«Навали народе, лутрија, миш бели срећу дели!» Овако су викали ситни преваранти по српским вашарима, продајући лаковерној сиротињи лутријске лозове. Народ се тискао да види чију плаву коверту са срећком ће извући дресирани бели миш. Опчињени чудеством, узалудно су се надали да ће бити извучена баш њихова срећка, која ће им донети новац и задовољство због лаког добитка.

Како било, тако и остало. Међутим, некад је држава допуштала да се лутријске срећке уваљују богатим дамама, ради прикупљања прихода за сирочад. Такве лутрије су се звале «добротворнима» и често су се организовале на коктелима и журевима господе из «високог друтва».

Данас на први поглед таквих лутрија нема. Да ли је баш тако? На жалост, данас је изгледа сав српски народ једно велико сироче којег су преваранти глобализма годинама мунтали «белим шенгеном» баш као «белим мишем» њихови идеолошки учитељи. Уосталом, шта је иначе била Динкићева подела бесплатних обвезница, него подела безвредних срећки? Шта је иначе значила Ђелићева свечана подела пасоша «изабранима», након чега се гомиле «неизабраних» месецима гурају пред шалтерима СУП-а не би ли отишли на све краћи, тешком муком плаћени летњи одмор у иностранство на море?

Шта је друго «шенген бели» него маркетиншки модификовани «миш бели» којим се несрећном, незапосленом и осиромашеном Србину обећава како га више неће грлити ДЕКА, него СЕКА у ЕУ. Или треба да (попут Чарлија Чаплина у филму), крене путем дуж границе, тако да левом ногом корача кроз нашу, а десном кроз неку туђу земљу у потрази за срећом. И да живи од маште како га од богатства дели само један мали бели миш или бели папирић, исти као онај са вашара од пре сто година.