богданa Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”

Погранична гарда Бангладеша

Док је председник Србије Борис Тадић у Пекингу објашњавао да је Кина – након ЕУ, САД и Русије — постала “четврти стуб” српске спољне политике, “други стуб” је предано наставио да ради на урушавању како српске дипломатске иницијативе тако и српског територијалног интегритета.

Наиме, у дану када се председник Србије састајао са својим кинеским колегом, недалеко одатле, у главном граду Бангладеша Даки, амерички амбасадор Џејмс Моријарти је одржавао лекцију тамошњoj министaрки спољних послова Дипу Мони.

“Опет сам потегнуо питање признања Косова од стране Бангладеша и затражио од Владе Бангладеша да призна Косово што је пре могуће”, изјавио је Моријарти након једночасовног састанка на којем је притисак Стејт департмента за легализацију отимања Косово и Метохије био главна тема.

Међутим, иако по критеријуму онога што су Брисел и Вашингтон урадили Србији када је у питању оркестрирање отцепљења Косова они никада не би заслужили да постану ослонци Србије, мене прича о “стубовима” српске спољне политике фасцинира и ван косовског контекста.

Дипу Мони, министарка спољних послова Бангладеша - ипак није признала независно Косово

Питам се, наиме, како ће Србија одржавати своје руске и кинеске “стубове” када, као чланица ЕУ, једног дана у складу са “Заједничком спољном и одбрамбеном политиком” буде морала да усклађује своје ставове са ставовима већине у Унији, која нема никакве политичке афинитете према Москви и Пекингу, и која користи сваку прилику да Русији и Кини пошаље по коју отровну дипломатску стрелицу.

Можда — попут актуелног “српског другог стуба” — Београд почне да ради против интереса целе конструкције?

Сумњам.

Породица Адамс у Кини – полубели лавови – шифра К21

Lurch

Председник Лурч* је у посети Кини. Ал це да руца са стапици. Пре ручка председник је саопштио (не замерите му, сомнабулно трућање је последица глади) : “Само у Београду планирамо да градимо пет (хеј, пет!) мостова”. Еl presidente је очито на празан стомак попио здравицу, пиринчану ракију (Kao Li Jang или  Mu Tai) а то је јако пиће (јаче од  вотке). Изгледа да је заборавио да његова странка за девет година није у Београду изградила ни један мост, осим виртуелних. Председник Лурч је  заборавио да његов Ђилас гради мост преко Аде који је најмање двоструко скупљи од просечног моста .  Знамо да је претходни,виртуелни јапански мост,  пропао ( председникови из породице Адамс нам ономад саопштише да смо постали сувише богати, па више не испуњавамо услове за јапанску донацију!).

Питам се где планирају да нагурају све те мостове? Чак ни Ђилас се није усудио да најави ПЕТ мостова. Хоћу речи и он лаже, али не толико. И Лурч каже „Само у Београду…”, дакле, „планирају” још  виртуелних мостова у Србији али се само Лурч усудио да то (к)(л)аже. Председник  је  још рекао: “Стратешко партнерство базирано је и на принципијелном ставу Србије о “једној Кини” “. Тај званичан став Србије је за похвалу али још би боље и важније било да Лурчов режим заступа став о ” ЈЕДНОЈ СРБИЈИ” уместо што је продао Косово и Метохију и чини све да учврсти независност Косова. Председник је под утицајем преврелог пиринча рекао и :”Желим да нагласим да је Србија у протеклим годинама имала три стуба спољне политике, Брисел (опа!), Вашингтон (охохо!) и Москву. Сада могу са изразитим задовољством да потврдим да је Србија добила и свој четврти ослонац -Пекинг”. Дакле, два  стуба наше (сполне) политике су они који су нас бомбардовали и који су нам отцепили територију.

Значи то нису ни стубови, ни ослонци, већ злотвори. Добро, уместо једног ослонца наша политика сад има два. Пошто председник поима политику као столицу, подсећам га да је минимум троножац а нормална столица четвороножна. Нашој политици недостају још једна или две ноге. Препоручујем да сладећа председникова станица буде Индија а после тога Бразил. Тек тада ће моћи да каже -четврти ослонац. До тада се климамо, као што се клима и Лурчова власт. Сазнајемо да се председник после ових изјава опоравио јер је одведен на ручак.

Београдски зоо врт је добио десет нових младунаца, кликнуо је Б 92. Три полубела лава  и седам младунаца мерката (шта год то било). То је дивно помислих, пошто се спрема реконструкција владе и десет министара треба да лети, ето квалитетних кандидата за министре. Ем су млади, ем могу да уче, ем ће бити популарни. Да наносе штету као ови постојећи не могу, а и јефтинији су за одржавање. Још да Вука Бојовића поставе за министра екологије, ето нама среће. А Б92 јавља да за четири месеца очекујемо и клот беле лавиће јер се „бела лавица парила са белим лавом”.

Меркато али не "Меркатор"

Ево нама још министара, чистих, белих и невиних. А и то што Б92 каже да „бебе меркате већину дана проводе у каналима под земљом” и то је добро, јер министри треба да раде рударски посао.

Најављена је нова социјалдемократска странка (побогу,зар није доста?). На страну што су нам нове странке потребне ко’ мртвом облога, пажњу ми је привукао назив (НВО, за сада) – Клуб 21 (ко` дискотека!). Сетих се својевремено  НВО Групе 17, која је постала Г17+. По тој логици ови ће се, кад постану странка звати  К21- . Питам се која служба оснива те шифроване странке? Зар нису видели да те шифре, Групе и Клубови пропадају јер нпр. Г17+ жели да промени и име и длаку. Упало ми је у очи да су представници  тог Клуба саопштили да ће „Странка бити регистрована почетком 2010. године или већ у октобру, уколико у Србији буде било жестоких политичких протеста”. Дакле, по жељи, очигледно. Ако власт буде угрожена основаће нову преварантску странку у октобру а ако не буде, можда идуће године. Каква је то странка која се погодбено оснива?  И већ саопштавају да „неће да мењају правац, него начин и садржај”. Дакле, подржавају садашњу власт (економску пропаст и цепање државе) али не и начин. Суштина им одговара али не и форма. Да ипак приметим да правац ове власти води у бездан а да је суштина одвратна и штетна.

*Лурч ( Lurch) је лик из серијала “Породица Адамс”(“Addams family”)

ГЕНЕАЛОГИЈА КОЉАЧКЕ МИСТИКЕ

У земљи у којој је отето десетине хиљада станова над којима су до 1991-1992. станарско право имали Срби, у земљи у којој је, када су Срби у питању, легализована институција тајне оптужнице за „ратне злочине”, на основу којих су већ стотине људи, углавном на правди Бога, осуђени на вишегодишње робије, у земљи у којој се изгон Срба слави као национални празник – у таквој земљи и Томпсон мора бити нешто „нормално”

Часлав Копривица: Овакви патолошки изливи националних емоција не би били објашњиви када би данашњи Хрвати - тачније већина њих - заиста били прави Хрвати, тј. потомци некадашњих, историјских Хрвата.

Прије више од два мјесеца (17. јуна 2009), на једном прилично великом загребачком стадиону, посве испуњеном одушевљеним „слушатељством”, концерт је одржао, по свему судећи, најпопуларнији хрватски пјевач Марко Перковић звани „Томпсон”. Отприлике мјесец дана касније, 19. јула, Други програм Хрватске радио-телевизије емитовао је концерт у цјелини. Будући да наши оператери кабловске телевизије већ годинама и без изузетка сматрају неизоставним да на списку своје понуде имају макар два хрватска државна програма (неки нуде и понеки хрватски приватни канал – гдје ни најмање не заостају по „домољубљу” за претходно наведенима), и наши гледаоци имали су јединствену „привилегију” да чују како, између осталога, борци „бојне из Чавоглава” поручују „чујте српски добровољци, бандо четници, стићи ће вас наша рука и у Србији”. Реемитовање хрватских програма је стога најбољи начин да „банда” – а то су сви они за које Томпсон и томпсоноумни (а међу њима, познато је, увијек има и министара из сваке хрватске владе) сматрају „четницима” – чује шта им хорски (из преко 50.000 хиљада грла) поручују „драги” сусједи, зар не?
На ово су реаговали једна (национална) странка и једно новинарско удружење, тако да су и по тужилаштвима изјављивали како „проучавају материјал”, уз најаву да ту вјероватно има елемената за правну инкриминацију, мада од оваквих најава само наивни могу нешто очекивати. Не треба бити посебно пажљив да би се примијетило ко све од овдашњих професионалних бројача ријечи СРПСКОГ „говора мржње” није реаговао на овај догађај (НУНС-ови, Хелсиншки комитети, разне Медијске документације, „антифашисти”…)

УСТАШКЕ ПРОПАГАНДЕ НА ХРТ-у

Ту се поставља неколико питања. Прво, како је ово могло да (нам) се деси, тј. како ми, преко наших кабловских оператера, учествујемо у преношењу србождерских порука од стране једне опскурне индивидуе и његових, „естетским” делиријем опијених обожавалаца? Питање је, нажалост, пуке реторичке природе. Јер у земљи у којој хрватски капитал има неограничен приступ куповини српских предузећа и српске земље (док обратно не важи), у земљи чији грађани без икаквог зазора купују хрватску робу (док обратно није случај) и остављају стотине милиона хрватским трговинским ланцима (док српских у Хрватској нема), у земљи чији су грађани овога љета најбројнији страни туристи на хрватској обали – у таквој земљи саучествовање наших правних и физичких лица у преношењу усташке „поруке мира” из Загреба не може бити изненађење.

