Пише Коста Чавошки
Коста Чавошки
Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности. Једна од њих је ваљаност судија, која подразумева њихову високу стручност, доказану способност и неспорну моралну исправност која их чини достојним тог високог положаја свештеника правде. Ако је веровати његовим састављачима, управо због тога донет је нови Закон о судијама, који би и наше судије требало да учини стручним, способним, независним и непристрасним приликом изрицања правде.
Кукавичје јаје у прелазним одредбама
На први поглед овај Закон делује изванредно, пошто заиста одише брижном бригом да се наши судови принове не само младим, него и уистину часним и способним судијама, пошто је чак 99 од укупно 107 чланова овог Закона посвећено положају, правима и дужностима судија, а нарочито поступку и мерилима за избор нових судија, чиме се овом приликом нећемо бавити. А онда на самом крају овог Закона у прелазним одредбама налазимо подметнуто кукавичје јаје – да ће се све постојеће судије подвргнути поновном избору, те да ће и онај дугогодишњи судија, коме је то животни позив, а који не буде реизабран по овом Закону, остати без посла.
Све то наравно не би било тако страшно да није радикално смањен број будућих судијских места. Србија сада има око 2.400 судија, а Високи савет судства је, у уз претходно прибављану сагласност министра надлежног за правосуђе, утврдио да је Србији потребно само 1.838 судија, што значи да ће око 600 судија бити избачено на улицу. Како ће се на конкурс за избор судија по новом Закону вероватно јавити и знатан број млађих правника, а можда и искусних тужилаца и адвоката, који никад до сада нису били судије, могућно је да, према писању “Политике” од 15. јуна 2009. године, чак 1.000 постојећих судија остане без посла. И то није све. У прекршајним судовима и Вишем прекршајном суду биће само 615 судија, што је приближно 400 судија мање него што их је до сада било, док ће у свим тужилиштвима бити само 543 тужиоца, уместо садашњих 687.
Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности
Свако ко се озбиљно бавио добро постављеним државним установама, а нарочито правосуђем, добро зна да су у тој области најважније постојаност и сигурност, што је само друга страна несклоности наглим, радикалним и учесталим, а нарочито произвољним променама. Отуда се добро уређен правосудни систем, какав постоји у Енглеској или САД, ретко, уздржано и опрезно мења, тако да је једна генерација државника и политичара могла само нешто да дода, одузме или измени, али никако није могла да, по неком свом непромишљеном и произвољном плану, из темеља мења судство и друге правосудне установе као да нико пре њих то није умео. Како се, међутим, у нас појавио нови сој политичара и назови стручњака који све то и уме и сме, поставља се питање где је то нашао узор за овај свој опаки наум.
Како се у последњих 60 година нигде у Европи није вршила овако темељита реформа правосуђа, једини узор нашим “реформистима” могла је бити окупирана и под старатељство стављена БиХ
Узор у “тамном вилајету”
Како се у последњих 60 година нигде у Европи није вршила овако темељита реформа правосуђа, једини узор нашим “реформистима” могла је бити окупирана и под старатељство стављена БиХ. Угледајући се на земље у којима важну, а понекад и одлучујућу улогу у избору судија и тужилаца има високи савет правосуђа у којем претежну улогу имају саме судије и тужиоци највишег ранга и најугледнији правници, Високи представник за БиХ је решио да сам образује високе судске и тужилачке савете БиХ и оба ентитета. То је учинио доношењем Закона о високом судском и тужилачком савету БиХ, који је потом још три пута допуњавао и мењао и Закон о високом судском и тужилачком савету Републике Српске, који је затим још два пута мењао. Такође образовао и Високо и судско тужилачко веће Федерације БиХ. А напослетку је донео и одлуку о одређеним питањима која се односе на Високи судски и тужилачки савет БиХ, Високи судски и тужилачки савет РС, и Високо судско и тужилачко веће Федерације БиХ. Ни то није било довољно, па је са десетак својих узастопних одлука он сам именовао све чланове ових високих судских и тужилачких савета. Наравно да је именовао само оне за које је лично веровао да су квалификовани, непристрасни и независни. Једва да треба рећи да су то били његови људи. А да би био потпуно сигуран да ће ова правосудна тела радити по његовим смерницама, именованим члановима придодао је један број саветника.
Да су неким случајем ови високи судски и тужилачки савети били надлежни за избор и именовање нових судија и тужилаца на упражњења места, то и не би представљало теже нарушавање независности судства. Али је Високи представник под видом стварања независног, непристрасног и делотворног правосуђа, заправо наумио да спроведе чистку у свим судовима и тужилаштвима. Тога ради свим судијама и тужиоцима престао је мандат, чиме су укинуте њихова сталност и непокретност, и они су били принуђени да се изнова јаве на конкурс за избор нових судија и тужилаца. Најмање једна трећина судија и тужилаца у Републици Српској није прошла ову проверу и изгубила је свој дотадашњи положај, тако да су у судовима и тужилаштвима остале оне судије и тужиоци, који својим дотадашњим радом нису изазивали срџбу и неповерење Високог представника и његових поузданика. А све је то учињено под видом унапређења стручности и учвршћења независности судова и тужилаштва, баш као што ће то бити изведено и у нашој земљи до краја ове године.
После успостављања практичке свемоћи Високог представника, комесар Европске уније за спољне односе Ханс Вандебрук изјавио је, 15. децембра 1998. године, да је новим овлашћењима, која је Високом представнику дала самозвана Конференција за примену мира у Мадриду, уведен међународни протекторат у БиХ. А 16. октобра 2007. године, у својој одлуци у случају Берић и остали против БиХ, Европски суд за људска права изричито је потврдио да је у БиХ-и “успостављен међународни управник од стране неформалне групе држава”. То се изгледа и нама десило када и ми, једини у Европи после БиХ-е, спроводимо чистку у правосуђу под видом поновног избора свих затечених судија и тужилаца.
Подметање корупције која није доказана
Оно што у овом науму изазива посебно огорчење јесте двострука обмана којом се намеравана чистка изводи. Најпре је 14. јуна 2009. године министар правде, Снежана Маловић, изјавила да је Венецијанска комисија (стручно тело Савета Европе) “оценила да је Радна верзија мерила за избор судија и тужилаца у Србији у складу са европским стандардима, препоруком Савета Европе и примерима добре праксе земаља чланица ЕУ”. Већ у овом исказу садржане су две неистине. Венецијанска комисија то није написала у свом Мишљењу о нацрту критеријума и мерила за избор судија и председника судова Србије, усвојеном 12-13. јуна 2009. године у Венецији. А није ни могла, пошто се ни у једној чланици ЕУ-е (изузев Источне Немачке приликом њеног присаједињења СР Немачкој) није обавио поновни избор свих постојећих судија и тужилаца. Другим речима, тврдња да је поменута “Радна верзија… у складу са… примерима добре праксе земаља чланица ЕУ” представља обичну лаж.
Известиоци су изразили своју забринутост да би предстојећи поступак реизбора постојећих судија могао оставити отворену могућност уклањања судија са положаја који нису криви ни за какво рђаво понашање (misbehaviour)
Поред ове обмане упућене нашим судијама и јавности, и сама Венецијанска комисија је била обманута када ју је требало наговорити да без икакве резерве и противљења прихвати поновни избор свих постојећих судија. До тога је дошло 21. фебруара 2008. године када су се четири известиоца и две службенице Венецијанске комисије састали у Београду са представницима Министарства правде и члановима радне групе за израду критеријума и мерила за избор судија, о чему сведочи одељак 6. Мишљења Венецијанске комисије:
“Током овог састанка, известиоци су изразили своју забринутост да би предстојећи поступак реизбора постојећих судија могао оставити отворену могућност уклањања судија са положаја који нису криви ни за какво рђаво понашање (misbehaviour). Група за састављање нацрта објаснила је, међутим, да постоји проблем који се тиче корупције у коју су уплетене неке судије, који су именовани током претходног режима. Упркос томе, известиоци су осетили да су предлози у овом времену били несразмеран одоговор на овај проблем и да се постојеће судије не могу уклонити са положаја све док се не би могло показати да су биле укључене у рђаво понашање (misbehavir) или су биле некомпетентне да држе положај судије.”
