“Тоталитаризам није привлачио само идеалисте, који су осећали потребу једне нове вере; он је привлачио и једну сасвим друкчију врсту људи, оне људе код којих злочиначке склоности нису биле угушене, већ само притајане. Кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства, па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под његову заставу сврстају. Под том заставом, они су могли некажњено, па чак и уз награду, дати одушке својим рђавим страстима.” – Слободан Јовановић.

ЛИК ОСУЂЕНИКА НА НАЈВРЕДНИЈОЈ НОВЧАНИЦИ

На највреднијој новчаници коју је издала Народна банка Републике Србије налази се лик Слободана Јовановића. Слободан Јовановић, један од највећих писаца, правника и историчара које је Србија имала, био је једно време Председник краљевске владе у Лондону. Због тога су га комунисти, по доласку на власт, осудили на двадесет година робије. Та пресуда је још увек пуноважна, па је тако наша земља, вероватно једина на свету, која на својој највреднијој новчаници има лик једнога осуђеника.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ЈЕДНАКО РАЗБОЈНИЦИ

Уз Слободана Јовановића на десетине хиљада часних грађана Србије побијено је без суђења или осуђено на смрт и дугогодишње робијање само зато што су им политичка уверења била друкчија од оних које су комунисти наметали. Све те пресуде донете из политичких разлога , или, још горе, да би богатим људима била конфискована имовина, још су и данас пуноважне. То значи да је, правно гледано, цела једна плејада српских интелектуалаца, предузетника, свештеника и војника, стављена у исти ред са разбојницима и лоповима и лишена своје грађанске части.

ИДЕЈА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ – почетак дугог пута

Идеја о рехабилитацији неправедно осуђених људи одавно је зачета у комунизму опозиционим круговима, али услови за спровођење у дело почели су да се стичу тек почетком деведесетих година прошлог века. Тада су правници и историчари од угледа отворили питање рехабилитације жртава политичког терора. Тадашње Савезно министарство правде је покренуло рад на нацрту будућег закона, али је тај рад убрзо прекинут падом владе премијера Панића.

ПОЗИТИВНОПРАВНИ ПРОБЛЕМИ И НАЧИН ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА

После политичких промена које су наступиле петог октобра двехиљадите године поново је почело да се говори и ради на доношењу Закона о рехабилитацији.

Закони на основу којих су изрицане политичке пресуде били су највећим делом савезни закони. Њих је било могуће поништити само одлуком Савезне скупштине. Међутим, за такав корак није постојала довољна демократска већина, па нацрт закона о рехабилитацији Савезног министарства правде није доспео пред посланике Савезне скупштине.

Тада је договорено да Министарство правде Републике Србије настави рад на нацрту закона и да га поднесе на усвајање Скупштини Републике Србије у којој је постојала знатна демократска већина.

Пошто републичким законом није могуће опозивати савезне законе промењен је концепт закона тако да се њиме само поништавају последице које су наступиле.

ДАТУМ ПОЧЕТКА ПРИМЕНЕ рехабилитације КАО СУШТИНСКО ПИТАЊЕ

Појавило се више нацрта закона који су се разликовали између себе према циљним групама чија се рехабилитација захтевала.

Датум од кога би почела да се примењује рехабилитација, била је једна од разлика које не изгледају велике, на први поглед, али у ствари огледају политичку опцију коју предлагачи заступају. Уколико би се усвојио предлог да се законом обухвате све пресуде донете после 29. новембра 1945. године, као дана оснивања комунистичке Југославије, закон не би рехабилитовао бројне жртве политичког терора пострадале за време Другог светског рата и у периоду доласка партизана на власт у Србији током 1944. године, када је црвени терор беснео пуном снагом.

Дакле, питање датума се поставило као једно од основних идеолошких питања.Уз Слободана Јовановића на десетине хиљада часних грађана Србије побијено је без суђења или осуђено на смрт и дугогодишње робијање само зато што су им политичка уверења била друкчија од оних које су комунисти наметали.

Каснији датум би обухватио и рехабилитовао углавном комунисте који су кажњени прогоном на Голи оток, док би ранији датум обухватио жртве свеколиког политички мотивисаног терора за време рата, као и жртве комунистичког терора пале у току успостављања комунистичке власти у Србији.

Стога се као најправичнији датум појавио 6. април 1941. године, као дан када је, после мучког бомбардовања Београда и оружаног нацистичког напада престала да функционише дотадашња државна власт.

Доношење закона као приоритет

Тек формирана нова Влада Републике Србије у своме програму, као један од приоритетних закона, има Закон о рехабилитацији.

Никада се тачно не зна какав ће текст закона усвојити Народна скупштина Србије, јер сваки посланик има право да уложи своје амандмане. Но ипак овде можемо репродуковати текст који је сачинио Правосудни одбор Демократске странке Србије и који ће бити поднет Скупштини на усвајање.

НАЦРТ ЗАКОНА О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ

Члан 1.

Овим законом уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овога закона, а која су имала пребивалиште на територији Републике Србије.

Члан 2.

Захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано лице.

Подношење захтева за рехабилитацију не застарева.

Члан 3.

Захтев за рехабилитацију подноси се Окружном суду у Београду.

Захтев садржи личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева.

Члан 4.

О захтеву одлучује веће од три судије у јавном поступку.

Пре одлучивања о захтеву суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана.

Образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију.

Члан 5.

Решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине.

Рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним.

Кад судска или административна одлука није била ни доношена, суд, у решењу којим усваја захтев за рехабилитацију, утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

Члан 6.

На решење о одбијању захтева за рехабилитацију може се изјавити жалба Врховном суду Србије у року од 30 дана од пријема решења.

Врховни суд Србије одлучује о жалби у већу од пет судија.

Члан 7.

Министарство надлежно за правосуђе по службеној дужности објављује имена и податке о рехабилитованим лицима у “Службеном гласнику Републике Србије” сваког месеца.

Члан 8.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у Службеном гласнику Републике Србије”.

*     *    *

Као што сам рекао, на Скупштини је да у овоме, или неком другом облику, донесе Закон о рехабилитацији.

По доношењу закона, лик Слободана Јовановића на новчаници неће представљати светски куриозитет. Многим десетинама хиљада грађана биће враћена грађанска част и њихова успомена у породицама и срединама где су живели биће стављена на своје угледно и светло место.

Пошто ће чланом 5. Закона бити уклоњене све правне последице пресуде, то значи да ће и одлуке о конфискацији престати да важе. Тиме ће се отворити пут за реституцију неправедно одузете имовине када једнога дана буде донет Закон о денационализацији.

www.informator.rs.

Ускоро ће се догодити оно што су генерације слободоумних људи, чији културни корени потичу са ових простора, деценијама прижељкивале: Слободан Јовановић биће најзад судском пресудом рехабилитован и ослобођен жига ратног злочинца. Тако ће се дефинитивно завршити ,,Хронологија једног оспоравања”, како је Весна Рогановић својим чланком у ,,Борби”, децембра 1989, означила покушаје да се помери тачка ослонца ,,правде” према Јовановићу коју је, књижевник Радован Зоговић још, онако острашћен, тек изашао из победничког партизанског рата, утврдио својим текстом, такође у ,,Борби”, али 1946: ,,… С. Јовановић је био мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилац четничке сарадње са окупатором, ,,З” идеолог”.

,,Слободан Јовановић није сарађивао са окупатором и зато предлажем да се изврши ревизија процеса Војног суда у Београду на коме је највећи српски правник и историчар, а ништа мање и антифашиста, осуђен на 20 година робије. Била би то прилика да изађу на видело многа историјска и судска документа не само о овом процесу”.

Живорад Стојковић, касније приређивач сабраних дела Слободана Јовановића у 12 томова, на скупштини Удружења књижевника Србије, часно и за то време још увек храбро, изговара ове речи: ,,Слободан Јовановић није сарађивао са окупатором и зато предлажем да се изврши ревизија процеса Војног суда у Београду на коме је највећи српски правник и историчар, а ништа мање и антифашиста, осуђен на 20 година робије. Била би то прилика да изађу на видело многа историјска и судска документа не само о овом процесу”.

Професор Правног факултета у Београду Данило Баста, чија је интелектуална аутобиографија везана за изучавање дела Слободана Јовановића, у својој књизи ,,Пет ликова Слободана Јовановића”, Београд 2003, у одељку ,,Слободан Јовановић као аналитичар тоталитаризма”, дефинише да се почетком педесетих година XX века, научна мисао окренула једном новом проблему, а у њеном средишту је питање тоталитаризма. ,,Тај ’кратки век’”, пише Баста, ,,на његовом измаку, како су га неки историчари називали и за које је он трајао од 1914. до 1989. године, био је, ипак, довољно дуг да се у њему испоље све страхотне последице тоталитарних диктатура комунизма, фашизма и нацизма”.

Слободан Јовановић

Јовановић се одмах укључио у расправу о тоталитаризму, јер, како тумачи Баста, он је са сеизмографске истанчаности свога духа и оштрине своје моћи запажања био, такорећи, ,,предодређен” да проникне у природу и појаву тоталитарне државе.

Током скупа посвећеног делу Слободана Јовановића у САНУ 1998, опет са циљем да се укаже на значај дела Слободана Јовановића, 50 година од његове смрти, Десимир Тошић констатује да Слободан Јовановић као председник Владе у Лондону није имао никакве независне могућности сабирања и контролисања информација које стижу из земље, зато што Британци не дозвољавају Јовановићу да Влада непосредно саобраћа са својим министром војним у земљи, Михаиловићем, осим, искључиво, преко њих.
Даље набрајање аналитичких текстова о животу и делу Слободана Јовановића није предмет овог коментара.

Овде се поставља суштинско питање шта ће се заиста променити у схватањима и образовању наше најшире публике када тема рехабилитације Слободана Јовановића престане да буде прворазредна, више не политичка, већ чаршијска интрига, и када дело Јовановића буде тамо где му је и место, у историји и књижевности. Да ли ће, како то код нас обично бива, све отићи у заборав јер је ,,проблем решен”? Ко још из ове популације уопште нешто зна о Живораду Стојковићу, о суровим временима које, нажалост, оличава однос писца Зоговића према Јовановићу, ко зна још порекло имена Слободан, кад анкете показују да је популарнији онај други Слободан из Хага? Да ли ће томе допринети и држава која овог енциклопедијског човека, родоначелника имена Слободан, неће промовисати у националну величину тако што ће реконструисати наставне програме, чијим би интелектуалним стазама требало да ходају све генерације иоле образованих Слободанових сународника?

Ову сумњу подстиче и чињеница да су се ових месеци у Београду појавили документарна књига и ЦД ,,Аутобиографије уживо од Слободана Јовановића до данас”, са јединим снимком гласа Слободана Јовановића из 1943. Па кога би још и то занимало кад овом издавачком подухвату пажњу нису посветиле ни културне редакције дневних листова, ни престоничке телевизије, ни библиотеке у Србији, ни Адвокатска комора, чији председник ,,води спор” око реахабилитације, ни локалне радио станице Србије, којима се као на длану сервира готов производ, плод који само треба убрати?

Овде се више и не поставља питање рехабилитације Слободана Јовановића – да или не (он је својим делом себе рехабилитовао), већ како употребити оне најбоље интелектуалне производе које имамо, да сиромаштво духом, а одатле ,,жута штампа” црпи своју енергију, и малограђанштина, добију контраудар

Хоће ли нас чин рехабилитације ослободити одговорности пред самима собом, како смо дужни да овом врснику Вука и Доситеја омогућимо проходност ван научних кругова, међу обичан свет чији је живот конфекција, а смисао кућни екран и будућа пензијица, да се у тај свет усели сажетак Слободановог дела? Тако би бар неко имао знањем да се похвали, да свој прст на гласачком листићу није ставио на изабраника коме Бетовен ,,пева у кафани”. Јер, ако тако не буде, ако тај Јовановић не дође на право место у националној култури, и даље ће новине којима је ударна вест ,,Обесила се у цркви” или нечије ,,голе гузе”, бити најчитаније у Србији.

Овде се више и не поставља питање рехабилитације Слободана Јовановића – да или не (он је својим делом себе рехабилитовао), већ како употребити оне најбоље интелектуалне производе које имамо, да сиромаштво духом, а одатле ,,жута штампа” црпи своју енергију, и малограђанштина, добију контраудар, да се бар мало неке ствари уравнотеже.

Дакле, професоре Јовановићу, Ви сте своје урадили, а сада је прилика да прихватимо шансу коју сте нам пружили.

Чиоде

Исти чланак је објављен у електронском издању: Ибарске новости, 29. 6. 2007.

Милутин Миланковић

Дана 12. децембра 2008. се навршава 50 година од смрти Милутина Миланковића (1879-1958) великог српског астронома и бившег професора Математичког факултета (тадашњег ПМФ-а). Милутин Миланковић је познат по својим доприносима из астрономске науке, написао је “Канон осунчавања”, формулисао је теорију ледених доба. Његова теорија је прихваћена масовније тек после његове смрти.

Данас се убраја у најзаслужније и најцитираније српске научнике. Последњих година се увелико издаја тројка српских генија: Никола Тесла, Михаило Пупин и Милутин Миланковић, за прву двојицу су одавно многи већ знали док се за Миланковића некако у скорије време све више чује. Осим несумњивог научничког талента, он је писао и научно-популарне текстове, међу којима се посебно издаваја “Кроз васиону и векове”. Свој живот је веома темељно и детаљно описао у тротомној књизи “Успомене, доживљаји и сазнања” и тиме уштедео доста труда потоњим истраживачима и биографима. Ова књига има укупно око 1000 страна и ја сам је прочитао скоро у једном даху, толико је занимљиво написана.

Миланковић је био члан и потпредседник Српске академије наука и уметности. Пре неколико година Завод за уџбенике и наставна средства штампао је његова сабрана дела у тврдом повезу. Овде бих поменуо анкету коју је неколико ученика Математичке гимназије из моје генерације спровели у Дому ученика “Јелица Миловановић”, пре око 10 година. Од свих испитаних скоро нико није знао ко је Милутин Миланковић. Још једна занимљивост, Миланковић је имао сестру близнакињу Милену која га је надживела. За разлику од осталих српских генија, Милутин Миланковић је имао потомке, његов син Василије – Васко Миланковић живео је у Аустралији, тамо има потомке. Милутин Миланковић је имао доста смисла за хумор, тако је описао свој пут “преко трња до звезда”. Један кратер на Месецу, један на Марсу и један астероид понели су име Миланковић, и тако Миланковић стиже у звезде. За детаљнију Миланковићеву биографију препоручујем чланак на Википедији.

Истог дана, 12. децембра, навршава се 50 година и од смрти Слободана Јовановића (1869-1958), великог српског правника и историчара, председника владе у егзилу и председника Српске краљевске академије.

Слободан Јовановић нас гледа са новчанице од 5000 динара, која је додуше и најређа у оптицају, па га се и не сетимо превише често на тај начин. У свом дугом животу Слободан Јовановић је био највећи стручњак из правник наука у Србији и Југославији, декан правног факултета, али и ректор Универзитета у Београду два пута. Он је такође био историчар и књижевник, зачетник тзв. београдског стила писања, којем је припадао и Иво Андрић. После смрти Јована Цвијића био је три године предсеник Српске краљевске академије. 27. марта 1941. пристаје да уђе у Владу Душана Симовића као једина нестраначка личност. Ова одлука и његово учешће у тој Влади у егзилу, где је био и председник Владе од јануара 1942. до јуна 1943. су га касније много коштали. По завршетку рата 1946. године у одсуству је осуђен на 20 година робије “са принудним радом” и губитак грађанске части. Цео његов предратни живот, дуг 72 године, врсног интелектуалца и академског, научног радника потпуно је пао у заборав и у биографијама је истицано да је државни непријатељ и бивши председник краљевске Владе, осуђен на 20 година робије.

Ожалошћен оваквим поступцима, Слободан Јовановић је умро у егзилу 12. децембра 1958. у Лондону, са 89 година живота.

1990. године БИГЗ и Српска књижевна задруга штампају сабрана дела Слободана Јовановића у 12 књига и на тај начин прекидају дугогодињи заборав имена и дела Слободана Јовановића. Крајем 1990-их његов лик и дело су полако све више израњали из заборава, да би 2001. дошао и на новчаницу од 5000 динара. Званична рехабилитација била је у октобру 2007. одлуком Окружног суда у Београду, када је поништена одлука Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946.

Са животом и радом Слободана Јовановића ја лично сам се упознао кроз једну од књига из сабраних дела коју сам добио 1996. као другу награду на Савезном такмичењу из математике. И то је управо била књига са његовом биографијом, фото албумом итд. Чудно ми је тада било да први пут чујем за тог човека. Једна занимљивост за њега: Тада је први пут име Слободан употребљено код Срба. Његов отац био је чувени либерал Владимир Јовановић (1833-1922) и одлучио да ако му се роди син добије Слободан, а ћерка Правда. Како је Слободан постао велико име, многа деца добише име Слободан по њему, а девојчице Слободанка. Постоји сачуван звучни запис Слободана Јовановића из марта 1943. који се може послушати на Фејсбуку, где има клуб обожавалаца.

И тако на два различита краја света тог 12. децембра 1958. Срби осташе без два велика научника, Милутина Миланковића и Слободана Јовановића, а и један и други спадају у “100 најзнаменитијих Срба”.

djordjestakic.com, 12. 12. 2008.

Србија је изборе за Европски парламент посматрале са стране, али је дошао тренутак да се активно укључи у постизборно лобирање. Иако је ЕП по надлежностима « слабији » од Савета Европске уније и Европске комисије, његов политички ауторитет има значајан утицај на преостале две институције ЕУ у многим кључним питањим везаним за Србију и српски народ

Србија је изборе за Европски парламент посматрале са стране, али је дошао тренутак да се активно укључи у постизборно лобирање. Иако је ЕП по надлежностима « слабији » од Савета Европске уније и Европске комисије, његов политички ауторитет има значајан утицај на преостале две институције ЕУ у многим кључним питањим везаним за Србију и српски народ – од Косова и Метохије, Републике Српске, права Срба у Црној Гори и Хрватској, преко визне либерализације, до самог процеса интеграција у ЕУ.

Док ЕП за сада игра прилично позитивну улогу у процесу визне либерализације, његов општи допринос у процесу одређивања статуса Косова и Метохије био је крајње негативан јер се ради о институцији која је затражила од пет земаља ЕУ које нису признале отцепљење Косова да то учине, те о првој институцији ЕУ која је званично истакла заставу « независног Косова ».

Иако су поједини српски пројекти, организације, политичке партије и дипломатија донекле успели да остваре контакт с одређеним парламентарним круговима, чињеница је да је српски наступ према ЕП до сада био несистематичан и неадекватан.

У великој мери, то је последица чињенице да су српски актери по правилу реаговали дефанзивно, а не проактивно, те да су одређена кључна кадровска решења у самом ЕП била негативна за саму Србију, за шта је опет одговорно кашњење у остваривању утицаја при одабиру кадрова.

Србија не сме да дозволи да и у новом сазиву парламента « специјални известиоци » за Србију, за Косово и за БиХ буду посланици који су активни лобисти против српских интереса. Србија не сме да допусти да састав Делегације за југоисточну Европу у Европском парламенту има сличан састав овом досадашњем, који је имао негативан став према српским интересима.

Овога пута, с обзиром на пређашња негативна искуства, те с обзиром на искушења која предстоје, неопходно је да српски актери одмах – ако већ нису – крену у вршење утицаја ради остваривања три кључна циља :

1) Србија не сме да дозволи да и у новом сазиву парламента « специјални известиоци » за Србију, за Косово и за БиХ буду посланици који су активни лобисти против српских интереса. Досадашњи известилац за Србију, словеначки либерал Јелко Кацин, дуго година се упорно и систематски залагао у ЕП најпре за независност Црне Горе, а потом и за отцепљење Косова. С друге стране, известилац за Косово, холандски « зелени » Јост Лагендајк, био је најфанатичнији поборник отцепљења Косова, и аутор резолуције ЕП којом се од пет чланица ЕУ — Шпаније, Грчке, Кипра, Румуније и Словачке — захтева признање Косова. Известилац за Босну и Херцеговину, немачка демохришћанка Дорис Пак, већ дуго година захтева већу централизацију БиХ, оштро притиска Бањалуку и редовно оптужује Београд.

2) Србија не сме да допусти да састав Делегације за југоисточну Европу у Европском парламенту има сличан састав овом досадашњем, који је имао негативан став према српским интересима. На њеном челу се налазила Дорис Пак, која је у окриљу ове Делегације организовала прво јавно истицање заставе « независног Косова », а поред Кацина и Лагендајка, активну улогу у делегацији су имали и мађарски ултранационалисти, предвођени Жолтом Бечејом, који од 2005. покушавају да драматизују положај војвођанских Мађара.

3) Српске партије морају да активније лобирају и утичу на посланике ЕП преко европских групација чији су придружени чланови или с којима макар и неформално сарађују : пре свега Демократска странка Србије с највећом групацијом у ЕП – Европском народном партијом — и Демократска странка с другом формацијом у ЕП — Социјалистичком групом. На питање визне либерализације утицај може да има Либерално-демократска партија преко групације АЛДЕ, док би Савез војвођанских Мађара требало да изврши утицај пре свега на мађарске партије ради реалнијег приступа ситуацији у покрајини. Начине повезивања – макар неформалне за сада – сигурно би могли да пронађу Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије – па и Српска радикална странка, јер не треба заборавити да је Европски парламент место које окупља најшири могућ опсег политичких опција, те укључује и значајно присуство « суверениста » и « евроскептика».

Српске партије морају да активније лобирају и утичу на посланике ЕП преко европских групација чији су придружени чланови или с којима макар и неформално сарађују : пре свега Демократска странка Србије с највећом групацијом у ЕП – Европском народном партијом — и Демократска странка с другом формацијом у ЕП — Социјалистичком групом.

Места за успешну сарадњу свакако има. По питању Косова и Метохије, српске партије могу да рачунају на практично све посланике из пет земаља чланица ЕУ које нису признале независност, на више групација левице и конзервативне деснице, али и на појединачне посланике који се по овом питању не слажу са ставовима својих партија. По питању визне либерализације, требало би очекивати широку подршку, али се она мора одржавати све до гласања у ЕП, вероватно крајем године. По питању европских интеграција за Србију велики изазов ће бити вероватно повезивања интеграција са статусом Косова, за шта већ упорно лобирају одређени горенаведени известиоци, попут Лагендајка.

У наредних пет година, колико ће трајати мандат новог Европског парламента, Србију очекују важни процеси: визна либерализација, eвентуална кандидатура за чланство у ЕУ, наставак политичко-дипломатске борбе за Косово и Метохију и одбрану изворног Дејтонског споразума, али и хармонизација многих српских закона са законима које доноси ова институција.

Разлога за акцију стога има на претек, а оправдања за њено одлагање ни мало.

Преци Слободана Јовановића доселили су се у Шабац из Спужа. Према породичном предању, први њихов предак који се населио у Шапцу био је хајдучки старешина Остоја Спужић (о. 1770-1814), зван и Остоја Спуж.

Био је хајдучки старешина у Мачви и током Првог српског устанка, постао је први шабачки старешина. Када га је на том положају заменио војвода Лука Лазаревић, Остоја Спужић је постао члан шабачког магистрата у судијском звању кнеза.

Анђелија Јовановић, ћерка Остоје Спужића, била је удата за Илију Јовановића, трговца из Руме.

Владимир И. Јовановић (1833-1922) венчао се са осамнаестогодишњом Јеленом Маринковић, којој је стриц био проф. др Вук Маринковић лекар, проф. Лицеја у Београду чија кћерка Христина је била удата за Николу Хаџи-Тому, сина Хаџи-Томе. Максим Маринковић, отац Јелене Максимовић био је новосадски трговац, а деда (по оцу) јој је био свештеник Коста Маринковић. Мајка Јелене Маринковић звала се Александра, била је кћерка новосадског трговца Теодора Петровића, а о њенојмајци се зна да је била пореклом из Херцеговине. Максим и Александра Маринковић имали су Косту, Јована, Александра, Ђуру и Јелену, жену Владимирову, а мајку Слободана Јовановића. Венчани кум био је Владимиру Јовановићу Светозар Милетић.

Више о пореклу Слободана Јовановића и њему сродним фамилијама можете видети више у чланку “Спужићи” на Википедији

О оцу Слободана Јовановића можете видети више у чланку: “Владимир Јовановић” на Википедији.

Димитрије Ђорђевић. Фото: www.independent.com

Две су околности одредиле однос између историчара и политике на Балкану: улога коју је историографија одиграла у развоју модерног национализма и удео који је танак слој интелигенције имао у јавном животу балканских народа. Балканско друштво је још од 18. века црпло своја идеолошка надахнућа из писања историчара. Насупрот просвећености у Западној Европи која је одбацивала прошлост, сличан покрет на Балкану заснивао се на историји чији је задатак био да потврди рођење нових балканских држава, да им укаже на перспективе развоја и оправда агресивне тежње њиховог младог национализма. Употребом историје остварена је веза између садашњости и прошлости, између историчара и политике.

Друга околност која је допринела улози историчара у политици био је престиж који је научник уживао у балканској јавности. У једној претежно сељачкој средини, где је малобројна интелигенција била у почетку развоја, реч “наука” имала је мистичан, чак магичан призвук. Научно је само собом морало бити и истинито а научник је уживао углед апостола истине. Први слој домаће интелигенције упила је државна управа јер су јој недостајали стручњаци који су се брзо пели лествицама државне хијерархије. Школа је постала одскочна даска за продор у јавни живот. Тако је у Србији 19. века Велика школа била предворје политичке позорнице. Међу најугледнијим људима српске политике налазио се велики број професора, посебно правника и историчара. Од историчара су се посебно истакли Стојан Новаковић, вођ Напредне странке, Чедомиљ Мијатовић, министар спољних послова и финансија, Љуба Ковачевич, Љубомир Јовановић и Стојан Бошковић, министри просвете, Драгољуб Павловић, председник прве југословенске народне скупстине, да поменемо само неколицину. Усмерени ка прошлости, ови историчари су махом били конзервативци. Прелаз са универзитетске катедре на политичку трибину био је изазован. Уочи Другог светског рата Слободан Јовановић је говорио својим пријатељима, међу њима и моме оцу, да се у животу успешно држао два начела: да се не жени и да избегне улазак у политику. Истрајао је у погледу првог начела. Што се другог тиче, напустио га је када су га олујни догађаји рата и окупације уплели непосредно у политику у седамдесет и другој години живота.

Слободан је пре свега био човек науке. Започео је каријеру наставника 1897. на Великој школи, која ће се 1905. претворити у Београдски универзитет, да би потом, у току више од шездесет година научног и предавачког рада био одликован многим почастима. Био је ректор Београдског универзитета, члан Српске и Пољске академије наука, почасни доктор београдског, загребачког и словеначког универзитета и члан многих међународних научних друштава. У осамдесетој години живота био је изабран за члана Института dr France, Академије моралних и политичких наука у Паризу.

Рођен 1869. године у избеглиштву, које је његов отац Владимир својевољно изабрао, Слободан Јовановић је умро 1958. године у изгнанству које му је било наметнуто. У судбини оца и сина има знатне сличности условљене стицајем историјских околности. Обојица су били западњаци по култури и наклоности. Обојица су били умерени либерали и присталице британског парламентарног система: отац је превео књигу Џона Стјуарта Мила о представницкој влади, син је написао студију о британском парламентаризму. Обојица су били чланови ратних кабинета: отац за време српско-турских ратова (1876-77), син у току Другог светског рата (1941-43). Обојица су били представници своје земље у Енглеској: отац после турског бомбардовања Београда 1862, син после немачког бомбардовања 1941. Због својих политичких назора обојица су дошли у сукоб са политичким развојем у земљи: отац са режимом кнеза Михаила, син са режимом маршала Тита. Обојица су били политички прогањани: отац је био седам месеци у затвору у Новом Саду после убиства кнеза Михаила 1868, син је био осуђен in absentia од револуционарног југословенског суда на двадесет година робије. Обојица су живели у емиграцији и издавали листове: отац је уређивао Слободу у Женеви, син Поруку у Лондону. Обојица су били професори универзитета: отац је био члан Српског ученог друштва, син члан и председник Српске краљевске академије наука.

Позитивиста и рационалиста француског кова, грађански либерал несагласан са филозофским и историјским материјализмом, Јовановић у својим историјским студијама никада није наметао закључак, већ остављао читаоцу да сам до њега дође.

Ово поређење указује на снагу коју је имала животна и друштвена средина на оба Јовановића. Међутим, док је Владимир био превасходно човек политике, Слободан је пре свега био човек науке. Започео је каријеру наставника 1897. на Великој школи, која ће се 1905. претворити у Београдски универзитет, да би потом, у току више од шездесет година научног и предавачког рада био одликован многим почастима. Био је ректор Београдског универзитета, члан Српске и Пољске академије наука, почасни доктор београдског, загребачког и словеначког универзитета и члан многих међународних научних друштава. У осамдесетој години живота био је изабран за члана Института dr France, Академије моралних и политичких наука у Паризу. У касним осамдесетим годинама живота научник је почео да учи класични грчки језик да би могао да чита Платона и Аристотела у оригиналу.

Слободаново научно дело је по обиму и карактеру захватило више научних дисциплина: био је правник, социолог, историчар и књижевник. Чак и политички противници који су одбацивали његова историјска гледишта, осим неколицине задртих, нису Слободану могли одрећи способност и ерудицију као и лепоту његовог стила и језика. Јовановић је био срећан спој правника и историчара који је правничку логику повезао са каузалитетом историјског збивања. Његове правне студије обухватиле су углавном уставно право, док су се главни историјски радови односили на политички, уставни и дипломатски развој Србије у другој половини 19. века. Позитивиста и рационалиста француског кова, грађански либерал несагласан са филозофским и историјским материјализмом, Јовановић у својим историјским студијама никада није наметао закључак, већ остављао читаоцу да сам до њега дође. Политички је сматран за “несврстаног” чији је критички дух нагињао опозицији. Као историчара привлачила га је личност, а као књижевника историјски портрет коме је давао првенство над економском позадином. Отуда су описи појединих личности новије српске историје, њихових карактерних особина, противречних поступака, чак и њиховог физичког изгледа ремек-дела књижевног стварања, стила и увида у улоге које су одиграли. Као човек, Слободан Јовановић био је типичан представник своје професије, скроман, увиђаван и љубазан. Један амерички колега, тада тек свршени студент, причао ми је како је био задивљен топлином и љубазношћу којом га је стари професор примио педесетих година у свом лондонском стану и скромношћу великог научника који је младића на крају разговора испратио све до улице. При том је Јовановић имао неуморну радозналост и проницљив ум. Све до последњег даха стари професор је пратио све што му је долазило до руку од научне литературе из света и из земље. Две године пред смрт, 16. јануара 1956, писао је моме тада младом другу Браниславу Страњаковићу у Париз да је од Младена Жујовића чуо за сина Влајка Ђорђевића. “Ако је то Димитрије молим Вас кажите му да сам баш пре неки дан довршио читање његове расправе о изласку Србије на Јадран и да ми је било врло драго да видим да је син једног мог старог пријатеља дао тако солидан рад из наше дипломатске историје.” Не треба да кажем да ми је то била најдража похвала коју сам у животу добио.

Проучавајући рад појединих српских политичара 19. века, Јовановић је и сам изразио сумњу у могућност спреге теоретичара и практичара у политици. С призвуком ироније поредио је покушаје Стојана Новаковића деведесетих година 19. века да изврши уставну реформу ослањајући се на искуство његових филолошких студија. Новаковић је веровао, пише Слободан, да се проблеми постављени у политичкој пракси могу решити применом научних метода. О Блазнавцу је рекао да је имао бистру памет непомућену књишким знањем. За Стојана Протића, који се сукобио са официрима 1914. године, написао је да је за практичног политичара сувише много читао. Светозара Марковића, српског социјалисту 19. века, ценио је као сањалицу коме сан личи на јаву, а стварност му је замућена као сан.

Начела су га привлачила, примена га је одбијала. Очигледно је био под утицајем Платона, о коме је написао обимну студију, као и грчке класичне филозофије.

У студији о тоталитаризму политику је описао као посао, занат и умеће. Размишљајући о улози образовања изричито је раздвојио политику начела од политике практичног интереса.

Јовановић је политици приступао као интелектуалац који прави разлику између начела и њихове примене. Начела су га привлачила, примена га је одбијала. Очигледно је био под утицајем Платона, о коме је написао обимну студију, као и грчке класичне филозофије. У студији о тоталитаризму политику је описао као посао, занат и умеће. Размишљајући о улози образовања изричито је раздвојио политику начела од политике практичног интереса. Овакво мишљење било је одређено средином у којој је Јовановић одрастао, затим његовим студијама као и драматичним догађајима у времену у коме је живео. Рођен у добростојећој чиновничкој породици, Јовановић је у младости био поштеђен сурове борбе за живот којој је била изложена већина српских интелектуалаца скромнијег порекла. У студији о Богдану Поповићу, Слободан је добрим делом изнео и сопствене погледе на културу и морал. Свет се делио у две категорије: џентлмене и скоројевиће. Као што џентлмен не означава аристократу већ виши степен понашања и културе, тако скоројевића обележава недостатак понашања и културе.Први је интелектуалац са моралним начелима; други је полуинтелектуалац чији су морални назори одређени личним интересима. Понашање је знак васпитања, морал је питање културе коју уједно чине образовање, осећајност и моралност. Наш морал је одређен хрисшанским начелима и тражењем, још неоствареним, споја западноевропске и наслеђене домаће културе. У есеју о нашем националном карактеру, писаном уочи смрти 1957. године, Јовановић је индивидуализам као нашу општу карактеристику двојио на интелектуалце са снагом и амбицијом и оне са амбицијом али без снаге. То је код ових других изазивало завист, личне сукобе у политици, књижевности и науци и водило расипању снаге. Доситеј и Вук, западњак и народни човек, били су Јовановићеви хероји. Симбиозу њихових особина налазио је у Јовану Цвијићу.

Ослобођен од романтизма епохом реализма који је одговарао његовом интелектуалном склопу, Јовановићев национализам био је израз савремености проткане осећајношћу, породичним наслеђем и историјом. Био је то спонтани излив признања за постигнућа српског народа, истовремено различит од оне грозничаве узбуђености која је обележавала националне изливе његовог окружења. Он је био интелектуалац који је разумео, али се није поводио за гомилом. Страсност и радикална занесеност народа и његових вођа није приањала уз ученост и сталоженост професора. Слободанов опис радикалског покрета у Србији последњих деценија 19. века карактеристичан је за ово расположење. Живо приказујући велики радикалски збор 1896. године, Слободан је написао да је “сва та непрегледна гомила сељака отишла као што је и дошла, пошто је саслушала беседе својих првака и појела неколико кола лубеница, чије су се коре недељама вукле по Топчидерском брду, где је збор одржан”.

Јовановић је имао одбојност према покретима, који су у једној узаврелој средини неизбежно били демагошки. Осећао је снагу и динамизам сељачких маса у Србији, али је исто тако сматрао да су следбеници Светозара Марковића били више привучени утопијом његових идеја но што су схватили њихову практичну примену.

Слободанови погледи били су у ствари израз умереног грађанског либерализма.

Они објашњавају антирадикализам његове младости, антифашизам и антикомунизам његове старости.

Противречност између свог национализма и неповерења према покретима маса Јовановић је правдао двоструким особинама нашег динарског човека, истоврмено храброг и ратоборног, поштеног и спремног да умре за своје идеале, али импулсивног, несталног, непоузданог и склоног анархији. Посебно су га одбијали демагогија и партизански фанатизам који, како је то једном написао, “садржи више мржње но љубави”.

Слободанови погледи били су у ствари израз умереног грађанског либерализма. Они објашњавају антирадикализам његове младости, антифашизам и антикомунизам његове старости. Сироки народни слојеви у Југославији у 20. веку нису знали о Марксовом комунизму више но што су у Србији 19. века знали о Марковићевом социјализму. Екстремни покрети на десници, као и на левици, били су баш оно што је Јовановић одбацивао: материјализам, фанатизам, мржња искључивост. Победа грађанског радикализма у Србији крајем 19. века, као и успех комунистичке револуције у Југославији 20. века нису угрозили његову политичку логику. Слободанов одговор је био да погресне идеје, као и неморалне радње налазе оправдање једино у постигнутом успеху.

Размишљања и сумњичавост научника, удружени са приврженошћу начелима, спречили су Јовановића да се определи за било коју политичку странку у Југославији. Схватљиво за његово зрело животно доба, то је мање разумљиво за његове младе године, када срце обично надвлађује разум. Породични утицај привлачио га је Либералној странци, што се може осетити и у његовом писању, али су либерали његових дана, с краја 19. века, прешли зенит свога развоја и били поцепани страначким зађевицама. Напредњаци су у свом раном раздобљу више одговарали његовим погледима и темпераменту. Они су били умерени конзервативци који су заговарали реформе по угледу на Западну Европу. Упркос томе Јовановић није никада био сасвим уз њих. Нашао се распет у дилеми: либерализам га је одвајао од напредњака и одвлачио ка радикалима, од којих су га одбијали њихов радикализам и демагогија. Признао је: “Желео сам циљ, али сам се противио средствима да се он постигне.” Одобравао је реформни програм напредњака, али се противио укидању Устава од 1888. јер се ипсречио између њих и радикала који су имали већину у скупштини. Такво размишљање поставило је Јовановића на средину између двеју страна. То је, уосталом, одговарало природи његовог интелекта, мада је и касније сачувао извесно антирадикалско расположење.

Како није учествовао у раду политичких странака, Јовановић је пратио политички живот у Србији, а потом у Југославији. Престиж научника неизбежно га је увлачио у јавни и политички живот. Слободаново учешће у политици може се поделити у три раздобља: посредно до Другог светског рата, активно у ратним југословенским владама 1941–1943. и послератно, у емигрантској активности све до смрти 1958. године.

Јовановићев сусрет са политиком догодио се у време националне акције Србије у Македонији када је, као млад човек у двадесет и четвртој години живота, 1893. године био постављен за секретара одбора који се бавио питањима Македоније у Министарству спољних послова у Београду. У то време српска политика се све жешће окретала Македонији и Јовановић је имао прилике да се ближе упозна са радом на нашој националној политици и са њеним главним носиоцима. Отуда је и касније, током целог живота, Јовановић задржао жив интерес за македонско и питање које је истовремено подстакло његова историјска истраживања јер су све балканске државе своје претензије на Македонију заснивале на историји. Као реалиста и позитивиста, Јовановић је одбацивао романтичарски приступ Милоша Милојевица и Панте Срећковица да су сви Македонци Срби и прихватао научно Цвијићево гледиште да су Македонци флотантна маса изложена привлачном дејству суседних балканских држава. Као и Цвијић, Јовановић је сматрао да се једном мудро вођеном националном политиком Срби и Македонци могу зближити и стопити уједно.

Противречност између свог национализма и неповерења према покретима маса Јовановић је правдао двоструким особинама нашег динарског човека, истоврмено храброг и ратоборног, поштеног и спремног да умре за своје идеале, али импулсивног, несталног, непоузданог и склоног анархији.

На освиту овога века Јовановић се придружио интелектуалној опозицији окупљеној око Српског књизевног гласника. Сумњичавост и преиспитивање урођени су научнику било да је реч о науци или политици. Колико је растао његов научни престиж, толико је у јавности јачао интерес за његово политичко мишљење. Оно је све чешће тражено у кризама кроз које је Србија пролазила у деценији пред Први светски рат. Када је рат букнуо 1914. на захтев владе да се одреде ратни циљеви Србије, скуп највиђенијих српских интелектуалаца предложио је да се тај посао повери признатом правнику и историку Слободану Јовановићу. Његово тада изложено мишљење о југословенском питању, логично и засновано на историји, остаће непромењено упркос свим кризама кроз које ће Југославија касније пролазити. По томе мишљењу заједница са Аустро-Угарском штетна је за југословенске народе као што је немогућ и њихов опстанак као независних држава. Стога је неопходно ослобођење Југословена под Аустро—Угарском и њихово уједињење са Србијом и Црном Гором.

Све три најутицајније личности српске политике 1915–1917. регент Александар, председник владе Никола Пашић и пуковник Драгутин Димитријевић Апис консултовали су Јовановића у сукобима на домаћој политичкој позорници у време рата. Сукоб је окончан суђењем члановима Црне руке и стрељањем Аписа за чији се живот Јовановић узалудно борио. Његово учешће у томе било је мотивисано више националним но политичким тежњама, иако се интимно слагао са антипашићевском опозицијом самосталаца коју је подрзавала већина српске либералне и интелектуалне елите.

Слободан је као правник учествовао у расправама које су довеле до проглашења Крфске декларације 1917. године, био је председник одбора за међународно право југословенске делегације на Париској мировној конференцији 1919. и затим учествовао у изради Видовданског устава 1921.

Политичари су га и касније приватно консултовали…

Слободан је као правник учествовао у расправама које су довеле до проглашења Крфске декларације 1917. године, био је председник одбора за међународно право југословенске делегације на Париској мировној конференцији 1919. и затим учествовао у изради Видовданског устава 1921. Политичари су га и касније приватно консултовали, тако да је у неку руку имао улогу саветодавца у политичком животу у коме се иначе није јавно истицао. Уочи државног удара 6. јануара 1929. краљ Александар га је обавестио о својој одлуци и тражио његово мишљење. То је у јавности створило уверење да је Јовановић био писац краљеве прокламације, што је он касније одлучно одбијао. Кнез Павле је такође консултовао Јовановића поводом уставних питања намесништва. Са њим се Јовановић последњи пут срео у драматичним околностима марта 1941. када је покушао да одврати кнеза од приласка Југославије Тројном пакту.

Српски културни клуб означио је прелазно раздобље у Јовановићевом активном учешћу у српској и југословенској политици. Јовановић је био оснивач Клуба 1937. године заједно са опозиционо настројеним српским интелектуалцима, пословним људима и политичарима. Намера им је била да проуче српско питање у Југославији, да окупе представнике јавног и политичког живота без обзира на политичка опредељења ради обезбеђења угрожених националних и културних интереса српског народа. Међу члановима су се ускоро указале две групе, старија и млађа. Старија, са председником Јовановићем, била је југословенски оријентисана са надстраначким намерама, док је млађа тежила да претвори Клуб у српску националну политичку странку. Лозинка Српског клуба била је “јако Српство у јакој Југославији”, окупљање Срба на демократској основи и развијање српске културе. Делатност Клуба се развијала на уској граници која је делила начелну и културну од примењене политике и постепено се ближила овој другој. То је постало сасвим очигледно када је Клуб прузио отпор Споразуму Цветковић–Мачек 1939, који је српске интересе у Југославији жртвовао хрватском аутономизму у тежњи да смири хрватску опозицију која је угрожавала одбрамбену снагу Југославије уочи светског рата. Став Клуба био је изричито антифашистички и антикомунистички, са ослонцем на западне савезнике из прошлих ратова. Према признатој хрватској посебности у Југославији Јовановић је тразио одговарајуће признање посебности српског народа као судеоника у поремећеној државној равнотежи. Занимљиво је да су Британци 1940. године први дошли на помисао да би Јовановић могао да одигра значајну улогу у случају немачке инвазије на Југославију. Према казивању Радоја Кнежевића, пуковник Мастерсон је почетком марта 1940. године посетио Јовановица у Београду и предложио му да пређе у Лондон и да тамо, у слуцају нацистичке инвазије, по угледу на Де Гола, образује комитет слободних Југогловена. Јовановић то није прихватио.

Био је потребан снажан потрес да Јовановић прескочи танку ограду која је делила посредно од непосредног учешћа у политици његове земље. Тај потрес изазвао је пуч 27. марта 1941. Слободан је овај прелаз прихватио невољно. Кажу да је изјутра 27. марта, када су официри досли по њега да га одведу Симовићу, промрмљао: “Српски клуб ће ми доћи главе.” Имао је право. Није било лако одвојити се од радног стола, од књига и незавршених рукописа и улетети у вртлог рата и неизвесне будућности. Јовановиц је то учинио због оданости Српству, осећања дужности и морала који је у својим списима проповедао.

По његовом мишљењу само су кроз заједничку и снажну државу Срби могли сацувати свој положај у моравској долини, као сто су то Хрвати могли у Далмацији.

На дан пуча 27. марта именован је за потпредседника југословенске концентрационе владе; на тај положај је дошао као представник Срба са престижом научничког угледа и ванстраначке прошлости. Међутим, влада генерала Симовића није имала ни времена ни изгледа да измени ток догађаја: девет дана од пуча до инвазије протекло је у покушајима да задобије подршку Совјетског савеза, да ублажи утисак који је пуч изазвао у Берлину и да хрватског вођу Влатка Мачека убеди да дође у Београд. После краткотрајног покушаја отпора освајачу, Јовановић је заједно са краљем и владом био принуђен да оде у емиграцију, у којој ће остати до краја живота. У говору држаном септембра 1941. преко Радио Лондона он је изразио и своја осећања. У овој историјској кризи, рекао је, сваки народ слуша глас своје савести и карактера који су се стварали у историји. Тај глас је и он послушао.

У малом личном пртљагу који су југословенски политичари понели собом у емиграцију налазио се и један други, много већи пртљаг. Био је то терет предратних спорова и сукоба нерешеног националног питања као и међусобних, личних нетрпељивости.

У малом личном пртљагу који су југословенски политичари понели собом у емиграцију налазио се и један други, много већи пртљаг. Био је то терет предратних спорова и сукоба нерешеног националног питања као и међусобних, личних нетрпељивости. Изгубивши земљу, лишена територије, народа и стварне власти, влада пучиста се најпре ослањала на морални престиж 27. марта и на енглеску подршку. Али како је време одмицало, тако је и престиж опадао уз пораст зависности од енглеског домаћина. Југословенска емиграција се током рата кретала у зачараном кругу српско-хрватског сукоба, неслоге политичара, уплитања војне хунте, поводљивости младог владара, закулисних утицаја обавештајних служби, супарништва сила у политици према Балкану као и одјецима грађанског рата у домовини. Генерал Симовић је дао оставку и како се политичари нису могли споразумети да му изаберу наследника, Јовановић је позван да образује владу. Његова влада трајала је око годину и по дана, од 11. јануара 1942. до 29. јуна 1943. после чега је краткотрајно био потпредседник у влади Милоша Трифуновића. Од 10. августа 1943. престаје Јовановићево непосредно учешће у емигрантским владама Југославије у Лондону.

Влада на чијем челу је био Јовановић суочила се са збиром проблема који су разједали југословенску политику до рата. У једном тренутку очаја, крајем децембра 1943. године, стари историчар је рекао своме секретару Кости Павловићу да је “код наших политичара наступило стање слично оном које је било наступило у Русији поткрај царског режима”.

Понашање и политика Јовановића у избеглишту изразили су се кроз три основна питања: југословенства, подршке Михаиловићевом покрету и наслона на Британију.

Понашање и политика Јовановића у избеглишту изразили су се кроз три основна питања: југословенства, подршке Михаиловићевом покрету и наслона на Британију.

По осећању Јовановић је био Србин. Југославију је доживео у педесетим годинама свога живота. Покренуо је 1937. године Српски клуб да би заштитио српске интересе. У пучистичкој влади 1941. представљао је Србе. Упркос томе, као председник владе у Лондону држао се југословенства и то у тренутку када је изгледало да је југословенска идеја конацно сахрањена усташким геноцидом над Србима и српском реакцијом. У време Јовановицеве владе краљ Петар Други је 1. децембра 1942. године изјавио да је заједница Срба, Хрвата и Словенаца њихов животни и непролазни интерес. Пет дана касније Јовановић је послао упутство Дражи Михаиловићу са поруком о решености да се Југославија обнови као целина. Маја 1943. године у владиној декларацији о ратним циљевима Јовановићева влада је потврдила своју југословенску политичку оријентацију јер ова “најбоље служи добро схваћеним интересима Срба, Хрвата и Словенаца”. Амбасадоре Дучића и Фотића оштро је укорио и опоменуо да се држе југословенства. Спој Јовановићевог српства и југословенства био је последица историјских проучавања. У једном писму, које је после његове смрти објавио Радоје Књежевић, Слободан је навео да га југословенству “није привукла вера у југословенску идеологију” већ српски интереси. По његовом мишљењу само су кроз заједничку и снажну државу Срби могли сацувати свој положај у моравској долини, као сто су то Хрвати могли у Далмацији. Да би осназио ово становиште, Јовановић се враћао историји. Године 1908. Хабсбурска монархија анектирала је Босну како би обезбедила превласт на јадранској обали. Да би се одупрла аустроугарском притиску, Србија је тражила за себе излаз на море. У борби за своју аутономију против Беча и Пеште Хрвати су тражили подршку у Србији. Изложени хабсбуршком империјализму на Балкану, Срби су нашли савезнике у Хрватској. Из разлога сопственог опстанка српски покрети у 19. веку тежили су великој Југославији и балканској сарадњи.

У време Првог светског рата југословенска идеја послужила је као средство да се разбије хабсбурско царство. Домаће југословенске кризе у међународном периоду Јовановић је тумачио лутањем у потрази за новим заједничким интересима после нестанка Хабсбуршке монархије чија је претња дотле била везивна спона за све Југословене. Рани покушаји заједништва потицали су од Југословена, младих идеалиста и револуционара који су покушали да наметну јединство помоћу унитаризма, одбацујући прошлост. После њиховог неуспеха нестрпљиви и нетактични Срби, немајући разумевања за хрватски аутономизам, тумачили су га као сепаратизам. С друге стране, Хрвати су унели у Југославију своје наслеђе из хабсбуршких вреемена: методе пасивног отпора, тактику “нагодбарења” и компромиса са круном и мишљење о Србима као “културно заосталим”, “назадним”, “Турцима”. Навикли на побуне и устанке, Срби су били збуњени пасивним отпором: у прошлости су се сукобљавали са спољним непријатељима и нису умели да се снађу са унутрашњим противником. Они нису схватили да Радићева Хрватска сељачка странка није политчцка партија у обичном смислу већ да је то народни покрет. Тако су начинили исту грешку као у своје време краљ Милан са радикалима. Хрватском аутономизму супротставили су српски централизам. Јовановић је режим који је краљ Александар завео 6. јануара 1929. сматрао поразним за Србе: хрватски народни покрет није сломљен док су српске политичке странке дезорганизоване.

Своје мисли о југословенству Јовановић је изложио још у Српском културном клубу а писао је о томе и даље у чланцима објављеним у емиграцији после рата. Он се није заваравао и разумео је да су националне посебности међу Југословенима биле и остале присутне. Они су најпре били Срби, Хрвати и Словенци и код њих је југословенство било нека врста надградње ослоњене на искуство и разумну процену националног интереса. Будући идеологија, југословенство је било подложно променама сходно менама историјског развоја и историјских услова. Медјутим, Јовановић је сматрао да упркос повременој процени ових променљивих услова, постоје и неки трајни који се заснивају на опстим заједничким интересима. У Југославији је остварено уједињење укупног српског народа, као што су први пут у историји биле окупљене и све хрватске земље. Стварањем Југославије уједињење је добило међународну потврду. У поменутом упутству Дражи Михаиловићу од 5. децембра 1942. Јовановић је указао на последице разбијања Југославије, на могућност поновног стварања неке врсте Хабсбурске монархије која би заграбила западне делове земље и неизвесну судбину Војводине и Македоније. То би окренуло историју за педесет година унатраг, са погубним последицама и за Србе и за Хрвате. Субјективно расположење Срба и Хрвата може бити против Југославије али објективни чиниоци иду њој у прилог, поручио је Јовановић.

Јовановић је био свестан да се Југославија не може одржати на основи натуреног југословенског национализма, већ само на уступцима и компромису Срба и Хрвата.

Јовановић је био свестан да се Југославија не може одржати на основи натуреног југословенског национализма, већ само на уступцима и компромису Срба и Хрвата. Имао је у виду посебности Срба, Хрвата и Словенаца. Већ 1942. године краљ Петар се позивао на три дела Југославије. У упутствима Дражи Михаиловићу наведене су “три гране нашег народа”. У владиној декларација маја 1943. није истакнута истоветност већ етничка сличност Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, Јовановић није био спреман да призна посебну македонску и црногорску народност. Раније, 1901. године, у студији о српско-бугарском рату 1885, Јовановић је истакао да ће Србија добити ширењем према северозападу али да ће без Македоније изгубити средишњи положај на Балкану. За њега то није било питање превласти, већ питање опстанка.

Прихватајући гледиште о три дела Југославије, Јовановић је одбацио унитаризам и централизам. Тридесет година касније сматрао је да је било саветно већ 1918. установити “ограду” између Србије и Хрватске. Противећи се Споразуму Цветковића и Мачека 1939, Јовановић је већ у Српском клубу тражио образовање српске јединице напоредо са признатом хрватском. На челу избегличке владе у Лондону, он се залагао за федерално уређење послератне Југославије. Ова размишљања допунио је касније, 1957. године, у есеју о српском национализму у Југославији. Он се, сматрао је Јовановић, разликује од оног у старој српској краљевини. У прошлости се изразавао у јединственој, етнички хомогеној средини. Прихватајући федерализам, Јовановић је схватио да се удаљава од српског историјског обрасца. Забрињавала га је “хаотична индивидуалност динарске нарави” Срба у утакмици са политицки хомогеним несрпским народностима са којима ће делити управу у федерацији. Да би се отклонио овај несклад и његове неповољне последице за Србе, они своју федерацију морају учврстити економским и културним удруживањима и тако створити противтежу своме индивидуализму. То је, у ствари, била стара идеја из Српског културног клуба…

Јовановићев кабинет у Лондону подржавао је Михаиловићев покрет отпора у земљи. Јовановић је унапредио Михаиловића у чин армијског генерала, поставио га за начелника Генералштаба и министра војног у својој влади и одлучно заступао и бранио његову акцију. Због тога је комунистички суд у Југославији Јовановићу судио и осудио га на двадесет година робије на суђењу на коме је Михаиловић био осуђен на смрт и потом стрељан. На слици: Армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић. Фото: Википедиа.

Јовановићев кабинет у Лондону подржавао је Михаиловићев покрет отпора у земљи. Јовановић је унапредио Михаиловића у чин армијског генерала, поставио га за начелника Генералштаба и министра војног у својој влади и одлучно заступао и бранио његову акцију. Због тога је комунистички суд у Југославији Јовановићу судио и осудио га на двадесет година робије на суђењу на коме је Михаиловић био осуђен на смрт и потом стрељан.

Јовановићеву подршку Михаиловићу лако је објаснити. Појава Југословенске војске у отаyбини пружила је неочекивану и добродошлу подрску влади у изгнанству лишеној стварне власти. Михаиловићев покрет отпора у земљи играо је, бар у годинама 1941–43, улогу у ратној стратегији савезника и подизао пољуљани престиж владе у емиграцији. Колико је у почетку Михаиловић био користан Јовановићу у дипломатији, толико му је касније био потребан у самој земљи због сузбијања социјалне револуције коју су заступали комунисти. Покрет Михаиловићевих четника, који је у почетку био изразито војни, постепено је добијао политичка обележја у тежњи да сачува друштвени и политички континуитет предратне Југославије. У ствари, програм Михаиловићевог покрета није се разликовао од програма предратног Српског културног клуба његовом прозападном оријентацијом, антифашизмом и антикомунизмом и “јаким Српством у јакој Југославији”. Усташки геноцид над Србима у Хрватској сузио је његову југословенску основу. Немачке одмазде над домаћим становништвом одвратиле су га од отвореног отпора окупатору, док је нарастајући партизански покрет појачао његов антикомунистички став. Јовановић се са овим слагао. Већ октобра 1941. године, на прве вести о Михаиловићевом устанку у земљи, Јовановић је поручио да је тренутак непогодан због оштрих немачких одмазди. Маја 1942. године изричито је наложио Михаиловићу “да не приступа преурањеним акцијама великог стила због бескорисних и несразмерних жртава и страшних репресалија”. Отворене акције је требало одложити до тренутка искрцавања савезника. У ствари, отпор окупатору у Југославији великим делом се свео на грађански рат и одлуку која ће од двеју страна преовладати по завршетку рата. Ово је изазвало две стратегије: једну су применили комунисти у отвореном сукобу са окупатором повезујући националну са социјалном револуцијом, другу су прихватили Михаиловићеви четници да би сачували своје снаге за устанак на крају рата, са актима саботаже у међувремену. Обе стране биле су спремне да користе окупатора у међусобном сукобу.

Историчар Јовановић добро је знао улогу коју је имала војска у балканској политици. У историјским студијама писао је о учешћу војске у обарању кнеза Михаила 1842, притиску на скупштину 1868. године да изабере младог Милана за кнеза, у гушењу Тимочке буне 1883. и подршци личних режима краљева Милана и Александра с краја 19. века. Официри су учествовали у убиству последњег Обреновића у Србији 1903. и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. Српска војска је омеђила границе Југославије 1918. и лични режим краља Александра 1929–34. ослањао се на војску. Коначно, државни удар 27. марта, који је Јовановића увео у владу, био је дело војске. Задатак намењен Михаиловићу био је да настави са отпором окупатору, да сачува место Југославије у савезничкој антихитлеровској коалицији, али да истовремено отклони црвену опасност, обезбеди континуитет монархије и друштвнеог уређења у земљи и обележи границе Србије у новој југословенској федерацији.

У биографији Виљема Гледстона Јовановић је писао о престижу који је британски државник уживао на Балкану после чувених говора у којима је осудио зверства Турака и заложио се за балканске народе у Источној кризи 1875–78. године. Из Србије је тада послат изасланик у Лондон са изјавама захвалности. У међувремену је Гледстоново одушевљење за балканске народе спласнуло јер је постао одговорни председник британске владе. Његов одговор српском изасланику био је уздржан.

Слична промена у британској политици одиграла се у време Другог светског рата. Од подршке пружене југословенској влади у емиграцији и Михаиловићу у првим годинама рата, став британске владе се током две последње године рата радикално променио у прилог маршалу Титу и његовом народноослободилацком покрету. Разлози за ову промену били су многоструки и условљени међусавезничким односима, британским стратешким циљевима на Балкану, предвиђањима послератног развоја и проценом домаћих прилика у Југославији.

Јовановић је био наклоњен пуковнику Апису и пре но што га је лично срео 1914. Он је нагињао самосталцима и није био Пашићев присталица. Али, поред тога разлог се могао наћи у живом утиску који је један револуционар оставио на научника који је овакву врсту људи познавао из књига. То се осетило и касније у есеју у коме је Слободан бранио Аписа. Није искључено да је Михаиловић подсетио Јовановића на његовог некадашњег пријатеља. Обојица, и Михаиловић и Апис, били су пуковници и обавештајни официри. Обојица су били незадовољни управом у земљи и обојица су се одупрли царству: Апис аустроугарском, Михаиловић немачком. Најзад, обојица су делили исту судбину, осуђени за велеиздају и стрељани из политичких разлога. Апис је, између осталог, био оптужен за контакте са Немцима, Михаиловић, за сарадњу са нацистима. Јовановић је указао на сличност између ова два официра када је у напису о Апису и ревизији Солунског процеса у Београду 1953. године рекао да је комунистички суд који је осудио Михаиловића био најмање позван да поништи неправедну пресуду изречену Апису.

У биографији Виљема Гледстона Јовановић је писао о престижу који је британски државник уживао на Балкану после чувених говора у којима је осудио зверства Турака и заложио се за балканске народе у Источној кризи 1875–78. године. Из Србије је тада послат изасланик у Лондон са изјавама захвалности. У међувремену је Гледстоново одушевљење за балканске народе спласнуло јер је постао одговорни председник британске владе. Његов одговор српском изасланику био је уздржан. Слична промена у британској политици одиграла се у време Другог светског рата. Од подршке пружене југословенској влади у емиграцији и Михаиловићу у првим годинама рата, став британске владе се током две последње године рата радикално променио у прилог маршалу Титу и његовом народноослободилацком покрету. Разлози за ову промену били су многоструки и условљени међусавезничким односима, британским стратешким циљевима на Балкану, предвиђањима послератног развоја и проценом домаћих прилика у Југославији. Сукоби и трвења међу југословенским емигрантима знатно су допринели томе ставу. Јовановић се с разлогом жалио да југословенски представници у Лондону уместо једне воде три посебне спољне политике, једну српску, другу хрватску и трећу словеначку. Ова размимоилажења изазвала су у свету сумњу у могућност обнове Југославије. Посебно је међу Србима постојало наивно уверење да је Енглеска вечито задужена српским англофилством доказаним 27. марта 1941. Јовановић је наводио Србина који се после рата жалио Енглезу да је његова влада заборавила дуг који је она, по сопственом признању, дуговала Михаиловићу. Одговор Британца је био да је Енглеска много више дуговала Винстону Черчилу па га је ипак оборила на првим послератним изборима у земљи.

Забрињавала га је “хаотична индивидуалност динарске нарави” Срба у утакмици са политицки хомогеним несрпским народностима са којима ће делити управу у федерацији. Да би се отклонио овај несклад и његове неповољне последице за Србе, они своју федерацију морају учврстити економским и културним удруживањима и тако створити противтежу своме индивидуализму.

Јовановић је био дубоко разочаран британском политиком вођеном за време рата. Дошао је у Енглеску као ватрен присталица британског политичког система. При крају рата, упитан да ли намерава да објави друго издање своје студије о енглеском парламентаризму, одговорио је да ће, чим буде стигао кући, објавити своје. Оптужио је британску политику за лоше расположење према Србима. У 19. веку британски и српски интереси су се разишли поводом српске рушилачке делатности против отоманског царства и Хабсбурске монархије, као и српског опредељења за Русију. У једном чланку, посмртно објављеном 1959. године у листу Порука, Јовановић је дао историјску оцену српско-енглеских односа. Енглеска се 1914–1918. противила Великој Србији и прихватила је уједињење Срба само условно кроз Југославију. У српско-хрватском спору била је на хрватској страни. Британска дипломатија пружила је пуну подршку Споразуму Цветковић–Мачек који је, по Јовановићевом гледишту, био противан српским интересима. У случају распада Југославије Енглеска дипломатија би вероватно подржала српске захтеве у Македонији, али више због грчких но српских интереса. Јовановић је био франкофил. Некада у прошлости Срби су имали подршку Француске и Русије а сада би требало да је траже у Америци. Ипак, без обзира на оваква размишљања Јовановић никада није напустио Лондон и није отишао у Америку. Остављајући на страну политику, он је код Енглеза ценио пристојност, самосавлађивање и доброту. Поводом различитих мишљења о српском националном карактеру Слободан је поредио Србе и Енглезе: “За онога кога воли, Србин је у стању учинити више од Енглеза. Али Енглез је у стању учинити и за онога кога не воли, када га види у невољи. Србин чини добро из љубави, а Енглез из осећања дужности.” У томе суду је било, чини се, аутобиографских примеса из последњих дана његова живота у избеглиству.

Од свршетка рата до смрти Јовановић је учествовао у политичком и културном животу југословенске емиграције. Победа комуниста у земљи није ујединила поражену емиграцију. Напротив, национални и лични сукоби чак су се продубили. У таквим околностима престиж и ауторитет Слободана наменили су му улогу посредника. Изабран је за председника Југословенског народног одбора образованог 1946. године у Лондону с намером да дејствује као главни орган југословенске емиграције. У ствари, Одбор је промасио задатак. Његов општејугословенски карактер био је оспорен оснивањем посебног српског, хрватског и словеначког народног одбора. Меморандуми које је Југословенски одбор упутио разним међународним телима као и страним владама наишли су на глуве уши. Покушаји политичке емиграције сасвим су пропали када је Југославија дошла у сукоб са Совјетским Савезом 1948. године, после чега је Запад пружио пуну подршку маршалу Титу. Активност Јовановићевог Одбора се свела на издавање листа Порука и на редовне састанке четвртком у хотелском стану старог професора, који су личили на некадашње састанке универзитетског семинара. У то време историчар се вратио писању историјских студија, размишљању о југословенском питању и оштроумној критици послератног југословенског развоја.

Историчарске студије Јовановић је допуњавао омиљеним жанром, писањем портрета. Објављени посмртно у Канади под називом “Моји савременици”, писани изванредним стилом и језиком, они су приказали неколико наших државника и књижевника са много колорита и личних сећања. У размишљањима о југословенском питању, као и о српском националном карактеру, Јовановић је указао на потребу васпитања и културе у решавању националних размирица. Занимљива је још једна врста његових написа из овог послератног времена у којој се Слободан јавља као полемичар. У бројним чланцима објављеним у листу Порука као и другим емигрантским листовима од Аустралије до Сједињених Америчких Држава критиковао је послератни југословенски тоталитарни режим са политичке, дипломатске и правне тачке гледишта. У критици су дошли до изражаја логика правника и знање међународног и уставног права. Полемика била је утолико јача што није одисала мржњом већ иронијом.

Слободан Јовановић и Богдан Поповић у Египту.

Научник Слободан Јовановић може се само условно примити као политичар јер ни он сам себе није сматрао политичарем. Само су бурни догађаји времена изазвали његово уплитање у политику. Искуство научника и историчара у политици најбоље потврђује истину да је лакше писати историју него градити је и да је лакше судити прошлости но садашњости. Историчар тражи облик и склад у прошлости чији му је почетак, развој и крај познат, док је савремена политика процес који тече и који покушава да садашњост укључи у непознату будућност. Јовановићево научно дело добило је једнодушно признање. Његовом се методу и тумачењу историје и њених личности може приговорити с гледишта појединих историчарских школа, али његово огромно знање, савршенство израза и излагања, као и логика мисли остају јединствени. С друге стране, његова ратна и поратна политичка активност изазвала је приговоре. Српски националисти пребацивали су му да је српство жртвовао југословенству. Хрвати су га оптуживали као скривеног великосрбина. Крајња десница га је за време рата нападала да је 27. марта продао своју земљу плутократском Западу. Левичари су га осудили на двадесет година робије као представника реакционарних, капиталистичких и фасистичких режима. Многи професионални политичари, вођи политичких странака, гледали су у њему политичког аматера. Његове присталице су му одавале признање више као научнику него као политичару. Јовановић је и сам био тога свестан. На сопствено питање које је поставио своме секретару која је била најгора југословенска влада одговорио је, својственом иронијом, да је то била влада Слободана Јовановића!

Остављајући на страну политику, он је код Енглеза ценио пристојност, самосавлађивање и доброту. Поводом различитих мишљења о српском националном карактеру Слободан је поредио Србе и Енглезе: “За онога кога воли, Србин је у стању учинити више од Енглеза. Али Енглез је у стању учинити и за онога кога не воли, када га види у невољи. Србин чини добро из љубави, а Енглез из осећања дужности.”

Враћајући се наслову овога написа о улози историчара у политици, треба имати у виду трагичне догађаје који су ову улогу изазвали. Јовановић је приступио активној политици у седамдесет и другој години живота и то у једном преломном тренутку не само за његову земљу већ и за цео свет. У том тренутку у коме је једна епоха тонула пред најавом нове, знање које се заснивало на анализи прошлости није било довољно. Прошлост је могла бити више терет но предност. Јовановић је у суштини био либерал 19. века, противник револуција у једном револуционарном добу, “оптерећен” моралом који би један правоверни комуниста назвао “буржоаском предрасудом”. Бранио је државни легитимизам у тренутку када се он растакао. Југословен по нужди и разуму, Србин по осећањима, Јовановић се противио сваком радикалном решењу. Прихватио се учешћа у политици да би заступао “политику начела”, али се уместо тога нашао окружен дворским интригама, војним кликама, завађеним политичарима. Постао је председник владе у изгнанству која је била само насловни носилац државе без власти и народа који је остао у земљи.

Правичности ради треба рећи да ако један професор није био у стању да реши сукобе настале у светским и домаћим превирањима, то нису могли ни професионални политичари, емигранти из осталих земаља Источне Европе. Сви су они доживели исту судбину поражене стране у ратном исходу.

Некада је добро дуго живети, некада није. Када је Слободан Јовановић био ђак гимназије, ученицима је пре матуре забрањиван приступ у кафану. Умро је у дане у којима су царевали рок музика и Битлси. Било је то сувише за старог историчара 19. века.

Из књиге: Портрети из новије српске историје

Copyright © 1997 Dimitrije Djordjevic
Copyright © 1997 BIGZ, Beograd
Copyright © 1997 Serbian Unity Congress

Конгрес српског уједињења

О аутору:

Библиографија Димитрија Ђорђевића

UCSB Department for Hisory

Белешка о писцу

Santa Barbara Independent

SNDC

In the chilling conclusion of the Serbian play The Professional, a paranoid and abusive Stalinist interrogates an innocent man accused of pro-Western sympathies. Bloody from beatings and tied-up to a chair for a crime he did not commit, the victim is offered a benevolent compromise by his torturer:

“Let’s make a deal, shall we? We’re both reasonable men. I’ll forgive you for having beaten you, and you confess to being a spy and tell me who your contacts are.”

To say that US/NATO attitudes towards Serbia are like this torturer’s would be unfair to the Stalinist thug. Namely, Serbia has still not been forgiven by the West for having been bombed “back to 1389″ ten years ago, in Thomas Friedman’s memorable phrase calling for targeting civilians (NYT 4/03/99). A decade ago, US-led NATO forces bypassed the UN Charter, the UN security council, NATO’s own charter and, despite illusions to the contrary, world opinion to engage in a “humanitarian intervention” that turned a tragedy into an irreversible catastrophe. Major General Lewis MacKenzie recalls the circumstances:

The 1999 war’s greatest legacy, however, was the precedent it set for American foreign policy in the post-Cold War period.

“For anyone playing close attention to the events leading up to the campaign, it was pretty obvious that the independence- seeking Kosovo Liberation Army – which, according to the CIA, was a terrorist organization – and its retained U.S.-based, public-relations support had played the West like a Stradivarius. This culminated with NATO volunteering to be the KLA’s air force” (Globe & Mail, November 22, 2006).

