Како отвориш очи већ знаш да чека те борба,
као кроз решетке кроз прозор гледаш : далеко је слобода
(…)
Између бункера и снајпера слобода је затвор,
Поред транспортера у парку живот је напор
(…)
Београд не зна за патње оних ретких што су остали,
зар смо у трци за бољим животом преко ноћи хладни постали

- Београдски синдикат, « Нико не може да зна »

У вечерњим сатима 29. јуна 1999. године зазвонио је телефон у мојој соби у приштинском хотелу Гранд, у којем сам као једини дописник на Косову неког иностраног медија — Агенције Франс-Прес — боравио свих 78 дана НАТО бомбардовања.

Била је то рецепционарка хотела, Албанка која ме је познавала и очигледно желела добро: “Александре, имам поред себе руком исписану листу УЧК (ОВК) на којој се налази и твоје име. Мислим да није паметно да останеш у твојој соби”. Поруку сам разумео и у рано јутро кренуо ка Београду. Нешто касније, од свог шефа бироа – Француза – добио сам потврду да сам заиста на листи ОВК “за одстрел” због тога што им се није допадало моје извештавање о НАТО бомбардовању.

Неколико дана пре тога, плато испред хотела су напустиле последње јединице Војске Југославије – у складу с Кумановским споразумом — а хотел преузели припадници ОВК, који су тих дана оркестрирали етничко чишћење приштинских Срба: пресретали су их по улицама, организовали масе које би окруживале станове и куће, гађале им прозоре каменицама, пуцале у ваздух, лупале по вратима све док не се укућани не одлуче да се “добровољно”, под пратњом британских транспортера Кфора, иселе и пођу путем Краљева, Лесковца или Врања.

Огромна већина њих се више никада није вратила, а од тада, живот у опасном гету, живот с « црним листама » постао је свакодневница преосталих косовских Срба. Строго контролисано кретање значило је да Срби не могу више да буду реметилачки фактор изградњи албанске “независне државе Косово”.

Десет година касније, оним преосталим косовским Србима намеће се нова гетоизација, нова контрола кретања у виду изузимања са “беле шенгенске листе”. Онај ко ту не види политички мотив је или слеп или потпуно безобзиран према судбини свог народа.

А о политичком контексту у којем Европска комисија препоручује изузимање косовских Срба најјасније говоре речи кипарског министра спољних послова Маркоса Кипријануа, који је до пре годину дана био и сам био европски комесар и седео на састанцима поред Олија Рена и Жака Бароа, аутора најновије препоруке ЕК.

« Европска комисија функционише под претпоставком да је Косово независна држава », рекао ми је Кипријану у интервјуу за агенцију Танјуг.

На први поглед конфузна политика Европске уније према Косову нажалост има јасан инкременталан, пузајући правац кретања ка потпуној легализацији и легитимизацији ефеката једностране сецесије косовских Албанаца, уз « конструктивно неслагање » Београда

Дакле, Европска комисија и не може да призна независно Косово, али ако она функционише под таквом претпоставком није ни чудо што је донела препоруку коју је донела.

На први поглед конфузна политика Европске уније према Косову нажалост има јасан инкременталан, пузајући правац кретања ка потпуној легализацији и легитимизацији ефеката једностране сецесије косовских Албанаца, уз « конструктивно неслагање » Београда.

А то је пут наког којег за косовске Србе повратка нема. С визама или без.

Током хладног рата, биполарни свет је трошио огромне паре на наоружање. Огромни трошкови су били и за свемирске пројекте. Ти пројекти су били спојени са војним, јер је требало испитати колика је носивост интерконтиненталних ракета. У њих је временом товарена све тежа и компликованија технологија, не би ли се испитала њихова носивост, али и постигао престиж, пошто је убрзо човечанство с дивљењем пратило успехе и неуспехе свемирских летова.

Временом је циљ свемирске трке за престижом фокусиран на Месец. Ко ће први освојити месец? СССР или САД? Баснословни трошкови су америчку мисију Аполо успешно довели на Месец. Месечев ход америчких астронаута, постао је грађа за невиђени телевизијски спектакл модерног доба. СССР је дуго морао да крије катастрофалну пропаст свог неуспешног пројекта.

Освајање Месеца је, постало победоносни симбол САД тек кад је на мајци Земљи преточен у поп културу. Кад је «лајк а мун волк» проходао најпознатији афроамериканац на свету, Мајкл Џексон, читаво глобално село се одушевило.

«Месечев ход» Mајкла Џексона, био је физички манифест да је у капитализму све могуће. Могуће је живети у недођији, могуће је остати вечито млад, могуће је изгледати по жељи. Могуће је трошити немилице и неодговорно без последица. Месечевим ходом се могло отићи у земљу Недођију и радити онамо чудне, бизарне ствари, живети без одговорности. Такоје бар изгледало.

Можда се неко данас сећа како је пад «гвоздене завесе» пропраћен серијом Мајклових концерата у земљама источне Европе. У сабласној, сребрној светлости месеца, блајхани Петар Пан се кретао унатрашке ходајући напред. Безобразни репић његовог жутог комбинезона, беле чарапе на црним ципелама, радошћу су испуњавали Пољаке, Словаке, Мађаре, Румуне, и остале, баш као и њихове дојучерашње НАТО непријатеље из хладног рата.

«Месечев ход» Mајкла Џексона, био је физички манифест да је у капитализму све могуће. Могуће је живети у недођији, могуће је остати вечито млад, могуће је изгледати по жељи. Могуће је трошити немилице и неодговорно без последица. Месечевим ходом се могло отићи у земљу Недођију и радити онамо чудне, бизарне ствари, живети без одговорности. Такоје бар изгледало.

После две деценије, Мајкл је напрасно умро презадужен. Опело краљу поп музике је одржала краљица поп музике, видно остарела, вечита Тинејџерка Мадона. Поп култура капитализма је деценијама производила манипулацију свешћу да је време стало. Прво је ово физички показао Мајкл. Затим је то теоријски изразио Фукујама. На крају су и сами произвођачи поп културе поверовали у истинитост сопствене манипулације.

Испоставило се да Месец ипак није америчка викендица. Месечеви ход Мајкла Џексона је водио читаву Америку и сав капиталистички свет унатрашке. Није ли још давно пре свих, Лењин написао критику плеса Мајла Џексона – Један корак напред, два коарака назад?

Завршетком мисија Аполо, нико није отишао на Месец да тамо живи и ради. Американци су по земљи ходали као по Месецу. За то време, Месец су достизали само амерички јавни и приватни дугови, укључујући и огромне дугове Мајкла Џексона. Дуг је зао друг. И баш кад је Мајклова душа отишла на месец, један други афроамериканац је отишао у штаб бивших конкурената у трци за месец. Његова мисија је дипломатска, али много сложенија од оне која је својевремено американце послала на месец. Барак Обама хоће да се договори са Русима да се врате односе у стање кад је Мајкл почео свој месечеви ход. Изгледа је много лакше попети се на месец него спустити се на Земљу.

Пре две деценије, изгледало је да руске ракете не могу да досегну Месец, што су америчке успевале неколико пута. Данас САД све теже могу да произведу ракете којима би браниле своју земљу, а много је других земаља који производе ракете – Индија, Пакистан, Сверна Кореја, кажу чак и Бразил. ..

Хоће ли велики афроамериканац на челу земље Америке успети да заустави месечеви пут Американаца унатрашке? Можда хоће. Зато је најпре отишао у Москву, али не луноходом.

Ако је веровати саморекламама РТС-а  тв серија Радоша Бајића Село гори а баба се чешља најгледанији је продукт ове врсте у свих времена у Србији, што вреди забележити. И честитати. Овде нас, међутим, занима нешто друго. У последње време, примећују аутори овог пројекта, све више се говори да Село гори више није само гледана тв серија “већ да је у питању друштвени, социолошки и културни феномен који треба стручно дефинисати и разјаснити…. јер својим порукама и глобалним утицајем на јавно мњење у Србији изазива друге облике друштвене, културне и теоријске позорности”. У вези с тим, често се помиње и “антрополошки феномен”.

У сваком случају ето прилике за стручну размену мишљења, а Нови Филмограф већ за наредни број припрема један овакав разговор. Јер места  теоријској позорности има. Штавише, ова позорност и то управо она антрополошка, чини се нам се исто толико важном као и добар посао наших филмских уметника.

Кад се све сабере, одговор на питање шта је утицало на оволику гледаност и није тако тежак. Тема ове серије је трагичан положај породице у земљи Србији. Усамљена, запуштена, на милост и немилост свакаквим транзицијама остављена “основна ћелија друштвеног живота”, српска породица се очитује у реалистичком филмском призору, озбиљном и на моменте потресном. Ту ни сам Бајић нема недоумица, баш кад говори о колосалној рецепцији серије: “У средишту моје приче је породица. То је смисао за трајање и опстанак заједнице најрођенијих, најближих и међусобно најдражих људи који се воле и поштују. Уз трпљење снажних спољних социјалних, економских и глобално цивилизацијских утицаја, а са вишедеценијском навиком да има сеоску задругу, српско село – као неприкосновени чувар традиционалних и националних вредности нашег народа – последњих деценија је понижено и заборављено. То сам желео да подвучем црвеном оловком”. И подвукао је, али из тога није испала дилетанстка карикатура, памфлет, травестија и фарса, на шта нас у последње време навикава “други српски филм”: село и породица су и његова омиљена мета да им се наруга, да их  обавезно исмеје и наружи, да сеири над њиховим примитивизмом, да у њима по сваку цену пронађе недела и  порнографију и да их, на крају, истресе у контејнер живота. Да их унизи што више може.

Не. Село гори пружа управо обрнуту слику: веродостојне призоре једног вероватног, а опет зачудног света, лице и наличје стварности, са смислом за српски  хумор и гег, за каламбур и чивију, за проницање у карактер и менталитет, за свуда посејана зрна апсурда, за дијалект и новоговор. Тајна Бајићевог успеха је што ништа не сакрива и ништа не улепшава, а све то  чини са извесним достојанством. Онако како његова профилмска стварност и заслужује. Као природни изданак тог истог света, укорењеног између две Мораве, упућеног на душу народа и себе, на свој таленат и зашто не рећи, своју породицу, своју српску филмску задругу, Бајић је сам један антрополошки феномен. Уроњен у традиционални фолклор, којим се не размеће, суочен са савременошћу, коју не мимолилази, он открива огледало стварног живота. И ако се узме у обзир да је највеће, често нажалост и једино огледало данашње Србије њена телевизија, онда се одговор намеће сам по себи. Рецепција расте са повећањем броја епизиода, у чему је и последња, “велика тајна” Бајићевог успеха.

Вeћ и сам наслов Село гори а баба се чешља уводи у велику, читку метафору Србије данас. А везу између разбијене «основне ћелије друштва» и њених оквира добро увиђа око народа.

Да ствар буде занимљивија, и друге две по “пиплметру” високопласиране серије РТС – Рањени орао Задравка Шотре и Мој рођак са села Радослава Павловића и Марка Маринковића – мада по свему различите – почивају на сличним антрополошким равнима. Када се оставе по страни спољна обележја, извор драме је у сва три случаја нарушавање стабилности заједнице, тј.  расап породице, чиме су угрожени  главни  карактери или ако хоћете, архетипови – наши невидљиви корени свести, отисци искуства прошлих нараштаја, неке опште, наслеђене форме народног опажања и разумевања. Поремећена хармонија, у сва три случаја, тежи да се поново успостави. У томе је митска драматургија ових представа. На крају, круг се некако затвори. У Рањеном орлу стереотипом хепиенда, обавезном фигуром комерцијалне мелодраме «из епохе» која се дефинише као осујећена страст. У Рођаку са села повратком породици под неповољним условима и са неизвесним исходом.

Ти услови су, рекосмо, трагични. Село Србије, најважнији наш тв гледалац, препознаје ову слику, која пружа могућност извесне социјалне, чак и индивидуалне катарзе; similis simili gaudet. Овакво огледало српског села пружа нам пресек социјалног и политичког суноврата  на фону отвореног дијалога оца и сина у задњим кадровима Мог рођака са села:

“Ни горег времена, ни горих господара. Никад није било овако. Нема коме да верујеш, ни коме да се надаш”.

Нови филмограф, бр.  5-6

Прилог тексту: Политичке партије_и децентрализација

Једина страна паралела и домаће акутно стање

Врло рано су руски аутори говорили да је „анархизам” једини аутентични руски политички покрет, али и да потиче из врха друштвене елите[1]. Морамо бити свесни да није захвално тражити паралеле српском или југословенском анархизму, пошто се он добро прикривао под разним другим именима. Ипак, „Савезна држава” као федерација установљена „одозго”, а представљена као слободно удружење „совјета” или Народно-ослободилачких одбора, јавила се најпре код Руса, а затим и код Срба. Наравно, наметнута је револуцијом. Уставни поредак је политичку организацију оба друштва довео до конфедерализма. Најзад, после распада суштински конфедералног СССР и суштински конфедералне СФРЈ-е, почео је процес федерализовања преосталих државних творевина које су остале сразмерно „велике”. Русија је већ уставном реформом у доба Јељцина федерализована, док је Милошевићев „Жабљачки устав” створио двочлану федерацију чије су федералне јединице „делиле суверенитет” са федералном државом. Распад „функционалне федерације” СЦГ-е, 2006. године, Србија је успешно искористила да преуреди сопствено уставно уређење и постане унитарна држава, децентрализована општинским самоуправама и двема Аутономним Покрајинама.

У медијској спекулацији се сада користи и израз попут “права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију”, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава”. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације.

Међутим, након проглашења косовске „независности”, ствари у Европи и осталом свету кренуле су мимо међународног права (посебно прописа ОЕБС и ОУН). Након избора 2008.године, у Србији се изненада повела медијска дебата о статусу АП Војводине која је игнорисала Устав Републике Србије. Најпре су почеле медијске спекулације о статусном положају АП Војводине, затим о „праву регија на аутономију[2]“, да би се дошло до теме „регионализација Србије[3]“. У медијској спекулацији се сада користи и израз попут „права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију“, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава[4]“. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације. Овако срочена симулација федерализма јако распаљује машту „лидера” наших самоуправних паланки, тако да почињу да захтевају права мимо или упоредо оних која  већ остварују у складу са законом, на нивоу локалне самоуправе[5]. „Асиметрична држава” је, наиме, научна творевина политичке, а не уставноправне науке. Самим тим она није логички упоредива са уставноправним начелима, јер није једне природе са њима. Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити, баш као што се не могу поредити Бог и шеширџија. Додуше, у паланачкој свести жаби нико не може одузети аутономно право да и она буде поткована. Управо у том смислу је могуће протурање федерализма у асиметричну логику српских паланачких „регионализатора”.[6]

Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити

Лаковерност у обећане „евродонације“, по основу развоја регионализације, паланачкој идеологији су материјални извор (револуционарног) уставног права, пред којим ће сасвим игнорисати позитивно право. Уосталом, у паланачком јавном мњењу је већ створено сумануто уверење како је „Србија потпуно централизована држава“, иако сви њени грађани имају право да учествују на изборима за локалну самоуправну власт на општинским изборима, о чему постоји и посебан закон и непрекинута историјска пракса, од древног доба које сеже давно пре ослобођења Србије од Турака.

Рибарчета сан

„Одумирање државе” је, дакле, домаћи облик анархизма, погубно начело државно-правне деструкције с којим се неуспешно носимо деценијама. Одумирање државе је  проблем генерација, који као гориво користи домаћу неслогу и нереалне амбиције народног карактера. Одумирање државе се код нас увек јављало у помодним облицима налик на „научне моделе”, идеолошки, организационо и финансијски везане за пријатељске и непријатељске утицаје из иностранства. Било да је одумирање државе имало политичку форму анархизма, уставни облик федерализма, конфедерализма, федерације ентитета, државне заједнице, аутономије или регионализације, увек се радило о једној истој појави.

Дубоко урођено народно неповерење према дисциплини јавног поретка, код нас је лако мобилисало домаће паланачке страсти против државе. Паланачка идеологија је понудила варљиву алтернативу – аутономно друштвено удруживање које би се супротставило грађанском друштву, с амбицијом да уништењем апстракције града, паланка постане главни град. Све у циљу да паланачки политички квазисубјект постане „урбан” да се не би осећао као „сељак”. Живи пример нам је однос паланачког менталитета Новог Сада према Београду, о чему је јасно сведочио Ласло Вегел[7].

Хетерономни поредак сопственог државног права, наше јавно мњење лако доживљава као непријатељски. По својој суштини паланачка, идеологија одумирања државе сматра да носи суверено право волунтаристичке промене, тумачења, и избора када ће јавном праву дозволити да буде примењено, а када не. У ствари, овако паланачки менталитет доживљава данас појам демократије. Формални основ за примену паланачког волунтаризма је револуционарно медијско проглашење прописа „нелегитимним”. Утилитаристички принцип поштовања нелегитимних норми изразио је јасно пок. Зоран Ђинђић: „Ми ћемо поштовати закон, али немојте мислити да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали“. Такође је, критикујући политичког супарника изјавио: „Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно[8]“. Изјаве на први поглед делују противречно, ако нису протумачене системски, у контексту сукоба „легитимиста и легалиста”, из доба политичкког раскола након 2001-2002. године. Ђинђић је доживљаван као идеолог „легитимизма” и критиковао је „легалисте” за њихову наводну недоследност. Али, далеко од тога да је Ђинђић био паланачки идеолог.

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно

Мноштво примера анархичних схватања државног уређења, пружа нам управо данашњи „процес регионализације”. Опет инициран аутономашким очајним покушајем да нађу савезнике за своје немогуће дело[9], процес одумирања државе, под називом „регионализација”, поново је активиран у Србији. Српско одумирање државе захтева да „добра” дифузна аутономија паланки надјача „зли” хетерономни поредак, сугерисан у виду психолошке конструкције зване „високо централизована земља[10]” којом се управља  из Београда[11]. Са овим савременим императивом одумирања државе, интелектуално се слаже „Друга Србија”, и то се може пратити преко „мондијалистичког” круга преображених „српских либерала[12]”  до времена самоуправљања.

