Регионализација, децентрализација и уставно преуређење Србије може се анализовати на три начина. Дескрипцијом и нарацијом геополитичких оваплоћења, проницањем у непрозирну геополитичку ћутњу и анализом правних и политичких идеја које су у зачетку ових процеса. Најутицајнији политички вођи регионализацију настоји да сведу на текућу персоналну, страначку и политичку расправу око статутарних надлежности АП Војводине. А проблем је дубљи и старији од полемичара и актера ове замашне игре. Тешку позицију српског државног врха који се упетљао у опасне и непримерене односе са евроатлантским партнерима показује и његово маневрисање у вези доношења новог статута АП Војводине. Како се економска, политичка и морална криза друштва продубљује, све је јасније да доношење статута неће проћи без последица по живот и будућност земље и народа. Затечена близином опасних заплета, српска влада посеже за чудним решењима попут предлога Закона о утврђивању надлежности АП Војводине који је у супротности са важећим Уставом. Овим се, по мишљењу професора Чавошког, конвалидира један противуставни предлог статута.[1] Изгледа да влада покушава да противуставне одредбе статута неутралише тако што ће законским нацртом долити уље на ватру, те тако спор претворити у политички пожар све се надајућ’ да ће избећи најгоре.
Како се економска, политичка и морална криза друштва продубљује, све је јасније да доношење статута неће проћи без последица по живот и будућност земље и народа. Затечена близином опасних заплета, српска влада посеже за чудним решењима.
Поред бројних противуставних одредби у предлогу статута, наводи се да АП Војводина има своју територију (чл. 3).[2] Убрзо након објаве предлога статута АП Војводине, стигла је опрезна и наизглед безазлена најава отварања граничног питања у облику географске карте Либераланог савеза Војводине, која приказује историјску територију Војводине Српске до Винковаца, Осијека, Баје, Сегедина и Арада, а посебно је издвојен простор данашње АП Војводине у који је укључен Шабац.[3] Границе Војводине у овој мапи не поклапају се са границама у предлогу статута. Због овога не зебу Хрватска и Мађарска пошто су оне чланице НАТО пакта, те на овај инцидент гледају као на унутрашњу ствар Србије која би могла да им користи.[4] Коста Чавошки мисли да вођа ЛСВ Чанак већ одавно настоји да од Војводине направи државу у држави Србији. Чанак намерава да прво од Војводине створи државу, а да је затим одвоји од Србије и део припоји Мађарској, а део Хрватској. Зато он води промађарску и прохрватску политику, сматра Чавошки.[5]
Делови Србије који су били извор пијемонтизма и данас га гаје, разбијени су на безличне географске одреднице (југ, центар, исток) те се нигде не наслућују хучна Дрина, питома Шумадија, Морава, Тимок и сл. Насупрот, Срем, Банат и Бачка присиљени су на заједништво.
Уставни предлози
У протеклих десетак година, јавност се упознала са бројним предлозима уставног уређења републике Србије. Београдски центар за људска права објавио је 2001. уставно решење које Србију дефинише као мултикултурну демократску државу свих грађана и свих народа.[6] У Србији је у употреби српски језик и ћирилично и латинично писмо.[7] Слаби председник је наспрам дводомне јаке скупштине састављене од већа грађана и сената.[8] Власт је територијално раздељена између општина, округа, области и аутономне покрајине.[9] Аутономне покрајине су: Београд, Војводина, југозападна Србија, југоисточна Србија, Косово и Метохија и Шумадија-Подунавље.[10] Аутономна покрајина доноси конститутивни акт.[11]
Да би се забашурио регионалистички метеж, нови читлуци проглашавају се за статистичке регионе
Павле Николић је 2001. године јавности дао на увид нацрт устава Краљевине Србије који Србију дефинише као државу српског народа и свих њених равноправних грађана без обзира на расу, националност, етничко порекло, језик и вероисповест (чл. 1).[12] Званични језик Краљевине је српски, а ћирилица је писмо у службеној употреби (чл. 13). Зајамчена је аутономија области (чл. 188) које су политичко-територијалне јединице и има их 12: Бачка, Банатска, Сремска, Београдска, Подрињско-посавска, Златиборска, Шумадијска, Рашка, Подунавско-тимочка, Јужноморавска, Косовска и Метохијска (чл. 189). Основни акт области је обласни статут (чл. 191). У Николићевом уставном предлогу Скупштина је једнодомна.
Медијска машинерија подржала је регионализацију Србије и сатанизовала тзв. назадне снаге у Београду које се противе оваквом преуређењу земље
Форум јурис 2002. године предложио је нацрт устава који Републику Србију дефинише као уставну демократску заједницу свих грађана и националних заједница које у њој живе.[13] Предвиђа да у службеној употреби буде српски језик екавског и ијекавског изговора и ћирилично и латинично писмо и језици националних мањина.[14] Овај предлог предвиђа следеће територијалне заједнице: општине, АП Војводина, АП Косово и Град Београд.[15] Поред именованих покрајина оставља могућност образовања и других.[16] Председник се бира у Скупштини.[17] У уставном предлогу АП Војводина и Косово имају Врховни суд.[18] Предлагачи устава нису благонаклони према српској култури: „Прошлост је битна, али не зато што би се на њу требало ослањати као на извор вредних традиција. Напротив, наша прошлост је лоша и устав треба схватити као инструмент њеног делегитимирања и спречавања понављања њених најгорих аспеката (идеолошки монолитизам партије државе, ауторитарни волунтаризам, национализам, рат).”[19] Писци овог предлога кажу да је Србија национално хетерогена држава, те су потребне гаранције аутономије за националне групе, гаранције групно-специфичних права.[20] У преамбули је истакнута решеност да се раскине са лошом прошлошћу, неутралност и секуларност, верност миру и ненасилно решавање конфликата.[21]
Дугогодишња пропаганда учврстила је идеју да је аутономија плод настојања грађана покрајине да се заштите од сиромашнијих и понекад непожељених Срба јужно од Саве и Дунава. Овај потуљени облик расизма полагано се укорењује.
Центар за либерално-демократске студије 2003. године срочио је материјал под насловом Регионализација Србије.[22] У овој студији није дат предлог уставног текста, већ анализа постојећег стања територијалне и судске организације Србије, осврт на европске трендове регионализације, модели регионалне организације земље и економско-финансијски аспекти регионализације. Писци студије запажају да је Устав ФНРЈ из 1946. предвидео постојање политичко територијалних аутономија, односно аутономних области у Србији, а уставним изменама од 1963. године укинуо могућност да се и у другим републикама, према критеријумима који су важили за Војводину и Космет (историјске, етничке, културне, политичко организационе и сл.) успостави нека аутономија.[23] С тим у вези, аутори констатују да је устав Србије из 1990. (тзв. Милошевићев устав) био изговор, а не разлог за сепаратизам Словеније и Хрватске.[24] Сходно дискурсу политичке коректности, аутори признају да Војводина има специфичности, те „војвођански идентитет” (наводници аутора студије) одређују као географски, мултикултурни и мултиетнички.[25] Потом, корак по корак, оспоравају војвођанску асиметрију тако што проблематизују залагање Радивоја Степанова и Жолтa Лазара (цитирани у фусноти 39) да Војводина не може имати исти ранг са другим регионима у Србији. Пошто су релативизовали војвођанско аутономаштво, тј. залагање за асиметричну Србију аутори студије примећују да је „јасно да регионализација преосталог дела Србије нема тако јасне историјске, културне, традиционалне или етничке разлоге, какви су били они који су опредељивали аутономни статус Војводине, односно Косова и Метохије.”[26] Мало даље, аутори се питају: „да ли је Србији, или бар њеном остатку који није организован у постојећим аутономним покрајинама, потребно ово право на регионално организовање?”[27] И примећују да је доминантна црта Срба од Устанка 1804. обнова своје државе, а не „неке имагинарне регије” у којој се задовољавају неодређене јавне потребе, те да асиметрија, која карактерише Србију од 1946. године, није положила испит историје.[28] Аутори истичу да приликом регионализације и децентрализације прерасподела богатства увек зависи од политичког договора, те да је важно да се о томе одлучује на нижем, регионалном нивоу власти.[29] У овој студији, мада опрезно и уздржано, испитане су различите могућности регионализације и децентрализације, њихове последице и начин извођења и формула која би Србију могла извести из стања уставне асиметрије.
Српски простор, истина је, данас је расцепкан и подвргнут преименовању и културној колонизацији, али тек после војне интервенције САД и ЕУ, два моћна блока, а не заслугом Брозових партијских кадрова. Показало се да они нису били способни да сруше дух народа умисливши да га могу усрећити и просветлити својом феудалном идеологијом. Сав успех дугују снази америчког оружја и европске економије, а не аутономаштва и заборава народа.
Поред наведених предлога нацрте устава Србије, пре 2006. године, дале су Демократска странка и Демократска странка Србије.
Идеју регионалног преуређења Србије можда је најдоследније разрадио професор Миодраг Јовичић и преточио у уставни предлог у коме је Србија децентрализована држава између федерације и унитарне државе. Према овом предлогу из 1996. године: „Уједињене Српске Земље су јединствена држава коју сачињавају следећи региони: Банат, Бачка, Београд, Западна Србија, Источна Србија, Јужна Србија, Косово, Метохија, Подунавље, Срем, Стара Рашка, Црна Гора и Шумадија” (чл. 1).[30] Основна одлика његовог предлога је покушај да се изнађе разборито решење за српско-албанске односе и омогући уједињење са Републиком Српском. Циљ Јовичићевог предлога јесте да уклони неприродну асиметрију Србије која се у протеклим деценијама продубљивала и довела у питање опстанак државе и народа.
У време објављивања поменутих предлога широка јавност није им посветила велику пажњу. Али праву буру 2009. године изазвао је предлог Министарства економије о подели Србије на седам региона (илустрација 1). Можда је то зато што су у међувремену побуњеничке снаге на Косову и Метохији прогласиле независност. Предлог Министарства економије посебно је занимљив због пажљивог избора назива и граница региона на који се дели Србија: Војвођански, Београдски, Западни, Источни, Централни, Јужни и Косовско-метохијски регион.[31] Ако се прибегава именовању региона по странама света, онда би Војводина ваљало да се назове Северни регион, а Косово и Метохија Јужни регион. Јужни регион (Ниш, Врање, Лесковац) налази се на југоистоку земље, те би га ваљало назвати Југоисточни регион. Овакви називи упућују на закључак да се за северни (подунавски) део Србије и јужни део Србије задржавају стари називи (Војводина и Косово-Метохија) док се југоисток земље назива Јужним регионом као да Косово и Метохија више нису у саставу Србије. Делови Србије који су били извор пијемонтизма и данас га гаје, разбијени су на безличне географске одреднице (југ, центар, исток) те се нигде не наслућују хучна Дрина, питома Шумадија, Морава, Тимок и сл. Насупрот, Срем, Банат и Бачка присиљени су на заједништво, иако су прва два у великој мери гравитационо подручје града Београда, а историјски и економски никада нису били чврста целина. Док се становници Војводине могу звати Војвођанима или чак Банаћанима, Сремцима, Бачванима, нејасно је како ће се звати становници срца Србије – јужњаци, западњаци, центристи? Отуда не чуде захтеви заговорника одвајања АП Војводине да за војвођански и београдски регион не важе критеријуми као за остале делове земље пошто, истичу они, ова два имају одређени субјективитет што није случај са осталим.[32] Да би се забашурио регионалистички метеж, нови читлуци проглашавају се за статистичке регионе. Стога овај закон ваља узети као пробни балон и припремну радњу за последњи чин српске драме.
Илустрација 1. Различите картографске обраде територијалног уређења Србије објављене у листу Данас и на сајту НСПМ.[33]
Писци предлога устава Србије углавном су правници по струци, те у њима није дато објашњење којим су се начелима руководили при установљењу нових региона. Али како објаснити да у тимовима за писање уставног предлога нема географа, мада је њихова срж подела Србије на досад непознате целине од којих се очекује буран развој? Да ли је по среди незнање, наивност или пак небрига? Насупрот томе, стоји предлог географа Миломира Степића из 2002. (допуна Јовичићевог нацрта) пошто изводи оптималне границе региона (илустрација 2). Степић се бави моделирањем државног простора, а не уставним решењима и предлаже поделу Србије на 13 географски уједначених региона: Бачка, Банат, Срем и Мачва (или Посавина), Београд, Подунавље, Западна Србија (или Подриње), Централна Србија, Источна Србија (или Тимочка Крајина), Стара Рашка, Ниш, Метохија, Косово и Југоисточна Србија.[34]
Илустрација 2. Региони Србије (предлог М. Степића).[35]
Сваки од предлога залаже се за неки од препознатљивих политичких циљева. Нацрт Форума иурис утире пут аутономији Војводине према Брозовом уставу из 1974. године и, осим излива гнева према српској прошлости, његови аутори се не упуштају у даљу конкретизацију регионализације и судбине Србије. Идеја предлагача је јасна: учврстити конфедерални положај Војводине, а остатак Србије препустити сплету догађаја. Заговорници војвођанског политичког, економског и културног ексклузивизма траже да се Србија организује као регионална држава, како би се продубила и учврстила хетерогеност Србије, а асиметрично уређење које води конфедерализацији и распаду државе приказују као спасоносну регионализацију! Доказ је чињеница да се таква регионализација не односи на Срем, Банат и Бачку, већ искључиво на остатак Србије. Ништа није бољи ни предлог поделе Србије (централне) на четири региона (град Београд, западна Србија, источна Србија, средња Србија).[36]
Војвођанере настале на супстрату кајања (загушљив тамјан, приписани злочини и сл), малограђанштине и личне неутемељености тишти осећај љубоморе према Београђанима и варљиви осећај супериорности над Моравцима, Нишлијама и Подрињцима
Предлог Београдског центра за људска права иде корак даље и земљу мрачне прошлости (Србија) претвара у средњевековну феудалну државу без витезова. Оба предлога и поред ескплицитног уставног текста прикривају последице и циљеве предложене уставне промене. Предлог Павла Николића креће сасвим другим путем, залагањем за монархију, а Јовичићев предлог, пак, предлаже републиканско уређење српских земаља.
Редослед потеза војвођанских ексклузивиста
Први корак откидања Српске Војводине начињен је пошто је завршена јавна расправа партија, невладиних организација и других интересних група о потреби федерализације Србије чији камен темељац је статут Војводине предложен 2008. Медијска машинерија подржала је регионализацију Србије и сатанизовала тзв. назадне снаге у Београду које се противе оваквом преуређењу земље. Бројне књиге, стручни и научни радови (неки су овде цитирани), као и политичка кампања против тзв. српских централиста дала је видне резултате. Скоро да се на прсте једне руке могу набројати заговорници истинског регионалног уређења и децентрализације Србије. Дугогодишња пропаганда учврстила је идеју да је аутономија плод настојања грађана покрајине да се заштите од сиромашнијих и понекад непожељених Срба јужно од Саве и Дунава. Овај потуљени облик расизма полагано се укорењује међу осиромашеним пољопривредницима, прогнаницима из српских крајина и међу староседеоцима на северу Србије. Словенско становништво преузима матрицу расистичког говора да је средња Европа супериорна у односу на словенски исток, што не скрива ни војвођанско политичко језгро.[37] Аутономаши Титовог доба такође су осетљиви на наводни централизам, био он обреновићевске или пак четничке природе.[38] Исказују немир због слутње да њихово рушење тзв. великосрпског национализма није дало видљиве резултате. Српски простор, истина је, данас је расцепкан и подвргнут преименовању и културној колонизацији, али тек после војне интервенције САД и ЕУ, два моћна блока, а не заслугом Брозових партијских кадрова. Показало се да они нису били способни да сруше дух народа умисливши да га могу усрећити и просветлити својом феудалном идеологијом. Сав успех дугују снази америчког оружја и европске економије, а не аутономаштва и заборава народа.
Заговорници војвођанског ексклузивизма из академских кругова не либе се да Србију у научним радовима жигошу као полицијску државу коју карактерише „чизмашка” демократија, политички трибализам, у којој не посустаје „србијански централизам” и „београдизација” у којој буја национална и верска искључивост, а излаз из тога јесте „мала државност” или, пак, „интегрална аутономија Војводине”.[39]
Нови идентитет пружио би повод да устоличени модернистички феудалци попишу становништво
Други корак је усвајање статута уз благе измене да би се умирили противници (статут је плод „компромиса”). Да би ојачао позицију аутономаша, Чанак и помисао да се донесе статут за Војводину сматра претњом и увредом. Он је по његовом мишљењу бескористан, док је доношење новог устава Србије једини пут за промену положаја Војводине која је пре Милошевићеве владавине имала устав, а не статут.[40] Овим, као и поменутом мапом, најављује жестоку борбу за државност после усвајања сепаратистичког статута. База за битку биће покрајинске институције које се реорганизују и припремају како би омогућиле рођење нове државе. Посебна пажња посвећена је финансијама и оснивању развојне банке која би настала спајањем Војвођанског фонда за развој и Металс банке.[41] Јавност сумњичи војвођанске аутономаше да су уз подршку гувернера НБС смишљено ослабили Металс банку да би лакше образовали развојну банку Војводине.[42] Овај догађај олакшао је мирољубиво повлачење Пајтића.[43] Његов политички удес подстакао је поклонике аутономаштва да излију бес и гнев на Председника Србије.[44]
Трећи корак јесте убрзавање уставне реформе чији ће крајњи резултат бити сужено поље деловања грађанског друштва, политичких група и странака што ће олакшати конфедерализацију и дробљење Србије и отварање врата за отцепљење Војводине.
Након проглашења независности Косова и Метохије и најаве отцепљења АП Војводине, као по команди, обновљена је шумадистичка иницијатива дробљења централне Србије, али у форми привлачног регионализма наслоњеног на српске династије и устанке који су будили српску државност у деветнаестом веку
Четврти корак је извикивање независности Војводине. Док се Поморавље буде бавило бројем и изгледом нових региона, дотле ће Подунавље прогласи независност. Ако се то деси, Срби и њихови вођи прећи ће Рубикон. Нездрава политичка клима у протеклих седамдесетак година, утицала је на раслојавање словенског становништва Војводине Српске. Након проглашења независности, атеисти и религиозни Срби издиференцираће се на неколико група – Срби, Срби Војвођани и Војвођанери. Срби ће у почетку бити најбројнији и већина њих сматраће да независна Војводина не мења њихово културно и национално опредељење. Они ће испрва бити уздржани, али ће размишљати о новом идентитету Срба Војвођана. Ова ће група Срба која истиче поред националног и географско обележје у почетку бити малобројна, али временом ће се повећавати на рачун Срба који ће увиђати предности новог опредељења. Посебно зато што ће их притискати малобројни, али острашћени Војвођанери који чак и здробљену Србију и Београд виде као претњу и опасност. Војвођанере настале на супстрату кајања (загушљив тамјан, приписани злочини и сл), малограђанштине и личне неутемељености тишти осећај љубоморе према Београђанима и варљиви осећај супериорности над Моравцима, Нишлијама и Подрињцима (хигијена, материјалне прилике…). Војвођанери ће бити од велике помоћи прегнантним мађарским политичарима при дисциплиновању словенског мора. Војвођанерски злодух користи сваку прилику, неспоразум или догађај да утемељи војвођанство, понекад и на комичан начин. Чак је и архитектура кућа у моравској и подунавској Србији згодан повод да се истакне посебност севера Србије.[45] На крају четврте фазе, војвођански ексклузивисти размислиће о референдуму који би политички и историјски запечатио одлуку о откидању северног дела Србије. У овој и наредној фази доћи ће до озбиљних сукоба између војвођанерских првобораца и нових снага из мађарских странака.
Пети корак је учвршћивање државности и уређење територије Војводине (устав, закони, разграничење). Слично ће, можда, покушати да понови нека од регија остатка остатака Србије, али би се могла суочити са слабостима новог идентитета у стадијуму коацервата. У Крагујевцу, Аранђеловцу и Тополи српство ће још увек бити јаче од шумадинства, а самим тим и препрека изградњи шумадијске државе. Да би достигли Војвођанере, Шумадисти треба да изгубе године утврђујући нови идентитет, а уз то, несигурно је да ли ће наћи новчану потпору у иностранству, пошто ће њихове акције после отцепљења Војводине бити безвредне. У овој фази српски територијални патрљци постаће предмет ривалства суседа. Наши суседи (гледано из Крагујевца) од тога неће имати велике користи, али ће покушати да прошире своје тржиште и територије. Сваки од новоустановљених српских региона слабији је од Републике Српске, БЈР Македоније, дивље државе Косово, Војводине, а посебно од Мађарске, Бугарске и Румуније, чланица НАТО пакта.
Ако се догоди да Војводина Српска буде откинута од језгра Србије настаће нова ситуација која ће променити устројство и будућност земаља на европском истоку
Млада демократија Војводине, подстакнута уласком у ЕУ и НАТО, мораће да уреди своју територију тј. границе и потпише одговарајуће уговоре о разграничењу са суседима. Највећи проблем могао би настати приликом разграничења са остатком Србије која задуго неће бити територијално дефинисана. У овој етапи Војвођанери ће отворити преговоре о разграничењу пошто нову државу не обавезује устав Србије (држава у распадању). Питање праведних граница Војводине тек ће добити на значају, а за њега већ су заинтересоване Мађарска и Хрватска, опрезно чак и Румунија. Теоретски, могуће је да „мрачне снаге прошлости” из остатка Србије покажу тврдоглавост при решавању имовинских, територијалних и економских питања. У том случају, уследио би позив европским посматрачима да се распореде у независну Војводину (војвођански „еулекс”) и тако ојачају новоуспостављену власт и њену преговарачку позицију према остатку конзервативне и ратном кривицом морене Србије.[46] После утврђивања спорних територијалних питања могуће је распоређивање војних посматрача како у кризним подручјима, тако и у читавој Војводини која би после њиховог решавања ушла у чланство НАТО пакта и тиме добила заштиту ове моћне војне организације.
У овој фази могло би се прекинути прећуткивање српског националног корпуса у Војводини Српској. Наиме, нови идентитет пружио би повод да устоличени модернистички феудалци попишу становништво и тако утврде очигледну истину (садашња се прећуткује) о националном саставу становништва тј. о мултиетичности Војводине у којој би Срби тада већ били мањина подељени у више колона.
Замисли Шумадиста
Давно успостављене присне везе Срба из Шумадије и Срема, Баната и Бачке на сличан начин се испољавају и у време геополитичке декаденције српске државе. Раније као синергија на радњи уједињења данас на предузећу регионализације и натоизације Србије. Савремене шумадијске странке помагачи су аутономашких партија северно од Саве и Дунава. Издају се за регионалне и либералне странке деснице, а залажу се за децентрализацију и убрзане евроатлантске интеграције.[47] Уметни Шумадизам вешто се жали на београдизацију, проблем који на скоро исти начин мучи сепаратисте са севера Србије. Вођи тзв. регионалистичких странака данас шире лажно уверење да Шумадинац не може бити сепаратиста.[48] Али још пред рат 1999. представници коалиције „Шумадија” заговарали су регионализацију и чврсто веровали у њену магичну моћ. Они су, док се спремала побуна на Косову и Метохији, мислили да би српски парламент ваљало поделити на два дома. У једном би се посланици бирали у јединственој изборној јединици (читава Србија), а други дом би чинили представници региона (сенат).[49] Коалиција „Санџак” коју је 1998. представљао Расим Љајић (тада председник СДА) пристајала је да преговара без међународних представника, а у случају да се влада не одазове на преговоре претио је референдумом, после кога би овлашћени представници отишли у Београд и тамо разговарали о свим спорним питањима.[50] Ратна збивања скинула су са дневног реда ову тему. Међутим, након проглашења независности Косова и Метохије и најаве отцепљења АП Војводине, као по команди, обновљена је шумадистичка иницијатива дробљења централне Србије, али у форми привлачног регионализма наслоњеног на српске династије и устанке који су будили српску државност у деветнаестом веку. Истовремено са њом је обновљен дивљачки притисак представника исламске заједнице у Босни на муслиманско и хришћанско становништво Рашке.[51] Калајева рецептура хушкања муслимана и православаца једних на друге обнавља се преко идеје главара исламске заједнице у Босни да је Сарајево духовни центар свих Бошњака ма где они живели.[52] Дакле, део муслиманског свештенства мисли да су се стекли услови за успостављање појаса који раздваја Србију и Црну Гору у коме нема места за Србе.
И поред огромног притиска Запада, на све начине треба избегавати уставно учвршћивање асиметричних региона све док постоји непосредна опасност од распада земље
Два савременика, Драгослав Михаиловић и Видосав Стевановић, не крију задовољство што је основана странка која на себе узима борбу за Шумадију, сваки из својих разлога.[53] Обојица доживљавају Шумадинце и Војвођане на другачији начин од Светозара Милетића, Полита Десанчића или Гарашанина и њихово настојање да се Срби обједине.
Међутим идеологије војвођанерства и шумадизма нису једини изазов пред Србијом. И у источној Србији све су гласнији захтеви да се интернационализује тзв. влашко питање. У Србији је 2002. године живело 34.576 Румуна и 40.054 Влаха.[54] У време владавине Милошевића ова етничка група је преко румунских власти захтевала емисије на телевизији и радију на румунском језику и богослужење на румунском језику.[55] Корак по корак, у дискусију о тзв. влашком питању, заподенуту у електронским и штампаним гласилима, поред различитих представника „угрожене” мањине улазе и цркве.[56] После расправе политичко-етничке природе долазе и конкретни захтеви који се, у догледно време, могу територијализовати.[57] Вербално незадовољство самозваних представника малобројне мањине довољно је за отварање расправе која води ка промени граница. Србија би морала реципрочно да реагује захтевом за посебном провером статуса Срба у источном Банату и посебно да отвори питање њиховог физичког уништавања у време владавине свргнутог диктатора Чаушеског. Коначно, отцепљењем Војводине и распарчавањем Србије, пред Бугарском би се, као на длану, нашла половина БЈРМ и југоисточна Србија (видети илустрацију 3).[58] Али овим није завршено набрајање „спорних” територија на тлу Србије.
Илустрација 3. Простор бугарског језика[59]
Излаз из ћорсокака
Ако се догоди да Војводина Српска буде откинута од језгра Србије настаће нова ситуација која ће променити устројство и будућност земаља на европском истоку. За Србе су најважније две последице: промена положаја Београда (престоница остаје на периферији војвођанске и шумадијске квазидржаве) и гашење националног и културног идентитета Срба. Дакле, отцепљење Војводине неће произвести само умањење површине и становништва Србије, већ ће довести у питање и смисао њеног постојања и Србе претворити у европске Курде. Скоро да више неће бити важно што ће Арбанаси обновити захтев Вашингтону да заузму југоисток Србије и што ће Словени муслиманске вере у Рашкој бити подстакнути да формирају безбедносни коридор између остатка Србије и Црне Горе. Након раздвајања Срба са две обале Саве и Дунава отвориће се неминовно питање опстанка области Београда, Подриња и јужног Поморавља који неће моћи да постоје у условима сукоба пречанских, моравских, црногорских, босанских, хрватских крајишких и других Срба. Њихов сукоб биће круна напора Берлина, Вашингтона и Лондона које су чинили у периоду 1991-2000. Ако им пође за руком да на српском примеру крунишу употребу војне силе, економских санкција, премештања становништва и, посебно, рачунарског кројења нових ентитета, формула прекомпоновања источне Европе зготовљена је и може се делотворно применити и на друге, посебно на неотпорније, народе.
Пре озбиљне уставноправне реформе треба размотрити да ли је погодан тренутак за радикалну регионализацију земље будући да САД нису дале Србији територијалне гаранције већ дивљој држави Косово
Супротно томе, спасоносна регионализација и децентрализација Србије ваљало би да се одвија кроз неколико фаза. У првој би био поражен сепаратистички покрет у Новом Саду и Крагујевцу. Потом би ваљало приступити регионализацији и децентрализацији тако да се отклоне неједнакости између различитих делова земље успостављањем 12-13 региона сходно Јовичићевом и Степићевом предлогу регионализације који су правно, картографски и географски утемељени. Међутим, пре озбиљне уставноправне реформе треба размотрити да ли је погодан тренутак за радикалну регионализацију земље будући да САД нису дале Србији територијалне гаранције већ дивљој држави Косово.[60] Са друге стране, асиметрично уређење земље повећаће економску и политичку нестабилност, продубити јаз између севера и остатка земље и пригушити политички живот. У овој фази, посебну пажњу ваљало би посветити Београду и Новом Саду и њиховом положају у односу на остале регионе. Ако би се доследно децентрализовала Србија, онда би Београд и Нови Сад уступили део своје положајне ренте коју уживају као административни и привредни центри. Исто тако, врло брзо би ојачали мањи градови, како на северу, тако и на југу земље. Међутим, овакво решење се коси предлозима данашњих заговорника регионализације, пошто они предузимају све да Београд и Нови Сад учврсте своју позицију у односу на остатак земље. У карикатуралном облику поједини локални политичари из Крагујевца и Ниша покушавају да следе ове опасне примере.
Ако модел регионализације и децентрализације да добре резултате он би, након усавршавања, остао на снази. У супротном, тражила би се нова решења. И поред огромног притиска Запада, на све начине треба избегавати уставно учвршћивање асиметричних региона све док постоји непосредна опасност од распада земље.
НСПМ
Упутнице:
[1] Чавошки, К. 2009. Развлашћена Србија – подржављена Војводина. 8.4. 2009.
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/razvlascena-srbija-podrzavljena-vojvodina.html
[2] Статут Аутономне покрајине Војводине (предлог), Нови Сад, октобар, 2008. Члан 3 нацрта статута каже да је територија АП Војводине састављена од Бачке, Баната и Срема те да иста не може бити промењена без сагласности њених грађана изражене референдумом. http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_docman&task=cat_view&gid=19&dir=DESC&order=date&limit=5&limitstart=5
[3] Повод за штампање ове мапе, према објашњењу Либералног савеза Војводине, јесте 160-а годишњица Војводства Српског и Тамишког Баната. Овим је требало, мисле у ЛСВ, подсетити и опоменути јавност шта је Војводина била. Инцидент је забашурен изјавом да је омладина ЛСВ одговорна за овај пропуст пошто се странка залаже за Војводину у саставу Србије. Глас јавности, 9.1.09. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-09-01-2009/vojvodina-republika-srbija-cuti
[4] А да је заиста тако сведочи и чињеница да ни Загреб ни Будимпешта нису уложили протестну ноту влади у Београду поводом овог инцидента.
[5] Глас јавности, 9.1.09. http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=304000&g=20090430091204&lng=lat&hs1=0
[6] Уставна решења за Србију и Југославију. Предлози независне групе експерата: Лидија Баста Флајнер, Владимир Ђерић, Мирјана Пајванчић, Драгољуб Поповић, Зорица Радовић, Слободан Самарџић. Београдски центра за људска права, Београд, 2001, стр. 21.
[7] Исто, стр. 21.
[8] Исто, стр. 42.
[9] Исто, стр. 55.
[10] Исто, стр. 57.
[11] Исто, стр. 59.
[12] Николић, П. Јеремић, М., Недић, А., Мавреновић, С. 2006. Без краља не ваља. Београд, Српска либералана странка. Поглавље Устав Краљевине Србије, стр. 78-138.
[13] Пројекат устава Републике Србије. Аутори: Маријана Пајванчић, Ненад Димитријевић, Слободан Бељански, Станко Пихлер, Радивој Степанов, Димитрије Боаров. Форум иурис, Нови Сад 2002, стр. 20.
[14] Исто, стр. 21.
[15] Исто, стр. 24.
[16] Исто, стр. 24.
[17] Исто, стр. 68.
[18] Исто, стр. 72.
[19] Исто, стр. 97.
[20] Исто, стр. 97.
[21] Исто, стр. 98.
[22] Регионализација Србије. Аутори: Зоран Вацић, Бошко Мијатовић, Александар Симић, Зорица Радовић, ЦЛДС, Београд.
[23] Исто, стр. 10.
[24] Исто, стр. 11.
[25] Исто, стр. 22.
[26] Исто, стр. 23.
[27] Исто, стр. 24.
[28] Исто, стр. 24.
[29] Исто, стр. 25.
[30] Јовичић, М. 1996. Устав регионалне државе уједињених српских земаља. Организација власти, са објашњењима и коментарима. Београд, Вајат.
[31] Радио телевизија Србије, Емисија „Упитник”, Водитељ Оливера Јовићевић, емитована 19.5.2009. у 22.05 ч. http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/
[32] http://www.danas.rs/vesti/politika/blagodet_za_siromasne_regione_u_srbiji_.56.html?news_id=159093
[33] Брзина појаве нових и еволуција старих предлога преуређења земље отежава њихово пописивање и сведочи о планираној конфузији српске политичке врхушке. Извори мапа: http://www.danas.rs/vesti/politika/blagodet_za_siromasne_regione_u_srbiji_.56.html?news_id=159093 и http://www.nspm.rs/foto-vesti/
[34] Степић, М. 2002. Политичко-географски аспекти регионализције Србије. Гласник Српског географског друштва, свеска 82, бр. 1, стр. 17-29.
[35] Исто, стр. 17-29.
[36] Пример овог предлога скициран је у раду: Обрадовић, Д. Ђ. 2007. Модел регионализације централне Србије. Географски институт Јован Цвијић, број, 57. стр. 309-317.
[37] Потцењивачки став не скрива председник извршног већа Војводине Бојан Пајтић пошто тврди да Србија не препознаје Војводину као своју шансу и надменим тоном подучава: “Међутим, у Србији постоје политичке организације које не схватају шта је аутономија, што значи да оне у својој политичкој свести још нису стигле ни до 19. века.” Отуда он сматра да нема никаквог разлога да се било ко у Србији плаши аутономије Војводине и додао да и остатак Србије треба да се регионализује и децентрализује. Бета, 23. 4. 2009.
[38] Времешни аутономаш Титове епохе, Бошко Крунић аутор књиге Деценија замора и раскола (Прометеј Нови Сад, 2008), у једном интервјуу јадикује да „Србија никад неће признати историјску посебност Војводине, као ни њен укупан економски и културни развој.” И забринут над евроинтеграцијама вајка се ужаснут четништвом Србије: „А и данас смо сведоци победничког хода рестаурације четничке идеологије и свега оног чега се савремена Европа стиди, док се Србија стиди свог антифашизма. И то су букагије на путу ка ЕУ.” Његов закључак је пун песимизма: „Владајућа политичка мисао у Србији данас је прочетничка и великосрпска и над тим треба да будемо веома забринути.” http://www.autonomija.info/bosko-krunic-srbija-nikad-nece-prihvatiti-vojvodinu.html
[39] Степанов, Р., Лазар, Ж. 2002. Савремена концепција регионализма и проблем статуса Војводине. Социолошки преглед, вол. 36, бр. 1-2, стр. 129-145. Други аутор овог чланка, преплавеног нетрпељивошћу и митингашким дискурсом, уредник је научног часописа Друштва социолога Србије Социолошки преглед. http://scindeks.nb.rs/journalDetails.aspx?issn=0085-6320
[40] Б92, 20. 9. 2008. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=09&dd=20&nav_id=319699
[41] http://www.rtv.rs/sr/vesti/privreda/novac/2008_12_28/vest_104578.jsp
[42] http://www.pecatmagazin.com/archives/3327
[43] Ваља приметити да је јавна кампања против Добрице Ћосића претходила повлачењу председника Извршног већа АП Војводине Бојана Пајтића. Као замена за посрнулог Пајтића помиње се Оливер Дулић. http://www.blic.rs/politika.php?id=95924
[44] Острашћеност најбоље показују гневни и зајапурени коментатори да је нејаки Пајтић, скромног животног, политичког и научног искуства, окренут политици а не религиозној традицији породице, засенио Председника Србије. Будући да је Борис Тадић представник породице која је више од пола века у првој линији политичке јавности и окренута философији политике овакви коментари сепаратиста не само што су емотивни већ су и смешни: „Борис Тадић је већ извесно време љубоморан на успех и популарност Бојана Пајтића. Бојан Пајтић је на покрајинским изборима однео убедљиву победу – процентуално надмашивши и резултате Тадића. Због свега је био одлучио да Бојана подведе строжијој контроли – нудећи му место премијера Србије. Овај је то мудро одбио, слутећи ”свилен гајтан” који му се спрема у Београду.” http://www.nspm.rs/prenosimo/pajticevo-biti-il-ne-biti.html
[45] Тако председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак мере које влада предузима против финансијске кризе користи да истакне разлику између кућа у селима Војводине и кућа у централној Србији мешајући лажи и успутне чињенице следећим речима: “Грађани Војводине су угрожени. Ако опорезивање буде линеарно, све куће у селима у Војводини имају преко 400 квадрата, тако ће ти људи бити угрожени. Тип градње кућа није исти у Војводини која је равна и, на пример, у централној Србији која је брдовита.” http://www.blic.rs/politika.php?id=89793
[46] Злокобно делује претеће обећање председника Извршног већа Војводине Бојана Пајтића да питање новог покрајинског статута никад неће бити интернационализовано, јер је то, како је навео, унутрашња ствар Србије http://www.rtv.rs/sr_ci/vesti/vojvodina/vojvodina/2009_04_18/vest_126139.jsp
Ово преурањено позивање међународне заједнице у фази два сецесије говори о отпору „старих снага” регионализацији Србије.
[47] Председник странке „Заједно за Шумадију” Верољуб Стевановић сматра да Србију ваља организовати као државу регија са парламентом састављеним од Већа грађана и Већа регија. Он мисли да је децентрализација у ствари демократизација. Оснивање странке која се бори против „метрополизације” и „београдизације” присуствовале су истакнуте личности попут функонера из странке Г17+, Видосав Стевановић, књижевник, представници странака из Рашке, делегација немачке странке ЦСУ, али и изасланици страних влада – САД и Италије. РТС, 2.5.09. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/59073/
[48] Интервју Верољуба Стевановића листу Политика 9.5.09. На питање где су границе Шумадије Стевановић одговара: „Па где је Београд.” http://www.politika.rs/rubrike/Politika/SHumadinac-separatista-Nemoguce.lt.html
[49] Наша Борба, 18/19.4.1998. стр. 5.
[50] Исто, стр. 5.
[51] Притисци из Брисела и Вашингтона да се Србија укине као држава путем наводне регионализације подржани су и на терену. Тако је Реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић боравио у Рашкој области. Он је казао верницима у Тутину да “не постоји сила која ће их раздвојити од Босне”. И оснажио своје снове о босанском пашалуку: “Ми смо једно, нема силе која ће нас раздвојити. Ја сам до сада мислио да се у Србији не крше права Муслимана, али сам се данас у Тутину уверио да то није баш тако.” Припретио је да ће потпредседнику САД “пренети своје мишљење о начину живота у Тутину и Санџаку”. РТС, 18. 5. 2009. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/62181/Ceri%C4%87+stigao+u+Novi+Pazar.html
[52] Муфтија Зукорлић узвикнуо је, обраћајући се верницима, да је уверен да „Тутин не воли кордоне” и „да ће Тутин једног дата бити слободан”. Политика, 19.5.09. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napet-ali-miran-dochek-reis-ul-uleme-Cerica-u-Tutinu.lt.html
[53] „Знао сам да ће Србија да дигне главу, али мислио сам да се то неће десити за мог живота”, каже за НИН академик Драгослав Михаиловић. Један од најзначајнијих савремених српских писаца овако гледа на формирање партије „Заједно за Шумадију”, коју је недавно у Крагујевцу основао Верољуб Стевановић: “Морало нам је доћи из тура у главу; није природно да у својој земљи будемо понижени. Па ако не успе Стевановић успеће неко други; али битно је да се проговорило о томе, да се нешто покренуло.” А Видосав Стевановић не крије поштовање према бездржавном европском регионализму, подсећа и прориче: „Европска унија ће да заврши као савез регија а не савез држава. Још пре 20 година писао сам о регионализацији као једином излазу Србије из административних невоља. Ово анахроно уређење државе не може донети ништа добро и подржавам свакога ко се залаже за праву европску регионализацију. Ако се заиста залаже за то, подржао бих чак и Бориса Тадића, мада о њему не мислим ништа добро. Нисам постао члан странке Заједно за Шумадију; иако сам био на оснивачком конгресу и иако сматрам да Крагујевчанима мора да буде ближи неко ко се директно бори за њихове интересе него неко ко седи у Београду и само сиса паре одавде.” НИН, 14.5.09. http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=44236
[54] Републички завод за статистику: САОПШTЕЊЕ брoј 295, год. LII, 24.12.2002. http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Zip/SN31.pdf
[55] Блиц, 22.1.98. стр. 6.
[56] Дневни лист Политика од 18.5.09. извештава: „Почетком маја, на позив Асме Јахангир, специјалног известиоца Уједињених нација о слободи вероисповести, у Београду се у седишту мисије УНДП-а разговарало о проблемима које Румунска православна црква има у источној Србији.” Према писању овог листа извесни Живослав Лазић, председник Националног савета влашке националне мањине вешто замагљује румунске аспирације речима: „Србија причом о „румунизацији” гура прст у око једној пријатељској земљи са којом никада није била у сукобу. Теза о румунизацији потиче од људи злих намера чија је заправо жеља асимилација Влаха.” Мишљење да су Власи и Румуни две одвојене заједнице назива „ксенофобичним”.http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vlasi-istochne-Srbije-od-asimilacije-do-rumunizacije.sr.html
[57] За сада Власи у Србији износе три важна захтева. Први је признање да су национална мањина румунског народа која живи у источној Србији, други је право на образовање Влаха на румунском језику, и трећи, најосетљивији захтев, јесте право на богослужење на румунском језику, што би у пракси значило формирање епархије Румунске православне цркве у Тимочкој крајини, или проширење подручја деловања Румунског православног викаријата у Вршцу. Политика, 18.5.09. http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vlasi-istochne-Srbije-od-asimilacije-do-rumunizacije.sr.html
[58] Българска национална доктрина. „България през двадесет и първи век” Втора част. Национални стратегическа програма No1. Защита и духовно обединение на бъългарите по света. Научен център за българска национална стратегия. Отговорен редактор проф. Григор Велев, София 1998, издателство „Знание” ЕООД.
[59] Исто. На приложеној карти део Србије (Источни и Јужни регион – илустрација 2) и БЈР Македонија означени су као подручје бугарског језика.
[60] Видети изјаве потпредседника САД у време посете Приштини маја 2009. http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2009/05/090521_biden_pristina.shtml
Драган Ничић Циноберски | 
07 31st, 2009| 
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН