Slobodan Jovanovic

Slobodan Jovanovic

Prime minister of Yugoslavia

born Dec. 3, 1869, Neusatz, Austria-Hungary died Dec. 12, 1958, London.

Main Serbian jurist, historian, and statesman, prime minister in the Yugoslav government-in-exile during World War II (Jan. 11, 1942–June 26, 1943). Liberal in his social and political views, he was perhaps Yugoslavia’s greatest authority on constitutional law; also a master of Serbian prose style, he was for nearly half a century a leader of the Serbian intelligentsia.

After studying law at Geneva, Jovanović entered the Serbian diplomatic service in 1890. From 1897 to 1939 he was a professor at the University of Belgrade, and on two occasions he was its vice chancellor. In 1941, just before the Axis invasion of Yugoslavia, he was appointed deputy prime minister. In the Yugoslav government-in-exile (in London), he was deputy minister of war as well as prime minister. When, after World War II, the Allies recognized the Communist government of Yugoslavia, Jovanović became president of the Yugoslav National Committee in exile. In July 1946 he was condemned in absentia to 20 years’ hard labour.

Besides his prewar historical and other works (collected in 17 volumes, 1932–40), Jovanović wrote O totalitarizmu (“On Totalitarianism”; 1952) and Moji savremenici (“My Contemporaries”; published posthumously, 1961–62).

Oд Србије се тражи нешто што никада никоме није тражено: још само једна препрека, па још једна… па на следећи ниво.

Феђа Димовић

„Мени је нането велико зло, али ја живим у нади јер немам два срца…”, Мотавато (Црни Котао), поглавица Јужних Чајена

Све очи биле су упрте у Сержа Брамерца док је обављао детаљан технички преглед српске сарадње са Хашким трибуналом. Још на почетку састанка, господин Серж је осуо паљбу на наше пословично збуњене званичнике, који су се дрзнули да прокоментаришу неприкосновену пресуду којом је Веселину Шљиванчанину утростручена казна зато што је „знао и могао да спречи”. Ово ће утицати на то да се у Србији још увек не суди за ратне злочине, рекао је. Од његове речи зависе и судбине неколико милиона незапослених, слабо плаћених и од света изопштених, који жељно ишчекају да се ССП коначно извади из џиновског замрзивача-сандучара Уније, па да се коначно нађе која мрвица и на њиховим трпезама.

Нажалост, нисмо ми Хрватска, којој је „сасвим заслужено”, дато право да суди својим ,,бранитељима”, па је тако Бранимир Главаш добио целих десет година, као да није терао људе да пију нектар из акумулатора и бацао везане лешеве у реку, ко џакове кромпира. Након тога, „отиша је Шиме” у БиХ и ником ништа. Вратио се ко Халид мајци у Босну и послао разгледницу. Можда ће на лето да се спусти код Агима у прелепу демократску нам Колумбију, где има банана и коке кол’ко ти душа иште, а и не рачуна се ако си неког рокнуо пре 2005! Кад још извадимо из нафталина Насера, Рамуша, Фатмира и још неке „заборављене асове”, потпуно је логично зашто је неко од наших званичника био довољно слободан да се запита зашто онда Шљива доби 17 година? То, наравно, Брамерца не занима. Карла је тражила резултате, а он тражи магију. Ако не знате где су, створите ми Младића и Хаџића. Питајте ако треба и Милана Тарота. Кад он каже тарот нека цела Србија каже Ратко, и тако 100 пута. Џаба нам све те гомиле докумената и података који су ови наши спремили за хашког тужитеља. Човек је понео мали кофер за толику гомилу папирчина, али би радо у тај кофер спаков’о Младића и прошверцовао га у Хаг ко Бора Тодоровић Николу Коју у „Сивом дому”. Добро је да нам није мерио уши и главе, да види да л’ је то по стандардима. То је стари белгијски метод са се раздвоје Тутси и Хути. Чињеница је да се од Србије тражи нешто што никада никоме није тражено. Будите прави „нинџа ратници”, још само једна препрека, па још једна… па на следећи ниво. Само још да смекша Холандија, некада највећа колонијална сила, тако добра и племенита према примитивним домороцима, тако слаба на виски и чоколаде. Можда нам и понуде да за удице и ђинђуве откупе Београд, као некад Менхетн од Индијанаца. Срећа за Вилема Кифта да у оно време није постојао неки трибунал који би га осудио за геноцид над Раританима. О томе наравно нема скоро ништа ни на Интернету ни у историјским књигама. Није постојала ни ,,Жута кућа”. Тако би и остало да не би екипе „Реакције” да стави главу у торбу и пронађе оно што Унмик „није могао да нађе”. За њих је мало награда НУНС-а. Требало је да се Тадић сети да им додели неки орден, а могла је то да учини и наша Црква.