Но, неко би могао поставити питање: „Па у чему је кривица наших оператера – не уређују они програм Хрватске телевизије, они га само реемитују?” О томе се, међутим, управо и ради. Када неконтролисано реемитујете програм телевизијских станица које емитују такве „садржаје” – а на ХРТ-у тога има у изобиљу, јер су „Домовински рат”, „српска/србочетничка агресија на Хрватску” свакодневни лајт-мотив тамошњих емисија информативног, научног, забавног и спортског типа (мада ни програми за дјецу нијесу лишени одговарајућих интерпретација) – тада једино можете очекивати да ће Ваши гледаоци стално бити вријеђани и изругивани на националној основи. Ко је за ово крив? Наши кабловски оператери? Да, наравно, али они су, очигледно, свој „професионализам” подредили „националној ускогрудости”. Зашто би они домаћице навикле на безбројне и безбојно-досадне хрватске серије лишавали тог задовољства „само” због порука националне мржње и нетрпељивости које се емитују на истим таласима? Да ли су криви надлежни државни органи? Несумњиво, јер ако одговорни људи код кабловских оператера не морају имати савјести и образа (а они је, по свему судећи, немају), државни органи морају да заштите грађане ове државе од усташких увреда и усташке пропаганде, која је једна од црвених нити емисијā Хрватске телевизије.

Хрватски дух
Почива на преузимању српских националних образаца, дијелова традиције и историјске тековине као да су властити (језик, историјски догађаји), историјских феномена (хајдуци и ускоци), књижевне традиције (дубровачка књижевност и епска народна традиција)

Друго, (нама) још занимљивије питање јесте – како је могуће да се тако нешто у Хрватској дешава? Наравно, и ово је реторичко питање, јер тако нешто може чудити само оне који не знају ништа о савременој Хрватској, или, пак, у име својих „братствено-јединствених” сентимената не желе да прихвате њену мрачну савремену реалност. У земљи у којој је отето десетине хиљада станова над којима су до 1991-1992. станарско право имали Срби, у земљи у којој је, када су Срби у питању, легализована институција тајне оптужнице (за „ратне злочине”, што у пракси значи – за учешће у одбрани своје државе СФРЈ од сецесиониста и оних који су угрожавали њихову физичку и имовинску сигурност), на основу којих су већ стотине људи, углавном на правди Бога, осуђени на вишегодишње робије (које, узгред, издржавају не тако далеко од туристичких одредишта гдје њихови сународници проводе своје годишње одморе), у земљи у којој се изгон Срба слави као национални празник – у таквој земљи и Томпсон мора бити нешто „нормално”.

Излишно је помињати да је Хрватска признала шиптарску „државу” Косово. А судећи по еуфорији наших званичника, који национално-државни и економски дебакл на сваком пољу покушавају сакрити „шенгенском” халабуком, за њих такав чин није никакав проблем.

Једном ријечју, за владајуће мнијење и водећи ум хрватске државе фигура Србина је била и остала фигура непријатеља, и тај стеротип се код Хрвата (по свим доступним јавним, а посебно државним каналима) неуморно одржава, подгријава и рециклира. Резултат тога и јесте феномен Томпсон. Наравно, ми не желимо рећи да је већини Хрвата сваки Србин неприхватљив. Напротив! Онај Србин који се извињава за „српске злочине против Хрвата”, онај који остави своје „новце” на одмору на хрватском дијелу Јадрана, а затим се, скупа са својом екавицом, или, пак, „непоћудном” верзијом ијекавице, врати тамо одакле је и дошао – тај Србин је у Хрватској подношљив. Хрвати, међутим, знају да нијесу сви Срби онакви какве би они жељели – па стога (али не само зато) „Домовински рат” за њих и даље траје и задуго ће трајати.

СЛОБОДА ЗА ЗЛОЧИН

Ипак, још увијек нијесмо одговорили како је могућ феномен масовног обожавања усташтва у Хрватској, што је, без сумње, главна кохезивна саставница опуса, иначе естетски надасве „изнијансиранога” Марка Перковића Томпсона? Одговарити на ово питање донекле значи покушати разумјети и (данашње) Хрвате у њиховом хрватству. Томпсон, дакле, није ексцес, па макар и масован. Он није одступање од (хрватске) „нормале”, јер његова ненормалност у сваком цивилизованом и уљуђеном друштву у Хрватској, очигледно, представља нешто „нормално”. Стога је он репрезентативни феномен за стање свијести и духа у Хрватској, а, како ћемо показати у ономе што слиједи – и више од тога.

На шта је личио поменути концерт у Загребу? Естетски гледано, то је била мјешавина масовнокултурног кича, заједно са псеудоархаичним, новоизумљеним, националним кичом, којим се Хрватима прибавља ореол древног народа који од вајкада трага само за правдом и коме је судбина додијелила да се пати – све док Туђман, Томпсон и њима слични коначно и заувијек нијесу разријешили завјетну девизу „Бог и Хрвати”, стварањем хрватске државе. Тиме се злочин на којем почива та држава (1941-1945; 1991-1995) забашурује псеудодревном надриепиком, изграђеном на ригидним (квази)етичким опозицијама, док се у појединим сочињењијима грађанина Томпсона отворено воздижу злочини над Србима. Тако нешто било је могуће стога што је проблем стварања хрватске државе и добијања „слободе” у очима „томпсоноида” (и 1941-1945, и 1991-1995) био перципиран као есхатолошко-хилијастички наративно-смисаони склоп, у којем се питање хрватске државе посматра као питање апсолутног Добра, а све оно што се томе супротставља, посебно ако је то супротстављање активно и ако долази од Срба – као ствар апсолутног Зла. То у пракси, као што смо видјели током обје поменуте злочиначке епизоде хрватског државотворства, не значи слободу-од-тлачења – јер њега, објективно гледано, прије тих двају излива хрватске жеђи за државношћу, није ни било – већ слободу за злочин.

Религиозно-екстатички доживљај постојања властите државе:

Томпсон варира познате хришћанске ставове, које није спорно јавно заступати, све док се то не чини заједно са величањем кољаштва.

Овдје се може упитати шта би у овом случају било „објективно” и ко би о томе могао просуђивати. Без обзира на сву сложеност овога питања, путем објективних и упоредних параметара може се доћи до закључка да Хрвати нијесу били запостављени, а камоли злостављани, ни у првој, а посебно не у другој Југославији. То, наравно, не мора – као што и није – искључивати тежњу Хрвата да створе своју државу, али тада не више зато што су „објективно” злостављани, већ зато што се „субјективно” лоше осјећају у свакој држави која није само њихова. О повијесно-психолошким разлозима и о историјској условљености оваквога осјећаја може се пуно говорити, а доста тога се и зна, али је притом неопходно прозријети једну озбиљну замјену тезу, која је имала смртоносне посљедице за милионе Срба. Није, дакле, случај да су Хрвати објективно били злостављани, тако да је стварање властите државе био једини разуман избор за њих, већ су они опстајање у свакој не-(само)-хрватској држави доживљавали као („објективно”) злостављање. Суштина је у томе што су они обитавање у било којој држави у којој се не влада на кроатоидно-етноцентричном принципу доживљавали као нешто неподношљиво, што значи да је равноправност (што су у различитим модалитетима, посебно у другој Југославији, заиста имали) за њих равна тлачењу! Дакле, сâма дијагноза разлога за сецесију из хрватско-сецесионистичкога угла морално је неодржива и у себи садржи заметак потоњег злочина.