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно. Исто се већ десило почетком шездесетих година, када је економска криза, изазвана животом на вересију решавана тако штоје одумирање државе проширено опсежном друштвеном реформом из 1965. године[13]. Тада су пионири гледали како старије генерације „стичу” и „зарађују” оно што се звало „друштвени доходак”, који је у највећој мери био прерасподељени кредит ММФ-а. Сада се он, уз нове „аранжмане”, наплаћује генерацији „младог поколења”.  Данас су потомци „младог поколења” добро подучени  како је одумирање наше државе једино за шта је тзв. Запад увек и сигурно давао „зајмове и кредите у доба Друга Tите“.

Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети

Сукоб дифузног друштва с државом вероватно вуче корене још из недогледног доба отоманске окупације и сегрегационе политике према „шизматицима” на земљи куће Хабсбург. Консумирањем српске националне државности у ширу, наднационалну југословенску државност, српско друштво се опет мобилисало у борби за разградњу државе. Још се међу солунским ветеранима јавило горко осећање како Југославија није „њихова” држава[14].

Међутим, друштвена активност против државе је наизменично мењала облике – либерални[15], комунистички, неолиберални. И раније, а нарочито се током бомбардовања 1999. године  Ђинђићу приписивало да је директно радио против сопствене земље[16]. Међутим, сукоб друштва са хетерономном централном јавном влашћу, довео је до распада СФРЈ-е, СРЈ-е и СЦГ-е, поново се јавља и још увек нема намеру да се заустави. Још током рајања СФРЈ је примећен смер ове појаве: „тежиште старне друштвене моћи се децентрализира: преноси се прво из центра у републике, а након Устава из 1974, и нарочито после 1980. године у општине, где израстају регионалне политичке елите, чија је легитимациона основа партикуларизам...[17]“

Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје”.

Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети.У психолошком механизму пројекције проблема је сва мудрост поделе Србије на „Прву” и „Другу Србију”. У Србији процес одумирања државе није довео до државног партикуларизма, као што је историјски био случај са неуспешним империјалним пројектима на Западу. Код нас није политички циљ постизање правног субјективитета паланке, као што је то био циљ средњеевропског малограђанина. Одумирање државе код нас напада сам концепт правног субјективитета јавне власти. Оно је сукоб нихилистички настројеног правног бића са сопственим правним субјективитетом. Ради се тачно о појави чије порекло је Р. Константиновић утврдио у „немогућности за апсолутну побуну као за апсолутну негацију од стране у себи самој засноване субјективности (…) пројекција овога духа, који жељан себе клао пуне своје субјективности, ослобођене од туторства ма каквога над-ја, у својој немоћи за остварење ове субјективности, инфантилно сања крај света, као једину могућност овога ослобођења алимогућност која значи и његово сопствено уништење. Крај који он хоће и од кога се због свега овога боји, јесте апсолутан, све-земаљски, паје зато и оличен у Земљи[18]“. Чак и више од тога, „друштву” је небитан читав систем, како сам по себи, тако и према оном другом. А паланачка Србија, која под именом покојног Ђинђића у ствари обожава друга Тита, глува је и слепа за упозорења која је изрекао сам Ђинђић: “Србија данас није стање, него пројекат и визија (…)Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. (…) Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом[19]“.

Европски интегративни дух више не влада епохом после скоро деценије, баш као што ни мртви Тито није био „и после Тита – Тито”. После седам година евроутопија нам се показала онолико ружном колико смо у њу веровали. Вера у њу је толико ослабила да домаћи аутономаши и нихилисти морају да се удруже са локалним лидерима, које су до јуче исмевали, не би ли сабрали оно мало снаге да припомогну држави да „одумре”. Још их на овом послу, уместо мртвог, великог Кардеља, сада обучава неколико нових Кардељчића.

Председник Србије је управо покренуо дебату о „регионализацији[20]“, па ће, најзад, паланка морати отворено да каже шта стварно хоће. Али, сад кад је терминална фаза покренута, паланци ни то не ваља. Наравно, јер зна да јој је то последње. После ће морати да се ради и заради да би се живело.А шта то паланка има да понуди?

Највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија? Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин.

Индустрија, које је производила да би смо живели, управо је декомпонована вољом паланачке идеологије. Индустријском друштву треба централно управљање. Пошто више нисмо индустријско друштво, није нам потребан главни град као центар управљања. А од чега ће живети постиндустријска паланка кад више нема индустрије? Од пољопривреде не може, пошто паланка није село, а осим тога, највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија?  Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин, јер за њу „свет је свет привида и он је то утолико више уклоико је више један строго-затворени свет у коме страх од трагедије води затварању али и веровању у превару као основно начело[21]“.

Паланчани данас живе од пустог надања да ће им неко тамо негде дати „белу шенген визу” за „европски чардак ни на небу ни на земљи”. Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје[22]“.

Нихилистички процес је дошао до свог краја. То је оно чега се паланка највише плашила, оно што је обесмишљује, јер она хоће да „нема краја крају[23]“. Ћирил филозоф мора сам да се убије, то се од њега очекује баш као што се очекује и  смрт Господина Голуже[24].

Али, сваки носилац паланачке филозофије је данас господин Голужа. Почела је задња лицитација на које су домаћи паланчани изнели последње покућство. То је суштински смисао регионализације. Навршило се време да одумре и начело одумирања државе.

Крај

* * *

Упутнице:

---

[1] Берђајев, Николај: Руска идеја, Просвета, Београд, 1987, стр. 139.

[2] Аутор, С. Трнић: Реплика 7.5.2009; Тема: Да ли це се мењати Устав? Гости: Светозар Чиплић – министар за људска и мањинска права ( ДС), Бојан Костреш – ЛСВ, Слободан Самарџић – ДСС, Александар Вучић – СНС; www.b92.net

http://www.b92.net/video/komentari.php?nav_id=359566 .

[3] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[4] Пејовић, Бранко: Тадић – Србија је асиметрична држава, 7. 5. 2009; www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Srbija-ne-moze-biti-asimetrichna-drzava.sr.html

[5] Закон о локалној самоуправи, www.skupstinskamreza.org.rs

http://www.skupstinskamreza.org.rs/upload/documents/o%20lokalnoj%20samoupravi.pdf

[6] Типичан пример је господин Димитрије Боаров који је објавио своје разматрање о „државне асиметричности” у вези домаћих прилика, а да није начисто је ли Предлог војвођанског статута уопште објављен.

Види: Боаров, Димитрије: Све државе су асиметричне; Данас, 21. 5. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/prenosimo/sve-drzave-su-qasimetricne.html

[7] Сејдиновић, Недим; Шта је остало од војвођанске аутономије после избора – због Војводине губитник је цела Србија, 27. 1. 2007;  www.nedimsejdinovic.com http://www.nedimsejdinovic.com/index.php?tag=autonomija

[8] Београдски споразум не предвиђа модерну државу – одговор др Зорана Ђинђића председнику СРЈ Данас, 22. 8. 2002.

[9] Ковачев, Душан: Велики транспорт аутономаша пеко Мораве, НСПМ, 12. 3. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[10] Јакопин, Едуард: Не можемо даље да се развијамо ако не уредимо државу, 10. 6. 2009; www.politickiforum.org

http://www.politickiforum.org/tribina_stampa.php?naredba=stampa_teksta&id=580

[11] Национална коалиција за децентрализацију: http://www.decentralizacijasrbije.net/

Newsletter, Види прилоге.

[12] Ђукић, Славољуб: Слом српских либерала, Београд, Филип Вишњић, 1992.

[13] Секулић, душко: Друштвено-економске реформе у југословенском друштву, у оквиру: Голубовић, Загорка: Теорија и пракса „реалног социјализма”, Београд, Филип вишњић, 1987.

[14] Поповић, Данко: Књига о Милутину, Књижевне новине, Београд, 1986.

[15] Ђорђевић, Јован: Политички систем, Сав. Удр. Правника Југославије, Београд, 1971; стр 188-189. И комунистичка политичка теорија у доба социјализма, била је врло свесна блискости либерализма и  нихилизма. Овај уџбеник представља одличан извор за сагледавање до које мере су нејасна била схватања самоуправе, аутономије и федерализма.

[16] Овде се нећемо бавити таквим спекулацијама. Нама је много битнија чињеница да је Зоран Ђинђић био један од најбољих домаћих познавалаца радова водећег руског анархисте – Петра Кропоткина. Никола Пашић је познавао Кропоткина лично.

[17] Секељ, Ласло: Југославија – структура распадања, Београд, Рад, 1990, стр.145.

[18] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 58-59.

[19] Ђинђић, Зоран: На путу ка себи, Политика, 29. 6. 2002.

[20] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[21] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године.

[22] Fukuyama, Francis: The End of History and the Last Man (1992), publ. Penguin.

[23] Ibitem. Стр. 156,

[24] Филм Живка Николића, 1982. година.

Србија је пуна лицемера
који иду унаоколо са шеширима
и извлаче зечеве из шешира,
а заправо хоће
да вам извуку новчаник из џепа.

Др Зоран Ђинђић (Време, бр. 627, 2. 1. 2003.)

Регионализација као жудња паланке да постане главни град

Чудо је у којој мери врх домаћег аутономашког покрета не промишља основне мотивационе факторе своје политичке акције. Раније сам навoдио како је суштински нихилистичка оријентација политичког врха домаћег аутономаштва, уз наопако схваћен појам либерализма,њих одвела дотле да животне силе овог покрета црпе из србијанских паланки. Ова „паланачка оријентација” војвођанских аутономаша би данас сигурно, веома занимала Радомира Константиновића[1]. Ласло Секељ би вероватно испитивао овај процес као наставак анархистичке методологије Титових наследника, који након довршетка дугог процеса распадања Југославије[2] доследно настављају Титовим путем, па се труде да разграде и саму Србију.

«Евокација» ероса уставне прошлости

У свему овоме је посебно упадљиво игнорисање опстанка структурних вредности система Титовог социјализма  међу аутономашима. Титоистичко наслеђе, наиме, никад није било предмет критичког преиспитивања аутономаша. Напротив, повремено смо били сведоци чудних излива нежности и разумевања, чак еротског[3] усхићења према „лику и делу друга Тита”. Ово је, тим пре, чудно пошто је управо Домоњи, својевремено (2005. године), говорио о могућности „територијалног разграничења” и о могућности „етничке поделе Војводине” између „српских и мађарских националиста” и „етничких миграција без крви”[4]. Уосталом, није ли у право Р. Константиновић навео да је „биологизам крајњи израз овог еротског ирационализма као неумитне унутрашње негације културе форме као културе рационализма[5]“?

Аутономашка неспремност да се суоче с реалношћу импресионира, баш као и њихов паланачки регионализам

Ми, војвођански Срби желимо да наше комшије, мађарске и било које друге мањине, неометано, равноправно и слободно остану у Србији где и јесу.  Међутим, игнорисање неуспеха приватизације, привредне катастрофе коју доноси криза, игнорисање титоистичких злочина над мањинама у Војводини, игнорисање сопственог нејединства и, најзад, игнорисање сопственог презира према „Србијанцима”, чиниоци су који се не помињу. Сву силу аутономашки покрет троши на потискивање неугодних политичких садржаја. Једном речју, аутономашка неспремност да се суоче с реалношћу импресионира, баш као и њихов паланачки регионализам – нови облик идеолошке парадигме, распаљене жудњом за обећаним средствима из приступних фондова ЕУ-е.

Незвани танатос „одумирања државе”

Уместо да се бавимо психолошким механизмом потискивања као политичким феноменом, (чиме су се исцрпно бавили теоретичари левице у другој половини XX века), боље да размотримо нешто друго. То „нешто друго” је југословенски начин „одумирања државе[6]“, развијен из програмског политичког циља кога је, на основу Енгелсових теза, темељно изложио В. И. Лењин[7]. У СФРЈ-и се, међутим, „одумирањем државе” стварало анархично стање, прикривано називом „социјалистичко самоуправљање”. Прво је шапатом „одумрло” начело централног планирања[8] на федералном нивоу, што је било основна парадигма модерног социјалистичког друштва. Затим је федерализована „целокупна привреда савезног значаја”, када је до априла 1951. године, извршен пренос надлежности у привредном управљању на федералне државе[9]. Педесетих и шездесетих година XX века је научно интересовање за проблематику одумирање државе било велико. Међутим, како је интересовање домаће науке почело да замире, одумирање државе је постајало суморна чињеница растућег практичног значаја у југословенској политици. Кад је нестало афирмативног интересовања за „одрумирање државе” у правној и политичкој теорији, појавила се Филозофија паланке Р. Константиновића које се бавило „нихилизмом”, „тамним вилајетом” и „ентропијом”. Насупрот томе, на Западу је феномен „одумирања државе” у Југославији баш тада помно проучаван, што се може видети у библиографији коју је користиоЛасло Секељ. Одумирање државе је у науци САД уочено још 1984. године као први циљ самоуправног социјализма[10]. Захваљујући научницима из САД, такође су нам на располагању докази да је овај процес под називом „самоуправљање”, уведен одозго[11]. државе је у СФРЈ-и заиста постало крајњи практични, формално одређени, а при том реално оствариви политички циљ. Око њега је успостављен последњи опште-југословенски консензус, формално изражен након низа друштвенх криза и њихових катастрофалних покушаја решавања. Уставом из 1974. године, у доба „када се најбоље живело” (на вересију), захваљујући страним кредитима, нарочито од ММФ-а.

Уставом, највишим државно-правним актом је директно и изричито негиран сам појам државе

„Хистопатолошки налаз” са уставноправне „обдукције” СФРЈ-е

Данас на подручју бивше СФРЈ-е постоји развијена свест о томе да је пракса „одумирања државе” изазавала деструктивне последице[12]. Недавно су се, наравно незапажено, чак и неки домаћи публицисти сетили куриозитета самоуправне социјалистичке уставности, по питању Социјалистичких Аутономних Покрајина. Уставом из 1963. године (власти су га тада усиљено прозвале „Мајка самоуправљања”), Аутономне Покрајине у Србији су добиле слободу да самостално установљавају Друштвено – политичка већа, иако она Уставом нису прописана[13]. Ово право Републике у СФРЈ-и нису имале! Већа ДПЗ и ДПО су, у ствари, била политички корпуси дозвољених и партијски контролисаних облика грађанског удруживања. Њихова веза са анархистичким облицима удруживања јасно је била видљива у радовима Ласла Секеља[14]. Исти аутор је дао преглед развоја политичких односа који су представљали материјалне изворе југословоенске уставноправне деструкције[15]. Секељ је чак и изнео навод једног америчког научника који је у оквиру шире студије о „социјалистичком експерименту у Југославији”, давне 1969. године предвидео да ће се држава конфедерализовати[16].

Упорни покушаји да се у Војводини уведе корпоративни „горњи дом” покрајинске Скупштине, само потврђује чињеницу да у Покрајини живи нада да се могу поново оснивати корпоративна тела (макар заснована на националном принципу). То је дубоко утемељено у титоистичкој традицији самоуправљања и одумирања државе

Уосталом, Уставом, највишим државно-правним актом је директно и изричито негиран сам појам државе, како савезне, тако и федералних јединица, односно обеју САП. Државни карактер социјалистичких друштвено-политичких заједница, опстао је искључиво у релацијама фактичког стања власти као моћи физичке силе и међународног права. Упоредно право није познавало сличан концепт у овако развијеном виду. Још горе, Уставни амандмани из 1968. и 1969. године донели су Покрајинама статус удружености у Србију, у њима је установљена посебна врховна судска власт (укључујући и Уставни суд) и правосуђе. Професор Андрија Гамс је у вези овога директно изјавио да је: “концепција амандмана: историјски промашај – научна збрка[17]“. Ништа није вредело. Група научних радника, која се усудила 1971. године да изрази сопствено стручно мишљење о уставним променама (Андрија Гамс, Ружица Гузина, Стеван Врачар, Бранислава Јојић, Александар Стојановић, Данило Баста и Војислав Коштуница), уклоњена је из наставе. Уставним амандманима су Покрајине добиле право да доносе сопствени уставни закон. Право да имају посебан Устав, добиле су тек доношењем новог Устава СФРЈ-е 1974. године. Овакво стање је трајало све до 1989. године, када су донети амандмани на Устав Србије којима је Република Србија повратила своју републичку надлежност на читавој својој територији, укључујући и САП Војводину.

„Евродезинтеграција” Србије

Упорни покушаји да се у Војводини уведе корпоративни „горњи дом” покрајинске Скупштине, само потврђује чињеницу да у Покрајини живи нада да се могу поново оснивати корпоративна тела (макар заснована на националном принципу). То је дубоко утемељено у титоистичкој традицији самоуправљања и одумирања државе. Све почиње од Кардељевог уношења суштински анархистичких чинилаца у концепт домаће уставности, о чему је већ раније писано[18].

Паланачки „европејац” ће аутоматски у својој глави спојити представе „фонд”, „транзиција” и „регија” са појмом “донација” у једини смисао паланачког става о напретку: „даће ми паре да ја боље живим”

Иако су корпоративна тела у модерном уставном уређењу, такође, важна особеност фашистичког модела, ЕУ је резолуцијом о Војводини, из 2005. године,[19] управо тражила од СЦГ-е „да поново успоставе аутономију Војводине каква је била пре 1990. године“. Ову резолуцију је Европски парламент усвојио скоро консензусом ( два уздржана гласа). Још је тада представник ЕУ-е за спољну политику, Стефан Лене изјавио да је: „питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором[20]“.

Друга „шаргарепа” за Другу Србију

Пошто „питање Војводине”, очигледно, није својим отварањем успело да спречи продор Газпром-а у Југоисточну Европу[21], пошло се путем разградње читаве Србије регионима[22], да би се касније, „да се Власи не досете”, на темељу традиција одумирања државе, све заоденуло термином „еврорегионализација”. Традиционални пријатељи из ЕУ-е, уз све то, паланачкој Србији регионализацију сладе „шаргарепом” из „предприступних еврофондова”. Тако, на пример Луц Корбер из Ханс Зајдел фондације изјављује: „Приоритет је јачање целог региона и то је једно од тежишта ове фондације, чији циљеви су и подршка Србији у процесу транзиције и у изградњи и побољшању државних институција, како би она, заједно са осталим земљама западног Балкана што пре ушла у Унију[23]“. То што неко образложи како је и садашња „еврорегионализација” накалемљено решење на историјској традицији уставности из 1974. године[24], опсесивне евроутописте не може разуверити.  Српски сељак зна да се на коштуњаво воће не калеми биљка која расте из семенке. Али, паланачки „европејац” ће аутоматски у својој глави спојити представе „фонд“, „транзиција” и „регија” са појмом „донација” у једини смисао паланачког става о напретку: „даће ми паре да ја боље живим“.

Пошто „питање Војводине”, очигледно, није својим отварањем успело да спречи продор Газпром-а у Југоисточну Европу, пошло се путем разградње читаве Србије регионима, да би се касније, „да се Власи не досете”, на темељу традиција одумирања државе, све заоденуло термином „еврорегионализација”

Доследност у сталном враћању на жудњу за одумирањем државе, по мери титоистичке праксе, сада се већ може пратити и кроз историју иностраног утицаја.  Тако рецимо, Мирослав Свирчевић наглашава везу британске спољне политике с уставним решењима из 1974. године. При том се осврнуо на уставни положај АП Војводине у Србији[25]. Један недавно објављени британски тајни документ[26] из 11. 4. 1943. године помаже нам да схватимо порекло чудно разједињеног устројства СФРЈ-е, али и модерне српске разједињености, све с данашњим напорима да се Србија „регионализује“.

Међутим, губити време чудећи се тајним политичким односима из далеке прошлости нема смисла кад је свима доступно и видљиво оно што је, према наводу једне стране НВО-е, јавно изнео Јанош Бугајски,[27] пре мање од десет година: „Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово…[28]“

Јануш Бугајски: Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини

Није ли „пропасти српског царства” такође претходила једна врста „регионализације”? Уосталом, све ово је на сличан начин поновио недавно Радивој Степанов, позвавши се на стари међународни дипломатски извор: „Само сам покушао да упоредим уставне разлоге за давање суштинске аутономије Косову и за одузимање аутономије тог квалитета Вјводини. Сетите се да је још крајем августа 1992. године на Лондонској конференцији закључено да ће се грађанима Косова и Метохије вратити сва грађанска и уставна права и да ће се осигурати поштовање граађанских права становницима Санџака, па уколико се на то оглуше Србија и Црна Гора, Савет Безбедности ће бити позван да примени оштре санкције које ће водити њиховој потпоуној изолацији[29]“.

Наставак текста: овде

* * *

Прилог: Hungarian American Coalicion

Упутнице:

---

[1] Константиновић, Радомир: Филозофија Паланке, 1969.

[2] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, РАД, 1990.

[3] Домоњи, Павел: Јосип Броз тито – чврст к… , мек тоталитаризам; www.autonomija.info , 4. 5. 2009.

http://www.autonomija.info/pavel-domonji-josip-broz-tito-cvrst-kurac-%e2%80%93-mekan-totalitarizam.html

[4] Бета: Расправа о положају мањина, Б 92,

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=10&dd=14&nav_id=178426

[5] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 110.

[6] Перовић, Мирко: Социјализам и одумирање Државе – теорија и пракса; Култура, 1959, Београд

Крбек, Иво: Одумирање државе; ЈАЗУ 1951, Загреб.

Лукић, Радомир, Д: Друштвени услови одумирања државе, Часопис архива за правне и друштвене науке, Vol XLVII, br. 1-2, 1960;

Горичар, Јоже: Одумирање државе као оснивача научног социјализма , Архив за правне и друштвене науке, Vol. 46, бр. 2-3, 1959.

Мандић, Олег; Постанак и одумирање нације (Библиотека монографија правних и других друштвених наука); Народне новине, Загреб, 1963

[7] Лењин, В. И; Класно друштво и држава, 1917.

[8] Moore, John H: Growth with Self-Management: Yugoslav Industrialisation, 1952-1975. Stanford. Hoover Institution, Press, 1980.

[9] Биланџић, Душан, Хисторија СФРЈ, Загреб 1985.

[10] Remington, Robin Alison: Yugoslavia. In: Teresa Rakowska-Harmstone, ed. Comunism in Eastern Europe. Bloomington: Indiana University Press; 1984.

[11] Rusinow, Dennison: The Yugoslav Experiment 1948-1974; Berkley and Los Angeles: University of Califotnia, 1977.

[12] Ђурић, Михаило. Смишљене смутње, www.hereticus.org

Ибраковић, Џелал: Крваво поскакивање за епохалним промјенама, Хабитус, 9-10, Хабитус, 2003 – 2004.

Јовић, Дејан: Југославија, држава која је одумрла – успон, криза и пад кардељеве Југославије (1974-1990).

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.lt.html

[13] Шкрњић, Бојана; Богојев, Ивана: За Србију најбољи немачки модел демократије са јаким премијером и слабим председником; Борба, 5. 5. 2009;

http://www.borba.rs/content/view/5423/123/

[14] Секељ, Ласло, Студија о анархизму – студија о анархистичкој теорији, ЦДД, Загреб, 1981.

[15] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, Београд, Рад, 1990. погл. „Три периода у начину функционисања СКЈ”, стр. 91-96.

[16] Wuchinich, Wayne S: Nationalism and Communism. In Contemporary Yugoslavia: Twenty Years of Socialist Experiment; Berkley-Los Angeles: University of California Press, 1969.

[17] Кљајић, Слободан: Кардељеве норме; Политика, 8. 10. 2006. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.sr.html

[18] Ковачев, Душан: Војвођанско аутономаштво на беспућу, НСПМ, 24. 7. 2007-

Ковачев, Душан: Устав бирократске контрареволуције, НСПМ, 23. 9. 2008.

[19] Резолуција ЕП о Војводини доступна је на:

http://www.dshv.net/hrvatski/dokumenti/stav_ep_o_vojvodini.pdf

Подносиоци Резолуције о Војводини су: Дорис Пак, Жолт Бечеј, Сајмон Ковени, Бернд Поселт, Томас Ман, Паскуалина Наполетано, Ханес Свобода, Јан Маринус Вирзма, Чаба Шандор Табајди, Иштван Сент-Ивањи, Јелко Кацин, Андре Бри, Јонас Сјестед, Ерик Мајер, Роберто Мусакио, Бастиан Белдер и Адриана Боли Бортоне. Види: Лоби за сукобе; Вечерње новости, 3. 10. 2005.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=80326&datum=2005-10-03

[20] Терзић, Милко: Рецепти за српску пустињу, Српска политика, 12. 4. 2008; www.srpskapolitika.com

[21] Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, НСПМ, 24. 10. 2008; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html?alphabet=l

[22] Ковачев, Душан; Велики транспорт аутономаша преко Мораве; НСПМ, 12. 3. 2009, www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[23] Регионализација предуслов уласка у ЕУ, Студио Б, 15. 6. 2009; www.studiob.rs

http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=39143

[24] Свирчевић, Мирослав: Наставак уставне алхемије, НСПМ, 10 . 6. 2009; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nastavak-ustavne-alhemije.html

[25] Свирчевић, Мирослав: Британска спољна политика према Југославији 1941-1944 – основни извор југословенског устава од 1974; НСПМ, 12. 4. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/britanska-politika-prema-jugoslaviji-1941-1944-osnovni-izvor-jugoslovenskog-ustava-od-1974.html

[26] The Basis of Policy for Yugoslavia, PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938

[27] http://www.csis.org/index.php?option=com_csis_experts&task=view&id=122

[28] Janusz Bugajski, Тhe republic of Vojvodina; Center for Strategic and International Studies, Hungarian American coalicion, june 2000.

www.hacusa.org/newsletter/2000/june2000.doc

[29] Сејдиновић, Недим: Војводина ће бити држава, 10. 11. 2008; http://www.nedimsejdinovic.com/?p=418

Европски и српски либерали у доба глобализма

Велика имена српске либералне мисли,  данас се обично погрешно тумаче, будући да се са епохом променило и значење неких појмова. Оно што је класична либерална политичка идеја представљала некада, и оно што у новом облику неолиберализма њен дегенерисани потомак представља данас, има , у суштини, веома мало сличности. Тако, рецимо из концепције политичког либерализма једнога Монтескијеа, Констана, Бастије,  Токвила (слобода у праву на живот, имовину, мишљење, веру, религију и њено испољавање, слобода штампе, удруживања, кретања, гласања… ), уоште нужно не следи чак ни схватање Ноузика (јер се сам он већ разликује од Мила и Спенсера), а поготово не следи схватање једног економског либерала Фридриха фон Хајека. Класични политички либерализам, могао је у суштини да се окрене овом или оном облику економије без неких већих ограничења, у случају да је такав облик друштвеног привређивања видео као допринос људској слободи и размени идеја и добара. Он, наравно, није могао да предвиди да ће неолиберализам 21. века завршити своју причу о слободи у монополизму, тј. у злоупотреби исте, те да ће  сам други део кованице « «неолиберализам », у глобалистичкој ери неоправдано постати омражен , односно синоним управо за неслободу.

Наравно да некадашњи философи либерали са овим немају никакву директну везу. Али, њихова грешка била је у потпуној хипостази јединке и индивидалних слобода. У ономе делу у коме се сматра философом, Хајек говори о « јединој истинској прогресивној политици »  искључиво када се она бори за права појединца (Constitution of liberty, Пут у ропство, Опсена социјалне правде и тд...)

Ова хипостаза појединачног права није била карактеристична ни за Монтескијеа, ни за Констана , ни за Токвила,  али јесте карактеристична за почетак протестантског утицаја у идејама о слободи.

Наравно да некадашњи философи либерали са овим немају никакву директну везу. Али, њихова грешка била је у потпуној хипостази јединке и индивидалних слобода.

А када је реч о нашим класичним српским либералима (не о Никезићу или Л. Перовић, већ о Владимиру Јовановићу, Јеврему Грујићу и сл.), јасно је да ни они нису у истом табору са једним Хајеком, иако је утицај англосаксонске утилитаристичке философије на њих био велики.

Слободан Јовановић осетио је и описао како политичка слобода може да се претвори у тиранију, анализирајући вође француске револуције, али у оно доба није могао да претпостави  како , вековима касније,  политичко-економска слобода размене идеја и добара  може да се претвори у тиранију мањине (у старогрчком смислу) која се лажно издаје за већину и монополом тиранише читав свет, нити је могао да претпостави какве све могу да буду последице доследне примене утилитаристичких малтезијанских идеја.

Али, прича о слободи која завршава у облику економког монополистичког и спекулативног ропства, почиње много раније. Будући да су застрањења слободе и њене бројне злоупотребе први подробно описали стари Грци, немогуће је и овом приликом не сетити их се.

Слободан Јовановић осетио је и описао како политичка слобода може да се претвори у тиранију, анализирајући вође француске револуције, али у оно доба није могао да претпостави како , вековима касније, политичко-економска слобода размене идеја и добара може да се претвори у тиранију мањине (у старогрчком смислу) која се лажно издаје за већину и монополом тиранише читав свет, нити је могао да претпостави какве све могу да буду последице доследне примене утилитаристичких малтезијанских идеја

Без сумње да су кроз векове слобода и демократија као облик владавине најдуже опстали, ако ништа друго, а оно номинално. Иако античка демократија полиса са данашњом демократијом глобалистичких развијених тржишних друштава нема много везе, она је увек била дефинисана као облик владавине у коме се здружују начело слободе и једнакости спојени у владавини народа. Демократија и слобода требало би да иду заједно, без обзира што ће сви мислиоци и аутори од почетка приметити да је слобода у много чему угрожена у бројним застрањењима и злоупотребама демократије. Застрањења и посртања демократије описаће већ Аристотел и Платон, а затим Русо, Хегел, Монтескије, Стјуарт Мил, Боден, Токвил и др. (руска религиозна мисао на другачији начин критиковаће западне демократије), сви указујући на то то да се владавина народа, будући да народ никада није потпуно хомогена заједница, своди увек на владавину већине, односно да демократија није владавина народа него владавина његове бројне већине, а да владавина већине може да прерасте у тиранију над мањином, или у тиранију мањине сакривене иза тобожње већине. Она може да прерасте у владавину необразоване већине која нема, или тиранију богате мањине која се заклања иза већине народа.

Да ли је могуће спојити античку једнакост према вредности и бројчану надмоћ већине народа неком комбинацијом демократских принципа? Како ограничити злоупотребе демократије данас, у 21. веку, у времену новог облика глобалистичког тоталитаризма? У којој мери у демократији можемо да усвојимо утилитарну филозофију морала и како можемо да интерпретирамо принцип корисности, а да он не укине основне етичке вредности читавог хришћанства?

Традиција грчке политичке мисли била је борба за опште Добро, Врлину и Правду, који су се налазили изнад појединачних и групних циљева. Већ старогрчка традиција јасно је поставила питање односа умности и моралне вредности одлуке наспрам пуке воље већине народа. Демократија « друштва врлина » подразумевала је то да Аристотел одбаци владавину просте већине као неправедну, сматрајући да већина може да буде моћна, али не и свемоћна, а ретко када умна. Очигледно је да је старогрчка демократија гајила аристократски принцип: једнакост према вредности, а не према бројчаној надмоћи, одбацујући у основи уврежени постулат да се више мудрости налази у самој чињеници простог мноштва и већине. Сва питања која се тичу вредности демократије и њених облика, као и њених могућих странпутица и злоупотреба (које ће донети нови векови), у антици су већ увелико дефинисана.

Начелно питање којим се мора отворити дискусија о путевима и застрањењимадемократије данас јесте: да ли је могуће спојити античку једнакост према вредности и бројчану надмоћ већине народа неком комбинацијом демократских принципа? Како ограничити злоупотребе демократије данас, у 21. веку, у времену новог облика глобалистичког тоталитаризма? У којој мери у демократији можемо да усвојимо утилитарну филозофију морала и како можемо да интерпретирамо принцип корисности, а да он не укине основне етичке вредности читавог хришћанства? Надаље, и сам принцип корисности може бити различито интерпретиран. Ако га интерпретирамо етички, он би значио: избор мањег наспрам већег зла (што је, рецимо владавина већине, наспрам неког облика потпуне деспотије)… Ако га, с друге стране интерпретирамо утилитаристичко-макијавелистички, принцип корисности би значио да се средство, како су, пре англосаксонске утилитарне етичке мисли говорили још атински посланик Еуфем, а потом Николо Макијавели и Свети Игњације де Лојола, увек оправдава циљем. Рецимо, да је у једној демократији циљ учешће највећег могућег броја људи у власти, односно слобода највећег могућег броја људи, за коју претпостављамо да је мање неправедна него учешће малог броја људи у друштвеним одлукама. Али, будући да демократија никада није била, нити ће бити апсолутно праведна, него је реч само о апроксимацији, о тежњи ка правди и слободи, питање се поставља како ту народну већину поново спојити са вредностима? Жан Жак Русо је ово можда најбоље формулисао: како остварити максимални степен правичности као спој слободе и правде с једне стране, односно спој правде и ума с друге? Како спојити праву истину о општем добру и вољу већине људи ?

Свака демократија је увек у себи носила и елементе деспотије, и она никада није била нужно праведна, него је представљала само избор мањег зла.

Извесно је да је демократија, што се више мењао њен облик и што се више одвајала од античког типа демократије, па до данашњих дана, постајала све више пука конформистичка бројност и статистика учешћа, а све мање стварање једнакости према вредности. Тако је модерно доба, уместо да покуша да ублажи поларизацију на демократију схваћену као демократију према вредности и демократију схваћену према пукој бројчаној надмоћи, дефинитивно још јаче подвукло и продубило ову разлику. Јасно је да ова два типа друштвеног операционализовања појма демократије нужно нису морала да буду потпуно супротстављена, будући да демократија као слобода и правда и јесте увек само облик апроксимације, односно смањивања неправде. Она никада није била идеална, нити ће то икада бити. Свака демократија је увек у себи носила и елементе деспотије, и она никада није била нужно праведна, него је представљала само избор мањег зла. Али, покушај да се у демократији споје слобода и правда, односно правда и ум, остаће вечни људски идеал, чак и данас, када је понор између вредности и броја, односно врлине и конформизма, достигао свој највећи степен.

Дакле, овде постоји више проблема везаних за могућу интерпретацију демократије у неком, а посебно у нашем данашњем друштву:

1. Како схватити једну од опасности за правду и слободу, утилитаристички (анти-Кантовски и анти-деонтолошки) принцип корисности, да ли као оправдавање средства циљем или као етички избор мањег наспрам већег зла?

2. Како помирити једнакост према бројчаној надмоћи народа са демократском једнакошћу у тежњи према вредности?

3. Како дефинисати застрањења демократског принципа, која су описали још Платон, Аристотел, Монтескије, Русо, Мил, Хегел, Боден, Берк, и најзад, Токвил  (а с друге стране, на свој начин, и  руски религиозни мислилац Константин Леонтјев) као што су тиранија већине, а затим и тиранија богате мањине прерушене у већину, односно плутократија и олигархија?

4. Како унутар демократије дефинисати проблем феномена корупције, који је осуђивао чак и Макијавели, а коме је један  Александар Хамилтон у Америци дао легитимитет када је реч о “младим демократијама”, сматравши га некад нужним средством решавања политичких проблема?

5. Шта данас највише кочи, спутава или онемогућује сваки облик западне демократије, макар и оне релативно неправедне и враћа људско друштво у време потпуне геополитичке деспотије и тоталитаризма?

Без решења ових неколико чворних питања немогуће је схватити кризе и застрањења демократије од времена умно свемоћне антике, па до наших трећемиленијумских, конформистичких и релативно медиокритетских дана.

Зато, пођимо редом.

Речено је да је традиција грчке политичке филозофије била борба за опште Добро, Врлину и Правду и да је постављала питање умности и моралне вредности наспрам воље пуке већине и масе народа. Златно доба атинске демократије је доба Перикла. Умно одређење је изнад општих и групних циљева и зато је веома важно ограничити свемоћ масе, као и, наравно, што више је образовати. Русо ће касније можда највише инсистирати на овом старогрчком схватању слободе и правде у општој просвећености, али ће на свој начин, на томе инсистирати и сви каснији видови просветитељског апсолутизма.

За разлику од тога, у нововековној традицији бављења питањима демократије, Џон Лок се више не бави античким проблемима на исти начин. Иако ће сви каснији аутори писати о питањима слободе и неслободе, они ће у много чему одступити од традиције грчке политичке мисли. То да је народ целина која је унутар себе подељена, а не хомогена маса, те да увек постоји реална опасност тираније већине уочиће сви, али сви неће на исти начин интерпретирати ову тиранију, нити у истим појавама видети опасност по људску слободу. У Европи проблемом тираније већине бавиће се многи. Жан Боден о њему пише, као и Шарл де Монтескије.