Сетимо се како су Бугарска и Румунија потпуно неспремне примљене у Европску унију. Биће примљена и Хрватска, и то без решеног питања избеглица и њихове отете имовине, биће примљена и Албанија без инфраструктуре и људских права, са трговцима људима и људским органима. А где смо ту ми?

До сада се орден Светог Саве додељивао заслужним грађанима типа Карић, Мишковић, Слободан Ц-маркет Радуловић итд. Можемо само да замислимо шта би било да је ова кућа Ивице и Марице пронађена негде у Шумадији! Сви знамо да Србија јесте друштво које је по много чему мањкаво, оптерећено корупцијом и превише исполитизовано, али далеко од тога да су други толико бољи од нас, и да не заслужујемо шансу. Уосталом све је пука политичка воља, а прича о стандардима само је ту да замаже очи. Сетимо се како су Бугарска и Румунија потпуно неспремне примљене у Европску унију. Биће примљена и Хрватска, и то без решеног питања избеглица и њихове отете имовине, биће примљена и Албанија без инфраструктуре и људских права, са трговцима људима и људским органима. А где смо ту ми? Овај народ је после свега што је преживео више него заслужио да живи. То није питање чланства у некој наднационалној заједници, то је основно људско право загарантовано свим законима, и земаљским и небеским. То је и право да се слободно крећеш по Земљиној површини, без да те неко трпа у редове и кавезе ко да си шугав. Како слаби овај евроентузијазам и склоност ка ширењу породице, може лако да се деси да нас не приме још дуго тамо где по свему већ одавно припадамо. Можда се Унија и распадне. Без обзира на то, ми никако нисмо заслужили да нас неко вечито третира као грађане другог реда, да нам стално говори да смо добри,али да треба још мало да се поправимо. Јер као што стара индијанска пословица каже: „Да би о неком нешто судио треба годину дана да ходаш у његовим мокасинама”.

Аутор јечлан групе „Београдски синдикат”

“Политика“

Криза

Сви смо ми помало економисти нарочито у предвечерје вероватно највеће системске економске и друштвене кризе у свету. Није потребно студирати економију да би се видело да Србија нема одговор на економску кризy. Није потребно заврсити економски факултет па схватити да је “ДЕКА” (домаћа економска криза) можда и опаснија од “СЕКЕ” (светске економске кризе) по дубини ефеката на нашу оронулу привреду и сиромашно друштво.

Није потребно завршити харвардску пословну школу да би се видело да имамо превелику јавну потрошњу, прегломазну администрацију и велику системску корупцију који додатно оптерећују ионако малаксалу домаћу привреду. Као илустрација овога што говоримо довољно је знати да је владин апарат нарастао последњих десетак година вишеструко: са неких 8.000 на 28.000 чиновника. Такав или сличан раст је забележен и у неким јавним предузећима и у органима локалне самоуправе. Овде није само реч о повећању броја административног особља и о бројним новим агенцијама које финансира буџет већ и и о великом расту плата тако предимензиониране администрације и превелике јавне потрошње. Но владајућа већина нема снаге и јединства да смањи трошкова тако што би кренула од себе, то јест редуковањем трошкова набујале и неефикасне администрације.

Није потребно бити експерт па видети да су нереалне прошлогодишње приче о томе како је ова криза “шанса за Србију” или пак она најновија о “позитивним показатељима привредног опоравка

Дакле није потребно бити економиста да би се видело да Србија данас и нема план изласка из тешке рецесије. Исто тако није потребно бити експерт па видети да су нереалне прошлогодишње приче о томе како је ова криза “шанса за Србију” или пак она најновија о “позитивним показатељима привредног опоравка”. Економија је сувише озбиљна ствар, нарочито кад смо на прагу тешке кризе, да би је препустили економистима. Нарочито не “експертима” и провладиним економским аналитичарима.

Пјотр Искендеров

Заједно за Шумадију” – под тако свеказујућим називом у Србији је формирана још једна у низу политичка партија. Новонастали партијски функционери – градоначелник града Крагујевца (четвртог по величини града Србије после Београда, Новог Сада и Ниша, једног од центара српске индустрије за производњу оружја и аутомобила) Верољуб “Верко” Стевановић, професор гимназије Саша Миленић и публициста Видосав Стевановић – намеравају да спасу историјску централно-српску област (њен назив може се превести као “Земља шума”)… од српске државности: под паролама «децентрализације власти» у Србији поновити пут Косова, ослањајући се на подршку Европске уније и мађарских сепаратиста још једне српске аутономне покрајине – Војводине.

Европска унија објавила је план о регионализацији Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални известилац Европске уније за Србију, словеначки дипломата Јелко Кацин, који је дати програм означио као услов за пријем Београда у Европску унију. “Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује”. Одређене снаге у Србији протумачиле су најновије упутство из Брисела као смерницу за деловање – и одмах након Косова и Војводине на мапи земље настало је ново жариште “пузећег сепаратизма”. Према расположивим информацијама, “сиви кардинал” покрета за “аутономизацију” Шумадије је Саша Миленић, који је раније био у саставу Демократске странке Србије бившег премијера земље Војислава Коштунице. Како пише београдски лист “Глас јавности”, “Миленић инсистира на посебном карактеру шумадинаца исто као што други инсистирају на посебном карактеру војвођана”. Није ништа мање значајна и фигура публицисте Видосава Стевановића – комунисте са стажом, који је још током 1980-их година уживао све благодети партијско-комунистичке номенклатуре у тадашњој јединственој Југославији. Међутим, са доласком на власт у Савезу комуниста Србије Слободана Милошевића, привилегије многих бивших функционера су ишчилеле, и господин Стевановић је пожурио да оде на Запад, одакле је – како то наводи “Глас јавности” – “пљувао на Србију”. Пре неколико година он се «ухљебио» на функцији саветника муслиманске владе Босне и Херцеговине, као консултант за пооштравање политике Сарајева према босанским Србима и Републици Српској. Он се тада прославио својим наступима на сарајевској телевизији, које је почињао речима: “Драги гледаоци! Морам вам се извинити што носим презиме Стевановић и име Видосав – због злочина и агресије које је Србија извршила против вас”. Заслужује пажњу и фигура другог Стевановића – Верољуба.

Јелко Кацин:

“Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује”.

Према подацима “Гласа јавности” он је један од најближих сабораца министра за економику, лидера партије “Г17-плу” и једног од главних противника руско-српске сарадње Млађана Динкића, од кога директно добија инструкције, поред осталог и оне које се тичу делатности партије “Заједно за Шумадију”. У свом граду Верољуб “Верко” Стевановић је на челу партијског списка “Г17-плус – Заједно за Крагујевац”. Динкићева партија “Г17-плус” позната је по својим крајње прозападним позицијама и одавно већ позива Србију да се одрекне Косова ради пријатељства са Европском унијом.

Она је категорички против продубљивања трговинско-економске сарадње Србије са Русијом – и истовремено лобира за сумњиве уговоре о продаји стратешких српских предузећа и читавих грана западним компанијама. Конкретно, када је реч о административном центру Шумадије – граду Крагујевцу – у питању је продаја капацитета аутомобилске индустрије италијанском концерну “Фијат”. Када говоримо о Крагујевцу, чији је градоначелник данас Верољуб Стевановић, такође треба напоменути да се управо у том граду у годинама Другог светског рата догодила јдна од најстрашнијих трагедија у Југославији. У октобру 1941. године нацисти су у том граду стрељали – према различитим подацима – између 6 и 8 хиљада мирних становника – мушкараца, укључујући ђаке од првог до осмог разреда, које су на стрељање одвели директно из ђачких клупа. Та акција је уследила као одговор на напад југословенских партизана и изведена је по монструозној квоти – стрељати 50 људи за једног рањеног Немца и 100 људи за једног убијеног војника вермахта. Данас се ни на који начин не треба заваравати споља гледано чисто локалним карактером деловања Миленића и двојице Стевановића.

Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом.

Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом, под успављујућим говорима “балканског Махатме Гандија”, професора Ибрахима Ругове. А и у растакању Југославије примењиване су аналогне схеме. И док су српски политичари сада заокупљени узајамним оптужбама и трагањем за “трећим путем” између космополитиског, антисрпског Запада и историјске савезнице Срба Русије, западни милијардери добрано одрађују свој посао: “пета колона” Брисела у Србији све више јача и црта мапе даљег прекрајања многострадалне Српске Ојкумене.

www.fondsk.ru, 6. 5. 2009.

Изборник из недељника “НИН”

Косово

Док у Међунароном суду правде у Хагу почиње нова српска битка за Косово, на противничкој страни се налазе исте земље које су пре 10 година предводиле НАТО агресију на Југославију. Постоје ли икакве шансе да се нови српско-амерички окршај око Косова, који ће се водити правним средствима и у битно измењеним међународним околностима, заврши другачије од првог? На чијој је данас страни међународно право, и ко поседује морална преимућства над противником?

Јавност још нема увид у садржај поднесака 35 земаља чланица УН који су стигли у Хаг у оквиру поступка за утврђивање легалности проглашења независности Косова, и који су у овој фази поверљиве природе. Писана документа доставиле су Чешка, Француска, Кипар, Кина, Швајцарска, Румунија, Албанија, Аустрија, Египат, Немачка, Словачка, Русија, Финска, Луксембург, Либија, Велика Британија, САД, Србија, Шпанија, Иран, Естонија, Норвешка, Холандија, Словенија, Летонија, Јапан, Бразил, Ирска, Данска, Аргтентина, Азербејџан, Малдиви, Сијера Леоне и Боливија. Поднесак су поднеле и власти Косова, а мишљење суда ће, као што је познато, бити необавезујуће, иако свакако важно за шансе самопроглашене државе Косово да једног дана постане, или не постане, чланица УН.

Поднесак Србије има око три стотине страница, а руски поднесак суду у Хагу готово искључиво ће се усресредити на Резолуцију 1244, односно несагласност једностраног проглашења независности Косова са том резолуцијом и њеним гарантовањем суверенитета Србије над Косовом. Русији сад, због Јужне Осетије и Абхазије, није у интересу да се начелно бави тиме је ли право на територијални интегритет јаче од права на самоопредељење (што ће бити главни аргумент других земаља које су поднеле поднеске суду у знак подршке Србији), а Резолуција 1244, је оно што одваја Косово од Јужне Осетије и Абхазије.

Док у Међунароном суду правде у Хагу почиње нова српска битка за Косово, на противничкој страни се налазе исте земље које су пре 10 година предводиле НАТО агресију на Југославију.

Ударац за Београд (али дипломатски, а не правни) је то што су, међу земљама у региону, Словенија и Чешка одлучиле да се умешају у спор са својим поднесцима (било је очекивања да ће се уздржати, као што су то учиниле Бугарска и Мађарска, на пример, иако су признале Косово).

Посебну пажњу треба ипак поклонити чињеници да се Кина јавила суду са својим поднеском. Реч је о земљи која се не разбацује јаким речима у дипломатији (западни експерти воле да кажу да се њега главна стратегија да се у међународним односима притаји и „претвара да је слаба”). Зато вреди цитирати исказ америчког екпсерта са Хуверовог института Вилијама Ратлифа, који је у септембру 2000. у Пекингу разговарао са утицајним саветником у кинеском Министарству спољних послова. Док су Американци углавном већ заборавили на бомбардовање Југославије, рекао је Кинез, остатак света ужурбано учи лекције тих бомби. А лекције су следеће: „Сједињене Државе подржавају владавину права док им не постане згодније да га одбаце и предузму војну акцију.

САД не поштује национални суверенитет и у стању је да интервенише у било којој земљи, укључујући ту и Русију и Кину.

САД не поштује национални суверенитет и у стању је да интервенише у било којој земљи, укључујући ту и Русију и Кину, ако Американцима засмета оно што се тамо дешава. Кину посебно брине могућност интервенције на Тибету и у Јужном кинеском мору.

Земље изван америчке орбите које не желе да им САД диктирају морају да се удруже у одбрани, отуда и јачање међусобних веза Москве и Пекинга.Одбрамбене способности се морају јачати, а нарочито нуклеарна моћ јер Југославија готово сигурно не би била бомбардована да је Милошевић имао било какво нуклеарно оружје.

Није се свет, наравно, толико променио да Америка нема утицаја у Хагу, и утемељеност српских аргумената и ослонац на међународно право не гарантује процесни успех нашој страни. Наравно да нипошто није искјучено да, негде крајем 2010. или почетком 2011. године, судије најпрестижнијег суда на свету донесу мишљење које нашу страну неће задовољити и које ће бити довољно нејасно и двосмислено да спаси образ и Американцима, и Енглезима, и осталим НАТО бомбардерима, као и њиховим албанским клијентима. Је ли јаче право на самоопредељење народа, или сувереност државе чланице УН? О томе се да бесконачно дискутовати. Оно што је, међутим, искључено је следеће: америчко-албанска победа која би ма у чему наликовала на тријумф који је стоструко јача алијанса 1999. године издејствовала у ваздушном рату над беспомоћном Југославијом, односно Србијом. Искључен је у Хагу, ма какав правни, морални или политички тријумф бомбардера и њихових УЧК помагача са земље. Највише што је могуће је да се правно мишљење метафорично нагне над неком пукотином у правној терминологији, или се у њу сакрије.

последица нато бомбардовања

Нато бомбардовање – О чему се у Србији ћути

Србија је била највећа република у бившој СФРЈ са великим привредним потенцијалом у пољопривреди и индустрији и образованом радничком класом. Од почетка распада СФРЈ, права и главна мета творцима новог светског поретка је била Србија. То се види много боље данас, после бомбардовања и стварања фантомске државе ”Косово” на њеној територији. Територија Косова и Метохије је с изградњом највеће америчкевојне базе ван САД, постала својеврсно табориште разних војски, које су ту лоциране да би подржале продор на исток. Ова чињеница је уствари прави разлог због чега је Србија тако мучки бомбардована 78 дана.

Завођење Србији невиђенних снакција деведесетих година, које су уствари модификовани облик варварских опсада градова у средњем веку, имало је за циљ управо то: ослабити српску привреду а њено становништво довести на ивицу беде, како би се с њим лакше манипулисало. Не треба више ни спомињати да су санкције спроведене због још једне у низу америчких лажи да је српска војска ракетирала пијацу Маркале у Сарајеву. Српска привреда је и поред санкција успевала да нађе, скупе додуше, путеве ван окружења и да како тако преживи то страшно време. Међутим, наум светског полицајца тиме није завршен. Требала им је наша територија за ”коњички” скок према истоку. Познато је свим светским геостратезима да се Косово и Метојхија поред великог рудног и воденог богатства налазе и на веома добро лоцираној геостратешкој тачки. Требало је отети ту територију од Србије.

Наум светског полицајца тиме није завршен. Требала им је наша територија за ”коњички” скок према истоку.

Тај наум није од јуче, он траје годинама уназад, још од дана особођења, 1945. године, кад Србима није дозвољен повратак на Косово и Метохију после ратног егзодуса, и кад је Тито био кум сваком деветом Шиптарчету. Бомбардовање СР Југославије у пролеће 1999. године је имало за циљ између осталога и комплетно и темељно рушење српске привреде, јер за време санкција ниједна фабрика није отуђена а подељене су бесплатне акције малим акционарима. Дакле, циљ агресора је била Србија са целом њеном инфраструктуром, индустријом, енергетским системима, телекомуникацијама. Јер да није било тако, због чега би се на мети агресора налазиле телевизијске куће у Новом Саду и Београду, сви телекомуникациони предајници, мостови, болнице, школе.. Требало је Србима одузети право на живот, уништити им воду, земљу, ваздух. Последице бомбардовања су у Србији и данас видљиве. У Београду су пет великих зграда још увек у рушевинама, четири у улици Кнеза Милоша и пета, кинеска амбасада у Новом Београду.

За штету коју су савезници из НАТО алијансе учинили Србији, нико није одговоран. Напротив, кривица се пребацује на цели српски народ јер је изабрао лошу (непослушну) владу! Наша ”социјално одговорна” власт, која је успостављена после задњих избора, није се усудила да потражи плаћање одштете од земаља учесница тог удруженог злочиначког подухвата, али ни од земаља из непосредног окружења које су давале своје територије за агресију на СРЈ. Подсетимо се да су у једној суседној земљи, чији је председник пре неколико дана угошћен у Србији, свакодневно завршавали своје вести поруком ” Ведро небо и успешан лет НАТО авионима!”

Наша ”социјално одговорна” власт, која је успостављена после задњих избора, није се усудила да потражи плаћање одштете од земаља учесница тог удруженог злочиначког подухвата, али ни од земаља из непосредног окружења које су давале своје територије за агресију на СРЈ.

Плаћање одштете је питање које је скинула са дневног реда прва власт после петог октобра, Ђинђићева влада, када је извршен државни удар у Србији који је срећом прошао без крвопролића. Свилановић је повукао тужбу против НАТО пакта коју је поднела претходна власт исписану на хиљаду страница које су написали најпознатији српски стручњаци из разних области, уз навођење свих штета које су нам начињене. Процењена директна штета је износила 120 милијарди долара! Данас је то питање сасвим скрајнуто и нико у српском протекторату не сме ни да га помене. Оно о чему у Србији такође није ”политички коректно” да се говори је повећан број карцинома после бомбардовања. Поједини лекари упозоравају да се рапидно повећава број различитих обољења која се могу довести у везу са бомбардовањем муницијом са осиромашеним ураном.

Постооје статистички подаци за период од 1999. године до 2004. године из Националног регистра за рак у Београду који недвосмислено указују на пораст болести код становништва у Центарлној Србији, али и на југу Србије где су падали меци са осиромашеним ураном. Угроженост здравља људи и животиња на местима у јужном делу Србије у околини Бујановца и Врања, где су падали меци са осиромашеним ураном (ОУ) испитивали су тимови стручњака из Винче, Велике Британије, Јапана, Словеније, Холандије и Хрватске. Испитивани су коса, крв и урин локалног становништва и земља са контаминираног тла. Испитивања нису представљена коректно, повратне информације су стизале у облику статистичких бројки, без имаена и презимена и боравишта прегледаних људи. Једино што се из тих података могло видети је то да су сви испитаници имали радионуклеиде у мокраћи, а радиоактивно зрачење у коси прегледаних је повећано до 1172 Bq. Доктор Аднан Салиху из бујановачког Дома здравља констатовао је да се сви нови случајеви канцерогених обољења у овој општини пријављују Диспанзеру за онкологију у Врању и Хигијенском заводу у Нишу и да је у периоду 1999. године до 2005. године повећан број нових пацијента и до 50%. Од 2002. године организовано је Онколошко саветовалиште у Бујановцу. Последњи подаци за 2005. годину показују да је пријављено 110 нових пацијената, а умрло 59. У 2004. години пријављено је 100 нових пацијената, а умрло 63. То је високо повећање броја оболелих од канцерозних болести, ако се има у виду да је 2001. године било 36 пријава нових пацијената, уз четири умрла. Доктор Салиху наглашава да је тешко говорити о неким закључцима када нема озбиљне здравствене студије о томе какав је утицај муниција са ОУ оставила на становништво у општини Бујановац.

Постоје статистички подаци за период од 1999. године до 2004. године из Националног регистра за рак у Београду који недвосмислено указују на пораст болести код становништва у Центарлној Србији, али и на југу Србије где су падали меци са осиромашеним ураном.

У Србији не постоји ни минималан облик сарадње са стручњацима из западне Европе у којој је због пораста броја оболелих војника одавно упаљена црвена лампица за узбуну. Сарадње нема ни са лекарима из Италије, где је највећи број умрлих и оболелих од последица јонизујућег дејства ОУ. Локације на југоситоку Србије које су гађане мецима са ОУ, су марта 2002. године прегледали представници више међународних организација укључујући и УНЕП (Програм за заштиту животне средине Уједињених нација). Све радове који су коштали више десетине милиона динара, финансирала је из свог буџета Република Србија. На основу тих испитивања начињена је студија у којој је закључено да проучена места контаминирана ОУ не представљају директни радиоактивни или токсични ризик за животну средину или за здравље људи. Међутим УНЕП препоручује да власти преузму предострожне мере за смањење радијације чишћењем тла. Највећа брига која је изражена у студији је могућност будуће конатминације подземних вода услед корозије пенетратора (врх муниције направљен од ОУ). Пенетратори које је УНЕП-ов тим 2001. године нашао на Косову и Метохији имали су 10-15% смањену масу услед корозије. Оваква брзина корозије захтева контролу квалитета воде једном годишње на местима гађаним муницијом са ОУ. Током испитивања извршена је детекција ОУ честица у ваздушним укључцима и у тлу модерним техникама. Детектовани нивои били су испод међународних безбедних лимита радиоактивности, али су у ваздуху пронађене честице ОУ. Студија је урађена у сарадњи са Међународном агенцијом за атомску енергију (IAAE), уз помоћ Светске здравствене организације (WHО).

На бази ових истраживања у закључцима Студије се налази препорука да би власти у Србији требало пажљиво да испланирају како да у будућности користе места погођена муницијом са ОУ. Свако узнемиравање тла на овим местима (ветар, ход, пролазак аутомобила и сл.) могло би да изаизове дизање честица ОУ у ваздух. Неопходан је стални надзор на бомбардованом терену, а локално становништво би требало да буде обавештавано о местима на којима је детектована муниција са ОУ. Од ових студија, сем што су веома скупе, Србија нема велике користи. Оне углавном декларативно указују на опасност од ОУ, али не предвиђају новчане донације за чишћење територије коју су Европљани и њихови савезници из САД бомбардовањем контаминирали и оставили нама на коришћење. Деконтаминација је веома скупа, и према подацима наше АБХО службе из војске, све локације у Србији ван територије Косова и Метохије су очишћене. И поред тога здравље локалног становништва се незадрживо погоршава. Да је здравље становништва на локацијама бомбардованим ОУ угрожено, посредно указује све већи број оболелих и умрлих страних војника који су били у војној мисији на Косову и у БиХ. Подаци о броју оболелих код локалног становништва на Косову и Метохији нису систематизовани, али су забрињавајући извештају лекара са тих подручја.

Да је здравље становништва на локацијама бомбардованим ОУ угрожено, посредно указује све већи број оболелих и умрлих страних војника који су били у војној мисији на Косову и у БиХ. Подаци о броју оболелих код локалног становништва на Косову и Метохији нису систематизовани, али су забрињавајући извештају лекара са тих подручја.

Нема поузданих података о обољевањима Албанаца, али с обзиром на статистике које указују на пораст 200 % у Северном Косову, може се са великом вероватноћом тврдити да је код њих стање слично, јер живе на подручјима која су још више гађана муницијом са ОУ. Према незваничним информацијама, код албанског становништва је повећан број смртности од малигних болести и број спонтаних побачаја и деце рођене са малформитетима. Свака четврта трудна Албанка има спонтани побачај, а свака мора да се прегледа ултразвучно, како би се одредило здравље плода. То је за њих било незамисливо до 1999. године. Др Србљак из Косовске Митровице потврђује да недељно у просеку имају два нова случаја малигних обољења и да је то све учесталије, тако да не постоји дан кад се не дијагностикује ова опака болест. Ове чињенице су алармантне и указују на потребу да се изради пројекат на националном нивоу који би водио Онколошки ининститут у Београду. Постоји могућност да ће велики број новорођене деце имати склоност ка хемофилији, малигним болестима и недостацима одређених органа. Програм праћења и превенције малигнитета мора да буде на нивоу нације, уз јасно изношење праве истине. Организоване систематске прегледе би требало да организује Влада Србије, односно Министраство здавља. У том смислу би требало да се регионални здравствени центри у Србији опреме модерним апаратима, како би на прегледе могли да се примају људи који су били мобилисани у одбрани од НАТО агресије.

О погоршању здравља становништва после бомбардовања се у Србији громогласно ћути! У Србији се званично, на нивоу Владе, не признаје да је погоршање здравља њеног становништва у директној вези са бомбардовањем, јер то није ”политички коректно”.

Међутим, о погоршању здравља становништва после бомбардовања се у Србији громогласно ћути! У Србији се званично, на нивоу Владе, не признаје да је погоршање здравља њеног становништва у директној вези са бомбардовањем, јер то није ”политички коректно”. Због чега се то ради властисом народу, није познато, мада се може предпоставити. Да се не замере онима који су их довели на власт још 5. октобра 2000.! Признање да је бомбардовање изазвало погоршање здравствене слике у Србији представљало би директну осуду НАТО алијансе у којој се налазе земље као што су Велика Британија и САД, чији амбасадори у Србији по својим поступцима и понашању прекорачују своја овлашћења и у свакој другој земљи би постали персоне нон грата. Али ово је Србија, снисходљивост њене владе према овим страним државним чиновницима показује да није самостална, већ да је у великој мери протекторат баш ових земаља чије су војне снаге и допринеле сиромаштву и погоршаном здрављу становника ове наше земље.

.

Корени, 1. 4. 2009.

Има ли Влада Србије стратегију за борбу против ефеката светске финансијске кризе? Да ли је излаз у додатном стимулисању потрошње? Чека ли Србију врела социјална јесен?

Са трибине Фонда

Полемика око ових кључних питања обележила је прву од три трибинe посвећених теми „Србија и светска економска криза“ у организацији Фонда Слободан Јовановић. У четвртак, 30. априла, у сали Коларчеве народне задужбине, говорили су министар рада и социјалне политике Расим Љајић и председник Економског савета Дeмократске странке Србије др Ненад Поповић. „Нико не може да одреди ни дубину ни трајност кризе“, оценио је министар Љајић током свог излагања. Према њему, кључни изазов је постизање општег друштвеног консензуса у вези кризе — у чему, поред Владе, морају да учествују синдикати и остали социјални партнери, као и опозиционе политичке партије. Министар Љајић је ипак оценио да се у борби против ефеката светске економске кризе у Србије појављују „охрабрујући показатељи“, истичући смањење пада индустријске производње у марту. Др Поповић је са своје стране оценио да Влада Србије нема стратегију за борбу против светске економске кризе. Он је истакао да влада греши развијајући модел борбе против кризе линеарно, а не секторски.

„Чека нас тешка јесен, пре свега због раста неликвидности … а главни удар кризе ће нас задесити и y 2010. години“, оценио је Поповић.

Подсетивши да су већ пале неке европске владе (Литванија, Исланд, Мађарска и Чешка), Поповић је укратко изнео основне циљеве мера ДСС за борбу против кризе: очување домаће привреде, очување радних места и очување стандарда грађана. Изнети циљеви и предложене конкретне мере борбе против кризе почивају на анализи мера које су предузеле САД, Кина, Индија и друге земље, истакао је он. Модел предвиђа стимулисање привредних активности, чиме би се одржао ниво потрошње. Што се тиче Србије, стратешки је значајно одржати запошљавање у грађевинарству, пошто претежно домаће грађевинске фирме запошљавају посредно још око стотину сектора производње. Домаћа пољопривреда директно запошљава пола милиона људи, а индиректно још милион и по. Стимулативним мерама, пре свега у пољопривреди, могао би да се покрене механизам изласка из кризе. Међутим, обртни циклус изласка из кризе заснован на пољопривреди трајао би између једне и три године, упозорио је Поповић.