Александар Никитовић: Садашња власт је одћутала јавни позив Бајдена да помогне међународним институцијама у изградњи независног Косова, што је заправо у суштини прећутно прихватање. То је и пре Бајденовог доласка власт показала на делу када је дала сагласност на долазак Еулекса.

Шта стварно значи ова порука, и шта међународне институције раде на Косову ако не стварају институције независног Косова? У медијима је право значење овог дела поруке прећутано како се не би кварио утисак о позитивном помаку у међусобним односима, које је Бајден унапредио кад је одлучио да Србији прогледа кроз прсте и опрости што неће формално да призна Косово. Ова по својој суштини понижавајућа порука, имајући у виду све оно што су САД учиниле од агресије до подршке независности Косова, била је сасвим довољна за задовољење америчких интереса. Велике силе се због властитог престижа клоне јавних понижавајућих ултиматума, све док нису неопходни.

На Косову делују две међународне институције, Еулекс и КФОР (НАТО) и обе по изричитим изјавама званичника САД раде на изградњи независног Косова. Дакле, Бајден је у Београду саопштио да очекује да ће Србија сарађивати са Еулексом и КФОР-ом, што је еуфемизам за сарадњу на изградњи независног Косова. Да је то тако Бајден је потврдио приликом посете Бондстилу главном граду независног Косова, рекавши да “КФОР (НАТО) обезбеђује стабилност и сигурност на Косову и ми свим Косоварима обезбеђујемо да изграде независну и демократску и, што је најважније, мултиетничку државу која никада није постојала у овом делу света”. И заиста Бајден је у праву када каже да таква држава никад није постојала у овом делу свету. А не би погрешио ни да је рекао и на читавом свету.

Садашња власт је одћутала јавни позив Бајдена да помогне међународним институцијама у изградњи независног Косова, што је заправо у суштини прећутно прихватање. То је и пре Бајденовог доласка власт показала на делу када је дала сагласност на долазак Еулекса.

Опште уверење је да се убедљива већина српског народа противи уласку Србије у НАТО. Није мали број ни оних који би због свеукупне улоге НАТО-а против српског народа то доживели као окупацију Србије.

Лако је разумети жељу јавности да се коначно чује и нека добра вест и да се ако је икако могуће поправе односи са САД. У тој оправданој жељи призива се Милош Обреновић и његова вештина да се некако скине са врата турски јарам и ако треба савије шија у интересу државе. Нажалост, актуелна власт нема на уму Милошев циљ да сачува српску територију, нити су САД налик умирућој Отоманској империји. Прави однос данашње власти и САД види се у договору који је обелоданио Бајден да Србија буде саучесник у деловању међународних институција у стварању лажне државе Косово.

Можда се ипак, све у свему, по цинизму највише издваја Бајденова изјава која је у Београду уздигнута до принципа: „Слажемо се да се не слажемо око Косова”. Свако ко се замисли над значењем ових речи откриће да је ту кључ и шифра договора САД и садашње власти. А то значи – у основи се слажемо, али ћемо се правити да се до краја не слажемо, како се не би разоткрило да смо заправо прихватили безусловну капитулацију.

Пре него што је садашња власт прихватила овај Бајденов принцип он се још 2007. године нашао на преговарачком столу о будућем уређењу Косова и Метохије. На разговорима у Бриселу Агим Чеку је предложио да се усвоји принцип да се „слажемо да се не слажемо”, који би представљао заједничку формулу српске и албанске стране за решавање косовског питања. Одмах је наравно јасно било да је Агим Чеку овај предлог изнео на основу директних инструкција САД. Тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница је одбацио овај принцип и саопштио да се Србија може сложити само с решењем које је сагласно међународном праву, Резолуцији 1244 и са Уставом Србије. Оно што 2007. године није прихваћено у разговорима са тадашњом Владом, успело је са формирањем садашње власти.

Сваки план за подвођење Србије под војну контролу НАТО-а јесте план да власт победи властити народ.

Још важнија, заправо кључна Бајденова порука у Београду је да је циљ САД да Србија постане чланица НАТО-а. Како изгледа када високи званичник САД јавно обелодани циљ, већ смо имали прилике да видимо када је Буш у Тирани рекао да ће Косово бити независно. Ништа мања није тежина Бајденових речи изговорених у Београду. Док је Борис Тадић слушао Бајденову поруку да је циљ да Србија уђе у НАТО остао је нем, и није ниједном речју обавестио свог саговорника да је тај предлог беспредметан јер је Србија војно неутрална.

Шта значи то што је Бајден саопштио да Србија иде у НАТО, а да Борис Тадић није саопштио да је Србија војно неутрална? С обзиром да је ова Бајденова порука уследила после разговора у четири ока најбоље је да одговор потражимо у већ споменутој шифри „слажемо се да се не слажемо”. Друкчије речено – договор о НАТО постоји, али пошто је народ против уласка Србије у НАТО мора се заобилазно и прикривено приступити учлањењу наше земље у НАТО. Бајден је одредио циљ, а садашња власт је добила одобрење да изабере методе како да га оствари.

Најбољи пример како то треба извести је прихватње Еулекса без одобрења Народне скупштине, односно кршењем скупштинске Резолуције из децембра 2007. године. Важно је истаћи да је управо ова Резолуције дефинисала војну неутралност Србије и изричито противљење доласку Еулекса на Косово. И поред тога што се у овој Резолуцији утврђује да би успостављање Еулекса представљало акт угрожавања суверенитета и територијалног интегритета Србије, власт је без расправе у Народној скупштини 2008. године прихватила Еулекс. Дакле, власт је ову Резолуцију већ прекршила у једном њеном суштински важном делу, што јасно говори да власт неће презати да на исти начин прекрши о одредбу о војној неутралности.

Организовање референдума је једини начин да се власт спречи да методама превара прикључи Србију НАТО-у

Да је то реална опасност потврђује један од учесника у разговорима са Бајденом који је рекао да „нас нико не тера у НАТО … Србија иде у НАТО кад ми будемо желели”. Сасвим је, међутим, оправдана процена да српски народ никада неће пожелети да уђе у НАТО све и да га неко тера на то. То значи да се став да ће „Србија ићи у НАТО кад ми будемо желели” односи искључиво на власт а не на народ. Којим све преварама ће се послужити садашња власт да „Србија уђе у НАТО кад то они (власт) буду желели”? Ово је питање на које треба да одговоре сви који Србију не виде под војном контролом НАТО-а.

Опште уверење је да се убедљива већина српског народа противи уласку Србије у НАТО. Није мали број ни оних који би због свеукупне улоге НАТО-а против српског народа то доживели као окупацију Србије. Очигледан отпор српског народа против учлањења у НАТО говори да сви видови тајних договора власти и САД око прикривеног приступања Србије овој војној алијанси представља понижавање српског народа. Сваки план за подвођење Србије под војну контролу НАТО-а јесте план да власт победи властити народ.

Обавеза свих оних који сматрају да Србија због својих најсуштинскијих државних и националних интереса мора да сачува војну неутралност, јесте да на време отвори јавну расправу о организовању референдума о НАТО-у. То је најпречи задатак да се не би десило да садашња власт Србију уведе у НАТО када то буде желела, односно када буде могла.

Посебно се мора имати у виду одредба Устава у члану 108. по којој предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора. Дакле, ако би се десило да садашња власт Србију уведе у НАТО, онда после такве одлуке власти по слову Устава не би могао да се одржи народни референдум. Устав предвиђа да се рефрендум на захтев 100.000 грађана може организовати само пре него што на снагу ступи међународни уговор, какав је уговор о приступању НАТО-у.

Организовање референдума је једини начин да се власт спречи да методама превара прикључи Србију НАТО-у. Истовремено то је и једини начин да српски народ, ако то жели, донесе легитимну одлуку да Србија постане чланица НАТО-а. Али и за једну и за другу легитимну одлуку неопходно је организовати поштен и демократски референдум. Оно што не само да није легитимно него није ни допустиво то је да садашња власт сагласно Бајденовом циљу Србију уведе у НАТО када власт то буде желела.

Пропагандом како је Србија мала и безначајна земља ствара се пожељна атмосфера да се сломи кичма и последњи отпор српског народа

Сви заговорници и присталице НАТО-а урадиће све да се у Србији не организује референдум на коме ће народ исказати своју слободну вољу. Где год је у свету било противљења уласку у НАТО, те земље су приступиле без организовања референдума. У Хрватској се због могућег загађења Јадранског мора појавио одређен степен отпора приступању НАТО-у и помињао се референдум. Процена да би се на референдуму показала подељеност око уласка у НАТО одмах је скинула са дневног реда референдум и Хрватска је без одлуке својих грађана постала чланица.

Пошто су проблеми између Србије и НАТО много дубљи од питања еколошких стандарда, а и разлике између Србије и Хрватске су велике, садашњој власти и САД неће тако лако поћи за руком да спрече организовање референдума у Србији. Уместо да смишљају како да спрече референдум домаћи и страни заговорници приступања Србије НАТО-у треба да се спреме и изнесу аргументе зашто је Србији место у Алијанси и зашто није добра војна неутралност.

Када је реч о слободи и будућности земље нико не би смео да се усуди да одлуку донесе уместо и мимо народа. Садашња власт се још од лажних изборних обећања навикла да обмањује народ. Ипак, све те преваре немају такав далекосежан значај као што би имала одлука садашње власти да без референдума уведе Србију у НАТО. То је граница на којој се мора зауставити актуелна власт.