Подношљиви Србин
Онај Србин који се извињава за „српске злочине против Хрвата”, онај који остави своје „новце” на одмору на хрватском дијелу Јадрана, а затим се, врати тамо одакле је и дошао.

ЗЛОЧИН КАО ПОДВИГ

Ово није ништа ново. Постоји читав низ свједочанстава из доба НДХ о потпуно истовјетној перцепцији хрватске кољачке државне творевине од стране хрватског римокатоличког клира, а тиме, по природи ствари, и од њиховог вјерног, кољућег „стада”. Уосталом, само је тако било могуће масовно и, без сваке сумње, већинско учешће тога клира не само у благосиљању усташких злочина него неријетко и у њиховом непосредном, својеручном извршавању. Дакле, хрватски однос према својој држави је псеудорелигиозан. То, међутим, не значи да Хрвати, будући религиозни римокатолици, на квазирелитиозни начин перципирају све оно што изузетно цијене, као на примјер у овом случају своју државу. Овдје се ради о томе да је тај мит о држави директно и потекао из римокатоличких кругова у Хрватској, тако да је христолошка есхатологија ретуширана у хрватску државну, есхатолошку псеудовјеру. Тако је било од 1941-1945, када су високи прелати Анта Павелића озбиљно доживљавали малтене као изасланика господњега, тако је било и 1991, па све до дана-данашњега.

То се, уосталом, види из Томпсоновог концерта. На њему доминира религиозно-екстатички доживљај чињенице постојања властите државе. Више је него упадљиво присуство препознатљивих римокатоличких мотива (чак и у полемичком, свјетоназорном или идеолошком контексту) у текстовима његових пјесама. Примјера ради: „четрдесетпета била лоша”, вишеструко помињање комуниста, те хрватских „издајица” у најнегативнијем контексту. Поред тога, наглашава се да је самоубиство издаја Бога, да се све земаљске муке и патње на крају исплате код Господа – што су познати хришћански ставови које, наравно, није спорно јавно заступати, све док се то не чини заједно са („благословеним”?) величањем кољаштва. Коначно, инсистира се на расном типу Хрвата као блиједопутог аријевца („рађају се нова дица, плаве крви, била лица”). Ово посљедње би, ваљда, требало да буде контрапункт у односу „неаријевске”, „влашке” Србе. Не личи ли то неодољиво на „расне” „теорије” усташких идеологā, од Доминика Мандића па надаље?! Укратко, Томпсон, не као естрадни феномен (јер ту је естрадна спољашњост само искоришћена за лакши приступ младима, за слање и усађивање одговарајућег идеолошког наратива), већ као носилац порука, представља производ „Цркве у Хрвата”. Узгред буди речено, елоквенција, а по свему судећи и интелигенција тог човјека више је него недостатна да „изнесе” све оно што он текстовима својих пјесама жели да пренесе. Томпсон је, дакле, оличење континуитета државотворних напора и хрватске државе и хрватске цркве – на консолидовању и конфесионалне и државотворне вјере код становништва. Тај континуитет подразумијева уздизање себе до разине врхунске врлине. Такав етички апсолутизам је очигледно конфесионалне провенијенције. Он дозвољава негирање властитих злочина (треба се сјетити сасвим озбиљних тврдњи са хрватске стране да никоме од њихових зличинаца не треба судити, јер „не може чинити злочин онај ко се брани”), а по потреби и њихово слављење као подвигā (што не треба да изненађује, јер убијање, како каже Томпсон, „ратникā таме” од стране „ратникā свјетлости” и није неки злочин, о чему, између осталога, свједоче десетерачки (!) стихови „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара”; „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”).

ИДЕНТИТЕТ „ХРВАТА”

Међутим, овакви патолошки изливи националних емоција не би били објашњиви када би данашњи Хрвати – тачније већина њих – заиста били прави Хрвати, тј. потомци некадашњих, историјских Хрвата. Ријеч је, наиме, о томе да се сва драматика и антиномичност стања идентитета данашњих Хрвата огледа у чињеници да они не само што нијесу изворно Хрвати него су управо (били) оно што сада негирају, чак – мрзе. Одакле нам ово? Није ли то пука тврдња која свједочи о неутољивој српској манији величине? Умјесто одговора, само ћемо у два потеза покушати да назначимо своју тезу.
Прво, упадљиво је колико Срба и Хрвата носи иста презимена. Ако је то можда и објашњиво када је ријеч о презименима насталим од занимања (мада је и чињеница говорења истим језиком такође рјечита – видјети други аргумент) као што су, на примјер, Ковачевић или Коларић, то је знатно теже бранити у случају „патронимских”, односно матронимских презимена. Наиме, код највећег дијела таквих, српски звучећих презимена (нпр. Јовановић, Живковић, Петковић, Милић, Милићевић, Поповић, Драгић[ч]евић, Вујичић, Вучетић, Бошковић, Вељковић, Мркоњић, Станковић, Љубичић, Станић), међу личним именима од којих су та презимена изведена код данашњих Хрвата (а и одавно) нема ни трага. Наравно, постоје изузеци, као што су типично српска, понекад чак типично српско-црногорска лична имена – као што су Гојко или Шћепан, која се и данас могу наћи у Западној Херцеговини – не као екстерни српски утицај, већ као остатак традиције давања српских имена из времена прије покатоличења. Исто тако, постоји читав низ презимена која су специфична утолико што су везана за један крај и што су настала само на том мјесту (нпр: Санадер, Шешељ, Миљанић, Папић, Главаш, Богишић, Узелац, Дракулић), тако да су сви носиоци тога презимена истога поријекла. Ако су први, изворни носиоци тога презимена били Срби, а њихови потомци су то и данас, тада је јасно да су они који се данас сматрају Хрватима потомци оних огранака тих породица који су промијенили вјероисповијест, а затим и националну свијест. Уосталом, позната је чињеница да је некада било мноштво Срба-римокатолика – од Дубровника, гдје су чинили преко 90 одсто становништва, па до Сплита и Задра, гдје су, заједно са Италијанима, били најактивнија заједница. Но, њих данас више нема. Па гдје су они сада? Међу „Хрватима”, наравно.

Као друго, како је могуће да Срби и Хрвати, и поред свих хрватских упињања на својој језичкој посебности, говоре истим језиком? Немогуће је да су два тако блиска језичка система – српски и „хрватски” – настали независно један од другога, као што је незамисливо тврдити да то није исти језички систем. Па како га онда назвати? Наравно, по оном народу који га је, да тако кажемо, први „изумио”, тј. код којег се најприје појавио. Притом, данашњи Хрвати нијесу прихватили туђи говор – ако се изузму изворни кајкавци и чакавци, већ су просто наставили да говоре оним говором којим су одувијек говорили – а то је штокавски, који је, очигледно, изворно био само српски. Тиме се долази до закључка да су изворно штокавски крајеви заправо морали бити српски крајеви – мада се у данашњој Хрватској штокавица говори и у оним крајевима који нијесу изворно штокавско-српски. Наравно, не може се искључити могућност утицаја супериорног штокавско-српског говора на нештокавско-несрпске говоре сусједних јужнословенских племена и скупина – па у том смислу и Хрвата – али то не може бити сматрано главним обрасцем ширења штокавштине међу данашњим Хрватима. Штокавица је већ било код њих, али им је историјски преиначен национални идентитет. Тиме је, између осталога, иако то и није највећа национална штета, штокавица преименовањем „украдена” од стране једне народне скупине која је градила нови национални идентитет и која се данас изјашњава као несрпска. Штавише, њен идентитет је базиран на негацији својег поријекла, тако да је антисрпство морало постати конститутивно за савремено „хрватство”, и то почевши од друге половине 19. стољећа.

Хрватство је, дакле, у односу на Србе (као народ), те у односу на српство (као идентитет) у више него амбивалентном положају. С једне стране, усљед дуготрајних историјских неприлика, међу (бившим) Србима пронађен је огромни „резервоар” за попуњавање истрошене хрватске етничке супстанције. Но, с друге стране, да би тај процес похрваћивања Срба био успјешан, морало се из свијести потомака тих људи потиснути све оно што свједочи о њиховом изворном поријеклу, и/или тај идентитет као такав учинити предметом омразе, тако да они, чак и када су свјесни својег поријекла, не желе да га прихвате као дио сопственог идентитета.

Злочиначка повијесна тежња
Туђман је својевремено рекао: „НДХ није била само злочиначка творевина него и израз повијесних тежњи хрватског народа.” Та изјава је на српској стране доживљена као врхунска увреда – посебно када је била цитирана без првог дијела реченице – али она је, уз извјесне модификације: тачна. Да, НДХ је, без сумње, била и злочинчка, али и израз хрватских тежњи. Ствар је, међутим, у томе што се она није случајно изродила у злочиначку творевину, пошто је између тежњи и злочинства постојала априорна веза. Другим ријечима, тежња за стварањем ексклузивно хрватске државе на тлу које је етнички било далеко од хомогености – чак и тамо гдје је било велико питање о праву Хрвата да потражују те територије – већ унапријед је била злочиначка. Тако замишљена држава на тлу некадашње Хрватске могла је бити направљена само злочином. Дакле, НДХ није била случајни ексцес у односу на иначе оправдану тежњу Хрватā за стварањем сопствене државе – као што ни Туђманова Хрватска није случајно водила злочиначку политику према Србима. У темељу идеје (ексклузивно) хрватске државе на територији некадашње Независне Државе Хрватске, односно Социјалистичке Републике Хрватске, лежи злочин према Србима, и то се у пракси спровођења те идеје – чак и да су њени творци и спроводитељи то хтјели избјећи (а нијесу) – није могло избјећи.

ПСЕУДОСРПСКИ ХРВАТСКИ ДУХ

Када су у довољној мјери уклоњени и/или потиснути трагови српскога постојања на територији данашње Хрватске (што подразумијева не само биолошко уништавање него и уништавање културе и разарање сјећања – најприје самих Срба, а затим и оних који су живјели поред њих), и када се идентитетски инжењеринг у довољној мјери „примио” код оних над којима вршен – над бившим Србима, те осталим нехрватима, од којих су начињени данашњи „Хрвати” – тада је пројект изумијевања нове нације на тлу историјске Хрватске и са именом некадашњих Хрвата коначно успио. За то, међутим, није било довољно само похрватити дио некадашњих Срба на тлу Хрватске него и физички уклонити потомке оних Срба који на то нијесу пристали и који су самим својим присуством поред саплеменика и рођака сада „хрватске” националности узнемиравали њихову националну савјест. Нијесу, дакле, Срби у Хрватској за Хрвате представљали проблем само стога што се нијесу идентификовали са њиховом нацијом већ и зато што су сами собом, макар то и не хтјели, свједочили о њиховом националном конвертитству, односно о изворно српском поријеклу конвертитā. Отуда пројект стварања савремене хрватске нације није могао успјети без истребљења и протјеривња Срба из Хрватске – скупа с егзорцизмом српства из (већине) данашњих „Хрвата”. То значи: без усташке каме 1941, те моноетничке „демокрације” чији је врхунски израз била „Олуја”, не би било ни данашње хрватске нације. Хрвати ће се задуго враћати Томпсону, Томпсонима и томпсонштини – зато што без Јасеновца, Јадовна, али и Паркачке пољане или Медачког џепа ни њих – не у физичком смислу, већ таквих какви сада јесу, и којима се сматрају – не би ни било.

Бивши Срби, међутим, нијесу само искоришћени за „материјално” попуњавање онога етноса који баштини хрватску традицију и хрватски дух, пошто тако нешто, по свој прилици, није ни очувано, ни традирано. Историјски Хрвати су били народ који је великим делом нестао између „чекића и наковња” које су чинили Отоманска империја, Мађарска краљевина, те потоња Аустрија, односно Аустро-Угарска и Венеција. Њихов дух није сачуван, при чему су национално дезоријентисани или недозрели Срби искоришћени за баштинике новоизумљеног хрватства и хрватског духа – насталог селективним рециклирањем симболичких мјеста српског идентитета, уз промјену титуларно-националног предзнака. Тиме се могу објаснити упадљиве сличности (готово до идентичности) у саморазумијевању историјског пута и идентитета Срба и Хрвата. Хрвати су, наиме, преузели српски аутоперцептивни образац (са свим његовим самоуљепшавањима и претјеривањима) – али су пожељне особине резервисали за себе, док су остатак „препустили” Србима, односно својој предрасудној слици о њима.

Хрватски дух напросто у ефективном повијесном смислу више није постојао – али не зато што тих Хрвата некада није било, или што нијесу играли виднију улогу у појединим периодима средњовјековне повијести (а јесу), већ зато што готово ништа није преживјело гашење традиције хрватске државе и традиција које су у њој генерисане – што због лакоће стапања хрватског племства у сусједне народе, а што због биолошке и моралне неотпорности хрватског становништва пред окрутним завојевачем са Босфора. Хрвати, наравно, нијесу били посве ишчезли са изворно хрватских територија, али су они као етнички корпус били десетковани, а у погледу националне самосвијести – као и већина предмодерне Европе – неопредијељени, или чак плански „дезоријентисани” од стране мађарске, италијанске и њемачке елите. Готово једино што је остало – не од Хрвата, већ на мјесту некадашњих Хрвата – било је њихово име, тако да је католичињем Срба (уз мијешање са преостацима изворних Хрвата) и њиховом потом услиједилом националном лоботомијом (која је, „узгред”, обухватила и све остале народе на територији данашње Хрватске, а то су Њемци, Мађари, Словенци, Чеси, Украјинци, Италијани, Пољаци, Словаци) прибављена не само биолошка твар новооживјелој хрватској нацији него и (новоизумљени) дух, који је по својој основној конституцији, такође српски – макар и као псеудосрпски, односно антисрпски.

НЕГАЦИЈА СОПСТВЕНОГ ПОРЕКЛА
Тај дух је у својој новотворбеној варијанти почивао на два аксиома. Први значи преузимати српске националне обрасце, дијелове традиције и историјске тековине као да су властити (језик, историјски догађаји), историјске феномене (хајдуци и ускоци), књижевну традицију (дубровачка књижевност и епска народна традиција)… Примјера ради, иако је епски десетерац искључиво штокавски, па дакле српски, то „Југославену” Штросмајеру није сметало да половином 19. стољећа започне са издавањем „Хрватских народних пјесама”, које су наравно – српске. Дакле, ту је на преузимање српске форме, а дјелимично, под лажним именом, и садржине.
Други аксиом односи се на негирање титуларног српства, тј. свега онога што се изјашњава као српско и што је препознатљиво као српско (дакле, свега оног што није могуће „преузети”). Смисао овог аксиома јесте прикривање првога процеса (који, узгред, још није завршен, чиме се и може објаснити тако жилава хрватска борба против Срба – чак и када их тамо више готово и нема). Наиме, оно што је тако украдено, не може бити једнократно отето, већ се његова крађа мора стално обнављати, пошто увијек постоји опасност да она буде разоткривена и да се испостави као неуспјешна.
Данашњи „Хрвати” су, дакле, народ који је настао од туђе биолошке супстанције, чије су духовне традиције – посебно оне „народске”, које свједоче о премодерној фази живота тога народа, добрим дијелом такође крадене од истог онога народа којем је украдена и супстанција. То је и логично, јер шта би бивши Срби могли боље „играти” него управо (бивше) Србе, који ту преиначену и преименовану традицију и даље носе. Зато, да укажемо и на ту иронију, своја кољачка „стихотворенија” састављају у српском десетерцу (погледати горе наведене Томпсонове стихове).
Осим тога, алтернативне, изворно хрватске традиције, као очуване, готово да није ни било, па им ништа друго није ни стајало на распологању. Они су, већински, не само по поријеклу Срби (дакле, у материјалном смислу), него то јесу и у духовном смислу, с тим што је тај дух прошао кроз озбиљну мутацију, чија је суштина негације својег поријекла, па у неку руку и себе самога.

Аутор је професор Универзитета у Београду

Магазин “Печат“

The idea of ‘Great Albania’ is again in the air. On August 3 a proposal to form a separate region in the Presevo Valley with its own institutions and organs was raised in the assembly of the Presevo, Dujanovac and Medvedja municipalities and thus marked a new turn in the evolution of the so-called ‘Albanian national question’.

Local Albanian separatists are using the Kosovo scenario as a guideline. Obviously, their next step will be to forcibly oust the remaining Serbs and other non-Albanians from the region, ask the international organizations for guarantees and demand that Belgrade started the negotiations on the status of the region. There are all reasons to believe that the Presevo Valley will be recognized as a sovereign state more quickly than Kosovo. Anyway, the Serbian authorities have already been asked to ‘immediately begin talks with legitimate Albanian representatives’ and ‘launch the region’s demilitarization’ (which means withdrawal of Serbian army and police).

The idea of ‘Great Albania’ is again in the air. On August 3 a proposal to form a separate region in the Presevo Valley with its own institutions and organs was raised in the assembly of the Presevo, Dujanovac and Medvedja municipalities and thus marked a new turn in the evolution of the so-called ‘Albanian national question’.

Tensions grew in the aforesaid Albanian municipalities in July following a series of attacks on the Serbian police and civilians. The authorities had to send extra troops to the region and introduce other security measures. A response to this was quite predictable (remember Kosovo in 1990s): Serbia was asked to ‘stop escalation of tensions and anti-Albanian campaign in the media’.

Demographic situation in southern Serbian regions is worth of our attention. It resembles that of Kosovo. In 1961 Albanians made up 68% and Serbs-25% of the population of Presevo, by the year 1991 (when Yugoslavia collapsed), Albanians made up already 90% (with only 8% of Serbs). By that time socialists of Yugoslavia had spent a few decades fighting against mythical ‘Serbian nationalism’ and creating the most favorable economic, social and political climate for the Albanian population. In 1991-2001 the situation stabilized- however, not due to the return of the Serbs but because of resettlement of many Albanians to the neighboring Kosovo.

In 1992 Albanians of Presevo held a referendum to vote for joining Kosovo. In 1999-2001 the region was on fire when Albanian extremists attempted to seize power. The coup was organized and supported from the Kosovo territory, which was already under control of terrorists from the Kosovo Liberation Army (KLA), despite the UN and NATO presence in the region. But the Serbian army and police took decisive measures to stabilize the situation.

This time Albanian separatists of Presevo have taken into consideration all the previous mistakes. They waited until Kosovo is recognized by dozens of countries and now claim they have similar rights. Instead of boycotting the local governmental bodies, they now simply oust Serbian politicians and officials from power. As a result, these governmental bodies are being controlled by Albanian separatists. The government of Serbia, with support from Washington and Brussels, blindly obeys the extremists and does nothing to prevent dangerous changes.

It is also remarkable that the ongoing escalation of tensions in the Presevo Valley began soon after an influential US congressman Dana Rohrabacher spoke about the necessity of a new territorial division of the Balkans (the idea widely discussed by various experts in recent years). Rohrabacher suggested annexing three south Serbian municipalities to Kosovo, while leaving to Serbia Northern Kosovo with the center in Kosovska Mitrovica.

The idea caused serious concerns in Kosovo. Kosovo government spokesman Memli Krasniqi said Hashim Thaci`s cabinet was opposed the idea of territorial division.”We think that exchange of territories and demarcation of borders is not the right thing to do”, said Krasniqi. But what is especially interesting about it is that traditionally well-informed and influential Pristina newspaper Koha Ditore wrote that the idea put forward by Dana Rohrabacher may be welcomed in the Presevo valley. I had a conversation with the representatives of the Bosnian Serbs, who told me that the Republica Srpska also takes seriously this idea of territorial division and creation of two monoethnic states- Serbia and Albania.

But the world leaders will hardly fancy the idea of all Balkan Serbs living in a separate state. At least until the Serbian nation unanimously expresses its will (which should be also lobbied by the politicians). But there is no doubt that Albanian activists are ready to go further with the idea of ‘Great Albania’. Unlike Serbs, they have already done all preparatory work by lobbying for Kosovo independence. And now this scenario is being implemented in south Serbian municipalities and also in Macedonia. ‘Great Albania’ is looking for its place in the Balkans

fondsk.ru

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Небојша Малић, историчар, редовни колумниста сајта “Anti-War” (www.antiwar.com)

Небојша Малић: Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао?

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Малић: Тo су људи који свој садашњи положај дугују страном фактору, па зато ревносно извршавају њихова наређења. Сама идеја о уласку Србије у НАТО-у је суманута и скандалозна.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Малић: Народ Србије на референдуму, и никако другачије. Како може бити речи о било каквом легитимитету одлука које се доносе супротно Уставу, од стране коалиције састављене с коца и конопца, за коју у ствари нико није ни гласао? А све и да је ова садашња власт добила већину на изборима, а није, на те изборе опет није изашло пола Србије. Кога они мисле да представљају?

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Малић: Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње. У најбољем случају, Србија би од Америке добила зајмове (са високим каматама) да од њих купи војну технику коју би по НАТО прописима морала да има, а која би самој Србији била потпуно бескорисна. Ту нико не профитира осим америчких произвођача оружја.

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Каква економска корист? За кога? Да неће можда НАТО да купује наше оружје и муницију, као што су то некад радили Несврстани? Глупости. Штавише, вероватно би дошло до потпуне ликвидације домаће војне производње.

Малић: Не могу Осама бин Ладен и остали џихадисти ништа више да мрзе Србе него што је то већ случај, али сигурно постоји могућност да и по Србији лете у ваздух возови или хотели, баш као у Британији, Шпанији или Пакистану. Главни аргумент «натофила», што се безбедности тиче, је да би улазак у НАТО-у заштитио Србију од новог напада саме Алијансе – што је отприлике иста аргументација нуђена за улазак у Тројни пакт 1941.године.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Малић: Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке? Ово има смисла једино ако прихватимо НАТО дефиницију демократије, која отприлике гласи: “Демократија је оно што ми кажемо да је.” То би био злочин против здравог разума.

Ко после 1999.године говори о НАТО-и у контексту демократичности, фали му даска у глави. Какве везе има демократија са једним агресивним војним савезом који служи као продужена рука Америке?

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Малић: Будалаштине. Какав сад Јосип Броз, каква СФРЈ? Да је такав уговор постојао, зар би НАТО толико активно разбијала СФРЈ-у, бомбардовала Србију и спонзорисала њено комадање? Зар нису баш водеће земље НАТО-е оспориле право Србији да буде правна наследница СФРЈ-е? О каквом то онда “континуитету” могу и смеју да говоре? Па ту причу пас с маслом не би појео. Дa ли мисле да смо ми као народ баш толико глупи и наивни?

Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Небојша Малић: Дабоме да алтернатива постоји. Погледајте шта се данас дешава по свету: велике конвенционалне армије не могу никако да изађу на крај са герилским покретима. Фанатици наоружани калашњиковима, ручним бацачима и импровизованим бомбама држе у шаху наводно најмоћнију војску на свету. Србија је показала да може да се одбрани и од терориста (тзв. ОВК) и од НАТО-е, већ 1999. године, и то постојећом технологијом и тактиком. Нема никакве потребе да се безбедност земље тражи у НАТО-и, поготово када највеће претње даљем опстанку Србије долазе управо из Алијансе.

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО“:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богданa Кољевић: “Убијање демократије“

Слободан Самарџић: “Безбедносни хазард“

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу“

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић: “Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт”

Миле Савић: Референдум пре “Свршеног чина”

Афера доделе станова наручена од ДС

Када говоримо о додели станова, прво се морамо осврнути на поступање државе по том питању. Можемо посматрати три периода.  Први, до 1989. када је у целој СФРЈ био обичај да предузећа и државни органи додељују својим запосленима станове где су стицали станарска права. Радило се о станарским правима на станове који су били у друштвеном власништву. Свакако, највиши државни и партијски функционери (једне партије) су били најпривилегованији. Од 1990. до октобра 2000. држава, односно странке, које су управљале државом – СПС, ЈУЛ, Нова демократија, СРС и СПО су наставили обичај да у новим околностима највиши државни и страначки функционери добијају станове које су откупљивали по симболичним ценама (СПС, ЈУЛ, НД и СРС су овакав обичај доделе станова спроводили на свим нивоима власти, СПО у граду Београду -стварна афера доделе 500 станова партијским функционерима – и у градским општинама где је био на власти, а не треба заборавити ни ДС која је то исто радила као део коалиције „Заједно” – ДС, СПО, ГСС – у општинама где је била на власти са СПО и ГСС, од почетка 1997. па до октобра 2000. године). Истовремено, почев од 1992. па до 1995. године било је омогућено да милиони грађана откупе станове на које су имали станарско право, такође по симболичним ценама (до неколико стотина немачких марака). Откупљени су и готово сви својевремено национализовани и конфисковани станови.

Питање које се кристалише из вештачки изазване афере (афере коју је наручила Демократска странка) је да ли државни органи убудуће треба да додељују станове овим категоријама које за државу обављају најодговорније и најтеже послове попут припадника војске, полиције и правосуђа?

Од октобра 2000. године дошло је до позитивног помака у понашању државе, односно странака које су државом управљале до данашњих дана. Настављена је додела државних станова, али не по симболичним ценама, већ по ценама неколико пута повољнијим од тржишних, а у неким случајевима и по тржишним ценама уз могућност отплате на кредит. Позитиван помак се састојао и у томе што станове више нису добијали високи страначки и државни функционери (уз ретке изузетке, нпр. Невена Карановић, високи функционер Г17  и државни секретар министарства здравља – извор биографских података – Википедија), већ различите категорије лица која раде у институцијама које се финансирају из буџета:  полицајци, војна лица, запослени у државној управи, здравству, образовању, итд. Питање које се кристалише из вештачки изазване афере (афере коју је наручила Демократска странка) је да ли државни органи убудуће треба да додељују станове овим категоријама  које за државу обављају најодговорније и најтеже послове попут припадника војске, полиције и правосуђа? О томе може да се поведе јавна расправа и у парламенту и у јавности. Та расправа је  већ у току, али на тај начин што се води бесомучна медијска хајка против ДСС. На овај начин грађани и сви они који ту расправу треба да воде, не добијају непристрасне и аргументоване чињенице о проблематичној теми. Наравно, сама извршна власт, која је у овом тренутку једноумна и једнообразна на готово свим нивоима, може да донесе одлуку да се станови додељују искључиво по тржишним ценама али тај принцип онда мора да важи за све нивое власти. Ако се тај принцип усвоји онда, град Београд неће моћи да додељује и продаје непрофитне станове, јер се и они не продају по тржишним ценама, већ по цени изградње која је двоструко нижа од тржишне. Међутим, градња и додела непрофитних станова има готово апсолутну подршку у друштву. Са тим је сагласна и Демократска странка Србије која је од 2000. године, повремено била један од коалиционих партнера Демократској странци која је имала одлучујућу улогу у граду Београду.

Процедура доделе је спроведена по закону, о чему сведоче и речи генералног секретара владе Тамаре Стојчевић ( ДС). Она такође, износи став да није могуће законски поништити одлуке о додели наведених станова.

Демократска странка Србије тврди да је целу аферу у вези са доделом државних станова изазвала Демократска странка како би скренула пажњу са економског колапса Србије, са изборних пораза у Земуну и Вождовцу и свих других државних питања која се решавају на штету Србије, попут питања Косова и Метохије. Директан доказ за ову нашу тврдњу је и сама чињеница да је афера покренута око неспорног питања. Зашто је, по ДСС питање доделе државних станова по ценама нижим од тржишних, неспорно? Наравно да у поступању државних органа и републике и градова постоји извесна инерција да се поступа на начин на који је држава поступала пре 2000. године или пре 1990. године. То је чињеница али не и разлог због чега је ово питање неспорно за ДСС.ДСС сматра да одређени круг лица која за државу обављају најодговорније и најтеже послове: припадници војске, полиције и правосуђа али и запослени у здравству, образовању и државној управи, треба да буде помогнут од стране државе. У принципу, држава то може да чини на неколико начина. На пример, високим платама. Како то није могуће, из познатих разлога, а наведена лица најчешће имају мизерне плате у односу на одговорност и на важност послова које обављају, следећи начин је да се тим лицима помогне при решавању стамбеног питања. Чини се да је начин на који је град Београд, у последњих девет година, одабрао да решава ово питање, најбољи. Град сопственим средствима гради непрофитне станове и продаје их кругу лица који смо навели (по одлукама градске Скупштине и по конкурсу) по цени изградње (она је најчешће двоструко нижа од тржишне), и на кредит од 20 година, уз учешће од 20%, са каматом од 0,5%. Начин на који је Република Србија у лику владе Зорана Ђинђића и по Уредби те владе, одлучила да определи 600 станова, за ДСС, такође, није споран. Та Уредба Ђинђићеве владе је била спорна Уставном суду Србије, који је ставио ван снаге чланове 6. и 50., сматравши да се нису стекли законски услови да влада тако даје станове на кредит (Ђинђићевом уредбом је било предвиђено давање кредита на рок од 40 година и уз 10% учешћа, уз камату од најмање 0,5%). Због тога је влада Војислава Коштунице морала да измени наведену Уредбу и да предвиди другачије услове, у складу са законом. Та измењена Уредба је донета у јануару 2007. године и по тој, иницијално Ђинђићевој Уредби, приступљено је реализацији намере владе Зорана Ђинђића да се додели 600 станова. Процедура доделе је спроведена по закону, о чему сведоче и речи генералног секретара владе Тамаре Стојчевић ( ДС). Она такође, износи став да није могуће законски поништити одлуке о додели наведених станова. Дакле, још један доказ да је афера вештачки изазвана и покренута око неспорног питања је и чињеница да је измењена уредба коју је донела влада Војислава Коштунице на снази више од две и по године и да је нико није оспоравао. Доказ је и то да изузев Уставног суда, нико други, ни јавност ни политичке странке, није оспоравао суштину уредбе владе Зорана Ђинђића. Демократска странка је у владама од јула 2007. године са већином министара у те две владе. Демократска странка је била апсолутно упозната и сагласна са обе Уредбе и током свих ових година није оспоравала нити Ђинђићеву Уредбу нити Уредбу коју је донела прва Коштуничина влада у којој су били и Г17 и СПО, а коју је подржавао СПС (сви наведни су садашњи партнери у Влади Демократске странке). У другој Коштуничиној влади од јула 2007. године, министри су били Драган Ђилас, министар за НИП, и Мирко Цветковић, министар финансија, као и Драган Шутановац, министар одбране. Нико од њих није током две године оспоравао ову Уредбу, нити начин на који држава решава питање доделе државних станова. Осим тога Драган Ђилас, Драган Шутановац и Милан Марковић су чинили већину у Стамбеној комисији те владе и из тог разлога су такође, били апсолутно упознати са обе Уредбе и начином доделе 600 станова. Никада нису оспоравали то питање.

Постоји још један доказ да је афера вештачки изазвана. Наиме, примењују се двоструки стандарди. Поступање државног органа на чијем је челу био Војислав Коштуница се оспорава и приказује као непоштено, штетно и неморално, док се поступање градских органа по питању доделе државних станова, по нетржишним ценама, годинама дочекује хвалоспевом.

Постоји још један доказ да је афера вештачки изазвана. Наиме, примењују се двоструки стандарди. Поступање државног органа на чијем је челу био Војислав Коштуница се оспорава и приказује као непоштено, штетно и неморално, док се поступање градских органа по питању доделе државних станова, по нетржишним ценама, годинама дочекује хвалоспевом. Ради се о невиђеној манипулацији и слепилу. Додела 600 станова прибављених од стране Грађевинске дирекције Србије (већи део овог броја су новоизграђени непрофитни станови) и Дирекције за имовину Републике Србије (мањи део овог броја су стари станови који су одавно у власништву Републике), се проглашава за главни проблем у држави Србији, при чему се води медијска хајка против ДСС и спроводи медијски линч против функционера и чланова ДСС. Наглашавамо да ДСС не види проблем нити у поступању Ђинђићеве и Коштуничине владе, нити у поступању градских органа по овом питању. Стога се поступање Ђинђићеве и Коштуничине владе мора ставити у исту раван као и поступање градских влада, градоначелника или вршилаца дужности градоначелника, Радмиле Хрустановић (ДС), Ненада Богдановића (ДС), Зорана Алимпића (ДС) и Драгана Ђиласа (ДС), који су омогућили доделу и куповину 3.100 државних станова, по ценама двоструко нижим од тржишних. Нема ничег спорног у чињеници да град гради непрофитне станове и да их продаје по цени изградње. Међутим, ако се оспорава поступак Коштуничине владе онда и ово мора бити оспорено, јер се суштински ради о истој ствари. Одређеном, ужем кругу лица прописаном Уредбом (Република) или Одлуком (Град) се додељују станови с правом откупа по ценама нижим од тржишних. Уколико се доследно спроведе најава ДС и њених функционера у власти да ће бити једино могућ откуп по тржишним ценама, онда од градње, доделе и куповине непрофитних станова нема ништа. Тако ћемо доћи у ситуацију да држава не може да учини све у борби против криминала и корупције.  Како главни носиоци  борбе против ове пошасти – припадници полиције и правосуђа, могу са мизерним платама и често без решеног стамбеног питања да се носе са богатим криминалцима? Да поменемо и да су услови рада и материјалне опремљености полиције и правосуђа на најнижем нивоу. Доћи ћемо у апсурдну ситуацију да Град и Република могу да граде социјалне станове нпр. за расељавање Рома, а  да припадници војске, полиције и правосуђа, те запослени у области здравства, образовања и државне управе, који обављају најтеже и најодговорније послове, не могу да реше своје стамбено питање (јер преко 99% њих нема новца да плати тржишне цене станова). Тачно је да је Коштуничина влада прописала да критеријум којим се „купопродајна цена одређује у висини тржишне вредности коју је надлежни порески орган утврдио као основицу пореза на имовину”. Такође је тачно да је Ђинђићева влада прописала да је критеријум да се „омогући куповина стана по тржишној цени на начин и под условима прописаним за давање кредита по овој уредби”. Као што смо већ навели, услови су били: кредит на 40 година, 10% учешћа и камата од 0,5%. Тачно је да ти услови обе владе нису исти као и услови које је прописао град Београд, али је исто тако тачно да су и са једним и са другим условима куповине државних станова биле упознате и Демократска странка Србије и Демократска странка, т.ј, њихови представници у тим органима власти. ДСС не сматра и не каже да су ДСС, ДС, Г17, СПО и СПС саучесници у једној сумњивој работи, те да је ДСС криво што медији прозивају једино ДСС. Не, ДСС каже да смо током девет година сви били упознати и сагласни са начинима на који републички и градски органи додељују станове готово истим категоријама лица (припадницима војске, полиције, правосуђа и запосленима у здравству, школству и државној управи, између осталих). ДСС каже да је за осуду примена двоструких стандарда за исту ствар, на штету ДСС. За осуду је да се против ДСС води медијска хајка због доделе државних станова, а да се поступање ДС по истом питању дочекује хвалоспевима (град Београд) и истовремено потпуно сакрива чињеница да је прву Уредбу о додели станова сачинила ДС кроз Владу Зорана Ђинђића, 2002. године.

Поступање Ђинђићеве и Коштуничине владе мора се ставити у исту раван као и поступање градских влада, градоначелника или вршилаца дужности градоначелника, Радмиле Хрустановић (ДС), Ненада Богдановића (ДС), Зорана Алимпића (ДС) и Драгана Ђиласа (ДС), који су омогућили доделу и куповину 3.100 државних станова, по ценама двоструко нижим од тржишних.

Запањујуће поступање медија (пре свега три таблоида) се може објаснити власничком структуром у медијима и још важније, утицајем који ДС има преко Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића на   медије. Када кажемо утицај мислимо на потпуну контролу наведених лица и њихове странке над готово свим медијима. То је чињеница која се не мора доказивати. То објашњава шокантно слепило медија и спремност да ДСС линчују због исте ствари због које хвале ДС. То објашњава наслове и фотографије у три таблоида који су предњачили у медијском линчу („ДСС у Београду поделио 40 станова” -коментар наслова: Када би ДСС тужио лист који је објавио тај наслов, апсолутно је сигурно да би спор добио, „Коштуничина влада делила станове шаком и капом”, „Коштуничина сарадница добила стан преко реда”, „Како је сарадница Коштунице добила стан као поклон”, „Ко ће у затвор?” – коментар наслова: Уз наслов на насловној страни сугестивно је понуђена фотографија Војислава Коштунице и Дејана Михајлова као одговор на питање).

Ово објашњава  и  мноштво манипулација и подметања. Створена је медијска слика да су главни кривци за аферу: колективно – ДСС, а појединачно – Војислав Коштуница и Неда Станисављевић. О непостојећој одговорности Војислава Коштунице смо довољно рекли у претходним редовима. Манипулацију против Неде Станисављевић (а тиме и против ДСС) треба посебно објаснити. Недељка Станисављевић је намерно и тенденциозно представљена као „блиски сарадник Војислава Коштунице” (формулацију је вероватно измислио и доследно наметнуо неко из тима испирача мозгова и спин доктора ДС). Тиме је створен утисак да је госпођа Станисављевић политичарка која је обављала највише државне функције и да је била високи страначки функционер ДСС. Створен је и утисак да је Војислав Коштуница, због таквог стања ствари („блиски сарадник”) био упознат и да је подржавао све што ради тај и било који „блиски сарадник”, а то наравно, није тачно. Од свих лица која су откупила стан (288 лица), медијском линчу је подвргнута једино „блиска сарадница Војислава Коштунице” (наравно да се подразумева да медијском линчу није требао да буде подвргнут нико). Обичан грађанин је могао стећи утисак да је госпођа Станисављевић вероватно била потпредседник ДСС и министар или заменик министра, најмање. Истина је следећа: госпођа Станисављевић је до почетка 2003. године имала звање „виши саветник за штампу” при кабинету председника СРЈ. То је службеничко звање које су имали многобројни службеници у савезним органима а данас то звање има већина службеника у влади и министарствима који имају високу стручну спрему. То службеничко звање не треба бркати са функцијом „Саветника председника СРЈ” или функцијом „Саветника министра” или функцијом „Саветника председника Владе”. То су различити положаји и различита звања. Дакле, госпођа Станисављевић је тада била само један од многобројних сарадника – службеника председника СРЈ. Блиски сарадници председника СРЈ су били његов шеф кабинета, његови саветници за одређена питања, генерални секретар Председништва, те евентуално, чланови тадашње савезне владе (свакако не кадрови ДС), као и високи функционери ДСС. Означити госпођу Станисављевић као „блиског сарадника” је једноставно погрешно. Формирањем прве Коштуничине владе госпођа Станисављевић је постављена на службеничко место (саветник за медије и штампу) у генералном секретаријату владе. На том месту је госпођа Станисављевић и дан данас. Дакле, ни у том случају се госпођа не може назвати „блиским сарадником Војислава Коштунице” јер није била при кабинету председника владе, нити саветник председника владе, нити министар, нити било шта друго. По истом том извитопереном критеријуму госпођа Станисављевић може бити названа „блиским сарадником Мирка Цветковића” (у јавности незаслужено познат као председник владе) и „блиским сарадником Тамаре Стојчевић” (генерални секретар владе ДС). Госпођа Станисављевић је члан ДСС, али никада није обављала ни једну функцију у ДСС. Госпођа Станисављевић није политичарка, нити је то желела да буде, већ је новинар.

Доћи ћемо у апсурдну ситуацију да Град и Република могу да граде социјалне станове нпр. за расељавање Рома, а да припадници војске, полиције и правосуђа, те запослени у области здравства, образовања и државне управе, који обављају најтеже и најодговорније послове, не могу да реше своје стамбено питање

Овде треба подсетити да је цела процедура доделе станова спроведена по закону што потврђује и садашњи генерални секретар владе.

Када говоримо о манипулацији и линчу против личности треба поменути нешто што се логично намеће. Неда Станисављевић није најпознатија личност са списка особа које су откупиле стан (поменуто  је да је она службеник, новинар, да није политичарка, нити државни и страначки функционер). Најпознатије личности са тог нечитког списка који је објавио један таблоид, су, претпостављам (због нечиткости), на првом месту Невена Карановић, државни секретар министарства здравља и два помоћника садашњег и претходног министра за државну управу и локалну самоуправу. Госпођа Невена Карановић је политичарка и високи државни и партијски функционер Г17 (Обављала је функције заменика министра здравља, помоћника министра здравља – сада државни секретар. Оснивач је странке Г17 , а била је члан Председништва Г17-извор Википедија). Колико је нама познато (из до сад објавњених података о 288 лица која су откупила стан), Невена Карановић је једини изузетак од неписаног правила да се станови не додељују високим државним и партијским функционерима. Ове чињенице су пажљиво скриване и госпођа Карановић је у целој афери помињана овлаш, уз напомену да је на годишњем одмору. Сасвим је јасно да би и слеп и аутистичан новинар нагласио управо ову личност у целој афери, али пошто је афера уперена против ДСС, онда је спроведен налог да се  улога Невене Карановић апсолутно минимизира.  Дакле, улога  политичарке из партијског и државног врха актуелне власти Г17, Невене Карановић, која по већ наведеном критеријуму може бити означена као „блиски сарадник Томице Милосављевића”, „блиски сарадник Млађана Динкића” или „блиски сарадник Мирка Цветковића”, јер она то заиста јесте, је потпуно сакривена. Не кажемо да је госпођа Карановић требало да буде стављена на стуб срама, али је једино она морала бити поменута и наглашена, зато што је једино у њеном случају одступљено у поштовању неписаног правила кога су се све власти држале током последњих девет година.