За разлику од англосаксонске мисаоне традиције и Џона Лока, Жан Жак Русо се није бавио само појединцем, већ односом појединца и опште воље у једном друштву, тј. заједници. Русоова општа, гешталтистичка воља, “volonté générale”, дефинисана је као слобода, као више од збира својих делова, јер се не своди на збир свих воља (volonté de tous), а није ни воља већине или мњење, не представља вољу просте већине, већ је права истина о општем добру заједнице, нешто као народни дух, или Volkgeist. Следећи мисао старих Грка, Русо схвата да је због чињенице неумитности владавине већине у демократији, основа сваке демократије заправо нужно образовање, као једини начин да се смањи јаз између владавине ума и сагласности већине. Јасно је да из овога следи закључак да што је мање образованих љиди у једном друштву, мање је и демократије, чак и ако се она схвати као проста већина. Ово схватање биће посебно значајно управо у разматрању природе демократије у данашњем глобалном свету геополитике капитала и јефтине радне снаге (у интересу макро капитала та радна снага треба да остане релативно необразована, управо да би била јефтина).

Русоова општа, гешталтистичка воља, “volonté générale”, дефинисана је као слобода, као више од збира својих делова, јер се не своди на збир свих воља (volonté de tous), а није ни воља већине или мњење, не представља вољу просте већине, већ је права истина о општем добру заједнице, нешто као народни дух, или Volkgeist

Али, вратимо се Русоу, коме је узор свакако био грчки полис, а не данашње друштво. Русо налази узор у Платоновој Држави и у свом делу Емил или о васпитању пише о нужном јавном образовању. Будући да владавина већине у демократији води тиранији већине (вољи већине – Quod majori parti plaсuit ab omnibus aprobatur), што због тога јер ова влада над мањином, што због тога јер већина по правилу не доноси најумније одлуке, једини начин да се та тиранија већине смањи, односно да се повећа степен демократије у друштву, јесте опште просвећивање и образовање људи. И у делима Друштвени уговор и Устав Корзике, по својим идејама и залагању за општу просвећеност, по начину на који спаја позитивно и природно право, односно “треба и јесте”, без обзира на све касније критике које је доживела његова, углавном лоше интерпретирана мисао, и без обзира на све тешкоће прецизног одређења појма “опште воље”, Русо се у основи може сматрати зачетником нововековног спајања слободе и правде, односно зачетником идеје организоване социјалне правде, односно идеје социјализма.

Русо се у основи може сматрати зачетником нововековног спајања слободе и правде, односно зачетником идеје организоване социјалне правде, односно идеје социјализма

Питање демократије и њене злоупотребе постаће затим тема француске и америчке револуције. Робеспијер ће дефинисати насиље као нешто што је у служби слободе и демократије, везујући терор за врлину, а врлину за терор, слично нововековном родоначелнику републиканске традиције, Макијавелију, који је сматрао да је насиље нужно за оснивање нове државе или за реформисање старе која је на издисају. Јакобинци ће представљати управо тиранију већине, односно мањине под маском већине, као партија која говори у име читавог народа. Све ово критиковаће Едмунд Берк (Разматрања о револуцији у Француској), а Хегел ће и поред снажних критика француске револуције, а делом и сопствене разочараности у њу, остати заљубљеник у сам тај догађај (Филозофија права), величајући начело слободе као право свих људи.

Америчка реформистичка револуција обновиће идеју поделе  власти, бавећи се такође тиранијом већине, али највише својинским питањима и питањима имовине и приватне својине. Медисон (Федералист) је сматрао да тиранију већине проузрокује различитост и неједнака способност људи за стварање материјалне својине, као и њена неједнака расподела, који доводе до поделе друштва на различите интересе и странке.Ове различите тежње, управо због појма слободе не могу да буду избегнуте, али је зато у демократији нужно контролисати последице њихових деловања, како једна од тих група не би завладала над свима. Биће поново ревалоризована идеја републике као умерене демократије без тираније већине, управо зато јер у републици мањина увек може да прегласа већину, односно да сама постане већина.

Један од најбољих описа мана и злупотреба демократије, инспирисан наравно античком мишљу, свакако је размишљање Алексиса де Токвила у Демократији у Америци. Вођен сопственим личним мотивима, аристократским пореклом, познавањем античке мисли, познавањем последица француске револуције, а затим и вером у нови свет, Токвил је са много снаге критиковао, али и покушао да оправда демократију као такву, показујући да од ње још увек ништа боље није смишљено. Упркос томе, он зна да је могућност злоупотребе у демократији, у којој већина увек влада у име народа, управо у самој суштини демократије. Стварање политичких странака без којих је немогуће демократско освајање власти, управо до врхунца доводи ову (демократији иманентну) могућност злоупотребе, јер се победом странака увек намећу релативно мањински интереси у име већине (јасно је да је у овом смислу ипак боља ситуација вишестраначја, него једне једине странке).

Оно што је највећа вредност критике коју даје Токвил јесте управо то да он не говори само о физичкој тиранији већине, већ говори  о тиранији медиокритетског, конформистичког, осредњег људског духа који исплива на површину у свакој демократији, управо оно о чему су, на свој начин, највише писали и руски мислиоци

Оно што је највећа вредност критике коју даје Токвил јесте управо то да он не говори само о физичкој тиранији већине, већ говори (као и Стјуарт Мил) о тиранији медиокритетског, конформистичког, осредњег људског духа који исплива на површину у свакој демократији, управо оно о чему су, на свој начин, највише писали и руски мислиоци.

У суштини, сва питања сводила су се на то како контролисати власт већине у демократији? Како постићи то да у вршењу своје власти већина саму себе обуздава, будући да већ сутра она може да постане мањина?

Критике демократије у Америци и кроз њу демократије уопште, иако драгоцене за постављање начелних питања људске слободе и правде, ипак нису довољно антиципирале зло и злоупотребе демократије које ће тек ступити на сцену у развоју глобалистичког монополистичког друштва, иако данас представљају највећу злоупотребу слободе, од времена антике до данас. Стварање једног новог облика финансијског и привредног глобалног тоталитаризма, односно монопола, слободно се може рећи, геополитике монопола (било у виду комунистичке, било у виду данашње глобалистичке унилатералне и униполарне “неолибералне” привреде), засениће у прошлом и у нашем веку све вишевековне проблеме демократије и поново поставити основно питање смисла предуге људске борбе освајања слободе и правде. Јер, питање које се поставља данас, јесте: Шта у 21. веку спречава остварење максималног степена правичности у демократији, или минималног степена неправде, а шта слободу и демократију потпуно поништава?

У ономе што следи, бавићу се и тиме  какви су били погледи наших српских либерала у односу на те узроке.

1) БЕЗ НУЖНОГ ОБРАЗОВАЊА, ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ИЛУЗИЈА

Образовање није луксуз, већ нужан услов остварења елементарне правде и слободе у демократији

Будући да Добро не одговара физичком броју гласова, пође ли се од Русоовске претпоставке да је опште образовање нужан услов да се смањи раскорак између владавине ума и сагласности већине, односно да је опште образовање народа предуслов да се постигне највећи степен слободе и правде у демократији (или најмањи могући степен неправде), јасно је да друштва и друштвена уређења која на овоме не инсистирају или која не стварају услове да се сви људи образују (у случају да је образовање скупо или недоступно), не могу у правом смислу речи да буду демократска друштва, јер је у њима разлика измедју владавине ума и сагласности већине прилично велика. Будући да образовање није луксуз, већ нужан услов остварења елементарне правде и слободе у демократији, оно мора да буде доступно свима без обзира на материјално стање чланова друштва. Такође, образовање мора да пробије егоцентризам, те да обухвати и вредносни геополитички систем како Запада, тако и Истока. За друштво које ово не омогућава, поуздано се може рећи да води изопачењу демократије коју то друштво промовише (ако је уопште промовише).

Образовање као услов за слободу прихватили су , наравно, и српски класични либерали, пре свега Владимир Јовановић и његов син Слободан Јовановић. Владимир Јовановић је, судећи по документима који су о њему остали био под делимичним утицајем просветитељског рационализма, чак и позитивизма и идеалистичке вере у разум и науку, налик на утопију Сен Симона (друштво треба да воде најинтелигентнији и најпросвећенији) или позитивисту Огиста Конта. Јовановић је сматрао да је природни закон друштва- управо слобода.  У својој идеји светог тројства: науке , слободе и нације, Владимир Јовановић, као заступник просветитељског рационализма и велике вере у снагу разума, спаја национално и либерално на начин на који то, у овом веку, више не би било могуће учинити. Његово схватање је у том погледу готово идеалистичко.

Међутим, анти-империјалистичка схватања либерала Владимира Јовановића сложила би се сигурно са неким видовима данашњег антиглобализма. Схватање нације код овог класика српске либералне мисли , психолошки и етнопсихолошки  јесте здраво виђење, будући да оно подразумева степеник који се не може и не сме прескочити, као што у развојној психологији не могу да се прескоче развојни стадијуми. Јовановић говори о нацији као о етапи у приближавању светском братству.

Анти-империјалистичка схватања либерала Владимира Јовановића сложила би се сигурно са неким видовима данашњег антиглобализма

Међутим, време у коме је живео овај српски либерал, а касније и његов син, било је време у коме се политичким слободама будио патриотизам народа, уместо да се он гуши као што је то случај данас.

2) ДРАСТИЧНЕ ДРУШТВЕНЕ РАЗЛИКЕ ПОВЕЋАВАЈУ СТЕПЕН ДЕМОКРАТСКЕ ТИРАНИЈЕ, ОДНОСНО НЕСЛОБОДЕ

Што су имовинске или неке друге разлике у друштву веће, веће је и

супротстављање између иначе супротстављених делова друштва, те логички следи да је и владавина већине у том друштву, услед већих супротстављености између ње   и мањине, ближа тиранији већине, него што би то био случај у друштву са мањим супротностима између његових делова. Ова тврдња без икакве идеологије, на основу чисто логичког аргумента доводи у нужну везу степен остварене слободе у демократији и степен једнакости, односно социјалне правде у једном друштву. Из мање неједнакости супротстављених делова друштва, просто следи мања тиранија већине у демократском уређењу.

У овом погледу српски класични либерали, а пре свега Слободан Јовановић нису се у потпуности подударали са социјалистима и њиховим захтевима. Они су у овом слислу били следбеници класичног либерализма који је сматрао да су једнакост и слобода пред законом довољни, и да те правне слободе у неком смислу регулишу све друго у људском друштву, па и питања социјалне правде. То је, у основи, класична грешка свих нереформисаних либерала, али  не у логичком или теоријском смилсу, будући да је слобода у једнакости пред законом  заправо оно што данас зовемо « једнакост могућности », тј. суштина социјалне правде у друштву тржишне привреде које није потпуно интервенционистичко и егалитаристичко. Али, оно што класични  либерали не узимају у обзир јесте управо историјска разлика између природног и позитивног права о којој ће касније бити речи. Управо у традицији и линији Томаса Хобса која тврди да су позитивни закони увек и нужно праведни (односно да позивање на природно право није ни потребно), налази се замка за све класичне либерале који се на тај позитивизам права ослањају, а који веома лако прелази у своју супротност, односно у диктатуру јуридистичких правила без икакве везе са стварним животом и стварним осећајем за правду.  То је управо оно што је и задесило англосаксонско право израсло на овој традицији, које се потпуно утопило у формализму без икакве реалне гипкости и променљивости, тако нужне када су у питању закони. Локову изреку : « тамо где престаје закон, почиње тиранија », ја бих овде  преформулисла у: « тамо где престаје додир позитивних закона са природним правом, почиње тиранија ». Питање које се намеће сваком класичном либералу јесте: како узети у обзир неправедне законе, односно како их променити, како их у име , управо « једнакости могућности » прилагодити сваком човеку ?

Тамо где престаје додир позитивних закона са природним правом, почиње тиранија

Чини ми се да класични либерал остаје заробљеник слике света једног поретка (поретка западно-европског типа демократија које се доминантно развијају из протестантске слике света почевши од 16. века, базираног на индивидуализму, економизму и новцу као стожеру свих праведних одлука).  Он у себи нема елементе да постави питање праведности управо таквог рационално-финансијског и утилитарног света. Јер, ако је стицање материјалне имовине највише вреднована категорија у једном друштву, а неке професије се , самом концепцијом друштва у томе нађу привилеговане, онда је јасно да није могуће говорити о праведности услова за све чланове друштва. Рецимо, ако у једном капиталистичком друштву одређени закони фаворизују струке и профиле који се баве обртањем новца  (што де факто бива случај, а посебно у добу спекулативног капитализма 20. века, јер у таквим системима најбоље живе управо финансијски посредници и банкари ), онда је јасно да у оваквом друштву људи који нису у датим професијама или не потичу из таквих породица  не могу да поседују једнакост могућности (једнакост шанси) која се сматра условом друштвене праведности. Сам класични либерализам није имун на  проблем правде која трансцендира просту игру правила, и он у себи нема никакве механизме да се некој друштвеној неправди супротстави.

Идеја довољности слободе у једнакости пред законима може да функционише само унутар неког законског система, али не може да га трансцендира, да га превазиђе, или да га, ако је неправедан, исправи. Другим речима, либералистичка идеја овако схваћена има додир за законима и правом, али нема могућности додира са природним правом и правдом, а видели смо да разлика у овом смислу итекако постоји.  Она не може у потпуности да реши класични Кантовски проблем, односно захтев, « праведног права », не може у правом смилсу да сачува ни старогрчки појам општег Добра и опште Врлине, који се увек налазе изван индивидуалних слобода.

3. ГЕОПОЛИТИКА МОНОПОЛА КАО ТИРАНИЈА “PAR EXCELLЕNCE”

У доба славних имена српског либерализма, геополитика светског монопола се већ успостављала, али она није била оно што је данас, будући да је појам суверенитета националних држава тада још увек био на снази. Инспирисани демократијом (Миловом представничком владом и влашћу заснованој на општој народној вољи, ), на националном суверенитету, републици или уставној монархији, српски либерали нису ни сањали свет данашње самовоље и силе која је по свом карактеру сасвим над-националне природе.

Данашње глобалистичке монополистичке структуре моћи постале су потпуно окултне у политичком и економском одлучивању, те тако крше сопствени принцип који по свету, односно у провинцијама Царства прокламују

Свака врста монопола у друштву или на географској карти, а поготово монопол у привреди и финансијском животу, карактеристичан за доба комунистичке привреде, али једнако и данашње унилатералне, хегемонистичко-глобалистичке макро привреде, повећава степен тираније већине у демократији, односно смањује степен слободе и правде и води ка девијацији.

Данашње глобалистичке монополистичке структуре моћи постале су потпуно окултне у политичком и економском одлучивању, те тако крше сопствени принцип који по свету, односно у провинцијама Царства прокламују. Сједињене америчке државе, рецимо, свуда у свету прокламују отворено и слободно тржиште, забрањујући чак локалним државама да профитирају од сировина које се налазе на њиховим територијама (класичан је пример Јужне Америке), али зато на највишем нивоу наређују, када то њима одговара, искључиви монопол. Такав је био покушај да се кинеској текстилној роби одреди лимит, само зато што се Кина показала способнијом да својом јевтином робом преплави светско тржиште. Овде се Кина, у целовитој геополитичкој причи, показала много бољом у схватању тржишних слобода.

Готово све данашње финансијске глобалистичке организације и политичке структуре моћи, лице су управо реченог монопола и централизма, односно лицемерја слободе одлучивања или привидне слободе тржишта, која, углавном, богате чини још богатијима, а сиромашне још сиромашнијима.

4. ЕКОНОМИЗАМ КАО „WЕLTANSCHAUUNG”

Што је већи економизам на делу у који се утапа и у коме се губи политика (економизам карактеристичан и за марксиситичку и за неолибералну идеологију са ставом да су економски закони нужни и независни од друштвених одлука), то су мање, односно то су извитопереније слобода и демократија у једном друштву или заједници друштава.

5. НЕОЛИБЕРАЛИ ПРОТИВ КЛАСИЧНОГ ЛИБЕРАЛИЗМА : РЕДУКЦИЈА НА ФИНАНСИЈСКУ И НОВЧАНУ СЛИКУ СВЕТА

Јасно је да класици српске либералне мисли у  убиству правих политичких слобода које гледамо данас када је политика сведена само на трговину, нису учествовали.

Свођење свега на искључиво финансијско право које укида или умањује свако друго људско, грађанско и политичко право, као и толерисање корупције (како је то чинио Александер Хамилтон), смањује степен слободе и демократије у друштву, дезавуишући их.  Борећи се за то  да основна приватна својинска права претходе политичкој држави и да су морално ван власти и моћи народне већине, Медисон можда није ни сањао да ће ова основна мера заштите имовинског права појединца, прерасти глобално у своју супротност и да ће главни тиранин у таквом типу демократије постати систем заснован на неповредивости својине и на финансијском праву као врховном праву изнад свих других људских, грађанских и политичких права.

Александер Хамилтон, иако један од америчких уставописаца, прогледаће кроз прсте новчаној корупцији као “нужном феномену” нововековне америчке демократије, почеће потом ера финансијских и војно-индустријских ратова и отвориће се свет финансијске спекулације у коме демократија, некадашња “владавина народне већине”, више неће моћи да се посматра без игре уцене и великих сума новца међу интересним групама и олигарсима

Токвил је такође прецењивао  правни поредак у борби против тираније, док је он често остајао управо у власти светости приватне својине као неке врсте хипостазе. Александер Хамилтон, иако један од америчких уставописаца, прогледаће кроз прсте новчаној корупцији као “нужном феномену” нововековне америчке демократије, почеће потом ера финансијских и војно-индустријских ратова и отвориће се свет финансијске спекулације у коме демократија, некадашња “владавина народне већине”, више неће моћи да се посматра без игре уцене и великих сума новца међу интересним групама и олигарсима. Управо то ће бити почетак једне нове политичке ере.

У друштву насталом на овим основама, чланови који нису склони корупцији и крађи, нити професијама које се баве обртањем новца, маргинализовани су. Друштво или нема механизам да се са корупцијом избори, или је сматра потпуно нормалном појавом против које је немогуће борити се, јер се управо њоме све “демократски” решава. У Америци је, као што је већ речено, на тај начин више облика и типова корупције потпуно институционализовано  (клијентализам, непотизам, финансијски лобији: rent seeking behavior, pork barelling, give and take system …[1]).