Accomplishments included several thousand deaths (overwhelmingly civilians), hundreds of thousands of refugees, the destruction of scores of hospitals, schools, apartment complexes and other civilian infrastructure, and a calamitous intensification of violence towards Kosovo residents of all ethnicities. As is common in US wars, the long-term effects on the mental health of the affected populations are not even considered worthy of interest. Most major newspapers and news channels neglected to even mention the anniversary of the war, while the extent of its human cost is ignored altogether.

Having endured 78 days of incessant bombing, the traumatized Serbian population failed to recognize NATO’s benevolence at the time, and their ignorance continues to this day: notwithstanding popular support for EU integration, between 50% and 80% of the population has opposed Serbia’s integration into NATO over the past five years, according to Strategic Marketing polls. The popular sentiment is greeted almost monthly with statements from Brussels and Washington about the need for Serbs to “forget the past” and “move on” to a brighter future in the outdated alliance. Why Serbs are opposed to integration is considered a kind of mystery, as if a mystical hypnosis swept over their minds (often called “nationalism”) and induced irrational dislike of NATO, just as it single-handedly destroyed Yugoslavia (see “Connoisseurs of Cruelty” in New York Review of Books, March 12, 2009).

The reaction is less mysterious to those who remember the war. Belgrade Deputy Mayor Radmila Hrustanovic, for her part, commemorated the 10th anniversary by laying wreaths on the grave of Milica Rakic, a three-year-old girl killed in her home by NATO bombs. She was one of hundreds of children slaughtered by US/NATO bombs, many of whose bodies were so thoroughly torn to shreds as to make identification impossible. Hrustanovic noted that:

“They called those murders ‘collateral damage’. She [Milica] was an innocent victim of bombardment and it is hard to forgive her three years of life, nor can that be forgotten. Milica is a symbol of the agony of the people who suffered for 78 days. Ten years later, we were hoping someone would account for what they have done. The murder of Milica and so many others warrants at least an apology” (B92 3/24/09).

An apology that has never even been contemplated by any NATO country, despite overwhelming evidence from human rights groups that NATO used depleted uranium and cluster bombs illegally against civilians. In addition to the installment of the US’s largest military base in Europe – Camp Bondsteel – the US eventually realized a status of so-called “independence” for Kosovo, at a tremendous cost for non-Albanians in the province (over 250,000 fled after 1999), and in violation of UN Security Council resolution 1244 that maintained the “sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia.” After a farcical negotiation process, the “final status talks” were scrapped in favor of a unilateral declaration of “independence” on February 17, 2008. Predictably, this action had the same effect on Serbia’s internal politics as the bombing that prepared it: right-wing and authoritarian political currents received vast advantages.

“They called those murders ‘collateral damage’. She [Milica] was an innocent victim of bombardment and it is hard to forgive her three years of life, nor can that be forgotten. Milica is a symbol of the agony of the people who suffered for 78 days.

What emerged could appropriately be called a “failed state” of Kosovo, but its quasi-state status (remaining unrecognized by the UN) and its utter dependency on the US/NATO military presence make the term slightly misleading. The failed entity, to be sure, has become the undisputed center for drug and human trafficking, arms smuggling and organized crime in all of Europe. Minority discrimination continues to be rampant, Amnesty International reports, with proven war criminals and former KLA terrorists dominating affairs internally. Anticipated witnesses against Kosovo Albanian leaders accused of war crimes at the Hague Tribunal are routinely murdered. With a faltering economy, an enormous population of unemployed youth, and organized crime at the highest levels of government, Kosovo is, David Binder noted:

“a civil war society in which those inclined to violence, ill-educated and easily influenced people could make huge social leaps in a rapidly constructed soldateska” (“Kosovo auf Deutsch,” Balkananalysis, 18 November 2007).

Even if the tendencies towards the formation of a “Greater Albania” through a unification of Albania and Kosovo do not win over, the instability created by the US’s state-formation experiment is colossal, and may very well emerge as a major conflict zone in the future.

As with most of recent Balkan history, discussing America’s culpability is regularly equated with a welter of irrelevant positions. One is “whitewashing” the Milosevic regime; one is denying Serbia’s crimes; one is a supporter of genocide. These slurs would be comical if they were not foul insults to the victims of the Kosovo tragedy. The fact that Serbs – like all sides – committed heinous crimes in a mindless and brutal civil war does not, regrettably, change the fact that the US’s criminal campaign was itself unforgivable, its only success being the vast escalation of an unnecessary conflict.

NATO’s notorious claim of intervention for the sake of preventing genocide, and the accompanying lies about casualty figures, were being exposed even before the campaign began. The Independent International Commission on Kosovo’s report noted very early on that the US’s conduct before, during and after the war was the decisive cause of humanitarian disasters that could have been avoided. The State Department had claimed that up to half-a-million Kosovo Albanians were murdered in the period preceding the bombing – a figure that has magically shriveled to 2000 deaths over the entire year preceding the war. Refugee numbers have similarly been reduced to a fraction of what was initially claimed. A decade later, the exaggerations have been proven ludicrous, but no revision of the standard history is even attempted in the US press. Nor are the victims of US violence – both during and after the air campaign – paid any mind.

The 1999 war’s greatest legacy, however, was the precedent it set for American foreign policy in the post-Cold War period. Post-9/11 military excursions into the Middle East were largely continuations of the model of successful military intervention that was fabricated through the Kosovo tragedy. The utter discrediting of the UN, the contempt for world opinion, and the brutal targeting of civilians were well-established foreign policy practices years before 9/11. We might also remember that Vladimir Putin warned at the onset that unilateral declaration of independence in Kosovo sends a clear message that South Ossetia and Abkhazia are subject to the same rules; indeed, Russia followed NATO’s own standard perfectly in its August 2008 expedition, which was met with amazement. Kosovo is unfortunately far from a “unique case,” as EU spokesmen insisted it was, and its treatment by the US has opened a true floodgate in international relations. Comparable situations with the Basques and Catalans in Spain, the Corsicans in France, the Flemish in Belgium and Turks in Cyprus, make US double standards particularly blatant, which angers Russia as much as it does US victims in the Middle East. Finally, in its insistence on permanent military bases, its contempt for diplomacy and its post-war reconstruction debacles in the Middle East, the US is merely replaying its Kosovo policy on a greater and more destructive scale. If one cares to learn what American nation-building projects look like outside of Ivy League fantasies, one should look at Kosovo.
Thankfully, propaganda about the NATO bombing and the Yugoslav tragedy in general is not omnipresent. A Wall Street Journal editorial notes the legacy of the Kosovo debacle for US involvement in Iraq and Afghanistan (Matthew Kaminski, August 08, 2007). George Szamuely’s “The Absurdity of Independent Kosovo” (Feb. 15 2008) was a refreshingly critical forecast of the long-term consequences of US intervention in Kosovo. And Foreign Policy in Focus, to its eternal credit, published an enlightening exchange between Edward Herman and John Feffer, in which what the latter calls “revisionism” has the curious feature of being accurate and well-documented (“Strategic Dialogue: Yugoslavia,” April 6, 2009). As many of the crafters of the NATO war and its aftermath regain power over US foreign policy under the Obama administration, a recollection of this recent history may be in order.

–
In the NATO bombing campaign against FRY from March to June 1999, about 500 civilians were killed and 900 wounded.

Danilo Mandic, Zmag, Friday, April 24, 2009

www.kosovocompromise.com

Слободан Деспот

Није учтиво ући у нечију кућу без представљања.

У дому под отменим кумством Слободана Јовановића, то би било нарочити безобразлук.

Ево, да прво скинем капу пред великим научником, мојим првим имењаком, претечом свих Слободана, па да се представим.

Рођен сам 1967. у Сремској Митровици, Сирмијуму, оронулом царском граду.

Ту су се среле моје две породице, Деспоти из книнске Крајине и Сантрачи из бихаћке. Почели као Југословени, завршили као Срби ради прогона и мржње. Српство нам други наметнуше – утолико нам је и драже.

Отишли смо у Швајцарску почетком седамдесетих. Очували смо свој језик у кући. Вери предака сам морао сам да се вратим.

Примио сам швајцарско држављанство.

Васпитан сам у озбиљним и строгим католичким школама. Учио сам латински и читао Тому Аквиншког, Паскала и Русоа. О Богу нисам сазнао ништа, о власти – много тога. Чини ми се да знам с ким имамо посла.

Студирао сам језике и историју уметности у Лозани. Са 19 година почео да преводим Добрицу Ћосића за познату издавачку кућу из истог града. Након тога петнаестак година пекао издавачки занат у суровим условима. Преводио сам Црњанског, Капора, Зиновјева, обликовао Нову историју српског народа.

За време рата у Југославији водио Српски институт и скромни часопис који је био једина тачка оспоравања званичних „истина“ о српском питању. Гледао, не без наивности, с каквом лакоћом људи мењају идеје и наклоности према спољним околностима. И какву маштовиту дијалектику притом развијају.

Од учествовања у експедицији Елија Визела по Босни 1992, непосредни сам сведок свих опсена о нашој судбини. И западних, и домаћих, и личних. У њима сам и учествовао као „десна рука“ једног опсенара.

Ту двосмислену улогу сам напустио 2004. и основао издавачку кућу Xenia, у којој се трудим да балканске призоре што објективније уплетем у општу слику бојног поља у које се претворио савремени свет.

Васпитан сам у озбиљним и строгим католичким школама. Учио сам латински и читао Тому Аквиншког, Паскала и Русоа. О Богу нисам сазнао ништа, о власти – много тога. Чини ми се да знам с ким имамо посла.

Уверен сам да је историјско памћење услов слободе, али и да очување сржи традиције подразумева неуморно трагање за новим облицима. У том духу сам марта 2009. обележио десетогодишњицу напада на Србију не књигом или манифестом, већ – серијом разгледница под фирмом bombardan.com.

Када ме је Саша Митић позвао да учествујем у раду сајта slobodanjovanovic.org, осетио сам се искрено почашћеним. Овај блог схватам као повратак свом језику и културну борбу за очување отаџбине, и уопште свих отаџбина. Јер је ваљак глобализма много шири од граница Србије.

Напомена: писмени језик ми је француски. Српски пишем понекад неспретно. Унапред молим читаоца за извињење.

“Србијо памти”, говор академика Матије Бећковића: Read the rest of this entry »