“Тоталитаризам није привлачио само идеалисте, који су осећали потребу једне нове вере; он је привлачио и једну сасвим друкчију врсту људи, оне људе код којих злочиначке склоности нису биле угушене, већ само притајане. Кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства, па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под његову заставу сврстају. Под том заставом, они су могли некажњено, па чак и уз награду, дати одушке својим рђавим страстима.” – Слободан Јовановић.

ЛИК ОСУЂЕНИКА НА НАЈВРЕДНИЈОЈ НОВЧАНИЦИ

На највреднијој новчаници коју је издала Народна банка Републике Србије налази се лик Слободана Јовановића. Слободан Јовановић, један од највећих писаца, правника и историчара које је Србија имала, био је једно време Председник краљевске владе у Лондону. Због тога су га комунисти, по доласку на власт, осудили на двадесет година робије. Та пресуда је још увек пуноважна, па је тако наша земља, вероватно једина на свету, која на својој највреднијој новчаници има лик једнога осуђеника.

ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ ЈЕДНАКО РАЗБОЈНИЦИ

Уз Слободана Јовановића на десетине хиљада часних грађана Србије побијено је без суђења или осуђено на смрт и дугогодишње робијање само зато што су им политичка уверења била друкчија од оних које су комунисти наметали. Све те пресуде донете из политичких разлога , или, још горе, да би богатим људима била конфискована имовина, још су и данас пуноважне. То значи да је, правно гледано, цела једна плејада српских интелектуалаца, предузетника, свештеника и војника, стављена у исти ред са разбојницима и лоповима и лишена своје грађанске части.

ИДЕЈА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ – почетак дугог пута

Идеја о рехабилитацији неправедно осуђених људи одавно је зачета у комунизму опозиционим круговима, али услови за спровођење у дело почели су да се стичу тек почетком деведесетих година прошлог века. Тада су правници и историчари од угледа отворили питање рехабилитације жртава политичког терора. Тадашње Савезно министарство правде је покренуло рад на нацрту будућег закона, али је тај рад убрзо прекинут падом владе премијера Панића.

ПОЗИТИВНОПРАВНИ ПРОБЛЕМИ И НАЧИН ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА

После политичких промена које су наступиле петог октобра двехиљадите године поново је почело да се говори и ради на доношењу Закона о рехабилитацији.

Закони на основу којих су изрицане политичке пресуде били су највећим делом савезни закони. Њих је било могуће поништити само одлуком Савезне скупштине. Међутим, за такав корак није постојала довољна демократска већина, па нацрт закона о рехабилитацији Савезног министарства правде није доспео пред посланике Савезне скупштине.

Тада је договорено да Министарство правде Републике Србије настави рад на нацрту закона и да га поднесе на усвајање Скупштини Републике Србије у којој је постојала знатна демократска већина.

Пошто републичким законом није могуће опозивати савезне законе промењен је концепт закона тако да се њиме само поништавају последице које су наступиле.

ДАТУМ ПОЧЕТКА ПРИМЕНЕ рехабилитације КАО СУШТИНСКО ПИТАЊЕ

Појавило се више нацрта закона који су се разликовали између себе према циљним групама чија се рехабилитација захтевала.

Датум од кога би почела да се примењује рехабилитација, била је једна од разлика које не изгледају велике, на први поглед, али у ствари огледају политичку опцију коју предлагачи заступају. Уколико би се усвојио предлог да се законом обухвате све пресуде донете после 29. новембра 1945. године, као дана оснивања комунистичке Југославије, закон не би рехабилитовао бројне жртве политичког терора пострадале за време Другог светског рата и у периоду доласка партизана на власт у Србији током 1944. године, када је црвени терор беснео пуном снагом.

Дакле, питање датума се поставило као једно од основних идеолошких питања.Уз Слободана Јовановића на десетине хиљада часних грађана Србије побијено је без суђења или осуђено на смрт и дугогодишње робијање само зато што су им политичка уверења била друкчија од оних које су комунисти наметали.

Каснији датум би обухватио и рехабилитовао углавном комунисте који су кажњени прогоном на Голи оток, док би ранији датум обухватио жртве свеколиког политички мотивисаног терора за време рата, као и жртве комунистичког терора пале у току успостављања комунистичке власти у Србији.

Стога се као најправичнији датум појавио 6. април 1941. године, као дан када је, после мучког бомбардовања Београда и оружаног нацистичког напада престала да функционише дотадашња државна власт.

Доношење закона као приоритет

Тек формирана нова Влада Републике Србије у своме програму, као један од приоритетних закона, има Закон о рехабилитацији.

Никада се тачно не зна какав ће текст закона усвојити Народна скупштина Србије, јер сваки посланик има право да уложи своје амандмане. Но ипак овде можемо репродуковати текст који је сачинио Правосудни одбор Демократске странке Србије и који ће бити поднет Скупштини на усвајање.

НАЦРТ ЗАКОНА О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ

Члан 1.

Овим законом уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овога закона, а која су имала пребивалиште на територији Републике Србије.

Члан 2.

Захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано лице.

Подношење захтева за рехабилитацију не застарева.

Члан 3.

Захтев за рехабилитацију подноси се Окружном суду у Београду.

Захтев садржи личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева.

Члан 4.

О захтеву одлучује веће од три судије у јавном поступку.

Пре одлучивања о захтеву суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана.

Образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију.

Члан 5.

Решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине.

Рехабилитовано лице сматра се неосуђиваним.

Кад судска или административна одлука није била ни доношена, суд, у решењу којим усваја захтев за рехабилитацију, утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

Члан 6.

На решење о одбијању захтева за рехабилитацију може се изјавити жалба Врховном суду Србије у року од 30 дана од пријема решења.

Врховни суд Србије одлучује о жалби у већу од пет судија.

Члан 7.

Министарство надлежно за правосуђе по службеној дужности објављује имена и податке о рехабилитованим лицима у “Службеном гласнику Републике Србије” сваког месеца.

Члан 8.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у Службеном гласнику Републике Србије”.

*     *    *

Као што сам рекао, на Скупштини је да у овоме, или неком другом облику, донесе Закон о рехабилитацији.

По доношењу закона, лик Слободана Јовановића на новчаници неће представљати светски куриозитет. Многим десетинама хиљада грађана биће враћена грађанска част и њихова успомена у породицама и срединама где су живели биће стављена на своје угледно и светло место.

Пошто ће чланом 5. Закона бити уклоњене све правне последице пресуде, то значи да ће и одлуке о конфискацији престати да важе. Тиме ће се отворити пут за реституцију неправедно одузете имовине када једнога дана буде донет Закон о денационализацији.

www.informator.rs.