Часопис Нови филмограф

Ако је веровати саморекламама РТС-а  тв серија Радоша Бајића Село гори а баба се чешља најгледанији је продукт ове врсте у свих времена у Србији, што вреди забележити. И честитати. Овде нас, међутим, занима нешто друго. У последње време, примећују аутори овог пројекта, све више се говори да Село гори више није само гледана тв серија “већ да је у питању друштвени, социолошки и културни феномен који треба стручно дефинисати и разјаснити…. јер својим порукама и глобалним утицајем на јавно мњење у Србији изазива друге облике друштвене, културне и теоријске позорности”. У вези с тим, често се помиње и “антрополошки феномен”.

У сваком случају ето прилике за стручну размену мишљења, а Нови Филмограф већ за наредни број припрема један овакав разговор. Јер места  теоријској позорности има. Штавише, ова позорност и то управо она антрополошка, чини се нам се исто толико важном као и добар посао наших филмских уметника.

Кад се све сабере, одговор на питање шта је утицало на оволику гледаност и није тако тежак. Тема ове серије је трагичан положај породице у земљи Србији. Усамљена, запуштена, на милост и немилост свакаквим транзицијама остављена “основна ћелија друштвеног живота”, српска породица се очитује у реалистичком филмском призору, озбиљном и на моменте потресном. Ту ни сам Бајић нема недоумица, баш кад говори о колосалној рецепцији серије: “У средишту моје приче је породица. То је смисао за трајање и опстанак заједнице најрођенијих, најближих и међусобно најдражих људи који се воле и поштују. Уз трпљење снажних спољних социјалних, економских и глобално цивилизацијских утицаја, а са вишедеценијском навиком да има сеоску задругу, српско село – као неприкосновени чувар традиционалних и националних вредности нашег народа – последњих деценија је понижено и заборављено. То сам желео да подвучем црвеном оловком”. И подвукао је, али из тога није испала дилетанстка карикатура, памфлет, травестија и фарса, на шта нас у последње време навикава “други српски филм”: село и породица су и његова омиљена мета да им се наруга, да их  обавезно исмеје и наружи, да сеири над њиховим примитивизмом, да у њима по сваку цену пронађе недела и  порнографију и да их, на крају, истресе у контејнер живота. Да их унизи што више може.

Не. Село гори пружа управо обрнуту слику: веродостојне призоре једног вероватног, а опет зачудног света, лице и наличје стварности, са смислом за српски  хумор и гег, за каламбур и чивију, за проницање у карактер и менталитет, за свуда посејана зрна апсурда, за дијалект и новоговор. Тајна Бајићевог успеха је што ништа не сакрива и ништа не улепшава, а све то  чини са извесним достојанством. Онако како његова профилмска стварност и заслужује. Као природни изданак тог истог света, укорењеног између две Мораве, упућеног на душу народа и себе, на свој таленат и зашто не рећи, своју породицу, своју српску филмску задругу, Бајић је сам један антрополошки феномен. Уроњен у традиционални фолклор, којим се не размеће, суочен са савременошћу, коју не мимолилази, он открива огледало стварног живота. И ако се узме у обзир да је највеће, често нажалост и једино огледало данашње Србије њена телевизија, онда се одговор намеће сам по себи. Рецепција расте са повећањем броја епизиода, у чему је и последња, “велика тајна” Бајићевог успеха.

Вeћ и сам наслов Село гори а баба се чешља уводи у велику, читку метафору Србије данас. А везу између разбијене «основне ћелије друштва» и њених оквира добро увиђа око народа.

Да ствар буде занимљивија, и друге две по “пиплметру” високопласиране серије РТС – Рањени орао Задравка Шотре и Мој рођак са села Радослава Павловића и Марка Маринковића – мада по свему различите – почивају на сличним антрополошким равнима. Када се оставе по страни спољна обележја, извор драме је у сва три случаја нарушавање стабилности заједнице, тј.  расап породице, чиме су угрожени  главни  карактери или ако хоћете, архетипови – наши невидљиви корени свести, отисци искуства прошлих нараштаја, неке опште, наслеђене форме народног опажања и разумевања. Поремећена хармонија, у сва три случаја, тежи да се поново успостави. У томе је митска драматургија ових представа. На крају, круг се некако затвори. У Рањеном орлу стереотипом хепиенда, обавезном фигуром комерцијалне мелодраме «из епохе» која се дефинише као осујећена страст. У Рођаку са села повратком породици под неповољним условима и са неизвесним исходом.

Ти услови су, рекосмо, трагични. Село Србије, најважнији наш тв гледалац, препознаје ову слику, која пружа могућност извесне социјалне, чак и индивидуалне катарзе; similis simili gaudet. Овакво огледало српског села пружа нам пресек социјалног и политичког суноврата  на фону отвореног дијалога оца и сина у задњим кадровима Мог рођака са села:

“Ни горег времена, ни горих господара. Никад није било овако. Нема коме да верујеш, ни коме да се надаш”.

Нови филмограф, бр.  5-6