Милутин Миланковић

Дана 12. децембра 2008. се навршава 50 година од смрти Милутина Миланковића (1879-1958) великог српског астронома и бившег професора Математичког факултета (тадашњег ПМФ-а). Милутин Миланковић је познат по својим доприносима из астрономске науке, написао је “Канон осунчавања”, формулисао је теорију ледених доба. Његова теорија је прихваћена масовније тек после његове смрти.

Данас се убраја у најзаслужније и најцитираније српске научнике. Последњих година се увелико издаја тројка српских генија: Никола Тесла, Михаило Пупин и Милутин Миланковић, за прву двојицу су одавно многи већ знали док се за Миланковића некако у скорије време све више чује. Осим несумњивог научничког талента, он је писао и научно-популарне текстове, међу којима се посебно издаваја “Кроз васиону и векове”. Свој живот је веома темељно и детаљно описао у тротомној књизи “Успомене, доживљаји и сазнања” и тиме уштедео доста труда потоњим истраживачима и биографима. Ова књига има укупно око 1000 страна и ја сам је прочитао скоро у једном даху, толико је занимљиво написана.

Миланковић је био члан и потпредседник Српске академије наука и уметности. Пре неколико година Завод за уџбенике и наставна средства штампао је његова сабрана дела у тврдом повезу. Овде бих поменуо анкету коју је неколико ученика Математичке гимназије из моје генерације спровели у Дому ученика “Јелица Миловановић”, пре око 10 година. Од свих испитаних скоро нико није знао ко је Милутин Миланковић. Још једна занимљивост, Миланковић је имао сестру близнакињу Милену која га је надживела. За разлику од осталих српских генија, Милутин Миланковић је имао потомке, његов син Василије – Васко Миланковић живео је у Аустралији, тамо има потомке. Милутин Миланковић је имао доста смисла за хумор, тако је описао свој пут “преко трња до звезда”. Један кратер на Месецу, један на Марсу и један астероид понели су име Миланковић, и тако Миланковић стиже у звезде. За детаљнију Миланковићеву биографију препоручујем чланак на Википедији.

Истог дана, 12. децембра, навршава се 50 година и од смрти Слободана Јовановића (1869-1958), великог српског правника и историчара, председника владе у егзилу и председника Српске краљевске академије.

Слободан Јовановић нас гледа са новчанице од 5000 динара, која је додуше и најређа у оптицају, па га се и не сетимо превише често на тај начин. У свом дугом животу Слободан Јовановић је био највећи стручњак из правник наука у Србији и Југославији, декан правног факултета, али и ректор Универзитета у Београду два пута. Он је такође био историчар и књижевник, зачетник тзв. београдског стила писања, којем је припадао и Иво Андрић. После смрти Јована Цвијића био је три године предсеник Српске краљевске академије. 27. марта 1941. пристаје да уђе у Владу Душана Симовића као једина нестраначка личност. Ова одлука и његово учешће у тој Влади у егзилу, где је био и председник Владе од јануара 1942. до јуна 1943. су га касније много коштали. По завршетку рата 1946. године у одсуству је осуђен на 20 година робије “са принудним радом” и губитак грађанске части. Цео његов предратни живот, дуг 72 године, врсног интелектуалца и академског, научног радника потпуно је пао у заборав и у биографијама је истицано да је државни непријатељ и бивши председник краљевске Владе, осуђен на 20 година робије.

Ожалошћен оваквим поступцима, Слободан Јовановић је умро у егзилу 12. децембра 1958. у Лондону, са 89 година живота.

1990. године БИГЗ и Српска књижевна задруга штампају сабрана дела Слободана Јовановића у 12 књига и на тај начин прекидају дугогодињи заборав имена и дела Слободана Јовановића. Крајем 1990-их његов лик и дело су полако све више израњали из заборава, да би 2001. дошао и на новчаницу од 5000 динара. Званична рехабилитација била је у октобру 2007. одлуком Окружног суда у Београду, када је поништена одлука Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946.

Са животом и радом Слободана Јовановића ја лично сам се упознао кроз једну од књига из сабраних дела коју сам добио 1996. као другу награду на Савезном такмичењу из математике. И то је управо била књига са његовом биографијом, фото албумом итд. Чудно ми је тада било да први пут чујем за тог човека. Једна занимљивост за њега: Тада је први пут име Слободан употребљено код Срба. Његов отац био је чувени либерал Владимир Јовановић (1833-1922) и одлучио да ако му се роди син добије Слободан, а ћерка Правда. Како је Слободан постао велико име, многа деца добише име Слободан по њему, а девојчице Слободанка. Постоји сачуван звучни запис Слободана Јовановића из марта 1943. који се може послушати на Фејсбуку, где има клуб обожавалаца.

И тако на два различита краја света тог 12. децембра 1958. Срби осташе без два велика научника, Милутина Миланковића и Слободана Јовановића, а и један и други спадају у “100 најзнаменитијих Срба”.

djordjestakic.com, 12. 12. 2008.