Наводно корумпиране судије, не треба уклањати тако што неће бити поново изабране, него их треба, ако има ваљаних доказа, кривично гонити и примерно казнити, док све друге судије, као часне и исправне људе, треба оставити на миру
Није наравно искључено да међу данашњим судијама има и оних који су корумпирани, иако смо скоро сигурни да је таквих покварењака неупоредиво више међу бившим и садашњим политичарима. Али се такви појединци могу јавно помињати само ако је корупција судским путем доказана, и то правноснажном пресудом. Иначе, она се као некаква неутврђена мана судства не сме користити као изговор да се спроведе поновни избор свих судија. Другим речима, наводно корумпиране судије, не треба уклањати тако што неће бити поново изабране, него их треба, ако има ваљаних доказа, кривично гонити и примерно казнити, док све друге судије, као часне и исправне људе, треба оставити на миру. То су управо имали ина уму и известиоци Венецијанске комисије када су рекли да је поновни избор свих судија непропорционалан одговор на проблем корупције, што уважени представници Министарства правде и чланови радне групе за израду критеријума и мерила за избор судија изгледа нису схватили.
Прави разлози за реизбор
Цар Стефан Душан - утемељивач начела независности судства у српском правосуђу
За разлику од овог поверљивог обраћања известиоцима Венецијанске комисије без икаквог присуства јавности, домаћој јавности се предочавају битно другачији разлози за неизбор појединих судија. То је 15. јуна 2006. године учинио Зоран Ивошевић, професор универзитета и пензионисани судија Врховног суда Србије, када је рекао: “Имамо и данас судије, који су затечени у изборној крађи у време Милошевића, па оне који су забрањивали рад Друштву судија, оне који су учествовали у намештеним суђењима.” Иако нисмо сигурно да ли се ово последње односи и на поједина суђења у специјалном одељењу Окружног суда у Београду, која су се одвијала под великим притиском тренутних властодржаца и изманипулисане јавности, могли бисмо се сложити да судије за које је доказано да су се тешко огрешиле о важеће законе и судијску етику не треба изнова бирати.
По нашем суду, Зоран Ивошевић је пропустио да наведе неупоредиво драстичније примере. Њему је сигурно познато да су 2001. године и тадашњи Устав и важећи закони забрањивали изручење било ком страном суду домаћег држављанина, а да је упркос томе Слободан Милошевић буквално отет из Централног затвора у Београду и стражарно спроведен у Хаг. Управо због тога не би требало поново изабрати тадашњег и све потоње окружне тужиоце у Београду и њихове одговарајуће помоћнике због пропуштања да кривично гоне и подигну оптужницу против свих виновника овог злочина, почев од управника Централног затвора, који се правио невешт, преко министра полиције Душана Михајловића, па до премијера Зорана Ђинђића, који није имао петљу да ову отмицу сам изведе него му је била потребна сагласност свих тадашњих министара, коју су једино ускратили Александар Правдић и Обрен Јоксимовић.
Једно мора бити савршено јасно: или ће се све судије и тужиоци, који су се огрешили о важеће законе и етику свог позива, подврћи темељитој провери приликом реизбора или се нико неће доводити у питање
Зоран Ивошевић се, такође, вероватно присећа страшних ратних злочина које су пилоти Атлантског пакта починили 1999. године, током агресије на нашу земљу, иако је, наравно, могуће да израда мерила за избор судија по поруџбини Европске консултантске куће ЕКО са седиштем у Бриселу може да помути сећање на оно што се збило пре десет година. Тим поводом је тадашње тужилаштво оптужило председнике држава и влада, министре одбране и спољних послова (укупно 12 виновника) САД, Велике Британије, Француске и Немачке, као и челнике Атлантског пакта Хавијера Солану и Веслија Кларка, који су, сви заједно, вршили и избор циљева које треба бомбардовати. Сви они су били осуђени првостепеном пресудом да би, после промене режима, Врховни суд Србије укинуо првостепену пресуду, после чега је окружни тужилац одустао од гоњења за три од четири утужена кривична дела, а да ни због овог четвртог кривичног дела суђење није ни настављено. И то је био разлог због кога је оптужени Хавијер Солана могао не само слободно да долази у нашу земљу, уместо да буде ухапшен већ на аеродрому, него и да нам даје савете како да саставимо нови Устав заједничке државе Србије и Црне Горе. Па зар не би, и по Зорану Ивошевићу, ако је иоле доследан, све тужиоце и судије, који су у овај случај били уплетени, требало бар темељито проверити, ако већ не бисмо имали смелости да неке од њих лишимо часног звања судије или тужиоца?
У свему томе једно мора бити савршено јасно: или ће се све судије и тужиоци, који су се огрешили о важеће законе и етику свог позива, подврћи темељитој провери приликом реизбора или се нико неће доводити у питање. Tertium non datur, а поготову није часно да се брка ко нам се од судија или тужилаца у некој прилици замерио или нам се није допао.
Реизбор уместо разрешења недостојних судија
Реч “реизбор” значи, колико смо ми у стању да је схватимо и разумемо, не само поновни избор свих затечених судија и тужилаца, него и њихов стварни избор у исто звање ако испуњавају све законом утврђене услове. А то значи да би се конкурс за поновни избор морао расписати бар за онолики број судијских и тужилачких места колико сада има судија (око 2.400) и тужилаца (687). Управо то творци поменутог Закона о судијама не желе. Тако су се, према писању “Политике” на веб сајту од 15. јуна 2009. године, судија Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије, и проф. др Зоран Ивошевић, шеф радне групе која је сачинила Предлог критеријума и мерила за избор судија, већ сагласили да “између 5 и 10 одсто судија у Србији не испуњавања критеријуме на основу којих ће ускоро бити расписан општи избор делилаца правде у новој мрежи”. Како се број оваквих судија креће између 120 (5%) и 240 (10%), то значи да приближно од 270 до 450 судија, који, иначе, испуњавају све Законом предвиђене услове, неће бити поново изабрано.
Шта ће бити са свим пресудама судије који је разрешен дужности, не због преступа у неком појединачном случају, него због властите нестручности и неспособности за судијски позив као такав?
Тим поводом отварају се тешка и неугодна питања. Најпре, каквом то способношћу непосредног увида располажу судија Бољевић и професор Ивошевић кад могу унапред да тврде да између 5 и 10 одсто постојећих судија не заслужују то да буду, а да при том нису разматрали појединости ниједног спорног случаја понаособ? Па ваљда као судије знају како се утврђује чињеничка истина. А потом и питање: Ако се већ сада зна да има толико неспособних и недостојних судија, зар не би било боље да се одмах, не чекајући будући реизбор, покрене поступак за њихово разрешење сходно чл. 62-68 Закона о судијама? Ово би утолико било лакше пошто у Министарству правде, вероватно, већ постоје спискови таквих судија, а није искључено да и поједини председници судова имају на оку такве судије. Тако би се овај неугодан поступак свео на највише 200 случајева, уз сва јемства која ваљан судски поступак пружа. А потом би поновни избор преосталих, неспорних судија, њих близу 2.200, био пука формалност, пошто би се пошло од претпоставке да су часни, достојни, стручни и способни.
За боље зналце права, ипак, остаје један озбиљан проблем. Шта ће бити са свим пресудама судије који је разрешен дужности, не због преступа у неком појединачном случају, него због властите нестручности и неспособности за судијски позив као такав? И да ли ће се због тога поништити све његове пресуде и заинтересованим странкама пружити могућност обнове поступка или се, због правне сигурности, неће доводити у питање његове правноснажне пресуде? Остављамо већ конституисаном Високом савету судства да добро промисли и у погодном тренутку саопшти какав ће став о овом тешком правном питању заузети, пошто Закон о томе ћути.
Бестидна подвала наводним реизбором
Претпоставка да већ именоване судије испуњавају поменуте критеријуме у Нацрту јесте охрабрујућа
У својој изјави “Блицу”, од 14. јуна 2006. године, Снежана Маловић, министар правде, је истакла да је Венецијанска комисија посебно поздравила став “да ће претходни рад судија у овом процесу (реизбора К.Ч.) бити сагледан с посебном пажњом”, док проф. Зоран Ивошевић још додаје да ће се за затечене судије установити претпоставка “стручности, оспособљености и достојности”. Напротив, Венецијанска комисија је управо изразила сумњу да ће се поћи од те претпоставке и да ће претходни рад затечених судија бити разматран с посебном пажњом. Зато је и упозорила: “Нацрт Закона о судијама у овом тренутку не пружа никаква јемства да ће бити поново изабране судије против којих није наведена никаква некомпетентност или рђаво понашање” (одељак 7). Но, како су приликом већ поменутог разговора у Београду и Снежана Маловић и Зоран Ивошевић, вероватно уверавали известиоце Венецијанске комисије да ће се приликом реизбора затечених судија поћи од претпоставке њихове стручности, способности и достојности, Венецијанска комисија је закључила:
“Претпоставка да већ именоване судије испуњавају поменуте критеријуме у Нацрту јесте охрабрујућа. Ова се претпоставка, међутим, може оборити и у том погледу мора бити примењена велика предострожност” (одељак 58).
Венецијанска комисија је управо изразила сумњу да ће се поћи од те претпоставке и да ће претходни рад затечених судија бити разматран с посебном пажњом. Зато је и упозорила: “Нацрт Закона о судијама у овом тренутку не пружа никаква јемства да ће бити поново изабране судије против којих није наведена никаква некомпетентност или рђаво понашање” (одељак 7).
Управо је овај закључак Венецијанска комисија извела зато што је била обманута. Она је очигледно пошла од претпоставке да ће се расписати конкурс за поновни избор свих затечених судија, то јест за 2.400 судијских места, а да уопште није знала да ће конкурс бити расписан само за 1.838 судијских места, тако да ће отпасти скоро 600 судија који испуњавајају сва прописана мерила. А тај број неизабраних затечених судија биће неупоредиво већи ако се на поменути конкурс јаве кандидати који никада нису били судије. За тај битан податак Венецијанска комисија није знала, а они који су пропустили да јој то кажу требало би да одговарају за превару.
Мерила за избор судија
Самим мерилима за избор судија нема се, међутим, шта замерити, сем што се може рећи да су у пракси, највећма, неостварљива. Навешћемо само два, примера ради. Тако се од судије захтева примерна писменост, што је, иначе, изузетно похвално. Но, питање је како ће се проверавати ова способност. Могуће је, рецимо, да се од затечених судија захтева да приложе бар пет својих пресуда. Но, како то могу бити пресуде које су писали референти или приправници или које су накнадно лекторисане, најбоље би било да се у хали 1 Београдског сајма организује провера писмености свих 2.400 кандидата. Том приликом задала би се, рецимо, тема “Начело непокретности као јемство судијске независности”. Писало би се руком два сата, пошто савремени компјутери имају програм који исправља најгрубље правописне и граматичке грешке. Радови би се предавали под шифром, а комисија угледних лингвиста оцењивала би њихову писменост.
Ваља рећи да је и сама Венецијанска комисија изразила недоумицу како ће се утврђивати способност за аналитичко и синтетичко мишљење, самоконтролу и културно понашање
Провера културе говора била би још занимљивија. Сваки кандидат, а њих ће бити 2.400, добио би на располагању 20 минута да беседи пред Високим саветом судства. У првом делу изложио би беседу коју би унапред припремио по слободном избору, док би у другом делу беседио о теми коју би му задао Високи савет судства. Том приликом било би присутно и неколико стручњака за реторику, који би Савету помогли приликом оцењивања вредности изговорене беседе.
Да не бисмо ишли даље, ваља рећи да је и сама Венецијанска комисија изразила недоумицу како ће се утврђивати способност за аналитичко и синтетичко мишљење, самоконтролу и културно понашање (одељак 29). А да и не помињемо тестове, интервјуе, и друге социјално-психолошке технике, које, по овим мерилима, треба проводити.
Смандрљавање реизбора
Да ће се којим случајем до краја 2009. године бирати само педесетак, па и стотину нових судија, поменута мерила би се, можда, могла добрим својим делом и примењивати. Али се по члану 100 Закона о судијама до 1. децембра 2009. године морају изабрати све судије и све судије за прекршаје, што значи да ће бити бар 3.400 кандидата (2.400 судија и око 1.000 судија за прекршаје). У најбољем случају Високи савет судства (пошто још није расписан конкурс, а ускоро ће и заслужени годишњи одмори) том избору посветиће три месеца, што је око 80 радних дана, односно 640 сати, што значи да ће сваком пријављеном кандидату из редова затечених судија бити посвећено по 11 минута, и то под условом да се не пријављују они кандидати који испуњавају законске услове, а никада до сада нису били судије.
Зналци веле да баналном сметању поседа, попут бацања цркнуте кокошке у комшијско двориште, савестан судија мора да посвети бар пет радних сати – два-три рочишта и састављање пресуде – и то под условом да сви позвани сведоци одмах дођу и да њихова сведочења не буду противречна. Том истом судији, који је цео свој живот посветио том часном и одговорном позиву, Високи савет судства посветиће само 11 минута током којих ће проверити његову стручност, оспособљеност, достојност, писменост, културу говора, способност аналитичког и синтетичког мишљења, способност утврђивања релевантних чињеница и властитог расуђивања, јасноћу изражавања, марљивост, самоконтролу, смисао за сарадњу са колегама и културу понашања, а потом и његово поштење, савесност, правичност, достојанство, постојаност и узоритост. И све то за само 11 минута, што вероватно ни Светом Петру не би пошло за руком.
Ако се власт у међувремену не промени, на тај конкурс, изузев малог броја наивних и неупућених, углавном ће се јавити жути и румени кандидати
Невоља је у томе што ће све то бити знатно краће, прозаичније и поганије. Министарство правде ће унапред припремити, ако то већ није учинило, спискове судија које треба или не треба поново изабрати и томе ће придодати некакве податке. Није искључено да ће неке од постојећих судија потказивати понека невладина организација која се, попут комисије за израду мерила, такође финансира из Брисела. А моћни људи из Владе и владајућих странака сигурно ће се постарати да на неформалан начин назначе пожељне и непожељне кандидате. Свако, ко је упућен у рад колегијалних тела, добро зна да једанаесточлани Високи савет судства може да, током 80 радних дана, поведе озбиљну расправу поводом 20 до 30 спорних кандидата. Сви остали случајеви биће решени претходним списковима и поднесцима на мање-више формуларан начин. Ако неко од постојећих судија мисли да ће се у одлуци о неизбору подробно навести разлози због којих поновни избор није извршен, љуто се вара. У већ поменутом “тамном вилајету” одлука о неизбору је отприлике овако гласила:
“Иако смо утврдили да Ви скоро у потпуности испуњавате скоро све услове за поновни избор у судијско звање, ипак Вас нисмо могли изабрати, пошто су остали кандидати те услове у знатно већој мери испуњавали.”
То ће иначе бити сасвим логично ако се бира само 1.838 судија између 2.400 пријављених кандидата. Кључни елемент ове ујдурме је, дакле, произвољно и необразложено смањење броја судијских места. А када све то прође, за мање од годину дана неко ће у Министарству правде утврдити да има много нерешених питања, а мало судија, па ће предложити избор бар 600 нових судија. Ако се власт у међувремену не промени, на тај конкурс, изузев малог броја наивних и неупућених, углавном ће се јавити жути и румени кандидати.
Нарушавање независности судства
Главни циљ ове невеште смисалице јесте битно нарушавање независности судства како би судије, уместо да буду лавови, како је то говорио Френсис Бекон, постали послушна јагњад тренутних пастира на власти
Главни циљ ове невеште смисалице јесте битно нарушавање независности судства како би судије, уместо да буду лавови, како је то говорио Френсис Бекон, постали послушна јагњад тренутних пастира на власти. Додуше, свака власт настоји да од судија начини своје слуге и удворице. У доба када је проф. Зоран Ивошевић постао судија, била је неопходна морално-политичка подобност, која је поред чланства у јединој и владајућој партији (Савезу комуниста) подразумевала и изразиту лојалност Титу и Партији. Но, захваљујући сталности, часне судије пре или после доконтају да могу да суде искључиво по својој савести и да за свој положај више никоме не дугују доли својој части и способности. Зато су данас, можда, најнезависније најстарије судије – они који су то постали пре више деценија, још за владе Слободана Милошевића пре успостављања страначког плурализма, и који више ништа у својој каријери не очекују.
Предстојећим поновним избором сталност судија, као основа њихове незавиности, бачена је под ноге у блато страначких интрига и мешетарења. Последице тог опаког подухвата биће далекосежне. Јер, док се понеки неправедан поступак може исправити ваљаном пресудом, нарушавање незавиности судства кужи сам извор правде.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН