ГЕНЕАЛОГИЈА КОЉАЧКЕ МИСТИКЕ
У земљи у којој је отето десетине хиљада станова над којима су до 1991-1992. станарско право имали Срби, у земљи у којој је, када су Срби у питању, легализована институција тајне оптужнице за „ратне злочине”, на основу којих су већ стотине људи, углавном на правди Бога, осуђени на вишегодишње робије, у земљи у којој се изгон Срба слави као национални празник – у таквој земљи и Томпсон мора бити нешто „нормално”

Часлав Копривица: Овакви патолошки изливи националних емоција не би били објашњиви када би данашњи Хрвати - тачније већина њих - заиста били прави Хрвати, тј. потомци некадашњих, историјских Хрвата.
Прије више од два мјесеца (17. јуна 2009), на једном прилично великом загребачком стадиону, посве испуњеном одушевљеним „слушатељством”, концерт је одржао, по свему судећи, најпопуларнији хрватски пјевач Марко Перковић звани „Томпсон”. Отприлике мјесец дана касније, 19. јула, Други програм Хрватске радио-телевизије емитовао је концерт у цјелини. Будући да наши оператери кабловске телевизије већ годинама и без изузетка сматрају неизоставним да на списку своје понуде имају макар два хрватска државна програма (неки нуде и понеки хрватски приватни канал – гдје ни најмање не заостају по „домољубљу” за претходно наведенима), и наши гледаоци имали су јединствену „привилегију” да чују како, између осталога, борци „бојне из Чавоглава” поручују „чујте српски добровољци, бандо четници, стићи ће вас наша рука и у Србији”. Реемитовање хрватских програма је стога најбољи начин да „банда” – а то су сви они за које Томпсон и томпсоноумни (а међу њима, познато је, увијек има и министара из сваке хрватске владе) сматрају „четницима” – чује шта им хорски (из преко 50.000 хиљада грла) поручују „драги” сусједи, зар не?
На ово су реаговали једна (национална) странка и једно новинарско удружење, тако да су и по тужилаштвима изјављивали како „проучавају материјал”, уз најаву да ту вјероватно има елемената за правну инкриминацију, мада од оваквих најава само наивни могу нешто очекивати. Не треба бити посебно пажљив да би се примијетило ко све од овдашњих професионалних бројача ријечи СРПСКОГ „говора мржње” није реаговао на овај догађај (НУНС-ови, Хелсиншки комитети, разне Медијске документације, „антифашисти”…)
УСТАШКЕ ПРОПАГАНДЕ НА ХРТ-у
Ту се поставља неколико питања. Прво, како је ово могло да (нам) се деси, тј. како ми, преко наших кабловских оператера, учествујемо у преношењу србождерских порука од стране једне опскурне индивидуе и његових, „естетским” делиријем опијених обожавалаца? Питање је, нажалост, пуке реторичке природе. Јер у земљи у којој хрватски капитал има неограничен приступ куповини српских предузећа и српске земље (док обратно не важи), у земљи чији грађани без икаквог зазора купују хрватску робу (док обратно није случај) и остављају стотине милиона хрватским трговинским ланцима (док српских у Хрватској нема), у земљи чији су грађани овога љета најбројнији страни туристи на хрватској обали – у таквој земљи саучествовање наших правних и физичких лица у преношењу усташке „поруке мира” из Загреба не може бити изненађење.
Но, неко би могао поставити питање: „Па у чему је кривица наших оператера – не уређују они програм Хрватске телевизије, они га само реемитују?” О томе се, међутим, управо и ради. Када неконтролисано реемитујете програм телевизијских станица које емитују такве „садржаје” – а на ХРТ-у тога има у изобиљу, јер су „Домовински рат”, „српска/србочетничка агресија на Хрватску” свакодневни лајт-мотив тамошњих емисија информативног, научног, забавног и спортског типа (мада ни програми за дјецу нијесу лишени одговарајућих интерпретација) – тада једино можете очекивати да ће Ваши гледаоци стално бити вријеђани и изругивани на националној основи. Ко је за ово крив? Наши кабловски оператери? Да, наравно, али они су, очигледно, свој „професионализам” подредили „националној ускогрудости”. Зашто би они домаћице навикле на безбројне и безбојно-досадне хрватске серије лишавали тог задовољства „само” због порука националне мржње и нетрпељивости које се емитују на истим таласима? Да ли су криви надлежни државни органи? Несумњиво, јер ако одговорни људи код кабловских оператера не морају имати савјести и образа (а они је, по свему судећи, немају), државни органи морају да заштите грађане ове државе од усташких увреда и усташке пропаганде, која је једна од црвених нити емисијā Хрватске телевизије.
Хрватски дух
Почива на преузимању српских националних образаца, дијелова традиције и историјске тековине као да су властити (језик, историјски догађаји), историјских феномена (хајдуци и ускоци), књижевне традиције (дубровачка књижевност и епска народна традиција)
Друго, (нама) још занимљивије питање јесте – како је могуће да се тако нешто у Хрватској дешава? Наравно, и ово је реторичко питање, јер тако нешто може чудити само оне који не знају ништа о савременој Хрватској, или, пак, у име својих „братствено-јединствених” сентимената не желе да прихвате њену мрачну савремену реалност. У земљи у којој је отето десетине хиљада станова над којима су до 1991-1992. станарско право имали Срби, у земљи у којој је, када су Срби у питању, легализована институција тајне оптужнице (за „ратне злочине”, што у пракси значи – за учешће у одбрани своје државе СФРЈ од сецесиониста и оних који су угрожавали њихову физичку и имовинску сигурност), на основу којих су већ стотине људи, углавном на правди Бога, осуђени на вишегодишње робије (које, узгред, издржавају не тако далеко од туристичких одредишта гдје њихови сународници проводе своје годишње одморе), у земљи у којој се изгон Срба слави као национални празник – у таквој земљи и Томпсон мора бити нешто „нормално”.
Излишно је помињати да је Хрватска признала шиптарску „државу” Косово. А судећи по еуфорији наших званичника, који национално-државни и економски дебакл на сваком пољу покушавају сакрити „шенгенском” халабуком, за њих такав чин није никакав проблем.
Једном ријечју, за владајуће мнијење и водећи ум хрватске државе фигура Србина је била и остала фигура непријатеља, и тај стеротип се код Хрвата (по свим доступним јавним, а посебно државним каналима) неуморно одржава, подгријава и рециклира. Резултат тога и јесте феномен Томпсон. Наравно, ми не желимо рећи да је већини Хрвата сваки Србин неприхватљив. Напротив! Онај Србин који се извињава за „српске злочине против Хрвата”, онај који остави своје „новце” на одмору на хрватском дијелу Јадрана, а затим се, скупа са својом екавицом, или, пак, „непоћудном” верзијом ијекавице, врати тамо одакле је и дошао – тај Србин је у Хрватској подношљив. Хрвати, међутим, знају да нијесу сви Срби онакви какве би они жељели – па стога (али не само зато) „Домовински рат” за њих и даље траје и задуго ће трајати.

СЛОБОДА ЗА ЗЛОЧИН
Ипак, још увијек нијесмо одговорили како је могућ феномен масовног обожавања усташтва у Хрватској, што је, без сумње, главна кохезивна саставница опуса, иначе естетски надасве „изнијансиранога” Марка Перковића Томпсона? Одговарити на ово питање донекле значи покушати разумјети и (данашње) Хрвате у њиховом хрватству. Томпсон, дакле, није ексцес, па макар и масован. Он није одступање од (хрватске) „нормале”, јер његова ненормалност у сваком цивилизованом и уљуђеном друштву у Хрватској, очигледно, представља нешто „нормално”. Стога је он репрезентативни феномен за стање свијести и духа у Хрватској, а, како ћемо показати у ономе што слиједи – и више од тога.
