Пише: Александар Никитовић
Александар Никитовић
У једном истом дану 15. јула 2009. медији у Србији пренели су две одвојене и важне вести, које су међусобно суштински повезане, а односе се на Косово. Прва вест гласи да је Борис Тадић на самиту несврстаних затрaжио од председника Авганистана (у извештајима се не наводи име председника Авганистана) да преиспита одлуку о признању Косова. Друга вест је да Србија до октобра треба да обезбеди поуздан гранични прелаз између Србије и Косова, уз сарадњу са Еулексом и полицијском структуром Косова, као услов да грађани централне Србије добију „бели шенген”. Заправо, овим двема ваља додати и трећу вест са њима повезану, коју су медији неоправдано запоставили. Реч је о изјави Вука Јеремића „да после одлуке ЕУ нема опуштања, иако смо ближе овом циљу него икада до сада. Треба још да се потрудимо, да радимо и надамо се да ће то у најскорије време донети резултат, а то је потпуна визна либерализација за грађане Србије. Србија је на прагу испуњења предизборног обећања које су дали председник Борис Тадић и ЗЕС”.
Авганистан који је признао независну државу Косово добио је пуно признање за овај чин после разговора са Тадићем и Јеремићем.
Претпоставимо да је Тадић председнику Авганистана као нови аргумент зашто би требало да преиспита признање Косова, навео податак да је Србија пристала да наша полиција у сарадњи са полицијом Косова успостави поуздан надзор граничне линије између Србије и Косова. Као додатни аргумент Тадић је могао да изнесе и да грађани Србије који живе на Косову неће добити „бели шенген”. А ако је председник Авганистана био сумњичав у односу на ове суштинске аргументе у помоћ је могао да ускочи Јеремић који је гарантовао да се нећемо опуштати и да ће Србија постављени услов око ефикасног успостављања граничног прелаза између два дела српског народа сигурно успешно обавити у сарадњи са полицијом Косова. Ове снажне аргументе авганистанском председнику могао је лично да потврди потпредседник Европске комисије Жак Баро, који је саопштио да ће „Влада Србије преузети мере које праве разлику између Срба у Србији и Срба који живе на Косову”.
У нашим медијима нема ни речи о реакцији председника Авганистана, мада није искључено да је авганистанска штампа која нам није доступна пренала реакцију свог председника. Тако преостаје да нагађамо шта је могао да одговори председник Авганистана на ову дипломатску офанзиву, захтеве и аргументе српских званичника. Пошто је Авганистан био прва држава на свету која је признала Косово, оправдано је претпоставити да је председник Авганистана имао и своје разлоге, које више није тако лако довести у питање. Не треба превидети ни да Авганистан није земља без тешкоћа, па је природно да њен председник буде усредсређен пре свега на проблеме сопствене земље.
У први мах чује да је све у реду. Тадић наговара Авганистан да промени одлуку око признања Косова, добили смо „бели шенген”, и као што сваку добру ствар прати и нека тешкоћа, мораћемо само још да испунимо неке услове око граничног прелаза са Косовом.
Пођимо од тога да је председник Авганистана показао добру вољу и да је озбиљно размотрио захтеве и аргументе Тадића и Јеремића. Ако председник Авганистана разуме суштину проблема око Косова морао је да поставити неколико логичних питања. Рецимо морао је да упита Тадића и Јеремића како њих двојица могу очекивати да он као Авганистанац буде већи Србин од Срба, ако Србија успоставља са косовском полицијом гранични прелаз између Србије и Косова. Ако Јеремић тврди да неће бити опуштања око испуњавања услова да Срби са Косова остану са оне стране границе, како би Авганистанац могао да подржи политику српских власти која дискриминише припаднике сопственог народа.
Лаж може привремено да сакрије истину, може да превари грађане, али лаж увек оставља прљав траг за собом и поврх свега сраман печат.
Авганистан који је признао независну државу Косово добио је пуно признање за овај чин после разговора са Тадићем и Јеремићем. Међутим, уз сво дужно поштовање које морамо имати према свим државама, па и према Авганистану, за нас је важније шта грађани Србије мисле о ове три вести које повезује Косово.
Дакле, обичан српски грађанин после других мука које су га тог дана затекле – укључује тв и суочава се са поменутим вестима. У први мах чује да је све у реду. Тадић наговара Авганистан да промени одлуку око признања Косова, добили смо „бели шенген”, и као што сваку добру ствар прати и нека тешкоћа, мораћемо само још да испунимо неке услове око граничног прелаза са Косовом. Али, ништа зато, ето и Тадић и Јеремић великом дипломатском вештином покушавају да преокрену став Авганистана који је, као што се зна под великим, да не кажемо потпуним утицајем САД. Ако би преокренули Авганистан још ће нам веће шансе бити да придобијемо државе које су нешто слободније и самосталније. Значи, добро је. Идемо даље.
Проблем је, што и када би до октобра и председник Авганистана повукао одлуку о признању Косова, ни то не би било довољно да лаж прекрије постојање граничног прелаза између Србије и Косова.
После ових добрих вести обичан српски грађанин ће на неком медију чути да је опозиција (која се стално нешто буни, зановета и никада јој ништа не ваља) упутила приговор како Срби на Косову постају још обесправљенији него што су били до сада. Вест је кратка, није баш јасно и разговетно шта опозиција уопште хоће и зашто се буни, али спикер је некако ту вест смандрљао. И тако је глас опозиције мало коснуо обичног српског грађанина, и он се у делићу секунде ипак сетио Косова и српског народа, што му је опет покварило расположење. Је ли то стварно продајемо Косово за визне олакшице? Али зар није Тадић рекао да никада, али баш никада неће признати Косово? Отишао је у Египат да убеди Авганистан да промени одлуку. Маркетиншки експерти обавештавају Тадића да је медијска слика у реду, главне поруке су да се Тадић и Јеремић боре за Косово а сви српски грађани су добили „бели шенген”.
Могло би се рећи никад боље. И Авганистан и „бели шенген”. И Косово и Европа. Међутим, неко осећање веће или мање мучнине остаје. Откуд мучнина када је маркетинг одлично обавио посао? Лаж може бити ефикасна али она има и своју цену и своје последице. Лаж може привремено да сакрије истину, може да превари грађане, али лаж увек оставља прљав траг за собом и поврх свега сраман печат. Ако због својих свакодневних мука обичан човек нема времена да реконструише лаж и превару којом се власт служи, у њему се нешто буни јер осећа да га лажу. Није лако похватати све конце и повезати изјаву представника Владе који каже да је са Соланом договорено да се успостави гранични прелаз са Косовом, и изјаве о Авганистану и „белом шенгену”. У том мору медијских манипулација и скривања истине лаж се непрестано увећава и постаје све очигледнија и безобзирнија.
Они који производе и смишљају ове преваре вероватно још увек не помишљају да су ухваћени на делу. Уместо тога, они већ смишљају како да још више замуте воду и смишљају како ће српском грађанину објаснити да сазидан гранични прелаз са Косовом и руковање српских и албанских полицајаца, које види својим очима неће бити оно што он види и мисли. Проблем је, што и када би до октобра и председник Авганистана повукао одлуку о признању Косова, ни то не би било довољно да лаж прекрије постојање граничног прелаза између Србије и Косова.
Показаће се да је власт иза леђа свог народа, корак по корак саучествовала у стварању лажне државе Косово.
Увећавањем лажи она неће постати истина, већ ће неминовно једном, кад тад, на најгори начин изаћи на светло дана. Нестаће као мехур од сапунице и прича о Авганистану, и шест тачака о Еулексу, и заклетве да се председник Србије никада неће одрећи Косова и сва чуда и неподопштине садашње власти. Показаће се да је власт иза леђа свог народа, корак по корак саучествовала у стварању лажне државе Косово. Већ сада може да се наслути шта ће властодржци тада рећи: добили смо визне олакшице, добили смо помоћ, можда ће нас када останемо без Косова и припустити у ЕУ, нисмо бадава дали Косово.
Поред обмана о Косову, превара о стварном економском и социјалном стању у Србији, садашња власт ће морати истовремено и да смисли озбиљну пропаганду како да Србију угура у НАТО, а да се народ о томе не изјасни на слободном референдуму.
Садашња власт носи огромну одговорност за будућност земље. Пошто крије праву истину од народа, власт упорно избегава да одговорност подели са Народном скупштином, јер би се тада и открила истина и сва тешка искушења са којима се Србија суочава. Тако садашња власт, бежећи од Скупштине и бежећи од свога народа, прави велику грешку и преузима сву одговорност за последице своје обмањивачке политике. Последице ће испаштати цела земља, а одговорност ће искључиво пасти на саму власт.
Ако Рубикон није пређен и ако има још макар и најмање изгледа да се из закулисних игара политика земље врати у Народну скупштину, то би можда могло да заустави даље пропадање Србије. То би подразумевало скоро незамисливу слику да Тадић и Јеремић обавесте Народну скупштину да су обмањивали грађане Србије причом о шест тачака, Авганистану, Еулексу, обећањем да никада неће признати независно Косово, мишљењем Међународног суда правде, „белим шенгеном” и целокупном пропагандом која је имала само један циљ – да прикрије праве проблеме који стоје пред Србијом када је у питању Косово.
Једноставно, одвикли су се и заборавили да се отворено боре за своје принципе. Кренули су путем непрестаних обмана и то је постала суштина њихове политике.
Стране силе које све ово помно прате виде да Србија, као главна држава на Балкану, све више постаје лак плен за черупање.
Само би истинита и одговорна расправа о правим проблемима који угрожавају Србију и нашу јужну покрајину могла да одговорност за судбину и будућност Србије врати у Народну скупштину, јер само Скупштина има ту политичку и правну снагу да се носи са питањем територијалног интегритета земље.
Но, вратимо се у реалност. Тадић и Јеремић ће и преко лета напорно радити и обезбедиће Србији нове дипломатске победе. Проверени медијски магови и пропагандисти задовољно ће трљати руке како мудро државно руководство управља земљом као што је некада Броз водио земљу у светлу будућност. После Броза остало је згариште и требаће нам макар два пута више времена да повратимо земљу од времена које је он утрошио на власти. Шта ће остати после ове садашње власти која се замрсила и погубила у ланцу сопствених лажи остаје да време покаже.
Поред обмана о Косову, превара о стварном економском и социјалном стању у Србији, садашња власт ће морати истовремено и да смисли озбиљну пропаганду како да Србију угура у НАТО, а да се народ о томе не изјасни на слободном референдуму. Понесена и занесена досадашњом успешном пропагандом власт саму себе храбри да ће некако и НАТО ући у Србију. Власт рачуна да ако би економска ситуација у земљи била макар само мало боља, да би се већ нашао начин и прича да се још једанпут превари народ. И не размишљају да крену отворено и кажу да су за НАТО пакт, јер су уверени да је то добро за Србију.
Једноставно, одвикли су се и заборавили да се отворено боре за своје принципе. Кренули су путем непрестаних обмана и то је постала суштина њихове политике.
Стране силе које све ово помно прате виде да Србија, као главна држава на Балкану, све више постаје лак плен за черупање. Многи већ калкулишу са границама нових региона у Србији и шта би тиме могли да добију. Све то понајмање забрињава увек спреман медијски тим који сваке ноћи ведро саопштава: Хокус покус – Србијо на добром си путу.
Преузето из недељника “ПЕЧАТ“, број 73
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН