Пише: Коста Чавошки
Коста Чавошки
Дана 5. маја 2009. године донета је још једна срамна пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију, познатијег као Хашки трибунал. Одлуком његовог Жалбеног већа Веселин Шљиванчанин осуђен је за још једно кривично дело – помагање и подстрекивање на убиство 194 затвореника у близини Овчаре 20/21. новембра 1991 – а казна му је повећана са 5 на 17 година затвора. И као што се дан по јутру познаје, тако се и кривотворење хашких судија може препознати на самом почетку њихове другостепене пресуде у следећој квалификацији догађаја који је претходио поменутом убиству: „Када су српске снаге окупирале град, више стотина не-Срба убијено од стране српских снага“ (пара. 3). Историјске чињенице биле су битно другачије. То нису биле српске снаге него ЈНА као легитимна војна сила ондашње Југославије, која није окупирала Вуковар него је поразила хрватске сецесионисте чија је намера била да на противуставни начин отцепе Хрватску од Југославије. ЈНА је тада ратовала против сецесиониста, баш као што је то донедавно чинила и државна војска Шри Ланке, која је оружаном силом спречила Тамиле да се отцепе, а да јој нико у свету због тога није замерио.
Да би Шљиванчанина оптужили и осудили за помагање и подстрекивање на убиство 194 заробљена Хрвата, припадника паравојне јединице, требало је показати да се помагање, а нарочито подстрекивање на убиство може извршити и нечињењем.
НЕВЕШТА ПРАВНИЧКА СОФИСТЕРИЈА
Да би Шљиванчанина оптужили и осудили за помагање и подстрекивање на убиство 194 заробљена Хрвата, припадника паравојне јединице, требало је показати да се помагање, а нарочито подстрекивање на убиство може извршити и нечињењем, то јест пропуштањем да се било шта учини. То је као кад би нека специјална антитерористичка јединица, распоређена око отетог авиона с путницима, била оптужена и осуђена за помагање и подстрекивање терориста да побију таоце због тога што се одлучила да сачека преговараче уместо да одмах крене у напад. Управо ћемо показати како је Шљиванчанин осуђен за помагање и подстрекивање на масовно убиство тако што баш ништа није учинио, а по расуђивању Жалбеног већа је био дужан да предузме одговарајуће мере.
Дана 20. новембра 1991 око 200 заробљених Хрвата пребачено је из вуковарске болнице у Овчару, а Шљиванчанин је, по оцени првостепеног већа, био одговоран за њихово пребацивање. Како је истога дана увече Мркшић наложио повлачење јединице војне полиције, која је чувала заробљенике, и њихово препуштање јединици територијалне одбране, чији су поједини припадници током ноћи извршили поменуто масовно убиство, првостепено веће је закључило да је тиме престала Шљиванчанинова одговорност за њихову судбину.
Поставља се питање да ли је Шљиванчанин имао обавезу да штити заточене ратне заробљенике и када га је те обавезе лишио претпостављени командант.
Најпре се поставило питање да ли је Шљиванчанин благовремено сазнао да је Мркшић повукао војну полицију из Овчаре. Иако о тој важној чињеници није било никаквих непосредних доказа, из чињенице да је те ноћи Шљиванчанин разговарао с Мркшићем Жалбено веће је закључило да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је ратним заробљеницима у Овчари повукао заштиту ЈНА, те да је тако Жалбено веће утврдило да је у разговору с Мркшићем током ноћи 20. новембра 1991. Шљиванчанин сазнао за повлачење трупа ЈНА“ (пара. 62). Иако се није могло утврдити ни кад су током ноћи и о чему су Мркшић и Шљиванчанин разговарали, судије Жалбеног већа су поуздано утврдиле да се разговарало о повлачењу војне полиције из Овчаре и да је за ту важну чињеницу Шљиванчанин сазнао знатно пре него што су те исте ноћи заробљени Хрвати побијени. Другим речима, тај важан податак изведен је ни из чега, као кад би се из чињенице да је Бил Клинтон разговарао с неком млађом женом извео закључак да ју је том приликом сигурно спопадао с неумесним понудама.