Ово је сасвим поуздан знак да нешто са нашим вековним схватањем демократије није у реду. Морални и вредносни аспект ће у функционисању оваквих друштава бити готово избрисан (односно, остаће још само његов вербални аспект), јер ће лакше бити ономе ко је починио грех или злочин, а имућан је, док ће онај који је потпуно невин, али сиромашан, бити кажњен. Тако ће сам принцип слободе у име кога је људско друштво тежило да себе (без виших трансценденталних сила) уређује, сада, у новом облику тоталитаризма, бити укинут.

Мишел Фуко ће поставити тачну дијагнозу да се зрелост и хуманост једног друштва мере најпре његовим односом према смрти и лудилу, који у оваквим системима начелно такође представљају пуку робу подложну “новчаној регулацији”.

6. ЛИБЕРАЛИЗАМ БЕЗ СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ ЗА ОКУПИРАНЕ НАРОДЕ

Инсистирање класичних либерала само на појму слободе, а не и на социјалној

правди, или недовољно инсистирање на социјалним правима, а посебно данашње планско и смишљено сиромашење држава и нација, свакако је један од узрока који доводи до повећавања супротстављености делова једног друштва или земаља на географској мапи, а самим тим и до веће тираније владајуће већине. Веза коју је српски либерал Владимир Јовановић направио између либералне идеје и националног, у  свету данашњег либерализма више, у ствари, није могућа. Тзв. конзервативни либерали данашњице који се, углавном свесрдно укључују у светски глобалистички монопол  (привилегујући не интернационализам, већ хегемонију и монопол једне економске силе), а при томе покушавају да остану « национални », доводе сами себе у противречност пред сопственим народом. Отуд и неуспех  « народњака » у различитим земљама света који су национална добра свога народа продали мултинационалним , заправо монополистичким компанијама у пакету са « Болкенштајн директивом », сводећи своје политичко народњаштво на симболику капа, значки, застава или националне музике. Али, у овоме заправо, нема више ничег националног.

Веза коју је српски либерал Владимир Јовановић направио између либералне идеје и националног, у свету данашњег либерализма више, у ствари, није могућа

7. ПСИХОЛОГИЈА СЛОБОДЕ: ПОЈЕДИНАЦ У МАТИЧНОМ И ГЛОБАЛИСТИЧКОМ КОЛЕКТИВУ

Шта је, после свега,  уопште данас остало од класичне либералне идеје ?

Ако већина у једном друштву гази слободу појединца, то свакако смањује степен слободе и демократије и повећава тиранију или деспотију. Али, права слобода појединца није у атомизацији и у егзистенцији мимо сваког колектива него управо у заједници. Без заједнице, јединка и личност не постоје, постоји само атом, који нема ни критеријум да спозна и осети шта је слобода. Друштво које ствара раскорењене атомизоване јединке препуштене саме себи без колективне подлоге, ствара заправо неслободне људе. Право ропство јединке јесте управо у тој атомизованости из које се не може изаћи и не може укључити у друштвени избор. Зато право гажење појединачних слобода није стварање колективног живота, него управо супротно, његово онемогућавање и остављање појединца да живи у илузији слободе, у индивидуалистичком хаосу и дисперзији.

Иако су Русоа каснији класични либерали често критиковали због његовог “колективизма”, погрешно интерпретираног као тоталитаризам, због ‘moi commun’ о коме говори, због слободе појединца схваћене као утапање у целину, Русо је заправо одлично осетио праву дијалектику људске слободе, схвативши да ње управо у претераној индивидуалности и атомизацији нема и не може да буде

Ово је често случај са данашњим друштвима која се одричу сваке традиционалне подлоге и све поравњавају сводећи грађане искључиво на потрошаче, или сматрају да су прошлост етничких група и њихове традиције небитне  (чак и штетне).

У Друштвеном уговору Жан Жак Русо каже : “… Цело политичко тело ће принудити на послушност сваког оног који одбије да се повинује општој вољи, што не значи ништа друго до да ће га принудити да буде слободан. Иако ове Русоове речи могу да делују као укидање слободе појединца, оне имају управо супротно значење, наглашавајући баш то да слободе појединца без живота у колективу нема, и да је сваки други облик живота у ствари неслобода, а самим тим и изопачење демократије. Русо је говорио о природној, грађанској и моралној слободи појединца. Човек који се покорава законима које је сам донео (уз могућност да их  мења ако затреба) слободан је човек, а онај који не поштује живот у уређеном законитом колективу, улази у  фиктивну, лажну слободу, односно у неку врсту ропства.  Управо у том случају његова појединачна слобода може да буде погажена. Иако су Русоа каснији класични либерали често критиковали због његовог “колективизма”, погрешно интерпретираног као тоталитаризам, због ‘moi commun’ о коме говори, због слободе појединца схваћене као утапање у целину, Русо је заправо одлично осетио праву дијалектику људске слободе, схвативши да ње управо у претераној индивидуалности и атомизацији нема и не може да буде. Али, сукоб Русоове концепције и схватања његових критичара, у ствари је сукоб два схватања људске природе, једног произишлог из теорије Томаса Хобса и другог произишлог из саме Русоове слике човекове природе. Људска природа схваћена је или као индивидуалистичка и егоистичка (Томас Хобс), или као егоистичка са симпатијама према другом (Дејвид Хјум, Џон Лок, Адам Смит), или као утилитарно-егоистичка (Џереми Бентам), или као емпатијска и алтруистичка, која од Аристотела, преко светоотачке литературе Источне цркве и Светог Томе Аквинског, води правом линијом до Жан Жака Русоа, или, у једном другачијем контексту до руске религиозне антропологије.

Тако, рецимо, иако католици и протестанти сасвим извесно установљавају морал слободе и одговорности (и поред католичког ‘абсолво те’), протестанти, калвинисти и њима слична учења, задржали су схватање о предестинацији и божјој изабраности, овога пута и на земљи и на небу.  У том гледању на смисао људског живота, онај ко на овом земаљском свету успе, у успеху види знак своје изабраности, док онај који у животу и послу не успе, у свом поразу такође види неумитну божју вољу да не успе. Дакле, и поред тога што је био увод у модернизам и индивидуализам, протестантизам у људско схватање уноси и неку врсту инегалитаризма, односно предестиниране неједнакости људи, која ће, много касније, послужити да пасивистички оправда све неједнакости и неправде друштва неразвијеног и почетног капитализма, односно система неједнаких друштвених могућности. Ове концепције, без сумње, детерминишу и поимање основне људске индивидуалне слободе, као и слободе у демократији.

Српски класични либерали живели су, на срећу по њихову мисао, пре појаве глобалистичког политичког централизма и нису доживели злоупотребу слободе и демократије данашњег глобализма

8. СЛОБОДА У ПЛУРАЛИЗМУ НАСПРАМ ЦЕНТРАЛИЗМА = МУЛТИПОЛАРНОСТ НАСПРАМ ГЛОБАЛИЗМА БРИСЕЛА И ВАШИНГТОНА

Српски класични либерали живели су, на срећу по њихову мисао, пре појаве глобалистичког политичког централизма и  нису доживели злоупотребу слободе и демократије данашњег глобализма: тиранију светске плутократијско-олигархијске мањине лажно прерушене у већину. Парламентаризам за који се залагао Слободан Јовановић у равни и у границама једне државе, аналошки речено, нарушен је данас у равни читаве планете.

Демократија је утолико већа у једном друштву уколико је већи плурализам, тј. супарништво већег броја супротстављених група или партија. Али, истовремено, уколико је између њих разлика јако велика, степен демократије се смањује, јер ће већинска група вршити веће угњетавање мањинске групе. Међутим, број супротстављених  група доприноси степену демократије, уколико није у питању тзв. конформистичка демократија која уважава само “добру опозицију”, а не оно што је Херберт Маркузе звао “радикалном опозицијом”. У случају онемгућавања радикалне опозиције, демократије у ствари  нема и долазимо до још једног Маркузеовог појма “друштва без алтернативе”, система који сузбија алтернативе и гаји једнодимензионалну мисао.

Из оваквог система нема истинског изласка и он заправо ствара лажну или селекционисану опозицију, односно њен привид, не пропуштајући ниједну другу групацију у политичко одлучивање. Један вид ове селекционисане опозиције јесте свакако и партитократијски систем (као крајњи дегенеративни производ западноевропске концепције власти) који у политички живот не пропушта ништа што се није партијски сврстало, тако да друштвене групе које нису у партијама, у политичком животу могу да учествују веома тешко, углавном као декор. Док закон о финансирању политичких партија подразумева помоћ државе, дотле су ове невладине (уколико су праве) или непартијске групе у суровим финансијским условима препуштене саме себи. Дозвољавање њиховог постојања је само симболично. Тако је у привидним друштвима плурализма без праве алтернативе, акценат ипак стављен на “добру”, тзв. “корисну” опозицију која се уклапа у постојећи систем и у потпуности онемогућава његову промену, чак и у најситнијим детаљима. Та опозиција је, у ствари, врста корисног идиота.

У случају онемгућавања радикалне опозиције, демократије у ствари нема и долазимо до још једног Маркузеовог појма “друштва без алтернативе”, система који сузбија алтернативе и гаји једнодимензионалну мисао

На исти начин, у глобалистичком централизму дамашњег света укида се свака мултиполарност, или у привидном “плурализму” мултиетничности, тзв. лажна опозиција у ствари одржава скривени централизам и глобалистичку хегемонију једне групе (данас обично банкарске и супранационалне) над другима.

9. РАВНОТЕЖА У ЧОВЕКУ И РАВНОТЕЖА МОЋИ И ВЛАСТИ

Слободу и демократију, наравно, суштински угрожава све што спречава стару античку идеју и принцип поделе власти, односно равнотежу снага, концепцију која је почела поимањем људске природе, а завршила се поимањем политичке власти и њене равнотеже. О њој пише још Платон (Закони и Држава), размишљајући о мешовитој влади, односно о подели грађана на три класе. Ова идеја налазила се увелико примењена у уређењу Спарте, јер је Ликург (по трагу у казивању Плутарха) ограничавао моћ спартанских краљева увођењем Герусије од 28 чланова, а затим увођењем Ефора.

Аристотел се залагао за узајамно уравнотежавање различитих начела: слободе, имовине, способности. Подела о којој је још он говорио на: саветодавну, извршну власт и судство, претеча је данашње поделе на законодавну, извршну и судску власт.  О идеји мешовите владе и неке врсте “вета” размишљао је још Полибије, а много касније Хегел, Џон Стјуарт Мил, Емануел Кант ( брана против деспотизма и  одбрана слободе у демократији која рађа Републику), затим Џон Лок ( идеја ограничене власти), Спиноза (сила противтеже ограничава државни апсолутизам). О овоме говоре картезијанска начела, а Николо Макијавели  сећа се античке идеје мешовите владе,  економске и социјалне равнотеже , говорећи о борби плебса и Сената у старом Риму.  (Расправе о првих десет књига Тита Ливија).

Наравно, античку идеју поделе и равнотеже власти највише је прославио Шарл де Монтескије у Духу закона и разматрањима о разлозима величине Римљана и њихове пропасти. Као добар психолог, Монтескије је тврдио да сваки човек (данас можемо да кажемо: свака земља или свака сила) у својој власти иде дотле док не дође до тврдог зида, а да власт не може да буде обуздана народом, већ власт треба да обузда сама власт, што значи да она мора да се подели. Сви су се углавном слагали и око тога да је било најважније ограничити законодавну власт, будући да извршна власт од ње ионако увек зависи. Све ово наслеђе биће касније инспирација америчким уставотворцима, као и многим демократијама света.

Античку идеју поделе и равнотеже власти највише је прославио Шарл де Монтескије у Духу закона и разматрањима о разлозима величине Римљана и њихове пропасти

Али, све то, наравно, није могло да спречи поједине регресије, појединих друштава у одређеним политичким тенуцима њихове историје, нити да гарантује да је савременост у било чему супериорнија, умнија и искуснија од старих друштава, у жељи да овај принцип слободе и демократије примени.

10. УТИЛИТАРИСТИЧКИ МОРАЛ ПРОТИВ СЛОБОДЕ

Оно што бих (намерно говорим у првом лицу), скромно говорећи, у овој анализи себи дозволила као замерку класичној српској либералној мисли , то је, рекла, бих, општа некритичност спрам читаве традиције англосаксонске филозофије, примењене касније у политичкој пракси. Слободан Јовановић дивио се с правом енглеском парламентаризму, али изостаје његов критички осврт на бентамовски утилитаризам, идејни правац који ће се сам од себе касније схизофрено поделити на: теорију и праксу, односно на доброчинитеља унутар енглеског друштва и на злочинитеља  свуда изван граница англосаксонског Царства.

Англосаксонски утилитаризам Џереми Бентама, као моћна етичка теорија, у ствари је изданак слике света и доживљаја природе човека Томаса Хобса (насупрот другом великом Томасу Мору чије се утопистичке идеје никада нису развиле у његовој домовини). Али, треба бити искрен према Бентаму, па казати да је далеко пре њега још атински посланик Еуфем, по  сведочењу Тукидида покушао да придобије Камарињане за борбу против Сиракузе речима:   “…Човеку силнику или полису који има власт ништа није безумно што је корисно (подвукла М.А.Н.) и ништа пријатељско што није сигурно…”. Дакле, принцип корисног, посебно у политици, саветовао је већ он.

Утилитаризам ће у основи остати допадљива, али самопобијајућа етичка доктрина, односно теорија, која у крајњој консеквенци противречи самој себи. Она ништа суштински неће допринети схватању слободе и демократије као апроксимације ка праведном избору, јер се ова апроксимација постиже смањивањем разлике између праведног ума и сагласности већине, а праведни ум никада не можемо да интерпретирамо у светлу оправдавања неког средства неким циљем.

Нововековна утилитаристичка теорија етичког делања свакако је на супротној страни од Кантовске (и Русоовске) слике света, од симпатија или алтруизма према другом човеку, од става реципрочног поштовања, од хришћанског принципа невиности и жртве појединца, те од зла као категорије која не зависи од броја мртвих већ од намере да се зло чини, или од вере у правду. Утилитаризам ће све ове исконске вредности вешто преформулисати да би пронашао кохеренцију у самом људском  недоследном емпиријском понашању, увешће у расуђивање принцип великог броја као део демократске логике, устоличиће морал последица,  наместо морала намере без ослањања на правду у правом смислу речи, односно принцип користи и корисности. Сам принцип корисног свакако је могуће интерпретирати етички као избор мањег наспрам већег зла, при чему се претпоставља да је учешће највећег броја људи у политици, макар и необразованих, мање зло од потпуне деспотије. Али, као што је то већ речено, принцип корисног може бити интерпретиран и као оправдавање средства циљем, што добија једну сасвим другу димензију. Упркос свему, утилитаризам ће у основи остати допадљива, али самопобијајућа етичка доктрина, односно теорија, која у крајњој консеквенци противречи самој себи. Она ништа суштински неће допринети схватању слободе и демократије као апроксимације ка праведном избору, јер се ова апроксимација постиже смањивањем разлике између праведног ума и сагласности већине, а праведни ум никада не можемо да интерпретирамо у светлу оправдавања неког средства неким циљем.

За разлику од теорије где је оставио мање зла, у политичкој пракси, утилитаризам ће донети ратове и несреће многим народима. Он ће ићи тако далеко да роди чак и становиште « малтузијанизма ».

Можда је најјаснија слика примењеног нововековног политичког утилитаризма, била управо политика Енглеске у време краљице Викторије и њеног ратног саветника Дизраелија.

11. ЛИБЕРАЛИЗАМ ,  ПРАВО  И  ПРАВДА

Закони су од почетка схваћени као посредник између људског ума и практичног чина, односно између логоса и праксиса

Јасно је да између демократије и владавине права постоји однос нужне узајамности. Демократска слобода је у законској слободи, у подвргавању човека законима које је сам донео (али и у њиховом мењању уколико су неправедни). Овде се подразумева законска слобода у Кантовском смислу речи, слобода у слободним законима, који чувају оно што је људско, односно праведно. То је била античка идеја владавине права и правде, (праведног права), као што је код Римљана била на снази стопљеност ius и iustum. Прва тема у овом контексту је свакако владавина закона као таквих (rule of law), а друга владавина праведних закона. Наравно, да све што ремети владавину закона, ремети и саму слободу и демократију. О владавини закона говорио је Тит Ливије, Аристотел (који је  закон одредио као  правило без страсти, за разлику од људске душе), затим Платон у Законима, који је и поред своје вере у умност најбољих филозофа, ипак знао да је немогуће наћи људе  у свему умне и праведне.

Закони су од почетка схваћени као посредник између људског ума и практичног чина, односно између логоса и праксиса. Платон тврди да се под закон морају ставити и државни управљачи и тако отвара саму идеју владавине права. Али, посебно је у свему важно да то буде владавина праведног права, осим тога што треба да важи за све једнако, да право буде и скројено по основним моралним законима и хуманом схватању људске природе, односно да потпуно не искључи и природно право (lex naturalis). Касније (нарочито англосаксонско, а данас из те традиције произишло америчко) потпуно раздвајање позитивног, важећег од природног, рационалног права, спречиће нас у ствари да разлучимо оно што је праведно од неправедног, тј. спречиће нас да говоримо о основним људским вредностима. Као што је напред речено, Томас Хобс одваја дефинитивно ове две идеје права тврдећи да ниједан позитивни закон не може да буде неправедан, а ово ће уцртати пут позитивистичкој теорији права и бављењу искључиво нормативно-техничком страном проблема, без повременог нужног враћања на суштину.

Потпуно раздвајање позитивног, важећег од природног, рационалног права, спречиће нас у ствари да разлучимо оно што је праведно од неправедног

Није зато случајно што су , много касније, ретки амерички опозиционари, као Волт Витмен, Марк Твен, Селинџер, а потом Грасе и други, на време, за савремену Америку (као продужетак ове англосаксонске традиције), изрекли следеће речи:  “Типична земља права, али без правде”.

Није случајно ни то што су сви велики умови схватали да је нека врста рехабилитације природног права нужна. Код Светог Томе Аквинског voluntas и ratio су две стране исте појаве. Позитивни закон  треба да буде у складу са природним правом. Из овога следи дужност да се одбије послушност свим наредбама владара и моћи које се противе начелима природног права, односно свим наредбама које су суштински неправедне. Или како би данас рекли психолози морала, такође јаки заступници повратка теорије природног права у људску праксу, односно његовог узимања у обзир, када се супротставе две морално различите равни одлуке, уско професионална и опште људска, морална и интегрисана личност напушта прву раван и бира другу . Тако, рецимо, војник који је сукобљен између наредбе да слуша војничку дужност, уколико се ова супротстави основном моралном осећању (наредба да се бомбардују цивили), ако је морално интегрисана личност, одбија да послуша наредбу и сврстава се у раван високо моралних одлука, иако у том тренутку греши према својој струци. Хуманисти су у принципу (Ернст Блох и многи други) такође тражили рехабилитацију неке врсте природног права, односно његов уплив у свет права, ако не рехабилитацију обичајног права, а оно барем оних правила које је првобитно сам човек, да би се заштитио од елементарне неправде, измислио. У Русоистичкој вери о појединцу и колективу већ су спојени правни и социјални елементи.

Међутим, и дан данас су злоупотребе позитивног права огромне и то је један од

најтежих удараца за сваки вид слободе и демократије. У англосаксонској традицији постављеној као узор читавом свету (коју наши либерали, на жалост,  са тог аспекта нису анализирали) ово се дешава готово по аутоматизму, услед ретке промишљености основне суштине на којој почива правно друштво. Међутим,  злоупотребе по свему судећи, постоје свуда.

12. КЛАСИЧНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ КАО ФИЛОЗОФИЈА СЛОБОДЕ, А ЕКОНОМСКИ  НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ  КАО  КВАЗИ-НАУКА

Људска потреба за свођењем и упрошћавањем које само наизглед олакшава расуђивање, односно потреба за редукционизмом , једна је од највећих формалних и садржајних грешака када се анализирају појаве у науци уопште, а посебно у људском друштву. Свет, како егзактне науке, тако и духовне науке, свет хипотеза и претпоставки, свет филозофије, религије и уопште идеја, исувише је комплексан да би га жеља за неким једнообразним свођењем и упрошћавањем изменила. У основи је погрешна идеја да ћемо упрошћавањем доћи до неког бољег разумевања појава, а поготово појава у друштву, да ћемо применом механичке слике света нешто дубље упознати стварност. Свођење свега на само један узрок, на само један разлог, на само једно објашњење, суштина је сваког редукционизма, који с једне стране представља логичку грешку, а с друге, примењен на објашњење одређене науке, чини и материјалне фактичке грешке. Редукционизам у виду неког изма може да нам послужи да боље упознамо одређену дисциплину унутар ње саме, али не може никако да послужи да се боље разуме дата појава. Редукционизам (социологизам, економизам, психологизам итд…) користан је само утолико уколико касније послужи за склапање нужне епистемолошке синтезе која исти феномен расветљава на различите начине, из различитих углова, и тако помаже да се на крају сви ови углови склопе у једну јединствену слику.

Свакако да је један од најштетнијих облика редукционизма у објашњавању функционисања људског друштва, економизам

Свака друштвена појава зато у свом објашњењу треба да садржи разне редукционизме, који су сами себе превазишли, односно који су се утопили у јединствено објашњење сложене појаве, и то сваки из свог драгоценог угла. На исти начин, када објашњавамо човека као биће, ми  не можемо да се лишимо ни једног од редукционистичких нивоа његове природе (биохемијског, физичког, биолошког, социолошког, психолошког, филозофског, религиозног, односно, трансценденталног), јер сви ови нивои савршено објашњавају по неки сегмент човекове вишедимензионалне природе. Али грешка настаје онога тренутка, када кроз један од тих погледа покушамо да објаснимо све друго, односно када све пожелимо да сведемо на објашњење само у једној равни. У том случају ми чинимо и логичку и материјалну грешку. У крајњој инстанци, у идеолошком смислу, ова злоупотреба води нас у идеолошко сагрешење, а ово , још даље, одводи нас у неку врсту идејног тоталитаризма.

Свакако да је један од најштетнијих облика редукционизма у објашњавању функционисања људског друштва, економизам. Нејасно је у којој су тачно мери српски класицни либерали били задојени овом идејом. Овај вид редукционизма више пута у људској историји оправдавао је различите политичке системе и режиме који су имали често трагичне последице по развој друштва. Карактеристичан за тако различите идеологије као што су марксизам с једне стране и економски неолиберализам с друге, економизам, типичан за обе ове идеологије, пронашао је скривену нит сличности у наизглед различитим схватањима друштва. И за марксизам и за економски либерализам (а касније неолиберализам), економија (и, наравно, путеви новца, као њен саставни део), представљала је хипостазу и врховни регулаторни механизам, који је покушавао да узроцно објасни све друго у људском друштву, уместо да он сам буде објашњен сложеним друштвеним појавама. Економске законитости и првобитни марксисти, као и неолиберали проглашавају за врховне, универзалне и непроменљиве, за законе од којих све друго зависи, а који су независни од друштвених одлука. Ова тврдња чини суштину квази научности концепције економизма, који се под покрићем науке намеће као веома тврда идеологија, а можда чак и као комплетна наука о људском друштву. Али, пођимо редом.

Наслеђе квази-научног економизма

Већ песимистичко виђење човека и његове борбе са другим људским бићем, суровог елиминисања и људске заједнице која се заснива на страху од другог и на пуком интересу, отворило је пут овој слици света , која ће са даљим развојем науке свој костур попуњавати «објективним», прво физичким, па онда економским законитостима. Томас Хобс је човека видео као усамљено и уплашено, компетитивно и у најбољем случају рационално-утилитарно биће које се удружује да би преживело, али које наставља борбу против других људи, јер су они увек сметња његовој реализацији. Било да је виђен као вук сваком другом човеку (Хобс), или са мало више смисла за интерес и рационално (Џон Лок, Адам Смит), или као искључиво утилитарни егоиста (Џереми Бентам), човек је у свим овим визијама усамљен, уплашен и окренут искључиво материјалној визији света јер му она помаже да друго биће , као опасност, уклони са свог пута.

Такав човек удружује се само да би опстао, јер је он свестан да најбоље од насртаја других људи на њега и његову имовину може да га заштити нека трећа објективна и јака сила, а то  може да буде само држава. Тако се из ове доста суморне слике о људском бићу развија концепција минималне државе (она се најбоље опредмећује у 19. веку), односно државе као искључиво ноћног чувара сефа и полиције која се бави више сама собом, него сопственим грађанима.

Овде  значајан идејни чинилац представља и калвинистичка слика света високо вреднованог и нужног материјалног богаћења (пре Макса Вебера изванредно је уочава и описује отац Сергеј Булгаков), као и општа идеја западних Хришћана о предестинираној неједнакости људи и на земљи и на небу (посебно код протестаната), о којој је већ било речи. Нестанак светог и трансценденталног старог доба и дух индивидуализма и протестантског калвинизма су, на неки начин, зачеци психологије капиталистичког либерализма (економског либерализма). На тим ће основама почети да се развија психологија инегалитаризма, хедонизма и материјализма.

Наслеђе еконимизма чини, дакле, најпре песимистичка слика човека, затим вера у његову калкулаторску рационалност (која се управо због људског опстанка развила), концепција минималне државе, потом идеја о линеарном, фаталном, односно нужном, неизбежном и кумулативном развоју знања, тј. науке, мит о сцијентизму, и најзад, мит о нужном и довољном расту производње за развој једног друштва, у коме је важно увећавање друштвеног колача, али је небитно да ли ће се пропорција његових делова мењати и праведно расподељивати (отуд се и данас од економских неолиберала често може чути да је важан раст животног стандарда , али веома ретко да је важна праведна расподела друштвеног колача) . Сви ови ставови стичу се у исту идеју економизма која ће се највише ослонити на веру у неизбежан и линеаран друштвени и научни прогрес, те ће и сама желети да представља једину друштвену науку, која ће истовремено представљати и науку и идеологију. Иако је вера српских класичних либерала у науку била велика (посебно Владимира Јовановића), нема потврде да су они били задојени идеологијом редукционистицког економизма као таквог.

Било да је виђен као вук сваком другом човеку (Хобс), или са мало више смисла за интерес и рационално (Џон Лок, Адам Смит), или као искључиво утилитарни егоиста (Џереми Бентам), човек је у свим овим визијама усамљен, уплашен и окренут искључиво материјалној визији света

Економизам са својим вечним, непроменљивим, универзалним, од друштвених одлука, култура и социјалних услова независних закона, развиће се, у ствари, у неку врсту научног вулгатума, а овај ће постати управо најдубља идеологија, или чак политичка стратегија. Међутим већ саме филозофске и научне поставке на које се економизам ослањао биле су погрешне. Расправе о томе да ли је наука континуиран, цикличан или дисконтинуиран процес, водиле су се међу филозофима науке веома оштро, а слика о линеарном , кумулативном научном знању , које иде ка све већем и већем прогресу, већ је била пољуљана. Мит о таквој врсти сцијентизма показао се као погрешан, чиме је економизам де фацто, представљао грешку и као «наука», и као «идеологија».

Томас Кун пробија се са хипотезом да наука напредује кроз смену доминантних «парадигми», а да велика открића руше неку владајућу парадигму, и установљавају нову, под чијим се окриљем одвија даљи развој науке у неком следећем периоду, који ће можда и сам бити промењен. Ово не значи да се руше и сви закони који су откривени у претходним парадигмама, али они се у настанку нове научне парадигме другачије сагледавају, разумевају и тумаче. Један закон, тврдио је касније Карл Попер, није у природној науци закон зато јер га хиљаде случајева поткрепљује, већ је он закон због тога што нема ниједног случаја који га обара. Научно емпиријско обарање, или «фалсификација», суштински је догађај за кретање и развој науке. У веома оригиналној концепцији филозофије науке, утврдили су то и Карл Попер, и Томас Кун, и Имре Лакатош и они ће сви дати свој велики допринос новом схватању науке. Стари мит о нужном , линеарном, растућем и сабирајућем научном знању биће заувек оборен, иако нико неће спорити да линераност у неким сегментима научног процеса постоји, као ни то да научна индукција која из много случајева «скаче » у веће знање, нема свој научни смисао. Међутим, слика линеарне извесности, и уопште извесности нашег знања, биће битно промењена.

Ударац квази-научном економизму: механичка каузалност сукобљава се са релативитетом

Друго велико идејно наслеђе економизма, логички, наравно, везано за претходно, јесте била тадашња научна доминирајућа слика механичке каузалности и бинарне логике, односно тадашња научна парадигма схватања времена, која се природно уочава код Исака Њутна, али још увек и код Карл Маркса. Са рушењем ове слике времена и са отварањем парадигме релативитета, доћи ће до битних померања и у овом веровању на коме се, између осталог, заснива економизам. Ново схватање релативитета битно ће пољуљати сва друга схватања. Наука је после Њутна даље напредовала. Хајзенберг показује да је већ одређивање природе атома (таласна , или телесна честица), велики проблем. Сазнаје се, такође, да је немогуће симултано рачунати позицију и брзину електрона. Појаве и догађаји постају, не само релативни, већ и недетерминисани или неизвесни. Гедел својом теоремом доказује да основне аксиоме увек мора да докаже неки виши ниво, односно, да је доказ увек негде другде. Келсен установљава да позитивно право почива на нормама вишег реда, који је сам , изван ових норми. То је управо оно о цему је било реци у односу позитивног и природног права. Француски математичар Рене Том, у својој «теорији катастрофа» показује да један случајан догађај «овде» може да произведе катастрофу негде другде и да је генерализује. Већ је речено да Томас Кун својом теоријом о научним парадигмама ствара неку врсту мале епистемолошке револуције, можда баш друге, односно нове парадигме у филозофији науке. У сваком случају, постаје јасно да наука није нужна акумулација и сабирање знања које води оптимистичком и увек срећном прогресу.

Иако су о појму ‘несвесног’ писали, свако на свој начин, још Декарт, Паскал , Монтењ, Спиноза, Лајбниц, Малбранш, Кондијак, Русо, Кант, Хјум, Фихте, Гете,Хегел, Шелинг, Мен де Биран, Шопенхауер, Маркс, Достојевски, Амиел, Шарко,Бернхајм, Жане, Бројер, Хартман, Ниче, Фројд, Бергсон и Јунг, Сигмунд Фројд рехабилитује овај стари појам, односно уграђује га у нову клиничку теорију, као и појам неконтролисаног, афективног и ирационалног момента у људском понашљњу (о коме су говорили још антички Грци).

Детерминизам уступа место појму неизвесности. Ред у природи више се не доживљава као стање, већ пре као хаотична, неизвесна еволуција

Потом теорија информатике и вештачке интелигенције која је покушала да све у људском понашању преведе на алгоритме рачунара и да тако добије непогрешиви механички след решавања когнитивних проблема и рада људског мозга, наилази на брану коју јој открива сама семантика: смисао је увек многозначан и непреводив на чист, једном за свагда дефинисан облик. У игри преноса смисла увек се налазе и намере људског бића, као и услови под којима се порука одашиља … У наставку ових оповргавања старе механичке каузалне, непроменљиве и егоцентричне слике света, антропологија се сукобљава са једним бројем «универзалних закона» теорије психолошког развоја Жана Пијажеа .  Ова теорија , иако моћна и углавном, мање или више важећа за нашу европску културу, ипак је одражавала неку врсту цивилизацијског западног егоцентризма, те није издржала судар са удаљеним антрополошким чињеницама.

Такође, филозофија се даље креће у правцу развоја феноменологије и егзистенцијализма. У општој новонасталој слици света , детерминизам уступа место појму неизвесности. Ред у природи више се не доживљава као стање, већ пре као хаотична, неизвесна еволуција.

Прогрес (знања, науке, друштва) више није неминован, него само вероватан.

Мит модерног квази-научног економизма

Може се закључити да је овде реч о класичном бркању физичког и друштвеног, као и о редукционистичком наметању физичких наука друштвеним наукама

И поред најумнијих научних доказа да ни сцијентизам, нити било који вид редукционизма, па ни економизам, не могу да се одрже на путу ка истини, многи аутори су још увек остали под утицајем ове механичке слике света која се сада претвара у идеологију. Карл Маркс на неки начин, остаје њен заробљеник. Постулирање економских законитости као универзалних, нужних, неизбежних и независних од друштвених одлука, обележило је, рекли смо његову теорију, у једнакој мери као и теорије либералног капитализма, или либералног економизма, односно данашњих економских неолиберала, од Адама Смита (18. век), све до Фридриха фон Хајека. Хобсов усамљени, уплашени и себични човек, калвинистичка морална норма материјалног богаћења, као и идеја о предестинираној неједнакости људи, ново прецењивање рада (које је било природна реакција на некадашње подцењивање рада) , екстремни индивидуализам, теорија великог броја, сцијентизам, егзалтација позитивног права (које је већ Томас Хобс потпуно одвојио од «природног права» ), хипостаза индивидуалног и приватног, све се то стапа у слику нововековног економског либерализма, чији је модерни отац Фридрих Хајек. Бројни политички теоретичари и практичари економског либерализма, либералног капитализма, конзервативизма, нео-конзервативизма… све до данашњег економског глобализма, наслониће се идејно на ову филозофију и праксу, чак и не познајући њено право порекло и корен. Теоретичар Хајек гаји бескрајну веру у «спонтани рад тржишта», сматрајући да је ова законитост у начелу и апсолутно увек много већа и јача од пројектоване и контролисане економије, од нечега што је конструисано и планирано. Отуд догматска тврдња да држава не треба да се меша у привреду ( по моделу минималне државе 19. века), тврдња која се , у ствари, може сматрати појмовном збрком. Наиме, држава се , ионако, увек, на неки од начина, меша у тржиште, али све зависи од тога како ову интервенцију интерпретирамо и где је смештамо. Може се рећи, на пример, да се држава неће мешати у привреду, али да то уопште не значи да иста та држава не треба да буде социјална држава, са високим степеном социјалне заштите за своје грађане.

Услови рада тржишта, финансијски закони, као и порески фискални закони јесу, пре свега, политичке процене и одлуке, и наивно је веровати да њих неко слободно, емпиријски, хоризонтално тржиште може само по себи да регулише. У данасњој кризи видимо да то трзисте не мозе д а смири ни сопствене дерегулације, сто је теорија ‘невидљиве руке’ (Смит, Рикардо) некада претпостављала, као и да  поборници голог трзиста данас цак тразе дрзавни капитализам . Такође, хипостаза «приватног власништва» предимензионирана је у концепцији економског неолиберализма, будући да светска искуства управо показују да је у најразвијенијим земљама, најуспелији облик власништва – тип мешаног власништва. Производња се уздиже до небеса као да друштво само на њој почива и као да се све може бацити на тржиште, док се о равнотежи, расподели и хармонизацији живота у једном људском колективу, о чему је класична либерална идеја ипак водила рачуна, уопште не расправља, него се то некако препушта стихији.

У ствари, може се закључити да је овде реч о класичном бркању физичког и друштвеног, као и о редукционистичком наметању физичких наука друштвеним наукама. Овај редукционизам у датом случају улази у економско-политичку сферу и постаје облик идеолошког тоталитаризма. Види се само једно једино решење за друштвена и социјална питања , у складу са логиком редукционизма (само један узрок, само један разлог, само једно објашњење и само једно решење). Све то сачињава једнодимензионалност мишљења и живота, монопол истине, конформизам и спречавање било какве друштвене побуне. Овакво схватање заправо : 1.брка мртву материју и живот,  2. брка елемент и систем, односно различите нивое неке друштвене организације, 3. брка природу и културу, и , најзад, 4. не разликује психобиолоске појмове урођеног и стеченог (углавном све сводећи на урођено, чију логику у ствари не разуме).

Концепција економије коју предлаже Фридрих Хајек, као врховне науке која на неки начи треба сама да регулише друштво, у ствари је концепција политике, идеологије, и неке врсте новог тоталитаризма

У погресној визији економизма , такође је на делу реминисценција старе идеје неумитног прогреса, који је увек све већи и већи. У тој концепцији света постоји само емпирија и садашњост (али не логички, него морално), а будућност је одложена, сине дие . Према овом схватању, у животу и организацији друштва не треба ништа пројектовати , нити осмишљавати, јер наука и техника довољно саме раде за нас. Човек као да ту више није ни потребан, политика (која је у класицном либерализму јос увек имала своје место ! ) је као дисциплина људског освајања слободе одавно изгнана и претворена у чисту економију и финансије, прецизније у трговину, тако да је свака људска жеља за политичком пројекцијом онемогућена и исмејана. Као што је већ напред речено, на све начине се онемогућава појављивање радикалне политичке опозиције, корупцијом се одржава стање ствари, а «изабраном опозицијом» која представља «корисног идиота» спречава се сваки покушај системске промене друштва. Концепција економије коју предлаже Фридрих Хајек, као врховне науке која на неки начи треба сама да регулише друштво, у ствари је концепција политике, идеологије, и неке врсте новог тоталитаризма. Без обзира на Хајеково веома вешто образлагање ове доктрине, она пати од елементарних противречности и саму себе, на крају, побија.

Нема техничког прогреса који сам по себи линеарно унапређује људско друштво

Најпре , у вредностима које пропагира овакав тип неолибералног капитализма, духовно веома различит од основних идеја класичног либерализма, наилазимо на основну противречност између вредности које су људима у друству саветоване : креативност, одговорност, аутономија, иницијатива, партиципација, кооперација итд… и оних вредности које   кроје и дефинишу неолиберализам , а које су предходнима сасвим супротне: компетиција, индивидуализам, послушност, конформизам, корисност, аморалност, лојалност… Просто, може се рећи да се вредности које дефинишу економску неолибералну доктрину и оне које та доктрина пропагира и препоручује, налазе међу собом у контрадикторном односу.

Затим, из чињенице да ова идеологија (Ф. Хајек )заправо предимензионира физичке законитости тржишта и намеће их људском друштву као друштвене законе, следи схватање да је услед физичких законитости (у овом случају тржишта) немогуће поштовати било какве друштвене законе , или људске политичке одлуке. Ово је, наравно, потпуно бесмислено, јер, како каже Жак Ланглоа у својој изванредној студији «Тоталитарни либерализам», то би значило да из чињенице да постоје физички закони земљине гравитације, следи да нас то спречава у насој одлуци да путујемо у космос. Међутим, ми упркос свим физичким законима, било тржишта, било неког другог домена, итекако задржавамо све своје људске одлуке, пројекте и циљеве. Ми смо увек у стању да у људском смислу доносимо такве одлуке, будући да је ово суштина појма слободе, односно изворног схватања политике. Тачно је то да ми физичке законе гравитације, па ни физичке законе тржишта не можемо да мењамо, не можемо да их реметимо, или да утичемо на њих, али ми као људи (или људско друштво), увек можемо да их употребимо онако како то нама, у нашој одлуци одговара. У томе и јесте схватање домена људске слободе присутне и владајуће изнад свих физичких законитости које око нас постоје. Ако слобода (па и политичка слобода) јесте спознавање нужности, онда је слобода свакако у разумевању физичких , неумитних закона око нас и у њиховој употреби на страни људског бића, на страни човека. Ово сазнање омогућава нам да летимо у космос противно закону гтравитације, односно у складу са њим, али и да пројектујемо који тип тржишта у једном људском друштву желимо, како желимо да уредимо то тржиште, која правила и које принципе у њега желимо да уградимо, како желимо да га интерпретирамо, и како зелимо да поделимо оно што смо њиме стекли. Пред нама се налази огромно поље искљичиво за политичке одлуке које се базирају на познавању људске историје, социологије, психологије, биологије, етике, религије итд…, а не само закона еконимије или финансија.

Треба рећи да нема техничког прогреса који сам по себи линеарно унапређује људско друштво. Управо да бисмо спречили деструктивну моћ наших техничких открића (или, у овом случају, економских законитости), ми доносимо људске, политичке одлуке које наша открића могу да коригују или преусмере, или, просто, да их другачије употребе .

Може се рећи да у светлу оваквог јаког аргументованог објашњења, аргумент Фридриха Хајека делује готово смешно. Он је , у ствари, промашио садржај на који би реално могао да се примени.

Грешка није у жељи да се економија развије, него је грешка у несхватању чињенице да економија нема ‘своје универзалне’ и вечне законе независне од људских етичких, политичких и психолошких одлука

Али, оно што је најважније и што треба да се каже јесте следеће: није »економизам» погрешна, редукционистичка и идеолошка , лажна слика света због тога што говори да је решавање економских проблема у једном друштву веома важно. Ову последњу тврдњу нико у начелу не спори. Решавање економских проблема у неком друштву (а посебно у сиромашном друштву какво је , рецимо, српско) итекако је важно. Допустимо чак и то да оно у једном тренутку историје некога друштва може чак бити сматрано и најважнијим. Грешка није у таквој тврдњи. Грешка се крије у тврдњи да се кроз аксиологију економских вредности (увећање богатства, материјализам и хедонизам) процењује и нормира све друго у једном друштву. Грешка , и логичка и морална грешка , налазе се у овој послењој тврдњи, јер управо да би се развијала економија по мери и потреби Човека (а не животиње или аутомата), нужно је да високо моралне , етичке вредности ступе на снагу и да одлуче који тип друштва желимо и који тип друштва као најразвијенија жива раса на земљи треба д а желимо. Можда ће економија (ако је она проблем ) баш тада почети да се развија, а не да стагнира. Грешка није у жељи да се економија развије, него је грешка у несхватању чињенице да економија нема ‘своје  универзалне’ и вечне законе независне од људских етичких, политичких и психолошких одлука. То је оно што би сваки данасњи економски неолиберал, уколико жели да стекне општу културу, морао да научи, а сто су српски класицни либерали свакако знали .  Знање је већ неколико хиљада година мајка свега постојећег , и богатства и среће, а пре свега услова да се ово богатство и срећа уопште доживе и увиде.

У основи квази-научног економизма налази се погрешна психолошка слика о човеку

Слика човека која је иманентна неолибералној концепцији људског друштва, у ствари је једнострана и у тој једностраности, по дефиницији, нетачна. Извесно је да класична српска либерална мисао није делила овакву слику о цовековој палој природи.

Нико данас више не пита да ли је човек добар или зао по својој природи, да ли је све наследио или је све научио. Једино питање које се данас научно поставља јесте: када, у којим условима је човек зао, а када из њега избија природна доброта?

Најпре, људско биће није ни Хобсов вук другом људском бићу, нити је само реционални егоиста (Лок), нити је само утилитарно мотивисани створ (Бентам), већ је човек делом и алтруистичко биће које поштује друго биће (Аристотел, Свети Тома Аквински, Жан Жак Русо, Емануел Кант, …  све до мисаоне традиције духовног Николаја Берђајева или до лево оријентисаног Херберта Маркузеа ). Слика човека као алтруисте и делом солидарног бића , које рационално (Кант) или мање рационално (Русо) поштује друго биће, у људској историји веома је дуга и јака. Као што после старих Грка , психоаналитичари симболично говоре о два основна људска нагона, нагону живота и нагону смрти, о Еросу и Танатосу, тако исто не можемо да закључимо да је човек искључиво под дејством нагона смрти (борба , страх, освета, завист према другоме), а да у њему не делују и позитивне психобиолошке силе. Или, како бисмо другим рецником рекли, човек није само старозаветно биће (страх и осветољубивост), већ је он и новозаветно биће (милосрђе и праштање). Међутим, како год да данас гледамо на људску природу, ми можемо да се споримо само око нијанси, а никако око принципа «све или ништа», па тако морамо да признамо и добру и злу страну људског бића. Важно је само чему дајемо снагу и на ста стављамо акценат, као и шта желимо да претегне у нашој теорији . На исти начин, вечне научне расправе да ли је јаче оно што је урођено у људској природи и што се преноси генима, или је јаче оно што се преноси традицијом, културом и учењем, односно условима живота, данас се више не воде као некада. Већ чувена историјска научна расправа између Ноама Чомског и Жана Пијажеа о урођеном наспрам стеченог у људској природи, показала је просто да се питање више не поставља на исти начин. Нико данас више не пита да ли је човек добар или зао по својој природи, да ли је све наследио или је све научио. Једино питање које се данас научно поставља јесте: када, у којим условима је човек зао, а када из њега избија природна доброта? Односно, када, у којим условима, до изражаја у људском животу долази оно што је сасвим извесно пренето генима, а када долази до изражаја оно што је сасвим извесно научено или пренето традицијом?

Исто тако , нико не пита да ли је човек усамљено биће или је биће колектива и заједнице, већ се питамо само када је човек у нужди и потреби да буде сам, а када је за њега суштински значајно да буде човек заједнице и да се удружује.

Јасно је да неолиберализам , управо насупрот класичном либерализму (иако то покушава да сублимира у теорији вечне дарвинистичке борбе и елиминације) има у основи једно прилично песимистичко виђење човека, наслеђено из традиције која чини општу филозофску залеђину оваквих ставова. Саме унутрашње противречности економске неолибералне филозофије сведоче о томе да нешто у тој слици о човеку није сасвим добро схваћено. Тако, рецимо, немогуће је бодрити и пропагирати необуздану индивидуалну потрошњу, нужне разлике међу људима, љубомору, завист, компетицију, такмичење, дарвинистичку борбу, међусобну елиминацију, а касније жалити што су се у таквом друштву стекли услови за појаву деликвентног понашања или понашања које имају криминалци, лопови и нападачи на туђу имовину. Унутрашња противречност се налази и у неолибераном постулату д а су само у таквом типу друштва потрошачи и конзументи искрено мотивисани, слободни и срећни да се укључе у потрошачки живот, уз истовремено увиђање да се овакав систем заправо заснива на страху људи од губитка посла и губитка прихода. Такође, унутрашњу противречност чини и неолиберална прокламација неограничених индивидуалних слобода на којима овакво друштво почива, наспрам немогућности било какве индивидуалне пројекције у колективу у коме фаталност и детерминизам физичких и економских закона одлучује о свему и онемогућава било каквво људско или друштвено уплитање !  Ако на економске законе заиста не можемо да утичемо, јер су они универзални, општи, научни, ванвременски и независни од људских одлука, како учи економски неолиберализам, где су онда те прокламоване и егзалтиране индивидуалне слободе на којима фиктивно почива филозофија неолиберализма, а на којима је стварно почивала философија класицног либерализма ?

филозофија која позива на помиреност са неједнакошћу и на конформизам, потпуно је неспојива са захтевом да се буде слободан и да се поседује иницијатива

А ако је протестантска стара идеја неке врсте предестинираног инегалитаризма (и на земљи и на небу) жива у свести људи, како је онда од чланова таквог друштва могуће захтевати да се боре и да имају иницијативу? Та неумитност људске неједнакости којом се заправо објашњава читава филозофија неједнакости коју неолиберализам производи , сматра људе одговорним за њихову «неспособност» такмичења у дарвинистичкој борби и, уколико су из те борбе испали, она им у ствари поручује: «ви сте криви што нисте имали довољно снаге за борбу», или «ви сте сами криви што за то немате талента, не можете очекивати да вам друштво помогне», или «не можемо вам помоћи , људи су неједнаки, а ви просто борбу нисте издражали»… Оваква филозофија која позива на помиреност са неједнакошћу и на конформизам, потпуно је неспојива са захтевом да се буде слободан и да се поседује иницијатива, или барем да се она у животу после неког пораза сачува.

Социјални дарвинизам који економски либерализам на неки начин пропагира, крије такође недовољно познавање људске природе

Право је зато питање како је могуће да једна доктрина која жели да се представи као једина и владајућа у теорији економије и људског дрштва, поседује у себи толико унутрашњих противречности?

Пренаглашено неолиберално инсистирање на индивидуализму такође занемарује чињеницу да је човек социјално биће и да је током читаве историје имао потребу да се удружује. С друге стране, социјални дарвинизам који економски либерализам на неки начин пропагира, крије такође недовољно познавање људске природе. Закони психолошког условљавања и теорије учења веома јасно говоре о слојевитости људских способности , емотивних и когнитивних, које су на различитим нивоима подложне различитим врстама условљавања, односно учења. Закони класичног условног рефлекса које је открио генијални руски лекар Павлов, важе, како за животиње, тако и за људе, али на различите начине и у различитом степену. На најнижем нивоу у структури људске свести ти закони су непогрешиви, али што се више пењемо когнитивном лествицом људских способности, то се више облик условљавања, односно учења и социјалног учења мења, а људске особине: пластичност, покретљивост, променљивост , креативност и одлука, све више долазе до изражаја. На тим нивоима све је теже једноставно условљавање, а све више су могући виши облици учења у које се укључује и фронтални кортекс. Индетерминизам , односно слобода људског понашања постаје све снажнија, као и могућност промена. Људска природа је покретна, подложна променама, еволуцији или инволуцији, развоју или регресији. Она у сваком случају није стање него је стални процес. Слика света која фиксира и овековечује законе друштва или економске законе, неспојива је са правом људском природом за коју су суштинске и нужне управо промена и слободна пројекција у будућност. Као што се човеково психолошко стање мења набоље или нагоре, при чему се он у животу или развија или регредира на нижи ступањ развоја, или се дешавају оба ова процеса зависно од периода, тако се и психологија група, заједница, народа и држава такође мења. Управо на тим чињеницама заснива се читава разуђена научна област психопатологије. Као што у човеку постоје два основна покретача , нагон живота и нагон смрти, Ерос и Танатос, и између њих борба током читавог живота не престаје, тако исто и људско друштво пролази кроз различите фазе, или наизменично мења стање у коме је. Никакво фиксирање «научних и непроменљивих економских законитости независних од човека», у том случају није могуће и представља голу идеологију која има за циљ да пасивизује људе и учини их друштвеним конформистима који немају ни воље нити снаге да промене неки неправедни друштвени систем. Са тог становишта, и само са тог, филозофија економског неолиберализма је потпуно схватљива и логична. Она није никакво чињеничко научно стање , већ представља једну снажну и интересну идеологију која се људима, од стране других заинтересованих људи, просто, политички, на силу, намеће.

Али, њен успех је утолико мање вероватан, уколико је њено познавање психолошке људске природе мање, односно недовољно, односно чак потпуно погрешно.

Пораз је увек у незнању.

ЗАКЉУЧАК : « СЛОБОДАН  И  ПРАВДА »

Eкономскистички неолиберализам управо се пред нашим трећемиленијумским очима урушава у бездан финансијских превара. Његов организам није поседовао одбрамбени механизам да се супротстави вирусу спекулативне економије , која је, после велике кризе тридесетих година, нарочито од осамдесетих година прошлога века, представљала , заправо, опасну мутацију њега самог.

Аутори који због овог догађаја данас покушавају да од идеје неолиберализма одвоје економију и економисте, баве се, заправо игром речи. Да ли су економисти прозвод капитализма или социјализма (како је мислио Лудвиг фон Мизес), потпуно је небитно. Видели смо да је економизам зеједнички и либералном капитализму и ортодоксном марксизму.  Нису , овде дакле, криви економисти, већ је крив позитивистички и редукционистички дух економизма, који све проблеме друштва и сва права човека своди искључиво на финансијско право и финансијске регулације.

Да поновимо оно што је речено на почетку ове анализе:

Наравно да некадашњи философи и либерали са пропашћу данашње либералне економије немају никакву директну везу. Али, њихова грешка налази се у потпуној хипостази јединке и искључиво индивидуалних слобода. У ономе делу у коме се сматра философом, Хајек говори о « јединој истинској прогресивној политици » искључиво када се она бори за права појединца (Constitution of Liberty, Пут у ропство, Опсена социјалне правде и тд…). Ова хипостаза појединачног члана друштва није била карактеристична ни за Монтескијеа, ни за Констана, ни за Токвила, али јесте карактеристична за почетак протестантског утицаја у идејама о слободи.

А када је реч о нашим класичним српским либералима (не о Никезићу или Л. Перовић, већ о Владимиру Јовановићу, Јеврему Грујићу и сл.), јасно је да се ни они, поготово због Јовановићевог споја либерализма и националног, не могу сместити у исти табор са једним Хајеком. Међутим, утицај англосаксонске утилитаристичке фикософије на њих је био велики.

Шта је онда судбина либерализма као европске и српске политичке идеје данас?

Класична идеја политичког либерализма , има само један пут преживљавања, ако жели да се огради од погрешне философије свога одбеглог , бочног унука или праунука: тоталитарног економизма.

То би могао да буде наизглед противречан спој либералне идеје са примесом конзервативизма , и, пре свега, социјализма, спој који би сачувао одлике овог тројства, насушно потребног људској природи.

Једино  би тако могла да се оствари истинска синтеза и апроксимација животу у праву и правди из тежњи и снова српских класичних либерала, налик на  Владимира Јовановића који је сину и кћерци симболично наденуо имема:  Слободан и Правда.

Јасно је да Декларација о правима човека и грађанина из 1789. године није потпуна  без социјалних права, али ни без права човека на његово наслеђе,  колектив, породицу, традицију, прошлост или архетип.

Сама либерална идеја и пракса ову синтезу током историје нису успеле да остваре и отуда постоји непрестана лажна борба, лажних политичких партија, с лажним именима и лажним програмима, у свим деловима света…

Свака политичка борба је методолошки парцијална борба једног политичког дела који жели да постане тоталитет друштва или организма, обухватајући што више човекових антрополошких потреба .

Његов  узор јесте тоталитет самога човека, односно, несводива сложеност људскога бића. А ово биће од искона жели  слободу, али једнако жели и очување памћења, и ход у будућност , и, најзад, искорење сиромаштва и социјалну правду.

Ако само један део тога људског идеалног сна недостаје, његово одсуство осујећује све преостале, и човек је тада приморан да своје револуције и борбе бескрајно и узалудно понавља.

Ауторка је психолог, публициста и потпредседница Заједнице Срба Француске

---

[1] Jacques Langlois Le libéralisme totalitaire

Поштовани господине председниче Владе,

Током наше дугогодишње сарадње на развоју Србије и Српске могли смо да се осведочимо колико српски народ са обе стране Дрине полаже своје наде у успостављање братских и искрених односа између влада у Београду и Бања Луци. Све што смо радили било је легитимно и легално засновано на Дејтонском споразуму и нашим намерама да радимо на добробит српског народа.

Верујем да је добро познато да сам увек био најискренији пријатељ Републике Српске, као што је и мени добро познато колико Вама лично и народу Српске на срцу лежи Србија и њена што боља будућност.

Руковођен овим најбољим намерама желим да изнесем неколико ставова поводом одлуке Председништва БиХ да упути формалан захтев за учлањење у НАТО.

Улога НАТО-а у распаду Југославије и грађанском рату, посебно бомбардовање Републике Српске, агресија на СРЈ, долазак НАТО трупа на Косово и Метохију, изградња војне базе Бондстил, проглашавање и признавање лажне државе Косово уз присуство НАТО војске, која је по Ахтисаријевом плану и Уставу Косова „коначан орган власти на Косову” – дакле све ово неминовно отвара питање односа српског народа, Србије и Републике Српске према НАТО пакту

Улога НАТО-а у распаду Југославије и грађанском рату, посебно бомбардовање Републике Српске, агресија на СРЈ, долазак НАТО трупа на Косово и Метохију, изградња војне базе Бондстил, проглашавање и признавање лажне државе Косово уз присуство НАТО војске, која је по Ахтисаријевом плану и Уставу Косова „коначан орган власти на Косову” – дакле све ово неминовно отвара питање односа српског народа, Србије и Републике Српске према НАТО пакту.

Јавности је добро познато шта мислим о овом важном и судбоносном питању. Подразумева се да поштујем да постоје другачија мишљења о НАТО. Али оно што посебно хоћу да истакнем јесте да важност овог питања надилази сваког појединца, сваку посебну странку и организацију и да само српски народ и грађани у Србији и Републици Српској имају пун легитимитет да преузму одговорност и на референдуму слободно и демократски реше питање уласка у НАТО.

Свака одлука коју народ донесе на слободном референдуму обезбедиће својим легитимитетом да буде општеприхваћена и поштована. Постоје одлуке у историји српског народа које су толико далекосежне да о њима својом слободном вољом може да одлучи само народ

Зато сматрам да у овом судбоносно важном периоду за српски народ треба пронаћи довољно мудрости, а то значи да се одговорност за судбину и будућност народа мора ставити у руке самог народа.

Свака одлука коју народ донесе на слободном референдуму обезбедиће својим легитимитетом да буде општеприхваћена и поштована. Постоје одлуке у историји српског народа које су толико далекосежне да о њима својом слободном вољом може да одлучи само народ.

Верујем да разумете моју бригу и најбоље намере за будућност српског народа, Србије и Српске. Будите уверени да ће Република Српска у мени увек имати доброг, верног и искреног пријатеља.

ДСС

• Правила Фонда Слободан Јовановић

By assuming the role of executor of the Kosovo secession, the EU violated not only international law, but also its internal EU-law, as well as the constitutional law of its association partner – Serbia.

(Slobodan Samardzic, Institute for Democracy and Cooperation) Thursday, June 04, 2009

The present status of Kosovo within international relations is determined by a series of unilateral acts: the declaration of independence made by the provisional institutions of self-government in the province, as well as by a series of unilateral recognitions by 60 states so far, 22 of which are members of the EU. The fact that more than 130 counties of the World have not recognised the independence of Kosovo, and that not a single international organisation has done so either, emphasises the fact that the international status of Kosovo remaions vastly controversial. More than that, it indicates that a series of breaches of international law were committed prior to these aforementioned unilateral acts.

Nonetheless, many politicians and academics assert that the declaration of independence and the consequent acts of recognition were compatible with international law and in particular with UN Security Council Resolution 1244 of 10 June 1999. Even so, it is impossible to deny that unilateral acts did take place and that this at least challenges the legal status of the said acts.

First, both the provisional institutions in Kosovo and the recognising states acted unilaterally, i.e. outside the parameters of any document, decision or recommendation of the United Nations which had until that moment taken over international responsibility for Kosovo.

Second, Serbia as the internationally recognised state has continuously been acting against such unilateral acts and in favour of its sovereignty and territorial integrity.

Third, the whole operation of proclaiming independence and then obtaining recognition of it was based on the so-called Comprehensive Porposal for the Kosovo Status Settlement which is an internationally informal and illegal document.

All these three facts are a testimony to the fact that the proclamation and recognition of Kosovo’s independence took place in disregard of international law.

I am not going to discuss in this paper whether the decisions on proclamation and recognition will one day be transformed from their present illegal status to a future legal one. In spite of such fait accompli politics, Kosovo remains Europe’s most pressing problem and without doubt the main problem in its South Eastern region. This province has been under the civilian and military administration of the United Nations since 10 June 1999. The administration was set up to prevent open clashes between Serbia and Albanians and to create the conditions for a resolution to the conflict. The duration and the seriousness of the conflict induced the world organisation and many other international actors to establish a presence in the region with a view to promoting stability and a final solution to the problem. This could be done only within the framework of international law and according to its principles, norms and customs. Yet instead of that, we have obtained one of the worst precedents in the world – a precedent which implies that the very framework of international politics is changing with respect to the very numerous secessionist movements which exist around the world.

However specific it may be, Kosovo is also a classic case of secession. The secessionist movement was supposed to be addressed by a combination of international norms and rules, the principles of a democratic state and good governance, and specific solutions aimed at reconciling the interests of the parties to the conflict – Serbia and her Albanian minority.

In the wake of the NATO intervention against Yugoslavia, carried out without a UN mandate and with practically no basis in international law, the decision to place Kosovo under UN administration was actually an attempt to put the conflict back on the tracks of international law. UN Security Council Resolution 1244 (10 June 1999) re-established the forcibly interrupted continuity of the conflict with the basic documents of the United Nations (the Charter, international treaties signed under UN auspices and a number of UN resolutions on Kosovo and Metohija) as well as of the OSCE including the 1975 Helsinki Final Act.

What distinguishes the case of Kosovo and Metohija from the other well-known requests for secession around the world is that the United Nations itself is deeply involved in the resolution of this questions. In the wake of the NATO intervention against Yugoslavia, carried out without a UN mandate and with practically no basis in international law, the decision to place Kosovo under UN administration was actually an attempt to put the conflict back on the tracks of international law. UN Security Council Resolution 1244 (10 June 1999) re-established the forcibly interrupted continuity of the conflict with the basic documents of the United Nations (the Charter, international treaties signed under UN auspices and a number of UN resolutions on Kosovo and Metohija) as well as of the OSCE including the 1975 Helsinki Final Act. The Resolution focussed on a few essential points:

- it inaugurated the UN civilian and military mission in Kosovo;

- it confirmed the sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia (later Serbia and Montenegro and, later still, Serbia, the successor state of Federal Republic of Yugoslavia);

- it emphasised that the UN mission is supposed to contribute to the establishment of provisional institutions of self-government in Kosovo;

- it specified that the purpose of the mission is to establish peace and stability in the region;

- and it said that once the principal goal of the mission has been achieved, a process to define the future status of the province should be initiated.

Talks on a future status of the province were indeed opened in November 2005, six and a half years after the establishment of a robust civilian and military mission in Kosovo and Metohija. The events in the province during that period did not help to remove the underlying reasons why the UN mission was set up in the first place. At its deepest level, the conflict boils down to one between sovereignty and secession. While at the beginning of the UN mission, the cause of the conflict appeared to be one between sociologically unjustified sovereignty and ethnically justified secession, six years later it looked like a fairly common controversy about the right of a state to its own sovereignty and the right of an ethnic minority to self-determination.

Thus, in terms of legal norms, the generally accepted provision reads: “All peoples have the right to self-determination. By virtue of that right they freely determine their political status and freely pursue their economic, social and cultural development.” But this provision does not automatically generate the right to create a state as a means of achieving self-determination, for such self-determination must also respect the principle of sovereignty and territorial integrity of the State to which the people belongs.

The right of a people to self-determination is the fundamental justification for the Albanians’ long effort to establish their own state on the territory of Serbia’s province of Kosovo and Metohija. In its Declaration of 2 July 1990, the ethnic Albanian-dominated parliament of the then Autonomous Province of Kosovo and Metohija requested that Kosovo be recognised as “an independent and equal unit” within the “Yugoslav federation – confederation”. This request was based on the “sovereign right of the people of Kosovo, including the right of self-determination”. It was clear that the term “people” was not used to denote all the inhabitants of Kosovo and Metohija, but only the Albanians, in a bid to make this “people” equal in their constitutional rights with other constitutionally recognised peoples of the then Yugoslavia.

The same viewpoint was maintained in the “Constitution of the Republic of Kosovo,” passed illegally by the province’s rump assembly on September 7, 1990. The right “of the Albanian people to self-determination to the point of secession” was affirmed in the Preamble. Article 1 of that document defined Kosovo as “the state of the Albanian people and members of other nations and national minorities that are its citizens.” Invoking the right to secession was a very conspicuous addition. Besides, there was a clear difference in terminology between the (Albanian) majority, described by the legal term “people”, and the other “citizens of Kosovo”, who were described as “members of other nations and national minorities.” By the end of the decade, this initially important difference, which clearly indicated the exclusive ethnic origin of a state in the making, was to be replaced by the democratically seductive and ethnically neutral term “Kosovars,” intentionally covering all inhabitants/citizens of Kosovo and Metohija.

A reference to the right to self-determination, with an either explicit or implicit right to secession, is commonplace in all separatist movements in the world. But international law is very specific in this context and rather restrictive in its explicitness. It moves between the general principle of an equal right to self-determination of peoples and the general principle of preserving the sovereignty and territorial integrity of states. The relationship between the two principles is important insofar as the exercise of one right (to self-determination) must not contradict the other (sovereignty and territorial integrity of a state) in any given case.

Thus, in terms of legal norms, the generally accepted provision reads: “All peoples have the right to self-determination. By virtue of that right they freely determine their political status and freely pursue their economic, social and cultural development.” But this provision does not automatically generate the right to create a state as a means of achieving self-determination, for such self-determination must also respect the principle of sovereignty and territorial integrity of the State to which the people belongs.

Unlike the legal normative approach – where the secession of a territory arising from the right to self-determination is not even mentioned, as legal norms do not provide for such a possibility at all – in a theoretical approach the debate will focus on the validity and universal acceptability of the right of secession. It goes without saying that this is not about substantive law, but rather about law as a political ideal, which is to be viewed from the point of view of its internal rationality. In this context, a modern theoretical answer views positively the right to secession only if it is related to a request for the simultaneous establishment of democracy and human rights as political values that are more constitutive of today’s world than the state.

The problem with this approach is that, in an empirical sense, requests for secession since World War I have come from different ethnic or culturally defined groups, or national minorities, for which democratic and human rights are not exclusive normative values, but rather the instruments for achieving their principal goal.

Kosovo case can never be proclaimed sui generis, even though it has some special features, but is instead a classical case of illegal secession. The reason why it has been proclaimed sui generis lies instead in the extra-legal and geopolitical strategy of the Western actors, mainly the United States.

The general direction of both international normative practice and referential theory appears to have shifted over the past few decades towards deepening the standards of legal and institutional protection for minority rights, and away from theoretical justifications of the right to secession or its standardisation in international law. It is in this sense that the term “the right to internal self-determination” has been in theoretically legitimate use. It covers different theoretical and practical experiments and experiences related to minority protection within a state, together with the elements of both national and international court protection. Since the two international treaties on human rights were adopted in 1966, giving the rights of national minorities their rightful place, minority protection, particularly in Europe, has earned a central place in the normative development of a wide array of human rights. In this respect, states are hardly as sovereign as they were in 1966 in providing a constitutional and legislative framework for human rights, their protection in particular. However, there have been no signs that the right to secession might become part of the routine international protection of basic human rights, especially minority rights. The right to self-determination of peoples is just a possibility in principle for a given people to form a state of its own under the strict condition that it does not imply secession of the territory of an existing state, tantamount to a forcible separation beyond law. Modern theories and, progressively, international-law practice, broaden the room and increase the possibilities for the right of self-determination to be enjoyed by national minorities, but only within existing states.

Given the existing international normative regulations covering the right to self-determination, it is no wonder that the case for the secession of Kosovo and Metohija from Serbia is based on the claim that it is a unique case. The Kosovo Albanians and their political supporters abroad argue that their case is so unique that existing international law and principles, on which the current international system is based, cannot be applied.

The matter is not so simple, however, neither in its legal or factual aspects. Not even the opinions of the Badinter Arbitration Committee, which provided the legal grounds for the secession of the four constituent republics of the federal Yugoslav state, can be adduced in the case of Kosovo and Metohija since there was no mention of the province there. But even this silence should not justify disregarding the opinions given by that Committee – Badinter’s substantial explanation of the de facto situation in Yugoslavia in the autumn of 1991, which was the basis for its general conclusion (in paragraph 3, Opinion 1), which was as follows:

The Arbitration Committee is of the opinion:

- that the Socialist Federal Republic of Yugoslavia is in the process of dissolution;

- that it is incumbent upon the Republics to settle such problems of state succession as may arise from this process in keeping with the principles and rules of international law, with particular regard for human rights and the rights of peoples and minorities;

- that it is up to those Republics that so wish, to work together to form a new association endowed with the democratic institutions of their choice.

In a nutshell, the Committee found that there was no question of secession, because “the state was in the process of dissolution”, and that the republics were successors to the common state, which, in solving the succession issues, had to take into account human rights, the rights of nations and national minorities. The Badinter Committee interpreted the right of a people to self-determination as the right of successor republics to self-determination, and in this sense took no notice of the Declaration the Kosovo Parliament passed on July 2, 1990 and the “Constitution of the Republic of Kosovo”, adopted on September 7 of that same year. Eo ipso, the Committee did not accept Kosovo and Metohija as eligible for the right to self-determination.

In arguing that Kosovo and Metohija is a unique case, however, it has been claimed that secession is justifiable and desirable because of subsequent events. There are several reasons, notably beyond law, that are commonly offered to support secession, i.e., the establishment of an independent state of Kosovo. Based on the events that took place in the second half of the 1990s, these reasons are as follows:

1. Throughout the 1990s, the Serbian regime perpetrated massive human rights violations against Albanians in Kosovo and Metohija. Albanian propaganda, spread effectively across the world, described this first as apartheid (during the 1990s, until the beginning of a NATO aggression) and then as genocide (during the aggression).

2. The NATO armed intervention was an unprecedented event, carried out with no foundation in law, i.e. without a UN approval, and with no invocation of Chapter VII of the UN Charter. The operation was labelled “humanitarian intervention.” A general atmosphere of propaganda was created, leading to international public support for the effective right of Kosovo Albanians to self-determination and, ultimately, secession, and the establishment of their independent state in the territory of Kosovo and Metohija. Two reasons were given for this: first, Serbia’s permanent ethnic repression proved it politically and functionally unable to exercise a minimum of democratic governance in its province; secondly, the Albanians gained a high moral reputation as a population struggling for its elementary human (not minority) rights by non-violent means.

3. After the NATO intervention, the UN civilian and military mission was established in the province, and provisional institutions of self-government were formed later. Serbia was deprived of any political or administrative influence in the province.

These three reasons appear sufficient for the local majority to “decide freely on its political status,” either directly or through its legitimate political representatives, once the Kosovo-Metohija future-status process has been launched as one of the above mentioned elements of the Resolution 1244.

Such a political interpretation of the case as absolutely unique contains serious formal and material flaws. Formally speaking, it needs to be said that the UN Security Council Resolution 1244 has been the UN’s benchmark legal document which three times confirmed the sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia (today’s Serbia in terms of state continuity). Those reasons given as reasons for secession were in fact defined by Resolution 1244 as the reasons for establishing a UN civilian and military presence in Kosovo and Metohija, as part of Serbia, in an international-law sense. However convincing they may seem at first glance, particularly in the context of an extraordinary campaign to shape public opinion and to garner the support of powerful states, these reasons are far too contingent to justify a violation of the ground rules of the international system. As the past ten years of UN administration showed, these reasons have undergone drastic material changes:

The EU violated not only international law, but also its internal EU-law, as well as the constitutional law of its association partner – Serbia.

1. Since June 1999, when the UN administration was installed, the main current of massive human right abuses was reversed in the direction of systematic terror and persecution against Serbs and other minorities, which the Albanian majority has carried out for ten years already.

2. NATO’s “humanitarian intervention” has therefore been converted into support for a ruthless ultimatum by the majority population of the province to seize power with a single goal in mind – secession. And while a dysfunctional and authoritarian provisional government was set up in Kosovo and Metohija, a democratic government was inaugurated in Serbia.

3. In particular, the UN civilian mission slowly but surely began to act outside the UN mandate, supporting the creation of elements of internal statehood in the province. Instead of being a factor for stability, the mission accumulated problems. At the very time when UNMIK proved incapable of assisting Serbs to return (in spite of an explicit obligation to do this in UNSC Resolution 1244) or of protecting other minorities from persistent violent attacks by the ethnic majority, Serbia never abolished its institutions in the educational, health or welfare sectors. Kosovo Serbs have used these continuously since a peacekeeping force was stationed in the province under a UN mandate. As in the 1990s, a minority population survives thanks to the existence of so-called parallel institutions.

It is clear that the aforementioned arguments in favour of secession (including about the uniqueness of the case of Kosovo and Metohija) have not changed since the early 1990s when the reasons did not exist at all. The Declarations and Constitutions going back to 1990 show that the political goals of the Albanian political leaders are the same as more than a decade later. Then as now, secession was sought as the condition sine qua non for the Albanians’ right to self-determination.

It is clear why the formal reason for sovereignty and territorial integrity, established by Resolution 1244, prevails over material arguments in favour of secession. That is why the Kosovo case can never be proclaimed sui generis, even though it has some special features, but is instead a classical case of illegal secession. The reason why it has been proclaimed sui generis lies instead in the extra-legal and geopolitical strategy of the Western actors, mainly the United States. It is worth recalling here that the said Comprehensive Proposal, in Annexe X, proclaims NATO as the final organ of power in the so-called “independent Kosovo”. In the light of this, it is completely clear why the main Western actors have had to bypass the legal process in pursuit of their desired future status of Kosovo.

What is surprising is not the position of the USA, which has often violated international law, but the role of the EU. Its assistance in the process of secession of Kosovo has been unprecedented. By assuming the role of executor of the Kosovo secession, the EU violated not only international law, but also its internal EU-law, as well as the constitutional law of its association partner – Serbia. Today the EU is the main executor of the illegal Ahtisaari Plan, introducing in its internal document (joint actions) the main provisions of the Plan on the so-called “supervised independence” of Kosovo. For the sake of this project; the EU is abusing massively the strategic orientation of Serbia toward European integration, and endangering that process heavily and successfully.

Slobodan Samardžic is Vice President of the Democratic Party of Serbia and Professor of Political Science at the University of Belgrade. He is also a member of the Executive Board of the Fund Slobodan Jovanovic. This paper was delivered at the Institute of Democracy and Cooperation in Paris on 29 May 2009.

Kosovo Compromise