Да ли је у нашем интересу да Србија уђе у НАТО, и да ли Србија као држава може да преживи улазак у НАТО, који је ратовао против српског народа и Србије, питање је о коме се мора данас отворено и наглас расправљати

Регуларан и демократски референдум на коме би учешће узеле све странке и све невладине организације, на коме би се укрстили сви аргументи за и против НАТО-а, представља једини пут који може да обезбеди стабилност земље. Србија не може бити стабилна држава, односно више неће бити држава ако се преварним путем иза леђа народа донесу одлуке судбоносне за његову будућност.

Посебно треба имати у виду традицију западних војних сила које су још од 1944. године награђивале и признавале Брозу диктаторска овлашћења за стављање Србије и тадашње Југославије под војну интересну сферу Запада. И Милошевићу су после Дејтона призната диктаторска овлашћења, која су му ускраћена чим се поново супротставио Западу, када је на ред дошло питање Косова. Бајден је у складу са овом традицијом мирне душе могао да обећа Тадићу подршку за успостављање личне власти кад Србију стави под контролу и надзор НАТО-а.

Циљ САД да Србија постане чланица НАТО-а, који нам је саопштен у име администрације Обама-Бајден, заокружује америчку политику која је вођена последњих двадесет година на распарчавању и потом подвођењу српског државног и националног простора под војну контролу НАТО-а. За остваривање тог циља САД су нанеле много зла српском народу. Пружајући отпор том плану Србија и српски народ су већ платили високу цену. Дошли смо до самога краја кад је на ред дошло стављање Србије под контролу НАТО-а.

Пропагандом како је Србија мала и безначајна земља ствара се пожељна атмосфера да се сломи кичма и последњи отпор српског народа. Ако та мала држава и српски народ, који је толико пута показао своју оданост слободи, смогне снаге и самопоштовања да на демократском референдуму одбаци НАТО, то ће бити најбољи доказ његове зрелости и снаге да одбрани своју државу, своју слободу и своју будућност. Државе и народи који нису способни да одбране своје државне и националне интересе и сачувају своју независност осуђени су да служе другим државама.

Уколико НАТО уђе у Србију из Србије неће изаћи док тај војни савез буде постојао. Да ли је у нашем интересу да Србија уђе у НАТО, и да ли Србија као држава може да преживи улазак у НАТО, који је ратовао против српског народа и Србије, питање је о коме се мора данас отворено и наглас расправљати. А после јавне расправе нека народ на референдуму слободно одлучи.

Магазин Печат бр. 65, 29. 5. 2009.

Ребека Вест

На Газиместану сам био свега два пута. Једном 2006. у друштву дивне омладине коју окупљају момци из „Двери“. Други пут нема датума, јер још траје. А то је откровење људске истине о косовској жртви у путопису Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко.

Том тексту се стално враћам, јер из њега избија оштро, као ласером исечено, схватање онога што јесмо. Схватање да у јунаштву косовског завета, избору „небеског царства“, постоји и мрачни амбис у ком саможртвовање прераста у самоуништење, а самоуништење се јавља као пречица до спаса и бекство од одговорности и мукотрпног животарења под туђим законом.

На Газиместану, слушајући предање о Косовском завету, Ребека одједном схвата и величину и грешку српске видовданске митологије. „Када сам додирнула усахлу руку кнеза Лазара у манастиру Врдник на Фрушкој гори“, пише она, „подсетио ме је на један сој људи који ми је близак, на те људе заљубљене у част, слободу и склад, попут Херберта Фишера, лорда Сисила или Џилберта Мјуреја“. Да би затим окрутно, али веродостојно заокружила психологију тих идеалиста, приписујући им кобно убеђење да добро, истина и чедност обавезно губе на овоме свету. Ако је јагњету суђено да пружи врат џелатима, дај бар да ја будем то јагње! — Тако, према Ребеки, размишља оновремена „лева“ европска интелигенција, препуштајући вођење овоземаљских послова циницима и силеџијама, уместо да се ухвати у коштац са окорелом влашћу медиокритета, корупције и силе.

Кнез Лазар је, по њој, био родоначелник тог „левог“ и романтичког погледа на свет…

Интуиција Ребеке Вест чудесно се подудара са Десанкином психологијом Срба, исказаном у молитви цару Душану „за оне који су храбри само кад гину“. Потврду налази и у суморним запажањима из Андрићевих Знакова поред пута о нашем, јужнословенском, одсуствовању из сопствене судбине и сопствених подухвата. („Има у њему [динарском човеку] нека очигледна склоност да не чека развој ствари и да не учествује у њему својим радом и стрпљењем“ – наводим по сећању.) Лакше је, или бар мање досадно, велелепно погинути него мукотрпно живети. У Ребекиној мистичкој визији, тај став се поистовећује са древним и одурним сујеверјем да крвна жртва – јагњета, овна или петла – може „одобровољити“ неко свирепо божанство које управља нашим судбинама. Само што, у овом случају, уместо животињске полажемо сопствену главу на жртвени камен.

Енглескиња је схватила: призор после битке не виде мртве очи. Зато нам је лакше да гинемо него да гледамо. Играмо на све или ништа. Храбри само кад гинемо.

Знам колико је „сумњиво“ и „дефетистички“ ширити оваква тумачења Косовског завета. Најугледнији председник пост-титовске Југославије слетео је с власти зато што се усудио споменути дељивост Косова – што ће рећи и дељивост, т.ј. релативност нашег и туђег права на ту свету земљу. Својом махиналном, непромишљеном видовданском митологијом, ми у руке непријатеља предајемо и оно што ни у ком случају не би могао сам да нам узме.

Откуд толико слепило? Енглескиња је схватила: призор после битке не виде мртве очи. Зато нам је лакше да гинемо него да гледамо. Играмо на све или ништа. Храбри само кад гинемо. А кад изгину лавови, или кад иструну по туђим ћузама – јер честитом и храбром човеку косовски завет и не оставља другог избора –, за њима остају гмизавци који ће брже-боље продати и раздати сав преостали инвентар. Сушти дарвинизам!

*

Видов-дааан! – урлају радио-станице широм Српства. Вође уверавају народ да никад неће предати колевку нације, а у кулисама полако припремају „рају“ на неминовност. Младе патриоте гађају вође каменицама и показују песнице НАТО-роботима. А добронамерни скептици већ двадесетак година, попут Диогена са оним својим фењером, свуда траже петсто добровољаца са породицама који би били спремни да се сутра врате на свету земљу. Чиме би доказали да смо се Ребека, Добрица и ја преварили. Да је Косово наше не само књишки, као мит, већ и органски, као тле на ком је Србину угодније доћи на свет, као што је Индусу угодније умрети у Бенаресу.

Али тих петсто породица још нисам срео. Не кажем да их нема. Кажем да их је тешко наћи у нацији са демографским дефицитом, и да их до сада нико сем Диогена није баш ни тражио. Србија није Израел. Али ни Израел више није Израел, ако нам је то утеха. Но не требају нам утехе. Треба нам истина. Треба нам Ребека Вест.

О Видовдану 2009.

АНАЛИЗА ПРЕДЛОГА ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Историјат ЗУП-а у Србији

Зоран Лончар

У погледу кодификације процесних правила према којима раде органи државне управе, у свету се данас разликују три групе држава: 1) државе које имају у потпуности кодификован управни поступак; 2) државе које имају процесна правила за рад органа државне управе, али која нису у потпуности кодификована у једном пропису; и 3) релативно мали број држава које уопште немају правна правила по којима поступају органи државне управе. У погледу кодификације процесних правила за рад органа државне управе Србији припада истакнуто место. Наша држава спада у ред држава које су међу првима извршиле кодификацију свог управног поступка. Након Аустрије која је 1925. године донела формално први у свету Закон о управним поступку, а затим Чешке и Пољске које су своје управне поступке кодификовали 1928. године, Србија је фактички четврта држава у свету која је свој први Закон о општем управном поступку донела 1930. године (Краљевина Југославија). Тиме је у Србији учињен значај искорак ка остваривању потпуне законитости рада државне управе и што је посебно важно – подизању нивоа правне сигурности грађана. За потпуну правну сигурност грађана нији довољно само да њихова права и обавезе буду унапред прописана законима, већ и да начин њиховог остваривања буде прецизно правно регулисан, како државна управа својим слободним поступањем (од случаја до случаја) не би моглa изигравати права грађана која су им неким законима претходо већ гарантована. Од тада до данас се Закон о општем управном поступку свега неколико пута мењао (1956, 1965, 1977. и 1986). Последњи пут Закон о општем управном поступку је донет 1996. године у време постојања Савезне Републике Југославије. Након тога промењена су чак два државно-правна облика у којима је Србија била најпре република (Савезна Република Југославија), а затим држава чланица (Државна заједница Србија и Црна Гора), да би од 2006. године постала самостална држава. Међутим, за садашњу Владу то није био и довољан разлог да предложи доношење новог Закона о општем управном поступку.

Наша држава спада у ред држава које су међу првима извршиле кодификацију свог управног поступка. Тиме је у Србији учињен значај искорак ка остваривању потпуне законитости рада државне управе и што је посебно важно – подизању нивоа правне сигурности грађана.

Критика Предога Закона

Уместо да је предложила нов Закон, Влада предлагањем само измена и допуна постојећег Закона о општем управном поступку (свесно или не) врши фактички правни континуитет са прописом који је донеле држава која одавно више не постоји (Савезна Република Југославија). Интересантно је приметити да је Република Црна Гора искористила могућност коју јој је пружао Закон за спровођење Уставне повеље СЦГ и да је још 2005. године донела свој потпуно нови и осавремењен Закон о општем управном поступку. Поред чињенице да је Република Србија постала самостална држава јуна 2006. године, формално правни разлог за доношење новог Закона о општем управном поступку, а не само за измену и допуну постојећег Закона, налаже и нови Устав Републике Србије према коме се у надлежности Републике Србије, између осталих налази и „уређивање поступка пред судовима и другим државним органима” (члан 97. тачка 2 Устава).

Разлог за доношење потпуно новог Закона о општем управном поступку, осим прекида правног континуитета, требало је да буде и потреба за правним регулисањем процеса рада органа државне управе (министарстава, управа, инспектората) и посебних организација (завода, дирекција, агенција) на савременијим основама применом многих нових института из позитивне упоредне праксе развијених држава. Осавремењавање управног поступка кроз нови Закон о општем управном поступку требало је додатно да допринесе ефикаснијем и економичнијем деловању државне управе у Републици Србији.

Предлог Закона о изменама и допунама Закона о општем управном поступку представља у ствари само језичко усаглашавање овог прописа са новим Уставом Републике Србије. Предлог овог Закона не садржи ни једно ново решење којим би се поступак рада министарстава и других органа државне управе осавременио и учинио ефикаснијим и економичнијим!

Међутим, Предлог Закона о изменама и допунама Закона о општем управном поступку представља у ствари само језичко усаглашавање овог прописа са новим Уставом Републике Србије. Предлог овог Закона не садржи ни једно ново решење којим би се поступак рада министарстава и других органа државне управе осавременио и учинио ефикаснијим и економичнијим! Као прави куриозитет свакако звучи податак да од укупно 31 одредбе овог Закона којима су уносе одређене измене у постојећи Закон о општем управном поступку, у чак 30 одредби се ради о обичним језичким изменама. Тако се уместо термина „југословенски држављанин” уводи термин „држављанин Србије” (члан 1), уместо термина „Савезна Република Југославија” уводи се термин „Република Србија” (члан 2, 3, 12 и 13), уместо термина „Војска Југославије” уводи се термин „Војска Србије” (члан 4, 11, 13 и 14), уместо термина „Савезна Влада” уводи се термин „Влада” (члан 20 и 23), теримин „савезни орган надлежан за иностране послове” замењује се термином „министарство надлежно за спољне послове” (члан 4, 5, 13, 15 и 16), термин „државни, односно јавни тужилац” замењује се термином само „јавни тужилац” (члан 8, 9, 10, 19, 21, 24, 25 и 26), термин „сродник по крви” замењује се теримином „крвни сродник” (члан 6 и 17), термин „сродник по тазбини” замењује се термином „тазбински сродник” (члан 6 и 17), термин „храниоц” замењује се термином „хранитељ” (члан 6) итд. Само једна једина одредба Закона (члан 22) не тиче се само теринолошке промене, већ потребе суштинског усаглашавања са Уставом (чланом 198. став 2) који налаже да се мора ради правне сигурности грађанима увек омогућити судска контроле законитости коначних управних аката, због чега је и Закону прецизирана надлежност за решавање по захтеву за заштиту законитости у управном поступку. Да Влада и надлежно Министарство нису којим случајем пропустили да изврше своју уставну обавезу у погледу усаглашавања прописа из области државне управе са новим Уставом и да су заједно са овим Законом предложили и Закон о управним споровима, и ова једна једина одредба која значи суштинску промену у Закону о општем управном поступку би по природи ствари изостала, пошто би питање обавезне контроле законитости коначних управних аката коју налаже нови Устав било решено Законом о управним споровима.

Без обзира на то што се предложене измене и допуне Закона о општем управном поступку тичу искључиво језичких промена, Влада и ресорно Министарство за државну управу и локалну самоуправу, као што и сами констатују у образложењу Предлога Закона (стр.5), са њима касне више од 5 месеци. Дакле, Влада сама јавно признаје да је прекршила Устав и обавезу из Уставног закона за спровођење Устава (члан 15) према коме је све законске прописе требало ускладити са новим Уставом најкасније још до 31. децембра 2008. године. Влада је тиме запала у замку не поштовања Устава и то чак ни не крије. Без обзира на то што је владајаћу странка (ДС) свечано потписала Деклерацију о помирењу са Милошевићевом странком (СПС), када је поштовање Устава и уставних рокова у питању, она показује да не жели да се понаша као Милошевићава странка (СПС) док је била владајућа странка у Србији. У немогућности да благовремено испоштује уставни рок за услађивање законских прописа са претходним Уставом који је био донет 1990. године, одредба тада важећег Уставног закона за спровођење Устава која је говорила о роковима за усаглашавање са Уставом је благовремено мењана чак 3 пута, и то: 1991, 1992 и 1993. године. Ако већ ДС као данас владајућа странка у Србији не жели да поштује Устав, није јасно зашто је СПС уласком у коалициону власт са ДС напустио своје традиционално опредељење за поштовањем Устава и зашто председник Народне скупштине која је из СПС-а, а која је по функцији уз то још и председник Одбора за уставна питања, није поступила у складу са иницијативом ДСС-а из децембра 2008. године, да се Устав поштује и да се важење одредбе члана 15. Уставног закона за спровођење Устава продужи, а не игнорише до дана данашњег.

Влада сама јавно признаје да је прекршила Устав и обавезу из Уставног закона за спровођење Устава (члан 15) према коме је све законске прописе требало ускладити са новим Уставом најкасније још до 31. децембра 2008. године. Влада је тиме запала у замку не поштовања Устава и то чак ни не крије.

Министарство за државну управу и локалну самоуправу је након избора министра Милана Марковића преузело Стратегију реформе државне управе и Акциони план за њено спровођење које је израдила предходна Влада и према коме је одавно требало донети не само нови Закон о општем управном поступку, већ и Закон о управним споровима, као два основна процесна прописа од којих зависи ефикасан рад државне управе, односно контроле над њеним радом. Уосталом, само Министарство за државну управу и локалну самоуправу је у свом програму рада за 2008. годину било предвидело да ће до јуна 2008. године бити донет Закон о општем управном поступку и Закон о управним споровима. Пошто се то није догодило, овогодишњим Програмом рада Министарства за државну управу и локалну самоуправу (видети сајт Министарства) поново је предвиђено да ће ови закони бити донети до септембра 2009. године. Без обзира на уставну обавезу усаглашавања свих законских прописа са новим Уставом најкасније до 31. децембра 2008. године, Влада је тек крајем јануара ове године упутила Народној скупштини Предлог, не новог ЗУП-а као што је министар Марковић планирао у свом годишњем Програму рада Министарства, већ само измене и допуне постојећег! Ако им при припреми Закона већ није била битна обавеза поштовања уставних рокова, зашто онда бар за Министарство и Владу нису били битни економичан и ефикасан рад органа државне управе, па да се уместо само језичких измена у Предлог Закона уврсте и нови институти који би убрзали и појефтинили рад органа државне управе у Србији.
Узимајући у обзир све наведено, свакако да прави куриозитет представља предлагање овог Закона ни мање ни више него по хитном поступку и образложење које је тим поводом дато према коме „имајући у виду постојећу неусаглашеност Закона о општем управном поступку са Уставом Републике Србије, потребно је предложени закон донети по хитном поступку, јер би у супротном могле наступити штетне последице по рад органа и организацију”. Без обзира на то што је и сасвим просечном правнику јасно да не може да буде великих штетних последица због тога што се у Закону о општем управном поступку, наример „Војска Србије” назива „Војском Југославије” или што се „јавни тужилац назива „државним, односно јавним тужиоцем”, „крвни сродник” што се назива „сродником по крви”, „хранитељ” „храниоцем”, ипак није јасно зашто су Влада и Министарство са таквим променама чекали све до сада. Ако су били свесни штетних последица које могу да наступе по рад органа државне управе због оваквих језичких неусаглашености, није онда јасно шта су чекали све до данас. Зар у надлежном Министарству ни један државни службеник није имао времена или му можда министар то није наложио, да благовремено изврши све језичке корекције у Закону о општем управном поступку које су неопходне након доношења новог Устава Србије.

Ако је за министра и Владу, поред свих Уставом јасно одређених обавеза у погледу рокова, ово што раде са Законом о општем управном поступку хитна процедура, шта ће тек бити са оним стварима који за њих нису тако хитне? Колико ћемо дуго још морати да чекамо док не добијемо од надлежног Министарства нов и савремен Закон о општем управном поступку који ће новим решењима омогућити ефикаснији и економичнији рад државне управе у Србији, па затим нови Закон о управним споровима, а о Закону о бирачком списку, Закон о радним односима у локалним самоуправама које је министар јавно обећавао да и не говоримо. Ако тако ради једно од свакако најуређенијих министарстава у овој Влади, шта онда грађани Србије могу очекивати од других министарстава.

Колико ћемо дуго још морати да чекамо док не добијемо од надлежног Министарства нов и савремен Закон о општем управном поступку који ће новим решењима омогућити ефикаснији и економичнији рад државне управе у Србији, па затим нови Закон о управним споровима, а о Закону о бирачком списку, Закон о радним односима у локалним самоуправама које је министар јавно обећавао да и не говоримо.

Неопходност осавремењавања управног поступка

Уместо само језичких и углавном козметичких промена које Влада у овом Закону предлаже, неопходно је што пре израдити потпуно нови Закон о општем управном поступку .у који би биле унете многе новине засноване на позитивном упоредном искуству развијених држава, а које би омогућиле пре свега савремено пословање органа државне управе и њен економичнији и ефикаснији рад. Када су у питању те очекиване новине оне и нису толико револуционарне и непознате, колико су неопходне. У Закону о општем управном поступку би што пре требало да нађу место многе одредбе о савременим начинима општења (успостављања контакта) органа са странкама, као што су путем електорнских рачунара, телефаксом и коришчењем других електронских уређаја. Када је у питању обавезно лично достављање писмена морало би се што пре предвидети могућност достављања поднесака и у електронском облику које би могло да замени застарело обавезно прибијање писменог обавештења о достављању на врата стана или пословне просторије. Упоредо са омогућавањем ефикаснијег поступка достављања писмена морале би се спречити и евентуалне злоупотребе од стране странке избегавањем да приме писмена послата у електронској форми. При сачињавању записника који се води о току управног поступка морало би се што пре дозволити коришћење одговарајућих техничких уређаја за снимање тока поступка, као и састављање касније записника у електронској форми. У погледу обавезне форме управних аката требало би омогућити поред папирне форме и механографске израде решења, електронску форму и уместо сада обавезног потписа и печата дозволити факсимил или квалификован електронски потпис.

Када је у питању обавезно лично достављање писмена морало би се што пре предвидети могућност достављања поднесака и у електронском облику које би могло да замени застарело обавезно прибијање писменог обавештења о достављању на врата стана или пословне просторије.

Истовремено са осавремењавањем управног поступка и омогућавањем електронског поступања органа државне управе морало би се посебно водити рачуна о потреби заштите података о личности. У том смислу би требало унети у Закон одредбу да се подаци о личности могу прибавити само ако је то дозвољено законом или ако се о томе сагласи странка, односно лице на које се подаци односе.

Са колико пажње је надлежно Министарство приступило послу измене овог Закона, па макар и само језички, види се и по томе што је пропуштено да се исправи пропуст у погледу истоветног начина одређивања законског рока за доношење другостепеног решења са роком за исту ту радњу који је предвиђен у Закону о управним споровима. Наиме, садашња измена Закона је била прилика да се рок за доношење другостепеног решења у Закону о општем управном поступку усклади са роком из Закона о управним споровима тако да износи 60 дана уместо два месеца колико сада износи (члан 237. став 1 Закона). Очигледно да у Министарству нису ни приметили овај пропуст различитог начина одређивања рокова за исту процесну радњу. Услед истоветног начина рачунања рокова (цивилна комплутација) и у Закону о општем управном поступку као и у Закону о управним спороводима, није све једно да ли је рок одређен да дане или месеце. Само потпуни правни лаици могу да мисле да је у погледу рачинања рокова 60 дана исто што и два месеца. Због оваквог пропуста грађани могу да трпе штетне последице у управном спору услед пропуштања рока из управног поступка, који формално према Закону о опште управном поступку и није протекао!

Шта нам вреде рачунари у државној управи, када не може да их ставимо у функцију помоћи грађанима бржим и економичнијим радом државне управе, услед недостатка процесних правила за то? Зашто грађани своје изводе из матичних књига или других јавних евиденција не би могли да добијају не кућну адресу електронском поштом?

Практични проблеми

Пропуштање прилике од стране Владе и ресорног Министарства да се приликом измена Закона о општем правном поступку поред језичких промена које је захтевало усаглашавање овог прописа са новим Уставом, унесу и многе новине које би осавременили рад органа државне управе и учинили је доступнијом потребама грађана, у пракси већ изазива доста практичних проблема који оправданим чини постављање многих питања као што су:

Шта нам вреде рачунари у државној управи, када не може да их ставимо у функцију помоћи грађанима бржим и економичнијим радом државне управе, услед недостатка процесних правила за то? Зашто грађани своје изводе из матичних књига или других јавних евиденција не би могли да добијају не кућну адресу електронском поштом? Зашто разне пријаве имовине, пореза или царина за које је држава посебно заинтересована да буду што уреднији и благовременији, грађани не би могли да подносе у електронској форми? Зашто грађани у Србији могу да електронски послују купујући робу преко интернета у свим државама широм света, да електронски послују са својим пословним банкама, али не могу електронску комуникацију да остварују и са својом државом, Владом и њеним министарствима? Докле ће грађани у Србији да чекају да им власт успостави поредак као у уређеним државама?

Зашто разне пријаве имовине, пореза или царина за које је држава посебно заинтересована да буду што уреднији и благовременији, грађани не би могли да подносе у електронској форми?

Шта нам вреди још 2005. године донет Закон о електронском потпису, када Закон о општем управном поступку прописујући обавезне елементе управног акта, захтева да свако решење које донеси државна управа мора да има искључиво писани потпис и печат. Шта вреди грађанима Србије што ће Влада од јуна ове године увести електронско пословање, односно што ће своје седнице одржавати електронски, када они своју неопходну комуникацију са свим министарствима и другим органима државне управе исте те Владе морају да остварују искључиво у писаној (папирној) форми, преко шалтера и уз вишечасовно чекање у редовима. На питање требали ли Србији ефикаснија и јефтинија држава сви министри одреда ће углас рећи једно те исто, али Влада то мора да покаже на контретним примерима и применом системских мера у државној управи, а не само маркетиншким потезима, као што је било са најавом најпре смањења броја министарстава (министара) од чега није било ништа, а затим и са најавом смањења државних службеника за целих 8.000 и то до јесени ове године, од чега ћемо видети кад за то дође време да неће бити ништа. Предлагање новог и савременог Закона о општем управном поступку била је једна од добрих прилика за почетак стварања услова да Србија почне да функциониште као ефикаснија и економичнија држава, коју је Влада очигледно непрепознајући је и овог пута пропустила.

ДСС, 8. 6. 2009.

Књигa Алексaндра Павковића: Слободан Јовановић - један несентименталан приступ политици

Приказ књиге Александра Павковића: Слободан Јовановић – један несентименталан приступ политици, Библиотека „Политика и друштво” бр. 74, Правни факултет Универзитета у Београду, „Службени гласник”, Београд 2008.

Нема сумње да се књига Александра Павковића посвећена личности и научној заоставштини Слободана Јовановића појавила пред домаћом читалачком публиком у прави час. Нашој правној науци, политичкој теорији, социологији, историографији и књижевној критици просто недостају критички осврти на импресиван интелектуални опус сигурно једног од највећих и најугледнијих српских (и југословенских) правника и историчара 20. века.

Током полувековне комунистичке тираније у Југославији дела Слободана Јовановића су пратила његову личну судбину. Осуђен на револуционарном суду 1946. као „народни непријатељ” на двадесетогодишњу казну затвора уз губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства, Јовановић је остатак живота провео у емиграцији. Истовремено, на његове научне радове, књижевне критике, есеје и објављене књиге полако је падала прашина да би у једном тренутку биле потпуно покривене велом заборава. Многе генерације послератних правника, новинара, социолога, историчара и књижевних критичара једва да су чуле за Јовановићево име и његов научни опус, а ако су неким случајем и чуле, обично је то било у негативном контексту, с обавезном идеолошком етикетом „назадног буржоаског теоретичара и публицисте”. Све је то допринело да се, након пада комунизма 1989. и незваничне рехабилитације Јовановићеве личности и научне заоставштине (званична рехабилитација је постигнута 2007. када је Окружни суд у Београду и службено обеснажио пресуду револуционарног суда од 1946) његови радови углавном посматрају емотивно, некритички, уз много похвала и не тако ретку глорификацију. И стварно, када се Јовановићеве бриљантне анализе и начин резоновања упореде с крутом, немаштовитом, једноличном, апологетском, прилично досадном и дубоко идеолошки прожетом марксистичком теоријском колотечином у друштвеним и хуманистичким наукама из времена социјалистичке Југославије, добија се истинска слика о Јовановићевом списатељском и полемичком таленту, лепоти његовог књижевног стила, као и о грандиозности његових закључака и изведених дефиниција.

И поред неизмерне вредности Јовановићевих дела, она нису сасвим без недостатака. У многим његовим радовима се може осетити одсуство убедљиве аргументације приликом објашњавања појединих друштвених феномена. Због тога постоји потреба да српска наука критички преиспита научни опус Слободана Јовановића, што би овог правног, политичког и историјског писца коначно увело у ред највећих српских научника свих времена, и истовремено отворило простор за даљу надоградњу домаће друштвене теорије. Чини се да је ово прави тренутак за један такав интелектуални подухват јер су оба временска периода далеко иза нас: и време круте марксистичке апологетике, и време еуфоричног „откривања” Јовановићевих дела. Тако се књига Александра Павковића појављује пред домаћом публиком у прави час, јер представља пионирски рад у критичком сагледавању Јовановићевог интелектуалног достигнућа из готово свих области друштвених наука и књижевности.

Постоји потреба да српска наука критички преиспита научни опус Слободана Јовановића, што би овог правног, политичког и историјског писца коначно увело у ред највећих српских научника свих времена, и истовремено отворило простор за даљу надоградњу домаће друштвене теорије

Писац је, најпре, врло студиозно изучавао Јовановићев приступ политици, наглашавајући да би се његови радови о овој теми могли поделити на три групе: радови о правним и политичким институцијама модерне државе (нпр. уџбеник из теорије државе и права Држава, Енглески парламентаризам, О дводомном систему, Уставно право Краљевине Србије, Уставно право Краљевине СХС), о политичким доктринама и идејама (нпр. филозофски есеји о Платону, Макијавелију, Берку, Веберу, Марксу и о тоталитарним политичким идеологијама 20. века) и о најразличитијим политичким личностима – њиховим животима и постигнућима (нпр. књига Вођи француске револуције – Мирабо, Димурије, Дантон, Робеспјер, портрети истакнутих политичара и државника – Пера Тодоровић, Светозар Марковић, Милан Пироћанац, Вилијем Гледстон). При томе – наглашава Павковић – Јовановић се ограничио само на критичку процену одабраних, већ добро познатих и признатих доктрина и теоријских закључака, не износећи сопствену политичку теорију, што чини главни недостатак његовог енциклопедијског проучавања политике, државе и друштва.

Иако је импресивно анализирао политичке процесе и појаве, Јовановић се задржавао само на правној теорији државе и њених институција, остајући у оквирима правног позитивизма, на трагу немачке традиције Staatslehre и њеног истакнутог представника Георга Јелинека. Аутор књиге је затим коментарисао Јовановићеве анализе и огледе чисто теоријског карактера, која излазе из ужег оквира науке о држави и праву, улазећи и у видокруг социологије, етике и аксиологије: о оправданости употребе државне силе, о границама моћи државе и њених институција, о питању владавине закона (права), о држави маса, феномену револуције и о моралу у политици. На концу, Павковић се осврнуо и на поједине Јовановићеве расправе о уставном уређењу Краљевине СХС (Југославије), о апорији српско-хрватских односа, који су вазда обележавали политички развој и историју југословенске идеје и државе, и, посебно, на познати оглед о српском националном карактеру („Један прилог за проучавање српског националног карактера”), тако написаном да представља неку врсту препоруке Србима шта да чине у Југославији након неминовног пада комунистичког режима.

Иако је импресивно анализирао политичке процесе и појаве, Јовановић се задржавао само на правној теорији државе и њених институција, остајући у оквирима правног позитивизма, на трагу немачке традиције Staatslehre и њеног истакнутог представника Георга Јелинека

Стиче се утисак да је аутор умешно поставио проблемске ситуације, откривајући места у правној и политичкој теорији на којима се Јовановић није сасвим успешно сналазио и где му научна аргументација није довољно убедљива. Писац истиче да је такав приступ у теоретисању првенствено узрокован недостацима теоријско-методолошке парадигме (правни позитивизам) на којој је Јовановић градио своју теоријску мисао, што је често имало за последицу или извођење непотпуних и недовољно заснованих дефиниција појединих важних појмова, или пак одсуство било какве дефиниције. Ако покушате да изведете дефиницију државе и њених институција на бази теоријске претпоставке да се држава може научно објаснити само као правна појава, онда добијате само један аспект истраживања државе који је за Јовановића сасвим довољан, јер је правна природа оно што државу одваја од друштва. Држава, додуше, садржи и елементе другачије природе, али њен правни карактер је примаран и он потпуно одражава њену суштину, што се најбоље може видети у процесу примене правних норми. Сви остали аспекти су мање важни и они у овом контексту немају онтолошки значај. Аутор је веома пажљиво и аргументовано скренуо пажњу на ове недостатке Јовановићеве правне теорије о држави. Међутим, оно што привлачи посебну пажњу је чињеница да је и сам аутор упао у замку контрадикције, објашњавајући Јовановићево гледиште о држави и праву и његово основно филозофско-политичко опредељење. Ово питање је изузетно важно и због тога ће му у даљем тексту бити посвећена посебна разрада.

Аутор је запазио да је Слободан Јовановић, као доследни истомишљеник Георга Јелинека, одбацивао учење о природним правима човека, која егзистирају у свету разума независно од државе и права, и која због тога морају бити поштована од државне власти. То је сасвим тачно, јер као присталица правног позитивизма Јовановић и није могао да прихвати идеје школе природног права.

Аутор је запазио да је Слободан Јовановић, као доследни истомишљеник Георга Јелинека, одбацивао учење о природним правима човека, која егзистирају у свету разума независно од државе и права, и која због тога морају бити поштована од државне власти. То је сасвим тачно, јер као присталица правног позитивизма Јовановић и није могао да прихвати идеје школе природног права. Оне се нису могле ускладити с теоријско-методолошком парадигмом, коју је Јовановић прихватио. Посматрајући државу и право као два повезана и међусобно зависна феномена која не могу постојати један без другог, Јовановић је вазда истицао да држава прописује правне норме да би могла успешно функционисати, а да би успешно функционисала, она својом вољом, из сопственог рачуна, признаје појединцима одређена права као субјектима правног поретка. Дакле, појединци немају природна права која би им припала самим тим што су људска бића независно од конкретног државно-правног система, него им их држава признаје како би правни поредак могао функционисати.

Имајући у виду наведену Јовановићеву теоријско-методолошку парадигму у поступку истраживања државе и права, као и његово тумачење односа државе и појединца, може се наслутити какво је било његово основно филозофско-политичко опредељење. Велики број правних и политичких писаца, социолога и историчара сматра да је Јовановић у основи био конзервативац, а не либерал. То мишљење је у основи исправно; ако се зна да Јовановић није прихватао идеје Природноправне школе, да се вазда залагао за дводомни систем народног представништва у коме би законодавна власт била подељена између изабране скупштине (доњег дома) и сената (горњег дома) као заступника круне и виших друштвених редова, да се у основи залагао за ограничено право гласа, и да није био присталица чистог, него само ограниченог парламентарног система власти са активном улогом круне, онда се може извући закључак да је Јовановић био прави конзервативац и да није делио политичка уверења свог оца, иначе чувеног либерала Владимира Јовановића.

Већ на почетку Јовановић је себе изузео из филозофије либерализма: неко ко не прихвата идеје о природним правима човека (данас се то зову људска права) не може да буде оцењен као либерал јер либерализам почива на теорији природних права (данас је то филозофија слободе тзв. либертаријанизам, који директно извире из политичке филозофије Џона Лока, Џона Стјуарта Мила, Адама Фергусона, Адама Смита, Дејвида Хјума, Џона Актона итд.).

Сматрао је да је за Србију било најбоље установити систем равнотеже власти између сељачке скупштине с једне, и сената и владалачке власти с друге стране. Тек би се на тај начин обезбедили ред и мир за напредак државе и друштва.

Идеја о дводомном систему је карактеристична за конзервативну, а не за либералну политичку идеологију (осим у случају федеративне државе у којој један дом заступа грађане, док други дом заступа државе-чланице); у модерној српској историји за ту идеју су се залагали Напредњаци Милана Пироћанца и Стојана Новаковића, који су се – попут Слободана Јовановића – ужасавали могућности да би пуну законодавну власт могла да има једна разуздана сељачка скупштина, која би својом неукошћу и примитивизмом отерала државу у катастрофу; то се може спречити једино тако што би се формирао и један посебан горњи дом, састављен од имућних и учених људи, који би сузбијао моћ доњег дома уз пуну помоћ круне и њених саветника.

Што се тиче општег права гласа, ево шта о томе каже Јовановић у свом уџбенику О држави: „Опште право гласа не разликује се од ограниченог права гласа тиме, што би по првом изборном систему сви грађани без разлике имали бирачко право, док би га по другом имали само нарочито квалификовани грађани. И по једном и по другом систему, уживање бирачког права условљено је извесном квалификацијом, али код ограниченог права та је квалификација тако пооштрена да је из уживања бирачког права искључен много већи број грађана него код општег права гласа” (С. Јовановић, О држави – основи једне правне теорије, сабрана дела, том 8, Београд, 1991, 290). Јасно се може видети да је Јовановић и под општим правом гласа подразумевао изборни систем у коме је бирачко право условљено извесним цензитарним условима. Међутим, овакво гледиште није могло да кореспондира са стварношћу ни у време када је био објављен овај уџбеник (1922, 1936), јер су у неким државама (Енглеска, Шведска) чак и жене уживале право гласа.

У погледу парламентаризма, може се рећи да Јовановић није био велики присталица тог система власти премда се из његових расправа може запазити да је гајио извесне симпатије, увек истичући како он сасвим добро пристаје земљи свог порекла – Енглеској, док би за Србију био погибељан, јер Србија није имала исту друштвену структуру као и Енглеска. Сматрао је да је за Србију било најбоље установити систем равнотеже власти између сељачке скупштине с једне, и сената и владалачке власти с друге стране. Тек би се на тај начин обезбедили ред и мир за напредак државе и друштва. Међутим, и независно од овога, Јовановић није имао поверења у парламентаризам. То се јасно може видети из III одељка расправе Енглески парламентаризам, који носи назив „Влада и скупштина”. У овом одељку Јовановић је најпре нагласио да по својој првобитној намени парламент није имао да врши власт, него само да брани народ од злоупотреба власти. Овакво надзорно тело је потребно без обзира на то ко је на власти. Организација власти никад се неће толико усавршити да злоупотребе власти постану немогуће. Међутим, када се парламент не задовољава тиме да одређује министре, него хоће да преко њих и управља, онда он у исто време и влада и сам над својом владом води надзор. Онда је влада ослобођена сваког надзора, јер су се управно и надзорно тело стопили у једно; то значи да парламент може учинити злоупотребе какве хоће јер га нико у томе не може спречити.

Ови докази потврђују становиште да је Слободан Јовановић био убеђени конзервативац. Па ипак, Александар Павковић је све то некако превидео, истичући како је Јовановић заступао либерална политичка уверења, иако је и сам неколико пута нагласио да Јовановић није прихватао идеје природноправне теорије, као и да се залагао за дводомни систем народног представништва.

Јовановићу се мора одати признање за врло занимљиво и смело теоретисање у овој осетљивој теми, иако није баш много убедљив како смо навикли у другим радовима. Након ове конструкције Јовановић је изнео своје главне разлоге против парламентаризма или, како он каже, „скупштинске владе”.

Против парламентаризма говори не само то што је то влада без надзора, него зато што је парламент неспособан за послове једне владе. Нема ништа горе него допустити парламенту да са законодавним функцијама споји и извршне. То значи употребити за акцију једно тело које је организовано за дискусију. Кад парламент узме у своје руке управу, његове врлине се претварају у мане. Сукоб супротних мишљења, који уноси светлост у његове дебате, рађа сада збуњеност; обазривост с којом он гледа да између крајњих мишљења нађе ону средину где је истина измеће се сада у оклевање. Уопште парламент се саветује онда кад се од њега тражи да делује, а „Рим је саветујући се, изгубио Сагунт” (С. Јовановић, Енглески парламентаризам, Правне и политичке расправе, сабрана дела, том 2, Београд, 1991, 625-636). Овај пример је показао да је Јовановић у жељи да оспори ratio legis парламентарног уређења отишао толико далеко да је потпуно занемарио сам појам парламентаризма и његове одлике. Међутим, за ову расправу је важно да сви ови докази потврђују становиште да је Слободан Јовановић био убеђени конзервативац. Па ипак, Александар Павковић је све то некако превидео, истичући како је Јовановић заступао либерална политичка уверења, иако је и сам неколико пута нагласио да Јовановић није прихватао идеје природноправне теорије, као и да се залагао за дводомни систем народног представништва.

Све остале анализе и закључци углавном су добро засновани и врло убедљиви: Јовановићево тумачење феномена револуције, његова анализа модерне државе или тоталитарних режима у „поратној држави”.Због свега наведеног писац овог приказа снажно препоручује књигу Александра Павковића јер помаже у разумевању интелектуалне заоставштине Слободана Јовановића.

Павковић у овоме не види основе које искључују Слободана Јовановића као либерала. Он у Јовановићевом залагању за дводомни систем народног представништва види само жељу да се изврши деоба законодавне власти између горњег и доњег дома представничког тела како ниједан уставни чинилац не би могао остварити превласт у држави. Ограничавање свих грана државне власти је неопходно спровести како би се остварила равнотежа у уставном поретку, што би само додатно ојачало одговорност свих уставних чинилаца: доњег и горњег дома, владаоца и органа државне егзекутиве. Дакле – закључује Павковић – овакво гледиште Слободана Јовановића директно проистиче из француске либералне школе и Монтескјеовог учења о подели власти, што представља темељ парламентаризма и демократског устројства државе (видети стр. 179-181). Чини се да оваква теза није исправна, и да је Јовановићево залагање за дводомни систем народног представништва било последица његовог конзервативног опредељења, а не читања Монтескјеове књиге О духу закона. Како се може видети, аргументи који иду у прилог тези да је Слободан Јовановић био конзервативац су много убедљивији од аргумената који га престављају као либерала. То је основна слабост ове књиге. Поред ње, могу се уочити још неке ситне грешке, које не утичу пресудно на квалитет књиге, али се ипак морају поменути како би се отклониле недоумице: на стр. 12. пише да је Слободанов отац Владимир био секретар Светоандрејске скупштине, што није тачно. Светоандрејска скупштина је – према посебном закону који је био донет за ту прилику – могла да има само два секретара. За секретаре су изабрани Јеврем Грујић и Јован Илић, док је Владимир Јовановић заузимао положај помоћника секретара. Такође, на стр. 53. пише да је Милан Пироћанац био један од вођа Либералне странке, што опет није тачно. Неспорно је да је Пироћанац био један од вођа Напредњака. Међутим, у овом случају се вероватно ради о омашци, пошто је грешка исправљена на стр. 61.

Све остале анализе и закључци углавном су добро засновани и врло убедљиви: Јовановићево тумачење феномена револуције (дефиниција револуције, психологија револуције, револуционарни фанатизам и његов тријумф, социолошко објашњење револуције), његова анализа модерне државе или тоталитарних режима у „поратној држави” (фашизам, нацизам, комунизам).

Због свега наведеног писац овог приказа снажно препоручује књигу Александра Павковића јер помаже у разумевању интелектуалне заоставштине Слободана Јовановића.

НСПМ, 6. 11. 2008.

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница изјавио је да је садашња власт потпуно упропастила српску привреду и немогуће је више политиком обмана и пропагандом о успешним владиним економским мерама сакрити поражавајућу истину о стварном стању наше привреде. Read the rest of this entry »

Пада магла, а преко мора долазе гусари. Сцена из америчког филма "Магла".

Хоће ли Статут Војводине успети да се провуче кроз све мање простора кога међу собом остављају СЕКА и ДЕКА? Медији су објавили као, главну вест, како Тадић тражи да се Статут Војводине усклади са Уставом. Значи, ускладиће се, али нико неће бити задовољан. Ни они који су хтели то питање да исполитизују, ни они који су хтели да изазову велики страх. Неће бити задовољни ни они који су хтели да се Војводина врати у положај од пре тридесет година.

Сад је испало да све то замагљује регионализацију. Међутим, како то да све до пре неколико недеља нико из владајуће коалиције није ни поменуо регионализацију. Помињали су то у НВО сектору, било је домаћих (страних) НВО које су се и звале именом регионализације, али ништа више од тога. Стиче се утисак да је Председника Србије највише погодило то што је неко од Новог Сада хтео да направи Нови Београд. А Нови Београд већ постоји. И то на територији Београда, за коју једни тврде да ју је Београд, пре пола века колонизовао или окупирао од Војводине. Други тврде да је ту територију отео Хрватима, трећи да је отето Угрима… Но Београд је један, био он стари или Нови и без обзира је ли он главни град Прве или Друге Србије. Најновијег Београда на Лиману бити неће, бар не док се око штранда шуњају СЕКА и ДЕКА.

У Војводини мора све лагано, иако су многи говорили да живот не може да чека. Сада знамо и зашто: да се обузети великим страхом коалициони европартнери због Статута не изгубе у оној магли регионализације. А магла уме да буде јако опасна, нарочито у америчком филму.

Сада ипак нешто знамо. Знамо да Статута до јесени неће бити. У Војводини мора све лагано, иако су многи говорили да живот не може да чека. Сада знамо и зашто: да се обузети великим страхом коалициони европартнери због Статута не изгубе у оној магли регионализације. А магла уме да буде јако опасна, нарочито у америчком филму.

Србија се налази пред банкротом, како финансијским, тако и политичким и општедруштвеним. Но пре свега и изнад свега је наступио морални банкрот владајуће елите која у времену легализације отмице Косова и велике светске економске кризе не може да одговори на изазове тренутка. Read the rest of this entry »

Фонд Слободан Јовановић је предложио да се у Београду формира гробље жртава НАТО агресије 1999. године. С тим предлогом и молбом да он буде усвојен, Фонд се обратио Светом архијерејском синоду, како би Српска православна црква као најдостојнија и најпозванија у српском народу преузела на себе и ову свету дужност. Десетогодишњица НАТО бомбардовања је непосредан повод да се та одлука донесе као неодужен дуг према невиним жртвама и нама самима. Председник Фонда, Матија Бећковић, писмено се обратио Светом архијерејском синоду Српске православне цркве с том молбом.

Свети архијерејски синод је, на основу предлога Фонда, одлучио да под покровитељством Српске православне цркве оснује Меморијални центар за успомену на жртве НАТО агресије на Србију и Црну Гору 1999. године и жртве српског православног народа пострадале 17. марта 2004. године. У том циљу, Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије покренуо је питање проналажења адекватне локације за изградњу оваквог центра.

Сабор је са задовољством констатовао да је Влада Србије подржала иницијативу СПЦ да изгради Спомен храм и Меморијални центар ради трајног молитвеног сећања на жртве агресије НАТО-а и погроме над српским народом на Косову и Метохији.

Писмо Фонда Слободан Јовановић Светом архијерејском синоду СПЦ

Одговор Светог архијерејског синода Фонду Слободан Јовановић

Један од водећих светских стручњака за мировне студије, директор шведске Транснационалне фондације за истраживање мира и будућности (ТФФ) Јан Оберг, скоро две деценије прати, анализира и предлаже начине да се на Балкану дође до трајног решења међуетничких сукоба.

Јан Оберг: "НАТО није решење за економску кризу, за еколошку кризу, за културну кризу, за кризу политичке демократије. НАТО би могао да буде добар за војне интервенције, за нуклеарни рат, за наметање милитаризације, за поновно наоружавање земаља као што је Србија, али не може да заштити свет. То је застарела организација коју је требало затворити у исто време када и Варшавски пакт."

Његове оштре критике метода “успостављања мира” у региону га нису учинилe нарочито омиљеним у званичним круговима у Бриселу и Вашингтону, али су му зато врата многих научних институција на којима редовно предаје – од Јапана, преко Бурундија, до Аустрије – широм отворена, те је његово гостовање у Центру за студије мира Факултета политичких наука у Београду изазвало посебно интересовање.

Резултати његовог претходног боравка у Србији, у пролеће 2005. године, били су студија “Косовска решења” и учешће у вишегодишњем пројекту “Косовски компромис”, у којима је Оберг аргументима образлагао зашто независност не сме да постане једино могуће решење за статус јужне српске покрајине.

Ватрени противник “јединих могућих решења” и поборник компромиса и алтернатива, Оберг упозорава да је начин решавања статуса Косова још један доказ да је јавна политичка дебата у данашњем свету сведена на интелектуални минимум.

- У односу на ситуацију од пре 20 година, срж ствари, знање, анализа и озбиљна аргументација играју све мању улогу у односу на слогане, маркетинг и “произведене истине”. Говори нам се: “Немате избора, ми знамо шта је најбоље за вас”. Осамдесетих година се од нас тражило да правимо анализе за шведско Министарство спољних послова, за политичке партије у Данској. Од нас су тражили савете, учествовали су у семинарима да би се интелектуално добро припремили за свој посао. То више није случај. Политичари данас сматрају да знају скоро све, а за остало се ослањају на блиске саветнике. Интелектуализација политике се у великој мери смањила у последњих 30 година свугде у свету. На пример, у Европској унији, мањим земљама је тешко да дођу у Брисел и да кажу: “Хеј, имамо четири-пет добрих идеја” јер ће се одмах појавити Француска, Немачка или Британија с реакцијом у стилу “шта ви умишљате ко сте, већ смо одлучили шта ми хоћемо”. Мање земље данас углавном покушавају да се позиционирају у оквиру организација којима припадају, док су раније Швајцарска, Шведска, Финска или Аустрија обогаћивале политички процес јер су имале независне идеје.

Јан Оберг, скоро две деценије прати, анализира и предлаже начине да се на Балкану дође до трајног решења међуетничких сукоба. Његове оштре критике метода “успостављања мира” у региону га нису учинилe нарочито омиљеним у званичним круговима у Бриселу и Вашингтону, али су му зато врата многих научних институција на којима редовно предаје

Шведска ће председавати Европском унијом за пар недеља, од почетка јула до краја ове године. Колико ће она заиста моћи да утиче на спољну политику Уније ?

Оберг: Ако очекујете неке промене од Шведске, аргументацију за неку другачију безбедносну политику и принципе – заборавите на то. Шведска данас нема своју специфичност, своју јединственост, независно размишљање које је имала пре 20, 30 година када је била ватрени поборник међународног права, УН, нуклеарног разоружања, медијације. Тада смо у Шведској имали министра за разоружање и имали смо отворену дискусију о безбедности. Сада је то прошлост. Након што је Шведска приступила ЕУ, изгубљен је смисао за постојањем независне спољне политике јер су ту увек они већи који ће вам рећи шта је « реалност ».

Резултати његовог претходног боравка у Србији, у пролеће 2005. године, били су студија “Косовска решења” и учешће у вишегодишњем пројекту “Косовски компромис”, у којима је Оберг аргументима образлагао зашто независност не сме да постане једино могуће решење за статус јужне српске покрајине

Шта се то променило у Шведској ?

Оберг: Ствари су се промениле након убиства Олафа Палмеа, који је разумео значај Трећег света. Након приступања ЕУ, независност шведске спољне политике је постала ирелевантна. Шведска, иако није учествовала у бомбардовању ваше земље, јесте подржавала тај акт, као што је политички подржала и операције у Ираку и Авганистану. Сада смо међу највећим извозницима наоружања по броју становника. Шведска није више мировна земља, иако није агресивна као што је на пример Данска – нема окупационе трупе у Ираку и није учествовала у бомбардовању ваше земље.

Да ли постоје притисци да уђете у НАТО ?

Оберг: Након што је Шведска приступила ЕУ, изгубљен је смисао за постојањем независне спољне политике јер су ту увек они већи који ће вам рећи шта је « реалност »

Оберг: Званично нисмо у НАТО-у, али у стварности у последњих 10-20 година ми се интегришемо кроз Партнерство за мир, али и војно-индустријску сарадњу. Сва војна техника и електроника се производи у Америци, а ових дана се одржава највећа икада војна вежба у Шведској. Ради се о НАТО вежби, уз учешће Авакса и великих носача авиона. То је нешто што бих назвао « невидљивом интеграцијом » – она је « невидљива » у смислу да није званично подржана од стране Владе, није била део дебате у шведском друштву и у медијима. Али, корак по корак, шведски војници се шаљу у америчке школе и интензивирамо сарадњу. Ја бих волео мало демократије јер не верујем у безбедносну политику која није заснована на јавној дебати и на прихватању од стране јавности. Прогнозирам да ће за пет година или можда чак и раније, водећи политичари рећи да се Шведска не може бранити буџетом који имамо. Рећи ће : « Већ смо практично верени с НАТО, па је логичан наредни корак да се венчамо ». Велики проблем за поборнике чланства је то што је шведски народ ватрено против нуклеарног наоружања јер је 1950-их Шведска, као и бивша Југославија, одлучила да може да производи нуклеарно наоружање, али да то неће учинити. Оног дана када шведски политичари буду ставили на дневни ред пуноправно чланство у НАТО, имаће значајну опозицију у многим сегментима шведског друштва.

Да ли постоје алтернативе чланству Шведске и Србије у НАТО ?

Оберг: НАТО није решење за економску кризу, за еколошку кризу, за културну кризу, за кризу политичке демократије. НАТО би могао да буде добар за војне интервенције, за нуклеарни рат, за наметање милитаризације, за поновно наоружавање земаља као што је Србија, али не може да заштити свет. То је застарела организација коју је требало затворити у исто време када и Варшавски пакт. Требало је створити нове безбедносне и одбрамбене цивилне структуре. Требало је створити глобалну и људску безбедност уместо националне војне безбедности. НАТО још увек тражи своју мисију. Он може да се шири, а један од разлога за притисак на шведске политичаре је то што је наредни корак иде ка проширењу у поларном, северном региону Европе. Доћи ће до потпуног окруживања Русије.

Оберг: Након приступања ЕУ, независност шведске спољне политике је постала ирелевантна. Шведска, иако није учествовала у бомбардовању ваше земље, јесте подржавала тај акт, као што је политички подржала и операције у Ираку и Авганистану.

Да ли чланство у НАТО може да побољша безбедност Србије ?

Оберг: Уколико уђете у НАТО, добићете неку врсту заштите. Али, да ли неко озбиљан заиста мисли да ће Иран или Северна Кореја ракетама гађати Београд? У ком случају би постојала та заштита ? Окупације од стране Хрватске ? Ко би извршио ту инвазију на Србију коју би НАТО могао да спречи ? Друго, уколико будете унутар НАТО-а, остатак света, то јест преко 160 земаља, ће вас гледати као савезника САД, а као што знате, свету је мука од америчког империјализма. То ми кажу људи широм света, студенти, политичари, дипломате, интелектуалци. У Јапану, који је савезник САД, већина људи се противи америчкој политици према тој земљи. Елите јесу проамеричке, али људи нису. Зато кажем, организујте праву дебату о овом питању. Ако то не учините, нека маркетиншка агенција и притисак са Запада ће натерати људе овде да кажу « да » НАТО-у свега 10 до 15 година након што вас је бомбардовао. Имаћете негативне ефекте, укључујући веће трошкове, те слање ваших момака у далека места у којима би Алијанса желела да се бори, као што су Авганистан и Пакистан. Имаћете НАТО трупе, базе, вежбе, и делићете одговорност за могућност коришћења нуклеарног наоружања. То је кључно питање јер је НАТО нуклеарна алијанса.

Оберг: НАТО није решење за економску кризу, за еколошку кризу, за културну кризу, за кризу политичке демократије

Ван НАТО, могли бисте да постанете нов тип актера у људској безбедности. Могли бисте да отворите мировне академије и обучавате међународне званичнике да постану медијатори и решавају сукобе у другим регионима. Могли бисте више да подржавате УН, ОЕБС, били бисте виђени у Трећем свету као мировна земља и земља која помаже решавању сукоба.

Како Србија може да искористе алтернативу НАТО-у ?

Оберг: Тако што Србија неће само рећи « не » НАТО-у већ ће рећи и « да » нечему другом што ће бити од помоћи НАТО-у, УН, ОЕБС-у, Трећем свету. Како ће изгледати свет за 10-15 година, након евентуалног уласка Србије у НАТО ? Кина ће бити најважнија економска земља на свету, Европа ће бити мањина у свету, технолошка динамика неће долазити само са Запада. Моје предвиђање је да ће оног дана када Србија уђе у НАТО, ова организација бити ближе свом нестанку. То ће бити све ирелеватнија организација. Оно што је неопходно је да снажније подржимо УН. Не заборавите да Србија и бивша Југославија још увек имају велико име у свету. Многи се сећају политике бивше Југославије и њених добрих односа са земљама Трећег света. Србија би могла да научи од тог модела, он је још увек релевантан.

Оберг: Моје предвиђање је да ће оног дана када Србија уђе у НАТО, ова организација бити ближе свом нестанку

Где видите нове изазове за мир у свету ?

Оберг: Ја често говорим о « 5К » – пет криза. Прва је глобална економска криза која ће бити с нама деценијама. Ово није кризни талас, већ структурни проблем. Друга је криза демократског дефицита, чак и у водећим демократијама, погледајте само очајну излазност на изборима за Европским парламент. То је огроман проблем. Трећа је еколошка криза везана за климатске промене. Четврта криза је претерана милитаризација, а пета је културна криза – на пример сукоб између хришћанства и ислама. Ових пет криза нас угрожавају све. Или ћемо изабрати да искористимо све наше интелектуалне и друге ресурсе да бисмо се суочили с њима или ћемо имати огромне проблеме. Морамо да пронађемо глобална решења за безбедност свих нас, а НАТО није одговор.

(Kраћа верзија интервјуа објављена је у НИН-у).

Ми бисмо морали нашу државну организацију допунити и појачати националним организацијама, – на првом месту, оним привредног и културног карактера. Такве организације наш народ имао је у своје време у Хабзбуршкој Монархији, и оне су му корисно послужиле да и под једном туђинском влашћу сачува своју националну особеност.

Бошко Обрадовић: "Говорећи о српском националном карактеру Слободан Јовановић подразумева „идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у будућности"

Ову више него актуелну мисао изрекао је Слободан Јовановић у огледу „Један прилог за проучавање српског националног карактера”, најважнијем његовом позном раду, који је остао у пишчевој заоставштини и први пут објављен као посебно издање у Виндзору, у Канади, 1964. године. Овај оглед налази се у основи књиге „Културни образац” која је 2005. године изашла у издању „Стубова културе” из Београда. Издање је приредио песник, књижевни критичар и издавач Гојко Божовић, додајући овом изузетном огледу још два мања рада Слободана Јовановића: о Филипу Вишњићу и Богдану Поповићу.

ДИНАРСКА ИДЕОЛОГИЈА

Говорећи о српском националном карактеру Слободан Јовановић подразумева „идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у будућности”. Ево како он види проблем српског националног карактера: „Свако време тражи друге особине код људи. У Југославији је пред нама и пре комунизма стајао тежак конструктивни посао. После комунизма тај ће посао бити још тежи. Конструктиван посао обично није толико скопчан с опасностима, колико с тешкоћама. Динарска идеологија, њено бунтовништво, њен пркос свету, и њено презирање смрти било је добро за херојско доба опасности. За доба тешкоћа потребно је више реализма и самокритике. Посебно, у утакмици с другим етничким групама нама ће бити потребно што више националне дисциплине. Динарски динамизам било је до сада тешко ускладити с каквом било дисциплином.Код динарског типа има јунаштва, али има и самопрецењивања и самоистицања, што га чини несавитљивим и неприлагодљивим. Отуда и његова склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које је сам крив, тумачи неком неправдом. Његов патриотизам иде до потпуног саможртвовања, али није чист од суревњивости и искључивости. У динарским подвизима више је снаге и замаха, него плана и организације. Примери личног јунаштва јесу безбројни, али оно што се постигло не стоји ни у каквој сразмери с утрошеном снагом и поднетим жртвама. То је права „пљачкашка привреда” која се тера с националном енергијом. Од пресудне је важности да ли ће нови нараштаји умети да националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од личног и хаотичног начине организованом колективном снагом” (стр. 38-39).

У овим његовим размишљањима често се напомиње недостатак националне самодисциплине, као једна од највећих бољки српског националног карактера. Као једино решење да се успе у међународној утакмици, Јовановић види управо националну дисциплину и стварање културног обрасца, пошто национални и политички образац нису довољни за успех у свету у коме „ће успети оне националне групе које буду имале више националне дисциплине и које буду стајале на вишем степену културе. Дисциплина, уједињујући националне напоре, даје снагу; култура даје онај углед и ону моралну надмоћност, која такорећи, неосетно и не наилазећи на отпор, побеђује. Али и онда када се налази у утакмици с другим националним групама, једна нација ваља да негује своју културу” (стр. 53).

У овим његовим размишљањима често се напомиње недостатак националне самодисциплине, као једна од највећих бољки српског националног карактера.

Међутим, управо је изградња таквог културног обрасца остала нерешени историјски проблем српског националног карактера: „На први поглед не да се разумети да културни образац, који је тако потребан појединцу, не постоји код нас Срба који важимо за индивидуалисте. Да ли је то стога што, због наших посебних прилика, питање народне судбине било за појединца важније од питања његове личне судбине, па се и потреба националног обрасца јаче осећала него потреба културног обрасца… Или занемаривање културног обрасца ваља објашњавати тиме што је, прво, услед просветитељског рационализма, па онда услед великог угледа позитивних наука, утицај религије ослабио, па с њиме ослабило и неговање нашег унутрашњег живота… А могућно је да један од узрока оскудице културног обрасца лежи у самој природи нашег индивидуализма који се одликује великом енергијом, али и великом амбицијом. Амбицијом га покреће више на јавне подухвате и подвиге, него на присна размишљања о себи самоме. С овим објашњењем стајало би у вези и једно друго, по коме смо ми још млад народ с кратким искуством живота, који још није научио да цени вредност самодисциплине. Уосталоме, како било да било, наш индивидуализам, руковођен искључиво националним и поличким обрасцима, трошио је сву снагу у спољашњој, друштвеној акцији, и тражио једино у јавним признањима и одликовањима потврду своје вредности” (стр. 49-50). Додатне разлоге слабљења нашег националног карактера Слободан Јовановић налази у једном необичном феномену:

„Колико је потребно поред националног и политичког обрасца имати и један културни образац, видело се између два рата. Национални образац био је занемарен, јер су национални задаци изгледали испуњени уједињењем српског народа. Политички обрасци били су занемарени такође: стари обрасци нису одговарали новим политичким приликама, а нови обрасци, с изузетком комунистичког, нису били још израђени. Изгледало је да у тој несташици националних и политичких идеала сваки има да гледа само свога посла. То је у ствари значило да сваки може пустити да га његов приватни егоизам води. И наравно јавна свест стала је да слаби, и знаци кварежи нарави стали да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалца, који се у све већем броју сретао у јавном животу” (стр. 50-51).

СВЕВРЕМЕНОСТ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

На овом месту Слободан Јовановић даје прецизну скицу овог друштвеног слоја који је постао константа српске историје: „Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па чак можда и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском” смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да не би били жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ„ – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалца.

Претпоставимо да се у њега пробудила политичка амбиција, а да је постао министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје течевине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што не би било појмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

ПОЛИТИЧКА АМБИЦИЈА

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се састоји у томе да се човек кроз политику обогати, а да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао” (стр. 51-53).

За крај ево још једног актуелног савета из пребогате интелектуалне ризнице Слободана Јовановића, који се може применити на савремене интеграцијске дилеме: „Србија је била млада и мала држава, и стога је своје политичке установе често правила по угледу на старије и веће државе. То је пак изазвало појаву противника страног утицаја који су више или мање све наше недаће стављали на рачун тих пресађених установа. Како смо ми наше политичке обрасце тражили поглавито на Западу, противници страних утицаја обележавани су као противници Запада. Неки од њих били су доста умерени, и тврдили што је било сасвим на свом месту, да при пресађивању страних установа треба ићи постепено и обазриво, не губећи из вида наше домаће прилике које се разликују од прилика на Западу” (стр. 56).

Први Србин са именом Слободан

Слободан Јовановић: „Србија је била млада и мала држава, и стога је своје политичке установе често правила по угледу на старије и веће државе. То је пак изазвало појаву противника страног утицаја који су више или мање све наше недаће стављали на рачун тих пресађених установа. Како смо ми наше политичке обрасце тражили поглавито на Западу, противници страних утицаја обележавани су као противници Запада. Неки од њих били су доста умерени, и тврдили што је било сасвим на свом месту, да при пресађивању страних установа треба ићи постепено и обазриво, не губећи из вида наше домаће прилике које се разликују од прилика на Западу"

Слободан Јовановић није рођен и није умро у Београду у коме ће провести највећи и најплоднији део свог живота. Рођен је у Новом Саду, што је последица политичке емиграције његовог оца, умро је у Лондону, за време своје политичке емиграције. Први је Србин са именом Слободан.

Школовао се у Минхену, Цириху и Женеви, где је завршио Правни факултет. Једно време ради административне послове у Министарству иностраних дела Краљевине Србије, а кратко је на месту аташеа српског Посланства у Цариграду. Од 1897. до пензионисања 1940. године професор је Јавног права на Правном факултету Велике школе, потом Универзитету у Београду.

Један од оснивача и уредника „Српског књижевног гласника”. Шеф Пресбироа Врховне команде Српске војске у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Ректор Универзитета у Београду (1913 – 1914). Дописни члан Српске краљевске академије постаје 1905, редовни 1908. Председник је СКА од 1928. до 1931. године. Оснивач и председник Српског културног клуба (1937).

После преврата 27. марта 1941. постаје потпредседник Владе Краљевине Југославије. Од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. председник је Владе Краљевине Југославије у избеглиштву и врши дужност министра војске. Два летња месеца 1943. године је потпредседник Владе.

У оквиру суђења генералу Дражи Михаиловићу Војно веће Врховног Суда ФНРЈ осудило је Слободана Јовановића „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства”.

Главна дела: „Уставно право Краљевине Србије”, „Држава”, „Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”, „Политичке и правне расправе 1-3″, „Из историје политичких доктрина 1-2″, „Вођи Француске револуције”, „Гледстон”, „Примери политичке социологије”, „Уставобранитељи и њихова влада”, „Друга влада Милоша и Михаила”, „Влада Милана Обреновића”, „Влада Александра Обреновића”, „Из наше историје и књижевности”, „О тоталитаризму”, „Моји савременици”. Његове књиге нису штампане у комунистичкој Југославији после Другог светског рата, све до 1990. године.

Сабрана дела Слободана Јовановића објављена су два пута, оба пута у Београду: 1932-1940. у 17 свески; 1991. у 12 томова.

Крајем октобра 2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, којом је пресуда из 1946. проглашена ништавном.

Православље , бр. 989