На шта је личио поменути концерт у Загребу? Естетски гледано, то је била мјешавина масовнокултурног кича, заједно са псеудоархаичним, новоизумљеним, националним кичом, којим се Хрватима прибавља ореол древног народа који од вајкада трага само за правдом и коме је судбина додијелила да се пати – све док Туђман, Томпсон и њима слични коначно и заувијек нијесу разријешили завјетну девизу „Бог и Хрвати”, стварањем хрватске државе. Тиме се злочин на којем почива та држава (1941-1945; 1991-1995) забашурује псеудодревном надриепиком, изграђеном на ригидним (квази)етичким опозицијама, док се у појединим сочињењијима грађанина Томпсона отворено воздижу злочини над Србима. Тако нешто било је могуће стога што је проблем стварања хрватске државе и добијања „слободе” у очима „томпсоноида” (и 1941-1945, и 1991-1995) био перципиран као есхатолошко-хилијастички наративно-смисаони склоп, у којем се питање хрватске државе посматра као питање апсолутног Добра, а све оно што се томе супротставља, посебно ако је то супротстављање активно и ако долази од Срба – као ствар апсолутног Зла. То у пракси, као што смо видјели током обје поменуте злочиначке епизоде хрватског државотворства, не значи слободу-од-тлачења – јер њега, објективно гледано, прије тих двају излива хрватске жеђи за државношћу, није ни било – већ слободу за злочин.
Религиозно-екстатички доживљај постојања властите државе:
Томпсон варира познате хришћанске ставове, које није спорно јавно заступати, све док се то не чини заједно са величањем кољаштва.
Овдје се може упитати шта би у овом случају било „објективно” и ко би о томе могао просуђивати. Без обзира на сву сложеност овога питања, путем објективних и упоредних параметара може се доћи до закључка да Хрвати нијесу били запостављени, а камоли злостављани, ни у првој, а посебно не у другој Југославији. То, наравно, не мора – као што и није – искључивати тежњу Хрвата да створе своју државу, али тада не више зато што су „објективно” злостављани, већ зато што се „субјективно” лоше осјећају у свакој држави која није само њихова. О повијесно-психолошким разлозима и о историјској условљености оваквога осјећаја може се пуно говорити, а доста тога се и зна, али је притом неопходно прозријети једну озбиљну замјену тезу, која је имала смртоносне посљедице за милионе Срба. Није, дакле, случај да су Хрвати објективно били злостављани, тако да је стварање властите државе био једини разуман избор за њих, већ су они опстајање у свакој не-(само)-хрватској држави доживљавали као („објективно”) злостављање. Суштина је у томе што су они обитавање у било којој држави у којој се не влада на кроатоидно-етноцентричном принципу доживљавали као нешто неподношљиво, што значи да је равноправност (што су у различитим модалитетима, посебно у другој Југославији, заиста имали) за њих равна тлачењу! Дакле, сâма дијагноза разлога за сецесију из хрватско-сецесионистичкога угла морално је неодржива и у себи садржи заметак потоњег злочина.
Подношљиви Србин
Онај Србин који се извињава за „српске злочине против Хрвата”, онај који остави своје „новце” на одмору на хрватском дијелу Јадрана, а затим се, врати тамо одакле је и дошао.
ЗЛОЧИН КАО ПОДВИГ
Ово није ништа ново. Постоји читав низ свједочанстава из доба НДХ о потпуно истовјетној перцепцији хрватске кољачке државне творевине од стране хрватског римокатоличког клира, а тиме, по природи ствари, и од њиховог вјерног, кољућег „стада”. Уосталом, само је тако било могуће масовно и, без сваке сумње, већинско учешће тога клира не само у благосиљању усташких злочина него неријетко и у њиховом непосредном, својеручном извршавању. Дакле, хрватски однос према својој држави је псеудорелигиозан. То, међутим, не значи да Хрвати, будући религиозни римокатолици, на квазирелитиозни начин перципирају све оно што изузетно цијене, као на примјер у овом случају своју државу. Овдје се ради о томе да је тај мит о држави директно и потекао из римокатоличких кругова у Хрватској, тако да је христолошка есхатологија ретуширана у хрватску државну, есхатолошку псеудовјеру. Тако је било од 1941-1945, када су високи прелати Анта Павелића озбиљно доживљавали малтене као изасланика господњега, тако је било и 1991, па све до дана-данашњега.
То се, уосталом, види из Томпсоновог концерта. На њему доминира религиозно-екстатички доживљај чињенице постојања властите државе. Више је него упадљиво присуство препознатљивих римокатоличких мотива (чак и у полемичком, свјетоназорном или идеолошком контексту) у текстовима његових пјесама. Примјера ради: „четрдесетпета била лоша”, вишеструко помињање комуниста, те хрватских „издајица” у најнегативнијем контексту. Поред тога, наглашава се да је самоубиство издаја Бога, да се све земаљске муке и патње на крају исплате код Господа – што су познати хришћански ставови које, наравно, није спорно јавно заступати, све док се то не чини заједно са („благословеним”?) величањем кољаштва. Коначно, инсистира се на расном типу Хрвата као блиједопутог аријевца („рађају се нова дица, плаве крви, била лица”). Ово посљедње би, ваљда, требало да буде контрапункт у односу „неаријевске”, „влашке” Србе. Не личи ли то неодољиво на „расне” „теорије” усташких идеологā, од Доминика Мандића па надаље?! Укратко, Томпсон, не као естрадни феномен (јер ту је естрадна спољашњост само искоришћена за лакши приступ младима, за слање и усађивање одговарајућег идеолошког наратива), већ као носилац порука, представља производ „Цркве у Хрвата”. Узгред буди речено, елоквенција, а по свему судећи и интелигенција тог човјека више је него недостатна да „изнесе” све оно што он текстовима својих пјесама жели да пренесе. Томпсон је, дакле, оличење континуитета државотворних напора и хрватске државе и хрватске цркве – на консолидовању и конфесионалне и државотворне вјере код становништва. Тај континуитет подразумијева уздизање себе до разине врхунске врлине. Такав етички апсолутизам је очигледно конфесионалне провенијенције. Он дозвољава негирање властитих злочина (треба се сјетити сасвим озбиљних тврдњи са хрватске стране да никоме од њихових зличинаца не треба судити, јер „не може чинити злочин онај ко се брани”), а по потреби и њихово слављење као подвигā (што не треба да изненађује, јер убијање, како каже Томпсон, „ратникā таме” од стране „ратникā свјетлости” и није неки злочин, о чему, између осталога, свједоче десетерачки (!) стихови „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара”; „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”).
ИДЕНТИТЕТ „ХРВАТА”
Међутим, овакви патолошки изливи националних емоција не би били објашњиви када би данашњи Хрвати – тачније већина њих – заиста били прави Хрвати, тј. потомци некадашњих, историјских Хрвата. Ријеч је, наиме, о томе да се сва драматика и антиномичност стања идентитета данашњих Хрвата огледа у чињеници да они не само што нијесу изворно Хрвати него су управо (били) оно што сада негирају, чак – мрзе. Одакле нам ово? Није ли то пука тврдња која свједочи о неутољивој српској манији величине? Умјесто одговора, само ћемо у два потеза покушати да назначимо своју тезу.
Прво, упадљиво је колико Срба и Хрвата носи иста презимена. Ако је то можда и објашњиво када је ријеч о презименима насталим од занимања (мада је и чињеница говорења истим језиком такође рјечита – видјети други аргумент) као што су, на примјер, Ковачевић или Коларић, то је знатно теже бранити у случају „патронимских”, односно матронимских презимена. Наиме, код највећег дијела таквих, српски звучећих презимена (нпр. Јовановић, Живковић, Петковић, Милић, Милићевић, Поповић, Драгић[ч]евић, Вујичић, Вучетић, Бошковић, Вељковић, Мркоњић, Станковић, Љубичић, Станић), међу личним именима од којих су та презимена изведена код данашњих Хрвата (а и одавно) нема ни трага. Наравно, постоје изузеци, као што су типично српска, понекад чак типично српско-црногорска лична имена – као што су Гојко или Шћепан, која се и данас могу наћи у Западној Херцеговини – не као екстерни српски утицај, већ као остатак традиције давања српских имена из времена прије покатоличења. Исто тако, постоји читав низ презимена која су специфична утолико што су везана за један крај и што су настала само на том мјесту (нпр: Санадер, Шешељ, Миљанић, Папић, Главаш, Богишић, Узелац, Дракулић), тако да су сви носиоци тога презимена истога поријекла. Ако су први, изворни носиоци тога презимена били Срби, а њихови потомци су то и данас, тада је јасно да су они који се данас сматрају Хрватима потомци оних огранака тих породица који су промијенили вјероисповијест, а затим и националну свијест. Уосталом, позната је чињеница да је некада било мноштво Срба-римокатолика – од Дубровника, гдје су чинили преко 90 одсто становништва, па до Сплита и Задра, гдје су, заједно са Италијанима, били најактивнија заједница. Но, њих данас више нема. Па гдје су они сада? Међу „Хрватима”, наравно.
Као друго, како је могуће да Срби и Хрвати, и поред свих хрватских упињања на својој језичкој посебности, говоре истим језиком? Немогуће је да су два тако блиска језичка система – српски и „хрватски” – настали независно један од другога, као што је незамисливо тврдити да то није исти језички систем. Па како га онда назвати? Наравно, по оном народу који га је, да тако кажемо, први „изумио”, тј. код којег се најприје појавио. Притом, данашњи Хрвати нијесу прихватили туђи говор – ако се изузму изворни кајкавци и чакавци, већ су просто наставили да говоре оним говором којим су одувијек говорили – а то је штокавски, који је, очигледно, изворно био само српски. Тиме се долази до закључка да су изворно штокавски крајеви заправо морали бити српски крајеви – мада се у данашњој Хрватској штокавица говори и у оним крајевима који нијесу изворно штокавско-српски. Наравно, не може се искључити могућност утицаја супериорног штокавско-српског говора на нештокавско-несрпске говоре сусједних јужнословенских племена и скупина – па у том смислу и Хрвата – али то не може бити сматрано главним обрасцем ширења штокавштине међу данашњим Хрватима. Штокавица је већ било код њих, али им је историјски преиначен национални идентитет. Тиме је, између осталога, иако то и није највећа национална штета, штокавица преименовањем „украдена” од стране једне народне скупине која је градила нови национални идентитет и која се данас изјашњава као несрпска. Штавише, њен идентитет је базиран на негацији својег поријекла, тако да је антисрпство морало постати конститутивно за савремено „хрватство”, и то почевши од друге половине 19. стољећа.
Хрватство је, дакле, у односу на Србе (као народ), те у односу на српство (као идентитет) у више него амбивалентном положају. С једне стране, усљед дуготрајних историјских неприлика, међу (бившим) Србима пронађен је огромни „резервоар” за попуњавање истрошене хрватске етничке супстанције. Но, с друге стране, да би тај процес похрваћивања Срба био успјешан, морало се из свијести потомака тих људи потиснути све оно што свједочи о њиховом изворном поријеклу, и/или тај идентитет као такав учинити предметом омразе, тако да они, чак и када су свјесни својег поријекла, не желе да га прихвате као дио сопственог идентитета.
Злочиначка повијесна тежња
Туђман је својевремено рекао: „НДХ није била само злочиначка творевина него и израз повијесних тежњи хрватског народа.” Та изјава је на српској стране доживљена као врхунска увреда – посебно када је била цитирана без првог дијела реченице – али она је, уз извјесне модификације: тачна. Да, НДХ је, без сумње, била и злочинчка, али и израз хрватских тежњи. Ствар је, међутим, у томе што се она није случајно изродила у злочиначку творевину, пошто је између тежњи и злочинства постојала априорна веза. Другим ријечима, тежња за стварањем ексклузивно хрватске државе на тлу које је етнички било далеко од хомогености – чак и тамо гдје је било велико питање о праву Хрвата да потражују те територије – већ унапријед је била злочиначка. Тако замишљена држава на тлу некадашње Хрватске могла је бити направљена само злочином. Дакле, НДХ није била случајни ексцес у односу на иначе оправдану тежњу Хрватā за стварањем сопствене државе – као што ни Туђманова Хрватска није случајно водила злочиначку политику према Србима. У темељу идеје (ексклузивно) хрватске државе на територији некадашње Независне Државе Хрватске, односно Социјалистичке Републике Хрватске, лежи злочин према Србима, и то се у пракси спровођења те идеје – чак и да су њени творци и спроводитељи то хтјели избјећи (а нијесу) – није могло избјећи.
ПСЕУДОСРПСКИ ХРВАТСКИ ДУХ
Када су у довољној мјери уклоњени и/или потиснути трагови српскога постојања на територији данашње Хрватске (што подразумијева не само биолошко уништавање него и уништавање културе и разарање сјећања – најприје самих Срба, а затим и оних који су живјели поред њих), и када се идентитетски инжењеринг у довољној мјери „примио” код оних над којима вршен – над бившим Србима, те осталим нехрватима, од којих су начињени данашњи „Хрвати” – тада је пројект изумијевања нове нације на тлу историјске Хрватске и са именом некадашњих Хрвата коначно успио. За то, међутим, није било довољно само похрватити дио некадашњих Срба на тлу Хрватске него и физички уклонити потомке оних Срба који на то нијесу пристали и који су самим својим присуством поред саплеменика и рођака сада „хрватске” националности узнемиравали њихову националну савјест. Нијесу, дакле, Срби у Хрватској за Хрвате представљали проблем само стога што се нијесу идентификовали са њиховом нацијом већ и зато што су сами собом, макар то и не хтјели, свједочили о њиховом националном конвертитству, односно о изворно српском поријеклу конвертитā. Отуда пројект стварања савремене хрватске нације није могао успјети без истребљења и протјеривња Срба из Хрватске – скупа с егзорцизмом српства из (већине) данашњих „Хрвата”. То значи: без усташке каме 1941, те моноетничке „демокрације” чији је врхунски израз била „Олуја”, не би било ни данашње хрватске нације. Хрвати ће се задуго враћати Томпсону, Томпсонима и томпсонштини – зато што без Јасеновца, Јадовна, али и Паркачке пољане или Медачког џепа ни њих – не у физичком смислу, већ таквих какви сада јесу, и којима се сматрају – не би ни било.
Бивши Срби, међутим, нијесу само искоришћени за „материјално” попуњавање онога етноса који баштини хрватску традицију и хрватски дух, пошто тако нешто, по свој прилици, није ни очувано, ни традирано. Историјски Хрвати су били народ који је великим делом нестао између „чекића и наковња” које су чинили Отоманска империја, Мађарска краљевина, те потоња Аустрија, односно Аустро-Угарска и Венеција. Њихов дух није сачуван, при чему су национално дезоријентисани или недозрели Срби искоришћени за баштинике новоизумљеног хрватства и хрватског духа – насталог селективним рециклирањем симболичких мјеста српског идентитета, уз промјену титуларно-националног предзнака. Тиме се могу објаснити упадљиве сличности (готово до идентичности) у саморазумијевању историјског пута и идентитета Срба и Хрвата. Хрвати су, наиме, преузели српски аутоперцептивни образац (са свим његовим самоуљепшавањима и претјеривањима) – али су пожељне особине резервисали за себе, док су остатак „препустили” Србима, односно својој предрасудној слици о њима.
Хрватски дух напросто у ефективном повијесном смислу више није постојао – али не зато што тих Хрвата некада није било, или што нијесу играли виднију улогу у појединим периодима средњовјековне повијести (а јесу), већ зато што готово ништа није преживјело гашење традиције хрватске државе и традиција које су у њој генерисане – што због лакоће стапања хрватског племства у сусједне народе, а што због биолошке и моралне неотпорности хрватског становништва пред окрутним завојевачем са Босфора. Хрвати, наравно, нијесу били посве ишчезли са изворно хрватских територија, али су они као етнички корпус били десетковани, а у погледу националне самосвијести – као и већина предмодерне Европе – неопредијељени, или чак плански „дезоријентисани” од стране мађарске, италијанске и њемачке елите. Готово једино што је остало – не од Хрвата, већ на мјесту некадашњих Хрвата – било је њихово име, тако да је католичињем Срба (уз мијешање са преостацима изворних Хрвата) и њиховом потом услиједилом националном лоботомијом (која је, „узгред”, обухватила и све остале народе на територији данашње Хрватске, а то су Њемци, Мађари, Словенци, Чеси, Украјинци, Италијани, Пољаци, Словаци) прибављена не само биолошка твар новооживјелој хрватској нацији него и (новоизумљени) дух, који је по својој основној конституцији, такође српски – макар и као псеудосрпски, односно антисрпски.
НЕГАЦИЈА СОПСТВЕНОГ ПОРЕКЛА
Тај дух је у својој новотворбеној варијанти почивао на два аксиома. Први значи преузимати српске националне обрасце, дијелове традиције и историјске тековине као да су властити (језик, историјски догађаји), историјске феномене (хајдуци и ускоци), књижевну традицију (дубровачка књижевност и епска народна традиција)… Примјера ради, иако је епски десетерац искључиво штокавски, па дакле српски, то „Југославену” Штросмајеру није сметало да половином 19. стољећа започне са издавањем „Хрватских народних пјесама”, које су наравно – српске. Дакле, ту је на преузимање српске форме, а дјелимично, под лажним именом, и садржине.
Други аксиом односи се на негирање титуларног српства, тј. свега онога што се изјашњава као српско и што је препознатљиво као српско (дакле, свега оног што није могуће „преузети”). Смисао овог аксиома јесте прикривање првога процеса (који, узгред, још није завршен, чиме се и може објаснити тако жилава хрватска борба против Срба – чак и када их тамо више готово и нема). Наиме, оно што је тако украдено, не може бити једнократно отето, већ се његова крађа мора стално обнављати, пошто увијек постоји опасност да она буде разоткривена и да се испостави као неуспјешна.
Данашњи „Хрвати” су, дакле, народ који је настао од туђе биолошке супстанције, чије су духовне традиције – посебно оне „народске”, које свједоче о премодерној фази живота тога народа, добрим дијелом такође крадене од истог онога народа којем је украдена и супстанција. То је и логично, јер шта би бивши Срби могли боље „играти” него управо (бивше) Србе, који ту преиначену и преименовану традицију и даље носе. Зато, да укажемо и на ту иронију, своја кољачка „стихотворенија” састављају у српском десетерцу (погледати горе наведене Томпсонове стихове).
Осим тога, алтернативне, изворно хрватске традиције, као очуване, готово да није ни било, па им ништа друго није ни стајало на распологању. Они су, већински, не само по поријеклу Срби (дакле, у материјалном смислу), него то јесу и у духовном смислу, с тим што је тај дух прошао кроз озбиљну мутацију, чија је суштина негације својег поријекла, па у неку руку и себе самога.
Аутор је професор Универзитета у Београду
Магазин “Печат“