Овде треба нагласити да је у вештачки изазваној афери против ДСС несумњиво утврђено да ни један државни нити страначки функционер ДСС није добио стан.

Овде треба нагласити да је у вештачки изазваној афери против ДСС несумњиво утврђено да ни један државни нити страначки функционер ДСС није добио стан.

У манипулацију и превару се одмах (11. и 12. августа) укључила и владина „ад хоц” комисија формирана да испита доделу и откуп 288 станова, као и један таблоид који је пренео прве (кад пре) резултате комисије. Таблоид  помињемо само зато што су глупост и незнање који су показани безгранични. Лист у свом чланку „Афера са откупом станова: Србија изгубила 9,7 милиона евра”, наводи да је Србија изгубила скоро 10 милијарди динара у афери са становима (мисли се на разлику између продајне и тржишне цене). У следећем пасусу (као и у наслову) лист наводи да је Србија на чистом губитку од 9,7 милиона евра. Незналице, из тог таблоида  изгледа нису ни на нивоу основне школе, нам кажу да је 9,7 милиона евра, грубо речено 10 милиона евра једнако износу од 10 милијарди динара. Узмимо да је евро 100 динара и помножимо то са 9,7 милиона, добијамо износ од 970 милиона динара, грубо гледано 1. милијарду! Незналице су десет пута увећале динарски износ, односно погрешиле за десет пута. Но, није то највећи проблем. Проблем је накарадно и тенденциозно оглашавање и рачунање наведене комисије. Примењујући критеријуме те комисије – приближно 300 станова – штета 10 милиона евра, на доделу 3100 станова у граду Београду, доћи ћемо до такође накарадног закључка да је штета по државу преко 100 милиона евра. Ако тај износ претворимо у динаре, по незналицама из тог таблоида (1 евро – 1000 динара), онда је штета коју су Србији и Београду нанели они који су водили град Београд – читај ДС – 100 милијарди динара! (Тај таблоид, наравно, никада неће погрешити на штету ДС).

Вратимо се разлозима због којих је ова афера отворена. Сасвим је сигурно да постоји мноштво разлога због којих је ДС покренула ову аферу:

• - да скрене пажњу са економског суноврата Србије који је изазвала и да скрене пажњу са спонтаних и оправданих протеста сељака и радника
• - да скрене пажњу са питања Вождовца и Земуна, односно изборног пораза у тим општинама
• - да спусти рејтинг ДСС што је за ДС од опште користи, а од посебне користи за будуће изборе у општини Вождовац где су два пута у току годину дана биле тзв. пата карте у односима блокова, оног око ДС и блока ДСС-СРС-СНС
• - да ако може, и на овај начин покуша да себи поправи рејтинг јер забога, поништавање „злодела неваљалог Коштунице и злочестог ДСС” су покренули Цветковић, Ђилас и мирођија Тадић
• - да скрене пажњу са фијаска поводом измена Закона о информисању и све већих пукотина (кањона) у владајућој коалицији
• - да скрене пажњу са свих других државних питања која ДС и њени партнери у власти решавају на штету Србије (попут питања Косова и Метохије) – видети писмо Ненада Поповића, Мирку Цветковићу у новом броју – „Поруке” – на насловној страни интернет презентације ДСС.

Аферу је покренула и наручила ДС да скрене пажњу са:

- економског колапса Србије који је изазвала са својим партнерима
- оправданих протеста радника и сељака
- са изборног пораза у општинама Вождовац и Земун
- фијаска поводом измена Закона о информисању

РЕЗИМЕ -ЧИЊЕНИЦА

• Аферу је покренула и наручила ДС да скрене пажњу са:

• - економског колапса Србије који је изазвала са својим партнерима
• - оправданих протеста радника и сељака
• - са изборног пораза у општинама Вождовац и Земун
• - фијаска поводом измена Закона о информисању

али и да:

• - спусти рејтинг ДСС а повећа свој
• - скрене пажњу са многих других државних питања која решава на штету Србије (на првом месту питање Косова и Метохије)

• Ни један државни или страначки функционер ДСС није добио стан.
• Процедура око доделе 600 станова је обављена  на законит начин , о чему сведоче речи садашњег генералног секретара Владе .
• Држава није  оштећена  јер станови  нису купљени на тржишту већ их је градила Грађевинска дирекција Србије или  их је држава већ поседовала (као што држава није оштећена када Град продаје непрофитне станове). На оба случаја  се морају  применити исти стандарди.
• Поступање града Београда на чијем је челу био низ градоначелника из ДС је истоветно  поступању  Коштуничине владе – продаја станова по цени  нижој од тржишне, уз повољне услове отплате. Од 2003. године Град је доделио 3100 станова, пет пута више него што је предвидела Ђинђићева влада а наставила Коштуничина.
• ДС и чланице владајуће коалиције (Г17, СПО и СПС ) су биле  апсолутно упућене и сагласне са измењеном Уредбом  о становима  из јануара 2007.  и током  две и по године  нису  имале примедби на ту Уредбу. У првој Коштуничиној влади све  о Уредбама  о становима су знали Г17, СПО и СПС. У другој, су министри били и Мирко Цветковић и Драган Ђилас и Уредбе  им нису биле спорне, а Ђилас, Шутановац и Милан Марковић су  чинили  већину  у Стамбеној комисији владе и  били  детаљно упућени у Уредбе.
• ДС је већ две године  у владама у којима има већину и  ако јој је  наведена Уредба била спорна могли су да је пониште  али  нису.
• Прву Уредбу о становима, на којој  се темеље измене и допуне  донете од стране  прве Коштуничине владе, је донела управо  ДС у лику владе Зорана Ђинђића у фебруару 2002. а то се систематски крије  или ставља у други план.
• Ђинђићеву Уредбу  је оспорио   Уставни суд и  ставио ван снаге чланове 6. и 50. Та Уредба  је предвиђала  кредит на 40 година и  то никоме није било спорно а Уредба Коштуничине владе, кредит на 20 година  и то је  свима спорно (Град  такође даје кредит на 20 година).
• Влада Војислава Коштунице  је само наставила  реализацију  Уредбе владе Зорана Ђинђића  и ДС
• Против ДСС се води  медијска хајка а појединци  се  медијски линчују, док се  исто поступање  ДС у граду Београду дочекује хвалоспевима. То је примена  двоструких стандарада.

• Манипулације:

1. Двоструки стандарди ( примери: поступање Коштуничине владе се   оцрњује  а градске хвали , однос  према појединцима – Неда Станисављевић на стуб срама а Невена Карановић  се  не помиње).

2. Тенденциозно и злонамерно оцрњивање појединаца (Војислав Коштуница, Неда Станисављевић)

Систематски се сакрива чињеница да је једини политичар, државни и партијски функционер који је добио и откупио стан, управо Невена Карановић, државни секретар Министарства здравља и високи функционер Г17, блиска сарадница Томице Милосављевића и Млађана Динкића.

3. Намерно погрешно представљање функције Неде Станисављевић (предимензионирање положаја). Госпођа Станисављевић никада није била ни државни функционер ни  политичар. Никада  није имала ни једну функцију у ДСС. Она је била  и јесте службеник и новинар.Она и данас ради  на истом службеничком положају  у Генералном секретаријату владе. Због тога  би злонамерно и нетачно  могла бити представљена  као „ блиска сарадница Мирка Цветковића”  као што је  злонамерно и нетачно представљена  као „блиска сарадница Војислава Коштунице”.

4. Минимизирање улоге Невене Карановић. Систематски се сакрива чињеница  да је једини политичар, државни и партијски функционер који је добио и откупио стан, управо Невена Карановић, државни секретар Министарства здравља и  високи функционер Г17, блиска сарадница Томице Милосављевића и Млађана Динкића (била је помоћник и заменик министра, те члан Председништва Г17,  оснивач је те странке – госпођа има одредницу – чланак на Википедији а Неда Станисављевић наравно нема јер  није  била државни функционер и  релативно је непозната).

• ДСС сматра да одређене  категорије  грађана  који обављају  најсложеније  и најодговорније послове у држави: припадници војске , полиције и правосуђа али и  запослени у образовању , здравству и државној управи треба да  буду помогнуте  при решавању стамбеног питања. То је један од начина  борбе против криминала и корупције.

НСПМ