ОПОЗИВАЊЕ ОБАВЕЗЕ
Није било спорно да је према члану 13 треће Женевске конвенције свако проузроковање смрти или озбиљно угрожавање здравља ратних заробљеника тешко кривично дело. Поставља се питање да ли је Шљиванчанин имао обавезу да штити заточене ратне заробљенике и када га је те обавезе лишио претпостављени командант. Жалбено веће је утврдило да је првостепено веће погрешило када је закључило да је Шљиванчанинова обавеза да штити ратне заробљенике престала оног тренутка када је Мркшић повукао војну полицију, те да је упркос наредби свог претпостављеног, и даље био дужан да предузме све што је било неопходно не би ли заштитио заробљенике. Па да видимо шта је то, по казивању Жалбеног већа, Шљиванчанин могао да предузме да би избегао одговорност за помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника.
Иако више није имао de iure власт над војном полицијом у Овчари, он је требало не само да се супротстави наредби свог претпостављеног, него и да војној полицији нареди да не изврши наредбу и њеног и његовог претпостављеног, па да остане у Овчари иако јој је Мркшић наложио да је напусти. То би тако постигао што би, као какав политичар или судија Хашког трибунала, убедио војну полицију, коју су у највећем броју чинили регрути на одслужељу војног рока, да је наредба пуковника Мркшића противправна, а да је његово опозивање наредбе свог претпостављеног и нужно и правно ваљано. Јер, закључује Жалбено веће, „када захваљујући Шљиванчанину постане свесна да је Мркшићева наредба противзаконита, војна полиција би послушала Шљиванчанинову наредбу да остане на том месту“ (пара. 96). Судије Жалбеног већа чак признају да би „издавање наредбе противно Мркшићевом наређењу војној полицији 80. моторизоване бригаде био правац акције који би од Шљиванчанина захтевао да иде изван делокруга своје de iure надлежности, која је иначе делотворно укинута Мркшићевом наредбом за повлачење“ (пара. 94). Стога је Шљиванчаниново пропуштање да припаднике војне полиције 80. моторизоване бригаде обавести о противправној природи Мркшићеве наредбе и потом од ње захтева да остане у Овчари actus reus помагања и подстрекивања нечињењем.
Упоредићемо Овчару 20. новембра 1991. године и америчку базу Гвантанамо на Куби, као и Шљиванчанина као потчињеног свом команданту и америчког команданта ове базе до доласка Барака Обаме на власт.
СУДСКО РАСУЂИВАЊЕ
Да бисмо боље разабрали смисао и домашај оваквог расуђивања хашког Жалбеног већа, упоредићемо Овчару 20. новембра 1991. године и америчку базу Гвантанамо на Куби, као и Шљиванчанина као потчињеног свом команданту и америчког команданта ове базе до доласка Барака Обаме на власт. На оба места налазили су се ратни заробљеници који су били изложени мучењу и ликвидацији, с тим да су у Гвантанаму мучења била зверска, укључујући и дављење водом (waterboard) које ствара ужасан утисак непосредно наступајуће смрти. Ако у опису стварних околности у овим местима и нема потпуне сличности, са становишта расуђивања хашког Жалбеног већа постоји потпуна истоветност у правном статусу Шљиванчанина у односу на свог претпостављеног команданта Мркшића и главнокомандујућег у Гвантанаму у односу на врховног команданта Џорџа Буша Млађег. Жалбено веће је изричито закључило да је Шљиванчанин не само имао правно ваљану обавезу да ускрати послушност Мркшићевој наредби, него је и морао да војној полицији изда супротну наредбу да остане у Овчари упркос Мркшићевој наредби да је напусти. Па и то није било довољно, него је, по Жалбеном већу, требало пред војном полицијом да опањкава претпостављеног тврдећи да је његова наредба противправна, не би ли је убедио да откаже послушност надређеном команданту и поступи по захтеву његовог одметнутог потчињеног. Сада ћемо показати до чега би овај начин расуђивања у Хашком трибуналу довео када би се применио на главнокомандујућег у Гвантанаму. Док је до убиства заробљених Хрвата у Овчари дошло спонтано без икакве наредбе, зверска мучења у Гвантанаму, која су понекад доводила и до убиства, вршена су по наредби из Вашингтона. Ако се амерички председник Џорџ Буш Млађи баш и није упуштао у појединости мучења, нема сумње да их је неким својим тајним актом одобрио и да за њих сноси политичку и кривичноправну одговорност, што хашке судије сигурно знају, али не смеју јавно да кажу.
Са становишта расуђивања хашког Жалбеног већа постоји потпуна истоветност у правном статусу Шљиванчанина у односу на свог претпостављеног команданта Мркшића и главнокомандујућег у Гвантанаму у односу на врховног команданта Џорџа Буша Млађег.
Како су мучења ратних заробљеника и заточеника противправна и кажњива, поставља се питање како је главнокомандујући у Гвантанаму, који је сигурно не само одобрио него и наложио мучење ратних заробљеника, могао да, сходно расуђивању хашког Жалбеног већа, отклони своју кривичноправну одговорност. Он је не само морао да изда наредбу којом би поништио тајну Председникову наредбу којом се дозвољава мучење, него је и био дужан да сазове збор својих потчињених на којем би опањкавао свог врховног команданта тврдећи да је његова наредба противзаконита, не би ли убедио затворске истражитеље да више не муче затворенике да би из њих, под стравичном присилом, извукли корисна обавештења о плановима и местима скривања преосталих терориста. Не сумњамо да би хашким судијама било мило ако би тај главнокомандујући понешто додао о изопаченој нарави и злочиначкој склоности Буша да би пред потчињенима био што убедљивији.
ГВАНТАНАМО И ОВЧАРА
Када је Обама преузео власт и одлучио да затвори заробљенички логор у Гвантанаму, одмах се поставило питање одговорности за мучење ратних заробљеника, укључујући и дављење водом. И гле чуда, нико није поменуо ни врховног команданта Буша, ни шефа Здруженог штаба, а камоли команданта војне базе у Гвантанаму, који се, попут Шљиванчанина, није супротставио наредби свог претпостављеног, чиме је по расуђивању хашког Жалбеног већа, својим нечињењем потпомогао и подстрекивао на извршење грозног кривичног дела – систематског и зверског мучења ратних заробљеника које је повремено доводило и до убиства. Уместо овакве свеобухватне хашке кривичне одговорности, нови амерички председник Обама је изјавио да затворски истражитељи, који су систематски практиковали мучења, неће бити кривично гоњени. По Обами, који је био професор уставног права, и по његовим саветницима, који су вероватно врхунски правници, једини могући кривци за мучење и понеко убијање у Гвантанаму могли би бити непосредни извршиоци тог злочина, па је само њих Обама својеврсном аболицијом унапред заштитио од кривичног прогона.
Сада се поставља пресудно питање: Ако у САД, чији је држављанин и Теодор Мерон, председник Хашког трибунала и његовог Жалбеног већа, за злочине против ратних заробљеника у начелу једино могу да одговарају само непосредни извршиоци, никако виши команданти, који су повукли наредбу или су пропустили да нешто учине, а камоли врховни командант, зашто би на Балкану поред непосредних извршилаца, одговарали и они који су том злочину наводно допринели некаквим уздржавањем или нечињењем? То би Мерон морао да објасни.
Чињеница, јавности мало позната је, да хашки тужилац није захтевао изручење непосредних извршилаца ратног злочина у Овчари него је препустио Окружном суду у Београду да им суди.
Оно што је важније је чињеница, која је јавности мало позната, да хашки тужилац није захтевао изручење непосредних извршилаца ратног злочина у Овчари него је препустио Окружном суду у Београду да им суди. Реч је о 14 оптужених који су првостепеном пресудом оглашени кривим да су извршили кривично дело ратног злочина из члана 144 КЗ СРЈ. То су Мирољуб и Станко Вујановић, Милан Војиновић, Предраг Драговић, Предраг Милојевић, Милан Ланчужанин, Ђорђе Шошић, Мирослав Ђанковић и Иван Атанасијевић, који су осуђени на по 20 година, док су Јовица Перић и Златар Вујо осуђени на по 15, Предраг Маџарац на 12, Нада Калаба на 9, а Горан Мугоша на 5 година затвора. Једини непосредни извршилац овог страшног ратног злочина који је доведен у Хаг био је заштићени сведок ПО22, који је признао да је лично убио три ратна заробљеника, али му Хашки трибунал није судио него му је чак дао имунитет од кривичног прогона да би могао да терети и компромитује Мркшића, Шљиванчанина и друге официре ЈНА. Прави интерес Хашког трибунала није био да прогони и осуди непосредне извршиоце страшног ратног злочина у Овчари, него да поред Мркшића осуди и Шљиванчанина због наводног помагања и подстрекивања на тај злочин нечињењем, не би ли компромитовао једног од најугледнијих официра ЈНА.
НЕСЛАГАЊЕ СУДИЈА
Осуда Шљиванчанина за ново кривично дело (помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника нечињењем) и повећање његове казне са 5 на 17 година затвора донета је са већином од три према два гласа. С њом се нису сложиле судије Фаусто Покар и Андресија Ваз, које заслужују свако поштовање. Треба истаћи неслагање судије Покара који се позвао на члан 15 став 5 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који гласи: „Свако ко је оглашен кривим за неко кривично дело има право да његову кривицу и осуду размотри виши суд и складу са законом“.
Осуда Шљиванчанина за ново кривично дело (помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника нечињењем) и повећање његове казне са 5 на 17 година затвора донета је са већином од три према два гласа. С њом се нису сложиле судије Фаусто Покар и Андресија Ваз, које заслужују свако поштовање.
По судији Покару, то значи да другостепени суд ако је у исти мах и суд последњег призива, а такво је хашко Жалбено веће, не може осудити окривљеног за ново кривично дело за које већ није осуђен провостепеном пресудом, пошто би у том случају окривљени био лишен права да се жали вишем суду због осуде за то ново кривично дело. Утолико пре што је Хашки трибунал орган УН чија је Генерална скупштина једногласно потврдила Међународни пакт о грађанским и политичким правима, па је и због тога Жалбено веће било дужно да скрупулозно примењује члан 15 став 5 овог Пакта. То значи да је Жалбено веће само могло да поништи првостепену пресуду и наложи првостепеном већу да изнова размотри захтев тужиоца да Шљиванчанина осуди за још једно кривично дело. За разлику од Покара, судија Ваз је оспорила да је Шљиванчанин поседовао захтевану виност (mens rea) за помагање и подстрекивање на убиство путем нечињења. Како је првостепено веће утврдило да је могућност убијања ратних заробљеника наступила тек после потпуног извршења Мркшићеве наредбе о повлачењу војне полиције, кључно питање је било када је Шљиванчанин сазнао за ту наредбу. По судији Вазу, тврдња Жалбеног већа да је Шљиванчанин о тој наредби обавештен „другим средствима“ представља пуку претпоставку, као што ни за тврдњу Жалбеног већа да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је повукао заштиту ЈНА“ није било никаквих поузданих доказа. Уз то, како је Шљиванчанин био подређен Мркшићу, он, по судији Вазу, није имао ваљаних разлога да претпостави да његов надређени неће испунити своју обавезу да заштити ратне заробљенике. Закључак Жалбеног већа да је Шљиванчанин не само морао него и могао да поништи Мркшићеву наредбу о повлачењу војне полиције и ову задржи у Овчари почива на претпостављеном личном утицају Шљиванчанина на војнике који му више нису били потчињени.
По судији Вазу, тврдња Жалбеног већа да је Шљиванчанин о тој наредби обавештен „другим средствима” представља пуку претпоставку, као што ни за тврдњу Жалбеног већа да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је повукао заштиту ЈНА” није било никаквих поузданих доказа.
ЧЕМУ СЛУЖИ ТРИБУНАЛ
Остаје питање чему овакве срамне пресуде Хашког трибунала служе и да ли ће се материјална и процесна правила која овај Суд ствара игде другде примењивати у свету. Ово утолико пре што се у фуснотама судије позивају на своје претходне пресуде у том истом суду у тврдој вери да стварају свеобухватно прецедентно право које ће представљати најважнији део универзалног међународног кривичног права. Морамо одмах да разочарамо судије Хашког трибунала и кажемо да се то сигурно неће ускоро догодити, а можда и никада неће бити. Јер, да је то тако па зар не би главнокомандујући у Гвантанаму, са гомилом својих иследника и зверских мучитеља ратних заробљеника, већ био не само оптужен него и осуђен пред Сталним међународним кривичним судом, који такође заседа у Хагу? И зар Џорџ Буш Млађи, као налогодавац мучења у Гвантанаму, не би већ био на оптуженичкој клупи у Хагу, чим је, по одласку са положаја председника САД, престао да ужива било какав кривичноправни имунитет?
Веселин Шљиванчанин
За сада се то неће догодити, па ће тзв. прецедентно право Хашког трибунала остати специјално право за домороце у бившој Југославији и Руанди и за понеког црног или нешто тамнијег домороца у Либерији и Судану. А такво специјално право почива на нескривеној расној предрасуди.
Стога и ова другостепена пресуда није ништа друго доли изругивање праву и правди. Остаје само питање докле ће ове наше квислиншке власти да удворнички „сарађују“ са том наказом од суда.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН