ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ ДЕЦЕ СА КОСОВА:
СЛОБОДА
Шта је то слобода?
Да ли је то нешто лепо,
или можда свето?
Слобода је кад си весео,
кад идеш слободно у школу,
кад волиш, кад се смејеш и када се не бојиш.
Моја слобода је опасна, страшна и јадна
у њој гине мој друг, брат и мој тата,
у њој нас убијају као да смо од блата.
Анђела Ивић
ОШ „Свети Сава” – Сушица – Бадовац
ДЕВЕДЕСЕТДЕВЕТЕ
Стидећеш се, свете, те деведесетдевете!
Што си насрнуо на Србе,
Користећи бомбе и ракете.
Зашто сте насрнули на Србе?
Зашто смо криви што смо живи,
Што смо се родили и прво слово
На Косову научили?
Што смо први корак ту начинили,
Што смо велико знање стекли,
Зар треба све да оставимо,
Куће и наше корене?
Нећемо никако дозволити
Да нам дирају мртве!
Шта су они криви што нису живи?
Нек у миру почивају,
Зликовци да им кости не померају.
И ја, иако сам још мало дете,
Ваљда разумем бол мајке киднапованог,
И све што је било те грозне
Девдесетдевете!
Јелена Арсић
ОШ „Миладин Митић” – Лапље Село
БОМБАРДОВАЊЕ
Био је ведар и сунчан дан,
Био је дан леп као сан,
А онда одједном провала облака,
Умрла је тада птица свака.
Све је било као у сну
Кад су бомбе почеле да падају,
Тог часа деца су престала да сањају
И више се нису враћала сну.
Нико то тада није желео,
Нико то тада није волео,
Падале се бомбе свуда око нас,
А нико да нам пружи спас.
Све је тада било зрно,
Све је било тако црно,
Нико није успео да се снађе,
Спас од бомби да пронађе.
Ни птица више није било,
Пала ми је једна мртва у крило,
Ни она није успела да се снађе
Спас од бомби да пронађе.
Милица Гигић
ОШ „Димитрије Прица” – Доња Брњица
ОСТАЈЕМ
Плаше се људи,
Не могу да се пазе,
Па зато са Косова
Несрећни одлазе.
Ја то не знам
Иако сам мала,
Радо бих на Косову
Вечно остала.
Мрзим нову средину,
Ма где и каква била,
Јер знам да би ми
Живот изменила.
Они што су отишли
На живот се жале,
И кроз сузе признају
Да им огњишта фале.
Иако је опасно и неизвесно,
Ја се не кајем,
Решила сам чврсто,
а на Косову остајем.
Андријана Јовановић
ОШ „Свети Сава” – Сушица – Бадовац
НАДА
Улицом иде девојчица тужна,
сузе не лије, али јецај се чује.
У пролазницима оца свога тражи
и гласно говори: „Мој отац ту је”.
Пита се она треба ли плакати?
Да ли је њен отац чује?
Сумрак се спушта и тама пада,
светлост се гаси, али не и нада,
можда сутра, или ко зна када,
јер њен отац је највећа нада.
Јована Ђорђевић
ОШ „Димитрије Прица” – Доња Брњица
17. МАРТ 2004. ГОДИНЕ
Ви не знате како боли рана,
рана спаљених мартовских дана.
Рана спаљених мартовских ноћи,
ја то заборавити нећу моћи.
Колико је одлазак тежак био,
из својих родних домова.
Тај растанак са завичајем нимало мио,
а било је и доста гробова.
Горе цркве, манастири свуда око нас,
а најмање чедо сада тражи спас.
Све опустоши зликовачка рука,
остаде лелек и велика мука.
Колико је рана и бола било,
тих дана и непреспаваних ноћи.
Колико је јадних мајки заплакало,
то нико одговорити неће моћи.
Зашто је морало тако бити?
Зашто су своје куће морали напустити?
Тај одговор ми нико неће дати,
од мрака па до сванућа ја ћу га сањати.
Милица Живковић
ОШ „Угљаре” – Угљаре
ГОЛУБ МИРА
Постала бих Голуб
мира и слободе,
сејала бих мир,
жеднима донела воде.
Постала бих Голуб
велики ил’ мали,
мир биће велики
као његови идеали.
Постала бих Голуб
који лети изнад нас,
донела бих народу
покајање за спас.
Постала бих Голуб
који лети вечно,
донела бих свима радост
да деца живе срећно.
Да у њиховим мислима
лепо сећање живи,
да забораве тренутке туге,
јер низашта нису криви.
Њихова срца мала
радују се новом дану,
верују Голубу мира
да ће слетети на Косовском длану.
Тамара Ђорђевић
ОШ „Краљ Милутин” – Грачаница
ЖЕЉА
Имала сам јаку жељу
да свом свету љубав пружим,
да стекнем пуно пријатеља
и са свима се дружим.
Дошли су нам дани тешки
кад за то више немам снаге,
када више немам другара
и особе мени драге.
Узеше нам сву слободу,
узеше нам мио дом,
ал’ не могу ову љубав
у маленом срцу мом.
Играћу се и певаћу
за инат тим људима злим ,
јер својој милој земљи
једино песму могу да поклоним.
Јована Димитријевић
ОШ „Краљ Милутин” – Грачаница
КОСОВО
Косово је душа наша,
за њега, изгледа, нема спаса.
Косовске су ноћи дуге,
успут су и пуне туге.
Туга нам је у очима
као права помрачина.
Избор нам је тако мали
све се своди на исте ствари.
Туга нам је,
па шта сада,
изгледа да нам само то припада.
Јелена Д. Миладиновић
О.Ш.”Димитрије Прица” Доња Брњица
КОСОВО ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА
Косово је српска земља
и ничија више није,
у мени је нека зебња,
у мојој се души крије.
Е мој лепи родни крају:
”Да ли чујеш дечју грају?”
У мени јака самоћа влада,
али не умире последња нада.
Србија без Косова, као човек без душе.
Србија без Косова, као реке кад пресуше.
Србија без Косова, као човек без срца,
али срце наше за слободом куца.
Српске мајке сузе роне
и моле се богу оне,
и за своју децу милу,
нити дужну, нити криву.
Србијо веруј, правда ће победити, нећемо изгубити.
И ваздух ћемо јести, и воду ћемо пити,
на травицу лећи, небом се покрити,
ал’ Косово мати нећемо те дати.
Аница Церовина
О.Ш.”Милан Ракић” Бабин Мост
ЖИВЕТИ НА КОСОВУ
Косово, то је мој родни крај. На Косову сам се родила и на Косову желим и даље да живим.
Слобода! Реч која много значи за једног човека. Ми знамо да се људи лишавају слободе зато што су се огрешили о закон или су учинили нека зла дела. Међутим, незамисливо је да на Балкану, у Европи, у XXI веку живе мушкарци, жене и деца који су лишени слободе и живе у затворима под отвореним небом, само зато што су припадници друге вере.
Седамнаестог и осамнаестог марта две хиљаде четврте године било је етничко чишћење Срба на Косову. Многи страни политичари су то признали, али албански не. Многе су куће биле запаљене, многа су деца и људи протерани из својих домова.
Уместо да на Косову Срби и Албанци живе сложно, Албанци хоће да живе сами на српској територији.
Зашто Срби на Косову не могу слободно да живе? Зашто Срби живе у „енклавама” на Косову? Шта су српска деца згрешила да не могу да оду до свог главног града? Питам се, али одговора ниоткуд.
Нема одговора, а ми сваког дана живимо у неизвесности – шта ће се даље десити?
Шта ће нам донети ново сутра?
Јована Зарковић
ОШ „Угљаре” – Угљаре
ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Почетком XXI века на тлу Европе, захваљујући „Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас „је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања „хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана одговоре на то питање.
Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев једног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства; али оно што је очигледно под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана. На тај начин преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.
Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села. Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999 али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су франциски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима.У зони одговорности немчког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу ;иначе 17 марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.
Човек се увек подсвесно пита треба ли говорити о свом том злу, нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци : “Недело прећуткивањем потпуно бива”. Jer то је управо оно што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО – пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено : “Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига чија је порука, заборавите на спокој ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању,њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећам боље зато што смо заборавили њено име и њихово недело.
Да ли у то име имамо право да заборавимо име малог Данила који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села,Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорносто енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког,убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе не значи зазивати мржњу и нове злочине него спречити да се злочини понове. Нико чини ме се не чини то боље од ове деце.
Злочини 17 марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана „међународна заједница” која је Албанце за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима наградила првом државом тероризма и терориста на свету.
Овај мали подсетник био је неопходан да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.
А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце која су по свему велика.
Кад ми је прошле године мој пријатељ Ратко дао неколико зборника дечјих радова, узео сам да их прелистам чисто из радозналости, јер сам дотле живео у уверењу да се ту чешће ради о неоствареним жељама родитеља него о оствареним радовима деце. Прочитао сам неколико радова и занемео. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.
Тако је настала ова књига. Мада у мени самом њена историја је мало дужа. Наиме почетком деведесетих, када је на Косову и Метохији почело да долази до озбиљних подела између Срба и Албанаца, те поделе су се некако најбрже одразиле на школе. Прича је ишла у духу уверења да српска деца више не треба да уче албански језик, са једне стране, док су са друге стране Албанци одбијали да раде по важећем образовном програму, тражили за своју децу одвојене школе и томе слично. Написао сам тада једно заједничко обраћање Србима и Албанцима, више осећајући и слутећи, него стварно знајући шта нас све после тих подела чека. У делу у коме сам се обраћао Србима подсетио сам их да је језик жиг свести и израз духа човекова и да нико нема право да баш њега користи за заваде и поделе међу људима, јер је његова племенита улога управо супротна, да ствара мир и слогу међу њима. Са друге стране Албанцима сам поручио да нико нема права да каже, ја сам родитељ овога детета, усадићу му мржњу, то је моја слободна воља. Децу дугујемо Богу, а Богу дугујемо нашу љубав за њих и њихову љубав за цео свет. Нико тад није хтео да чује то обраћање, био је то глас у пустињи, а можда је и сад тако.
Ја ипак остајем у уверењу да човек није настао у тренутку када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној „Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто тешко да је Бог неки матори диџеј који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.
Ова књига почиње насловом „Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом „Дар који се зове Мир” дечака Луке; ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце , а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:
„Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве.”
Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна без јаве свима онима који желе да се пробуде.
Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру:
„Истином ћу вас ослободити.”
„Мир с вама.”
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН