Глас Америке

Међутим, раније данас председник Барак Обама је, после разговора у Белој кући са групом спољних економских саветника међу којима је био и бивши председник федералних резерви Пол Волкер, изјавио је да се америчка економија враћа у нормално стање

Федералне резерве предвиђају погоршања стања америчке економије упркос наговештајима побољшања у неким секторима. Према најновијој прогнози централне банке стопа незапослености у Сједињеним Државама ће ове године достићи скоро 10 одсто, док ће економија имати негативну стопу раста од 2 одсто. Ти показатељи су лошији у односу на претходну прогнозу федералних резерви у јануару, мада се у наредним месецима очекује извесно побољшање на финансијском и тржишту некретнина. Међутим, раније данас председник Барак Обама је, после разговора у Белој кући са групом спољних економских саветника међу којима је био и бивши председник федералних резерви Пол Волкер, изјавио је да се америчка економија враћа у нормално стање. У медјувремену, Представнички дом је великом већином гласова (361 према 64) усвојио законски предлог о променама прописа за компаније које издају кредитне картице.

Сенат је већ усвојио исти законски предлог у уторак (са 90 према 5 гласова) којим се компанијама забрањује да произвољно повећавају камате на постојећи дуг или да то чине без адекватног упозорења. Очекује се да председник Обама потпише овај законски предлог за неколико дана. Компаније које издају кредитне картице, међутим, упозоравају да ће промене прописа значити да ће мањи број људи убудуће бити у стању да добије кредитне картице пошто због пораста незапослености расте и број неотплаћених дугова са картица.

Глас Америке, 20. 5. 2009.

Међу програмима који ће први бити на удару због економске кризе, према званичном документу из Министарства културе који је ових дана усвојила Влада Србије, наћи ће се заштита културне баштине

За програме институција културе у области заштите културне баштине, од 123 милиона остало је само 23 милиона динара. Ребаланс буџета је, благо речено, истопио новац одређен за програме и пројекте у култури. После изјаве министра Небојше Брадића од пре два месеца да ће бити пара за маслац, али не и за кавијар, тренутно стање изгледа овако: од првобитних 1,6 милијарди динара, за разне културне активности, на рачуну Министарства сада има 670 милиона динара, а неке делатности, попут културног туризма су, практично, ускраћене за 99 одсто средстава.

Међу програмима који ће први бити на удару због економске кризе, према званичном документу из Министарства културе који је ових дана усвојила Влада Србије, наћи ће се заштита културне баштине. А о баштини и потреби да се о њој покрене већа брига говорило се на управо одржаној конференцији у организацији Министарства културе, под називом „Културна политика у области културног наслеђа и трансформација институција”. Тако је, примера ради, од 30 милиона динара, колико је почетком године било одређено за презентацију културног наслеђа, сада за ту битну грану културног развоја одређено тачно 1,2 милиона динара.

Једна од следећих ставки на списку је „културни туризам”. Нови буџет каже да ће од првобитно предвиђених 27 милиона, држава на располагању имати само милион динара. Дигитализација културног наслеђа остаће ускраћена за читавих шест милиона, и добиће само милион динара. Што се тиче пара одређених за програме институција културе у области заштите културне баштине, од 123 милиона остало је само 23 милиона. Програми за Косово и Метохију добиће упола мање новца, пет милиона динара. У новој расподели новца, програм „Путеви културе” имаће на располагању 1,5 милиона динара, од некадашњих 27 милиона, „Манифестације у оквиру нематеријалне баштине” имаће око шест пута мање – 1,5 милиона динара. За споменике културе у иностранству, од бивших три милиона, остало је 500.000 динара на располагању. Занимљиво: и после ребаланса, Фонд Краљевски двор, који се такође дотира из касе Министарства културе, неће осетити ефекат економске кризе. Сума је иста као и пре ребаланса, 20 милиона динара. Новоформирани центар за конзервацију, који је створен на предлог Министарства културе, добиће три милиона мање него што је било предвиђено, 12 милиона динара. Област стваралаштва је, у просеку, закинута за трећину новца. За српску кинематографију биће одвојено 156 милиона динара. Сценско стваралаштво прилично је страдало тако да је, од некадашњих 67 милиона, сада предвиђено 26 милиона динара, па отуд и инсистирање Министарства културе на квалитету, а не квантитету. Што се музичког стваралаштва тиче, 49 милиона динара спало је на 21 милион динара, а визуелна уметност имаће 19 милиона динара за трошкове. За књижевност, за коју је било одвојено 165 милиона динара, сада има 71 милион. У образложењу за релативно већу своту новца која је одређена за књиге, пише: – Имајући у виду да су међународни сајмови књига у Паризу, Лајпцигу, Квебеку, Москви, Франкфурту и Софији најзначајнији за промоцију српске књижевности и културе, предвиђа се веће стимулисање учешћа домаћих издавача и аутора на сајмовима – пише у образложењу Министарства културе. Сајмови у Паризу и Лајпцигу су прошли, а министар културе Небојша Брадић присуствоваће сутра отварању Међународног сајма књига у Солуну, саопштило је јуче Министарство културе. Што се тиче међународних односа, суме су углавном преполовљене. Тако је, између осталог, за билатералну сарадњу уместо 34 милиона, одређено 11 милиона динара. Једини програм који је остао недирнут, попут Краљевског двора, јесте међународна промоција српске културе и уметности. Два пројекта Министарства културе, „Србија у свету” и „Свет у Србији” и даље имају на располагању 50 милиона динара. Крајем марта, министар културе је изнео и следеће упозорење: – Без обзира на оправдане страхове и јасне економске показатеље кризе, изгледи не морају бити катастрофични. Они који очекују да ће проблеме решавати неко други уместо њих, држава, власник или неко трећи, и своје и заједничке проблеме ће умножавати. Мислим да ће најбољи опстати. Они који буду најинвентивнији, најкреативнији, који проналазе нове путеве биће најбољи водичи за излазак из кризе – рекао је Брадић. Уз Брадићева најновија упозорења да се културне институције окрену тржишту како би се надоместио мањак у државној каси, основно питање за културне посленике у предстојећим данима гласи: како зарадити новац од културе, ако је привреда државе у колапсу?

Ребаланс буџета је, благо речено, истопио новац одређен за програме и пројекте у култури.
…
Основно питање за културне посленике у предстојећим данима гласи: како зарадити новац од културе, ако је привреда државе у колапсу?

Култура није роба

На дводневној конференцији о културној баштини, која је завршена у суботу у Палати Србије у Београду, закључено је да је брига о наслеђу последње две деценије замрла и да су неопходни: повезивање културних институција у јединствену мрежу, усаглашавање међународних и домаћих закона, боља међународна сарадња, прављење дигиталне базе података и бољи рад са публиком. Гошћа конференције Марија Клара де Фрајо, директорка Португалског института за конзервацију и музеологију и координатор португалске мреже музеја коју сачињава 28 институција, рекла је да португалски институт, са годишњом зарадом од 2,6 милиона евра, успешно спроводи политику у области културне баштине. Милена Поповић-Живанчевић, в. д. директора недавно основаног Централног института за конзервацију, истакла је да у Србији до сада није постојала развијена методологија у области конзервације. – Конзерватори раде у веома лошим условима, архивске зграде су на минимуму неопходних услова за чување културних добара, ни археолошки локалитети се не чувају правилно. Због лоших климатских услова, слике бивају оштећене, нападају их бактерије и гљивице. Ми немамо ни класичну, ни дигитализовану документацију, а стручна литература, која је услов за праћење нових трендова у конзервацији, не преводи се – рекла је Поповић-Живанчевић. О стању баштине у 21. веку говорио је Томислав Шола са Филозофског факултета у Загребу.

Музеји су често неугодна места, а то је, наравно, погрешно

Шола је рекао да не треба пристајати на то да се од културе прави роба и да глобализација не сме утицати на то да сопствену културу замењујемо туђом. – Људи из баштине који располажу колективном меморијом треба да заједнички изнедре решења, јер нема културне баштине без зналаца – рекао је Шола и истакао да не треба потцењивати посетиоца музеја. – Нису људи неуки, него им ви не пружате оно што им треба. Музеји су често неугодна места, а то је, наравно, погрешно. Нека вам у глави буде максима да се треба забавити, а успут бити и користан – посаветовао је Шола. О примеру успешног музејског рада говорила је Андреа Рихтер, представљајући Музеј савремене историје у Цељу. Стручњаци овог музеја су направили сталну поставку која се бавила животом становника Цеља у 20. веку. Као резултат, у 2008. години музеј је имао 79.000 посета и готово 10.000 интернет посета више него претходне године. Милена Драгићевић-Шешић, са Универзитета уметности у Београду, истакла је важност стратешких пројеката и партнерства са међународним организацијама. На конференцији, под званичним називом „Културна политика у области културног наслеђа и трансформација институција” коју је организовало Министарство културе, учествовало је 80 говорника, са стручним гостима из Португала, Хрватске, Словеније и Италије.

Политика

Клање Свиња, дело Милана Коњовића

Историјска је чињеница да је српско сељаштво одржало националну културу, идентитет и веру. Српски сељак је одувек и хранио и бранио државу, а на крају крајева познато је да је Крађорђева војска била војска сељака, дакле модерну српску државу изградила нам је „кука и мотика“. Данас када нас је запљуснула катаклизма светске моралне кризе (у медијима се то представља као светска економска криза) држава Србија одлучила је да оштрицу те катаклизме отупи жртвујући, а кога би другог, до часног српског паора! Да бих оправдао крупне речи које сам искористио навешћу само неколико примера.

Покољ Свиња

Познато је да је Србија била највећи извозник свиња у Европи што смо пре свега дуговали чињеници да Турци нису били заинтересовани да нам свиње отимају, те је узгој истих свакако био једино логично решење. Међутим увозничком лобију у Србији ни свиња није гадљива (што их чини горим од Турака) па су пре неколико година неконтролисаним увозом меса оборили цену живе ваге на испод 40 динара. Када су сељаци тражили помоћ од државе речено им је да је српско тржиште слободно и да се цене одређују слободним натицањем. Као последица овога поклан је већи део свињског фонда, те је данс свиња у Србији практично угрожена врста! Зашто?

Покољ крава

После демократских промена у Србији речено нам је да је млеко наш извозни адут, а сељацима је поручено како је најбоље да направе што раснији сточни фонд. Увежена је велика количина крава из Холандије, за које се испоставило да су леукозне, но ајде некако смо и то преживели и залечили. Али пошаст звану „уредба о слободном увозу млека у праху“ српске краве нису имале шансе да преживе. Наиме, прошле године, у доба прелазне владе, донешена је ова фамозна уредба на основу које је увежена велика количина млека у праху, за предпоставити је из ратних резерви неких земаља. Као последица ове урдбе у неким крајевима Србије готово је у потпуности обустављен одкуп млека, а и тамо где се млеко одкупљује оно је по литри јефтиније од флаширане воде за пиће! На крају гро српских крава завршиће у паштетама! Зашто?

Уништење ратарске производње

Када је летина у Србији 2007. добро родила, за разлику од већине околних земаља где је иста подбацила, сељаштву је још једном стављено до знања како изгледа принцип тржишне економије у нас. За разлику од става да је цена свиња од 40 динара реална зато што то тржиште тако намеће, када су житарице почеле да скачу са ценом, држава је одлучила да укине принцип тржишне економије и забранила је извоз?! Дакле сељак не може да учествује у слободној трговини, односно може али само када је на његову штету! Било како било, после 2007. логично дошла је 2008. када је цена жита са почетне цене од 16 динара спала на садашњу од око 10 динара, а за наредну жетву прогнозира се да неће бити више од 9 динара! Да би се схватила суштина катастрофе коју сељак проживљава рећи ћу вам да је цена производње жита негде око 12 динара, дакле по килограму губитак произвођача биће најмање 2 динара! А кукуруз је ове године на таквој цени да се у многим крајевима ложио као најјефтинији вид горива! Зашто?

Ујдурма око субвенција

Данас када нас је запљуснула катаклизма светске моралне кризе -медијима се то представља као светска економска криза- држава Србија одлучила је да оштрицу те катаклизме отупи жртвујући – а кога би другог, до часног српског паора!

После прошлогодишњих избора и формирања владе почела је да провејава нова стратегија у пољопривреди. Мало мало па се могла чути следећа формулација „Од сада помажемо само професионалне пољопривреднике. Нема више субвенција за тајкуне и викенд пољопривреднике!“. За већину сељака у Србији ово је била прихватљива стратегија, јер збиља и није греда помагати те тајкуне пошто они и тако и тако узимају сами, те им не мормо још и ми давати! Међутим, суштина ставри се могла видети када је ове године изашла уредба о субвенцијама по којој права на субвенције имају само пољопривредни осигураници. Читалац ће се можда питати шта је ту проблем?! Па проблем је што на пољопривредном пензијском фонду има јако мало осигураника обзиром да је овај фонд давно пропао, да су на њему пензије мизерне и да су доскора касниле и по више година! Овако донешеном уредбом онемогућена је субвенција свих оних пољопривредника који су негде запослени, а уједно обрађују земљу, а таквих је највише! По неким проценама држава Србија субвенцијама помаже свега око 20 процената укупних обрадивих површина и то са по 12000 динара, док околне земље субвенционишу готово целокупну пољопривредну производњу и то са значајно већим средствима! Зашто?

Завршни ударац сељаку

Почетком 2009. држава Србија је одлучила да једнострано почне да примењује споразум о стабилизацији са ЕУ што између осталог значи и отварање тржишта Србије за пољопривредне производе из ЕУ. Дакле, спрам српског сељака коме је разорен сточни фонд, уништена ратарска производња и који је тотално неподржан од државе, наћиће се сељаци из ЕУ! Однос снага је одприлике као када је пољска коњица изашла да се супростави немачким оклопним јединицама! Зашто?

Закључак

Европској унији не треба производња у Србији, њима треба само тржиште на коме би могли да пласирају своје производе и на тај начин упосле своје капацитете. Опет ће западна цивилизација кризу коју је сама створила решавати уништавањем других цивилизација. Тако је било са цивилизацијама Инка, Маја и многих других који су наивно веровали у божанске особине западњачког човека. Исто тако ће бити и са оним цивилизацијама које данас буду поверовале у ЕУ као обећану земљу!

Одговори су више него јасни. Европској унији не треба производња у Србији, њима треба само тржиште на коме би могли да пласирају своје производе и на тај начин упосле своје капацитете. Опет ће западна цивилизација кризу коју је сама створила решавати уништавањем других цивилизација. Тако је било са цивилизацијама Инка, Маја и многих других који су наивно веровали у божанске особине западњачког човека. Исто тако ће бити и са оним цивилизацијама које данас буду поверовале у ЕУ као обећану земљу! Можда је једино решење да се у Србији људи опет лате традиционалног оруђа – куке и мотике.  До сада нам је успевало можда ће и опет.

www.vidovdan.org, 28. 5. 2009.

Са свечане трибине Фонда Слободан Јовановић

Фонд Слободан Јовановић је основан у Београду 26. септембра 2008. године у част и славу академика Слободана Јовановића, научника, правника и историчара, некадашњег председника Српске краљевске академије, ректора Београдског универзитета, дугогодишњег професора и декана Правног факултета у Београду, председника Министарског савета Краљевине Југославије у избеглиштву и оснивача Српског културног клуба, са намером да подстиче научну, културну и јавну делатност у духу његовог дела.

Оснивач Фонда Слободан Јовановић је Демократска странка Србије.

Фонд ће покретати научноистраживачке пројекте, организовати научне скупове, округле столове, предавања, изложбе и трибине, организовати саветовања, семинаре и друге скупове у циљу развоја политичке културе, посебно код младих, бавити се издавачком делатношћу и развијати сарадњу са културним, научним и другим сродним установама у земљи и иностранству.

Фондом управља Управни одбор, чији су чланови академик Матија Бећковић, Слободан Ракитић, Александар Илић, Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Владета Јанковић, Слободан Самарџић, Предраг Протић, Мирјана Стефановски, Миле Савић, Часлав Копривица, Александар Никитовић, и Борис Милосављевић.

Председник Управног одбора Фонда је академик Матија Бећковић.

Конкретне активности у остваривању циљева Фонда спроводи Канцеларија Фонда, чији је директор Миле Савић, а заменик директора Борис Милосављевић.

Погледајте извештај “Православља” о оснивању фонда слободан Јовановић

Фонд планира и оснивање својих центара у земљи и иностранству.

Фонд Слободан Јовановић је отворен за сарадњу са свим правним и физичким лицима, која му могу приступити ако прихватају његове циљеве и начин рада.

Пјотр Искендеров

Резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле“, одржане у Прагу 8. маја у оквиру конститутивног самита програма Европске уније „Источно партнерство“, били су разочаравајући за организаторе новог бриселског „Дранг нах Остена“.

Претпостављало се да ће милостињом обасуте земље бившег СССР, засад још непозване у „Партнерство“ (а Европска унија покушава да „прикопча новом путу свиле“ Азербајџан, Грузију, Турску, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Египат и Ирак) и документовано оверити свој дефинитивни избор у корист енергетске политике руководства Европске уније, усмерене у правцу изоловања Русије.

Кључни елеменат „свилених“ планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко“, у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године“ потписале међувладин споразум о „Набуко“. Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер. Јер у њој не само да се не помиње Москва у својству кључног партнера Европске уније у енергетској сфери, већ се и циљно торпедују договори које је Русија већ потписала са својим партнерима у сфери куповине природног гаса, његовог тренспорта у Европу по постојећим маршрутама, а такође изградња гасовода „Јужни ток“ преко Балкана и даље у Европу.

Георгиј Парванов и Владимир Путин

Разлог за журбу координатора новог „Партнерства“ сасвим је разумљив. Брисел намерава да пусти у погон гасовод „Набуко“ већ 2014. године, како би макар за који месец претекао почетак функциуонисања „Јужног тока“. А пошто је низ балканских држава, поред осталог Бугарска, Мађарска и Србија, већ потписало билатерална документа о учешћу у руском пројекту, акценат је стављен на постизање мултилатералног споразума са циљем да се, ако не де-јуре, а оно де-факто дезавуишу постојећи договори. Сценариј, написан за „нови пут свиле“ још једном је посведочио, да руководство Европске уније у сфери енергетске безбедности наставља да мисли категоријама „хладног рата“ и хипотетичких игара „са нулти-резултатом“. С тим у вези индикативан је врло опширан чланак који се појавио 14. маја на страницама утицајног софијског листа „Труд“. Њен аутор није нико други до председник Бугарске Георгиј Пирванов. Иако ни „Источно партнерство“, а тим пре декларација „Новог пута свиле“ у чланку нису поменути, једно је несумњиво: управо је неуспех покушаја да се републикама бившег СССР наметне план „Набуко“ послужио као повод за настанак чланка. Георгиј Пирванов не само да истиче значај сарадње са Русијом, него и исказује јеретички за велику већину еврочиновника предлог да се пројекат „Јужни ток“ учини исто тако приоритетним за Европску унију као и „Набуко“.

„Када је реч о енергетској безбедности, неизбежно се поставља питање о улози Русије, о томе, хоће ли се политика диверсификације реализовати без Русије, или ће бити створени услови за стратешку сарадњу у енергетској сфери између ЕУ, Русије и других земаља, које су богате енергоресурсима. Мишљења сам да би варијанта „заобиласка“ или „изолације“ Русије, која је основни испоручилац енероресурса у Европску унију данас и у догледној будућности, ограничила и минирала процесе диверсификације и искомпликовала односе између ЕУ и Русије на другим значајним правцима. И обрнуто, избор варијанте сарадње превело би европске, па међу њима и бугарске интересе на плану повећања енергетске безбедности, у раван предвидиве стратешке узајамне сарадње“ – апострофира председник Бугарске. По његовом мишљењу, „и „Набуко“, и „Јужни ток“ неопходни су за осигурање енергетске безбедности у складу са прогнозама потрошње гаса све до 2025. године и даље“. „Бугарска даје допринос и наставиће да ради на реализацији оба пројекта, јер је за Европску унију „Набуко“ пројекат од посебног приоритета. Али такође сматрам, да и „Јужни ток“ треба да заузме одговарајуће место на дневном реду ЕУ“ – пише Георгиј Пирванов. „Ми не можемо правити озбиљне планове за осигурање енергетске безбедности без Руске Федерације. Но треба да буде јасно, да ћемо у конкретним преговорима ми штитити националне интересе, као што се то десило јануара 2008. године када смо потписали равноправни споразумн о „Јужном току“, и у пролеће ове године. Од тих принципијелних одредница ми не треба да одступамо“ – закључује председник Бугарске.

Кључни елеменат „свилених” планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко”, у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године” потписале међувладин споразум о „Набуко”. Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер.

Ствар овде није само у принципијелности. „Источно партнерство“ у целини и пројекат „Набуко“ поред осталог већ су се суочили са несумњивим финансијским проблемима. Ту чињеницу није кадар да укине чак ни оптимизам који су „еманирали“ 7. и 8. маја у Прагу руководиоци Европске уније. По оцени самих аутора „Набуко“, трошкови за његову изградњу изнеће минимум 7,3 милијарде долара (приближно 5,4 милијарде евра), које ће морати да се издвоје из буџета Европске уније. Међутим, усвојени на прашком самиту „Источног партнерства“ програм предвиђа да у периоду до 2013. године Азербајџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина дозначе укупно око 600 милиона евра, тојест, кудикамо мање. Насртљиве тежње да се изолује Русија у енергетској сфери, не фермајући при том на финансијске губитке и политичку штетност тих напора – то је оно што је данас инкорпорирано у основу „Источног партнерства“, брижљиво заоденутог у свилу. Међутим, не пристају многи у Источној Европи, а да не говоримо о земљама – произвођачима енергоресурса, да крену по том склиском путу. И веома објективна размнишљања председника Бугарске, уз сву њихову опрезност и дипломатичност, још једна су потврда тога.

14. 5. 2009.

Пјотр Ахмедович Искендеров је старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј“.

Фонд стратешке културе, 14. 5. 2009.

Војвођанска аутономија: демократе морају да пресеку

Извршно веће АПВ

Скупштина Србије се о Статуту Војводине и Предлогу закона о надлежностима покрајине, по свему судећи, неће изјашњавати пре летње паузе. На такав закључак упућује изричит став социјалиста да неће подржати текст Статута у облику у коме га је усвојила Скупштина Војводине, али и учестале спекулације да су демократе одлучиле да успоре цео процес. Спекулације о одлагању усвајања Статута додатно су подстакнуте најавом председника Бориса Тадића о могућој промени Устава и регионализацији Србије. И председников кабинет и Демократска странка одбацили су тврдње да отварање приче о регионализацији заправо значи да је Статут до тада „на чекању”, али из ДС-а нису стигле никакве додатне информације у вези са усвајањем Статута и закона. Оклевање је навело лидера Савеза војвођанских Мађара Иштвана Пастора да закључи да би усвајање Статута до летње паузе „било право чудо”. А једино у чему су сагласни и противници и заговорници оваквог начина дефинисања аутономије Војводине јесте да је кључ у рукама демократа, као стожерне странке владајуће републичке коалиције и странке која у покрајинској скупштини има апсолутну већину. „Ми ништа не гурамо под тепих. Једноставно, сматрамо да је Србија најцентрализованија држава у Европи, и да је децентрализација услов сваког просперитета и политичке стабилности. С друге стране, аутономија Војводине је уставна категорија, и ДС ће сва права која јој тако припадају доследно спровести преко институција система”, каже Влатко Ратковић, функционер ДС-а и председник Законодавног одбора у Скупштини Србије. Он објашњава да је усвајање закона о надлежностима без кога је Статут непримењив комплексан посао и подразумева и потребу да се измени и велик број других закона у нашем правном поретку, па због тога тако дуго траје. На примедбу да то слушамо месецима и да су рокови већ неколико пута померани, он одговара: „То је наш манир да се о свему лицитира. Али суштина је у томе да се уради квалитетан текст закона који није ниједан милиметар више, али ни мање, од онога што пише у Уставу”.

Попов: Потпуно је нејасно шта је стварни став ДС-а.

Вукадиновић: Позивање на отпор коалиционих партнера је изговор.

Несугласице у ДС-у

Коалициони партнери демократа, пре свега из редова ЛСВ-а, СВМ-а и војвођанског крила Г17 плус, упорно истичу да је читав проблем у томе што унутар ДС-а постоје несугласице. То каже и директор новосадског Центра за регионализам Александар Попов: „Ако погледате шта су све функционери те странке у последњих месец дана изјављивали у вези са Статутом и роковима за усвајање, потпуно је нејасно шта је стварни став странке. Наравно да радикалско-народњачко-напредњачки блок већ покушава да капитализује целу ту збрку са Статутом. Сада код обичног света постоји велика недоумица шта је заправо спорно у том тексту, а чак и они добронамерни стичу утисак да се покушава створити држава у држави и да се иде ка отцепљењу Војводине”, истиче он. И уредник „Нове српске политичке” мисли Ђорђе Вукадиновић сматра да је најгора ствар и за Србију и за ДС да демократе наставе да ствари гурају под тепих. За разлику од Попова, он сматра да би ситуација и за странку и за државу била гора да је ДС одлучио да „прогура” Статут у Скупштини Србије. „Позивање на коалиционе партнере на републичком нивоу је више вађење, јер да су хтели могли су да превазиђу то што је СПС против, рецимо тако што би помогао ЛДП-у. У суштини, проблем је што се београдска централа ДС-а није много бавила Статутом, препустила је то Новом Саду, а кад се јавност усталасала и када се видело да је направљено нешто што, по мишљењу бројних угледних правника, крши Устав онда су морали да интервенишу. И ако се сада заиста отвори јавна дебата о децентрализацији то би могла бити колатерална корист за целу Србију из овог случаја”, каже Вукадиновић.

Ђорђе Вукадиновић:

У суштини, проблем је што се београдска централа ДС-а није много бавила Статутом, препустила је то Новом Саду, а кад се јавност усталасала и када се видело да је направљено нешто што, по мишљењу бројних угледних правника, крши Устав онда су морали да интервенишу.

Подршка бирача

Демократска странка је у коалицији са Г17 плус на прошлогодишњим покрајинским изборима освојила чак 70 од укупно 120 мандата и практично сама држи покрајинску власт. Осим тога, коалиција окупљена око ДС је и на парламентарним изборима за Скупштину Србије највише гласова (41,83 одсто) освојила управо у Војводини. Војводина је (уз Београд) пресудно утицала и на победу Бориса Тадића на председничким изборима будући да је у покрајини освојио 150.000 гласова више од противкандидата Томислава Николића. Због свега овога део познавалаца политичких прилика, као и Александар Попов, верује да ће се демократама збрка са Статутом на следећим изборима вратити као бумеранг. Он сматра да ће део њихових бирача отићи у странке које су биле доследније у одбрани Статута (међу којима је и војвођанско крило Г17 плус), а да ће део бирача следећи пут апстинирати. Вукадиновић мисли да би ДС, ако одустане од Статута, могао изубити део бирача који би отишли „аутономашким странкама”, али да би их могао и добити на другој страни. „Ово заташкавање би их у суштини могло највише коштати, јер тиме само губе бираче”, каже он. Влатко Ратковић, међутим, тврди да ДС никако не губи подршку Војвођана. „Ми не скупљамо политичке поене већ спроводимо програм, који је добио огромну подршку бирача. Осим тога, сва истраживања показују да је ДС најјача политичка опција у овом тренутку и да ће то бити у дугом периоду пред нама”, каже Ратковић.

“Политика“, 16. 5. 2009.

Марко Маловић

pogledajte-prikaz-predavanja

У четвртак 28. маја одржана је друга трибина из циклуса „Србија и светска економска криза” на којој је др Марко Маловић одржао предавање под насловом „Глобална финансијска криза – шта нас још очекује­?”. Том приликом се др Маловић осврнуо на узроке глобалне финансијске кризе, на начине њеног решавања и могуће последице. Овим предавањем, које је побудило велико интересовање публике, а чији приказ можете видети у прилогу горе, завршава се пролећни део одржавања трибина у организацији Фонда Слободан Јовановић. Трећа трибина из циклуса о екномским питањима биће одржана ове јесени.

Погледајте видео записе са трибине Фонда:

Јава је ружан сан.

Стварност: хтео-не-хтео

"Млеко није бело!" (Ендре Ади).

Успешна победа кризе над сточарством и млекарством Војводине

Србија, услед неприлика из доба санкција и рата, технолошке заосталости, али и недовољне презадужености у односу на окружење, није једнако повезана са глобалним привредним саобраћајем. Захваљујући томе ефекти глобалне економске кризе код нас се спорије преносе. Што се тиче Војводине, ефекти кризе су се у значајној мери показали тек почетком ове године на северу. У том периоду се, захваљујући једностраној либерализацији увоза, војвођанско сточарство нашло у ванредно тешкој ситуацији, а млекарство под пуним ударом притиска „друштвеног договора” произвођача домаћег млека, његових увозника и кондитора. Уместо да бар све интелектуалне напоре уложе у очување војвођанске пољопривреде, покрајинске бирократе су заједно са београдским колегама славиле потписивање ССП, још једну „виртуелну” победу на „путу евро-интеграција” и бавиле се Статутом Војводине. Бринули су једино да што пре примене ССП, да „са тог пута не скренемо”, па што мање буде сељака и стоке, Војводина ће, ваљда ,пре постати „урбанија” а у њој ће живети само „фенси паори” уместо оних правих, каљавих. Размере депопулације Покрајине, под влашћу домаћих евроутописта, нису у далеко тежем времену деведесетих година биле ни замисливе. Тада се радо подсмевало идеји „довођења Кинеза”. Од почетка кризе до сад, без посла је остало тридесет хиљада радника у Војводини. Уместо да бар све интелектуалне напоре уложе у очување војвођанске пољопривреде, покрајинске бирократе су заједно са београдским колегама славиле потписивање ССП, још једну „виртуелну” победу на „путу евро-интеграција” и бавиле се Статутом Војводине. Бринули су једино да што пре примене ССП, да „са тог пута не скренемо”, па што мање буде сељака и стоке, Војводина ће, ваљда ,пре постати „урбанија” а у њој ће живети само „фенси паори” уместо оних правих, каљавих.

Уместо да бар све интелектуалне напоре уложе у очување војвођанске пољопривреде, покрајинске бирократе су заједно са београдским колегама славиле потписивање ССП, још једну „виртуелну” победу на „путу евро-интеграција” и бавиле се Статутом Војводине. Бринули су једино да што пре примене ССП, да „са тог пута не скренемо”, па што мање буде сељака и стоке, Војводина ће, ваљда ,пре постати „урбанија” а у њој ће живети само „фенси паори” уместо оних правих, каљавих.

Пад НИС-а пред кризу

Врло је занимљиво да војвођански аутономашки полиитчки врх није пружио готово никакву оперативну подршку борби Г 17+ против продаје НИС-а. Упућени у новосадске ствари су одувек сматрали да је владање тим богатим предузећем (у доба социјализма звало се „Нафтагас”) главни мотивациони фактор „новосадизације” Покрајине, аутономашког етатизма, којег им је крајем осамдесетих „отео” београдски политички врх. Први човек војвођанске политике, Бојан Пајтић. такође се није много мешао у питање продаје најмоћнијег предузећа са територије Покрајине, нити је битно подржавао Динкића у борби да се НИС не прода Газпрому. Можда је међу њима постојао неки претходни договор у вези исплате руског новца за НИС, без обзира што је на кратко изгледало да су око тог новца били у сукобу? Почетком економске кризе, НИС је у пао у руске руке „шапатом”. Ни једног јавног протеста, ни једног штрајка, ни једног митинга у Новом Саду. Једини митинг против продаје НИС-а Гаспрому је одржан у банатском селу Елемир. Војвођански аутономаши се нису оперативно ни борили да сачувају „донжон” своје економске самосталности. У замену за то, новосадска власт је примила једнократну исплату већег дела цене НИС-а. Међутим, „те новце” ће цена кризе многоструко премашити. Уместо да одбране главну економску базу своје политике, они су проблем у Војводини игнорисали, ради немогућег „пројекта” стварања нових аутономија у Поморављу. Тада је постало јасно да аутономашки покрет нема никакву реалну визију. Да је ово тачно, уверили смо се из поразних чињеница које су саопштили медији.

Почетком економске кризе, НИС је у пао у руске руке „шапатом”. Ни једног јавног протеста, ни једног штрајка, ни једног митинга у Новом Саду. Једини митинг против продаје НИС-а Гаспрому је одржан у банатском селу Елемир.

Колапс у Панчеву и банкрот у Суботици

Својевремено је градоначелница Панчева напоменула да би при расподели средстава добијених од продаје НИС „предност требало да имају локалне самоуправе које су највише улагале у развој.” Панчевци те „новце” нису никад видели, али је од почетка 2009. године преко три хиљаде панчевачких радника остало без посла. Да ствар буде још гора, панчевачка Петрохемија, запада у све веће дугове јер не може да плати енергенте НИС-у, па њен статус зависи од милости новог власника ове фирме. Да невоља буде већа и панчевачка општина је остала без буџетских средстава. Тај град је криза довела у положај врло сличан ономе у коме се почетком године нашла Суботица (у агонији дугова пропада Суботичка фабрика вагона „Братство”). Суботичка општина више не може ни да подмири дугове сопствених јавних предузећа. Суботичка општина је прва у Војводини која је донела пропис из којег се јасно види како су комунална јавна предузећа пред банкротом. Тамошња „Супер ТВ” отпушта раднике, они се одричу отпремнина које им по закону припадају, да би им власник бар исплатио заостале плате. Више од хиљаду радника суботичког Севера се више не нада да ће своје плате добити редовним утем, па туже власника. А ради се о фирми „ATB Austria Antriebstechnik AG”. У Суботици је у првом кварталу ове године посао изгубило скоро четири хиљаде људи.

У Суботици је у првом кварталу ове године посао изгубило скоро четири хиљаде људи.

Криза на западу Бачке

У Сомбору се такође осећају последице кризе јер запосленост такође опада. Домицилна пољопривредна радна снага се организовано извози из Бачке, што до сада овде није био случај. И у Бачу су запослени почели да остају без посла. Нови газда тамошње шећеране, „Sunoko” (Nordzucker + MK group), који је данас најмоћнији власник у индустрији војвођанског шећера, поотпуштао их је. На инсистирање сувласника ове фирме, Миодрага Костића, ипак није обустављен рад шећеране у његовом родном Врбасу. Јавност спекулише да је конфекцијска производња у Бачу угашена плански и намерно гашењем тамошње текстилне индустрије „Славија”. Овакве лоше ефекте приватизације радници, између осталог, приписују и новосадском одељењу Агенције за приватизацију. Тако су реаговали и запослени у Зрењанинском Шинвозу. У општини Кула је недостатак инвестиција и развојне политике довео до својеврсног „комуналног сепаратизма”. Становници Црвенке и становници Руског Крстура желе да се одвоје од општине Кула у посебне општине, верујући да ће тако лакше доћи до неопходних инвестиција. Овде се ефекат светске кризе спојио са проблемом потрошње општинског самодоприноса и сада је политичко – социјално – финансијски. Црвенкина „Јафа”, као кондиторско предузеће, послује одлично, а чак се тврди и рекордно. Међутим, Црвенкина шећерана је престала са радом и отпустила запослене. И Апатин, чија се привреда до почетка године добро држала, осећа кризу. Због инсолвентности ће бити ликвидиране: фабрика чарапа „Вукица Митровић”, „Луксор”, „Истра”, „Идеал”, „Апатекс” и „Марко Орешковић”. Почетком кризе су медији наводили Апатинску привреду као пример успеха, али је сад јасно да је овај „пример” криза лако обезвредила. „Тргопромет” из Сонте је у ликвидацији, а сонћански „Млин-пек” пред преиспитивањем уговора о приватизацији с покрајинским магнатом Милетом Јерковићем. „ПП Јединство” је у задње три године успешно исплаћивало отпремнине радиницима, али ипак има проблем технолошког вишка. Траје штрајк и у сонћанском „АД Металац”.. Објављено је да читава привреда Западнобачког округа бележи 40% мањи извоз и знатно мањи увоз. Обим привредне активности на западу Бачке је у потпуности смањен.

Криза у централној Бачкој

Врбаски „Бачкатранс” је у процесу ликвидације. Исти је случај и са „Сонтапрометом”. Почетак кризе, компликован увозом јефтиног млека, тренутно погодује кондиторима, па Врбаска „Медела” за сада послује одлично. Пошто је „Инвеј” постао власник Врбаске уљаре, до краја прошле године отпушено је осамсто радника, тако да је главни удар социјалне кризе донекле ублажен овом акцијом.

Криза у Средњем Банату

Након што су „случај Агрожив” и „случај Кнежевић” преусмерили пажњу јавности са социјалних проблема на криминал, поразна банатска привредна стварност је поново видљива. У Зрењанину је политичка криза претходила ефектима економске кризе. Све такође компликује неизвршавање обавеза власника приватизованих фирми. По свој прилици пропаст прети недавно продатом „Шинвозу”, иако је „успешно” приватизован, а слична судбина може да задеси и „ГИК Банат”, грађевинско предузеће које је захваљујући навали инвестиција у грађевинарство, добио мноштво нових послова. Криминални, економски и социјални проблеми, уз лошу транзицију, учинили су да не само Зрењанин, већ и читав средњи Банат доспе у стање трајно заустављене перспективе непосредно пред почетак кризе. У једином војвођанском селу, где је одржан митинг против продаје НИС-а, Елемиру, обуставила је производњу Фабрика синтетичког каучука, јер панчевачка петрохемија тренутно није способна да овој фабрици испоручи неопходне сировине. Прошле године је Елемирска ФСК постигла рекордну производњу. Што је најгоре, у време кад средњем Банату прети пренос троструке кризе на социјални ниво, покрајинско предузеће „Војводинаводе” немилосрдно притиска зрењанинску општину да плати новосадској бирократији харач за отровну воду коју користе становници Зрењанина и околине. У овом тренутнку су градске власти принуђене да тај харач Новом Саду плаћају из буџетске резерве. Наравно, изградња фабрике воде у Средњем Банату је сада практично онемогућена за дуго времена. Уз све економске и социјалне проблеме војвођанских општина, камате и репрограми дугова новосадском предузећу „Војводинаводе” су општи проблем војвођанских самоуправа. Чак и успешна сремска општина Инђија, мучи муку са покрајинском „водном” бирократијом. Ретко ко зна да је пре Другог светског рата Банат имао развијено, децентрализовано, комунално организовано водно задругарство, у чији рад се на штетан начин није мешао ни Нови Сад ни Београд.

Што је најгоре, у време кад средњем Банату прети пренос троструке кризе на социјални ниво, покрајинско предузеће „Војводинаводе” немилосрдно притиска зрењанинску општину да плати новосадској бирократији харач за отровну воду коју користе становници Зрењанина и околине. У овом тренутнку су градске власти принуђене да тај харач Новом Саду плаћају из буџетске резерве. Наравно, изградња фабрике воде у Средњем Банату је сада практично онемогућена за дуго времена.

Криза на Северу Баната.

Иако Кикинду с околином не потресају такве криминалне афере као Житиште и Зрењанин, главни удар кризе је тамошњу индустрију задесио још крајем прошле године. Невоље сточара и млекара, који су значајни произвођачи онамо, већ су оппштепознате. Понуда нових запослења је у Кикинди јадна. Северни Банат је област која се делимично преклапа с првом великом српском територијалном аутономијом на овом простору, Великокикиндским дистриктом. Овде је данас могуће видети једну веома чудну појаву: Сукоб локалних пољопривредника са тајкуном, за којег паори тврде да је илегално закупио велике површине земљишта која је у јавном власништву. Ради се о компанији „Матијевић”, која је, наводно „илегалном променом услова плаћања” на лицитацији приграбила себи право закупа земљишта „АД Јединство”. Формирање латифундија у Војводини је општепозната чињеница, а протеклих 8 година опсесивне приватизације је увело Војвођанску пољопривреду у регресивно стање по мери аустро-угарске спахијске привреде. Наиме, сукоб паора са тајкуном „латифундистом” је суштински исти као и сукоб њихових чукундедова из великокикиндског дистрикта са „вирилцима” око „иберландске земље”. Обнављање ове појаве јасно показује како су комунистичке власти САП Војводине, историјским „ликвидирањем кулака”, у ствари створиле услове да после пола века паорима и на подручју „Дистрикта” конкуришу новопечене спахије уместо „вирилаца”.

Криза у јужном Банату

Стање у Панчеву је наведено раније у тексту. Вршачка привреда, захваљујући успешном „Хемофарму” боље подноси кризу. Тамо се недавно чак отворила једна нова фабрика. Међутим, „подстицај” овог варљивог напаретка је везан за општу пропаст војвођанског млекарства, пошто се уместо војвођанског млека, као сировина у кондиторској индустрији користи млеко из ЕУ. И „Бамби-Банат” један је од домаћих кондитора који на овај начин тренутно веома добро послује. Снабдевање „евромлеком” преко Салфорд групације је довело до драстичног обарања цене млека и угрожавања опстанка комплетног домаћег млекарства. Вршчани су врло незадовољни што су и поред привредне виталности запостављени у плану развоја војвођанске путне мреже. У том их је запоставила и републичка (београдска), али и покрајинска (новосадска) власт.  Док паори на северу Баната муче муку да закупе земљу, земљорадници јужног Баната немају коме да продају род. Ово је све чешћи проблем војвођанских земљорадника данас. У Вршцу је инсолвентна кланица „Граничар” и биће ликвидирана. За разлику од северног Баната, где од паора „тајкуни” грабе права на закуп јавног земљишта, у Белој Цркви један закупац није био способан да обради оно што је узео у аренду. Ради се о парцелама у државном власништву које је узалуд закупила фирма „Еко агри”. У Ковинску локалну власт ушла је странка Јединствена Србија. Ово је била вишедневна атракција медија. На жалост, јавност Војводине је слабо обраћала пажњу на чињеницу да је пропао пројекат гасификације села општине Ковин, који је до сада сељаке коштао двесто милиона динара. Директор Ковинског ЈП „Ковин гас” је, наводно, овај новац утрошио за куповину гаса од фирме „Те-контролс” чији је власник.

Криза опкољава Нови Сад

„Тител бренд”, предузеће за прераду поврћа, штрајковало је још пред Нову годину, пошто послодавац није извршавао обавезе према запосленима. У општини Бачка Паланка ће бити судски продата „Ужарија”, Челаревски „ТК Дунав” и фабрика трикотаже „Марина”. Њихова судска продаја у условима кризе је социјални поблем, јер ће тешко подмирити имовинске захтеве радника и осталих поверилаца ових инсолвентних предузећа. Без посла ће остати преко пет хиљада Паланчана. Иако је у Бачкој Паланци земљорадницима издата земља у закуп, без проблема попут оних у Кикинди, ова општина мучи сасвим друге муке. Општина не располаже са довољно квалификоване радне снаге, што је парадоксално, јер велике локалне фирме отпуштају велики број радника. Пад цене некретнина у бесперспективну Паланку доводи пензионере из оближњег Новог Сада, који, заменом или продајом некретнина, омогућавајују себи лагоднији живот у мирнијем месту. Привреду Бачке Паланке је пре свега оптеретила криза солвентности. Међутим, њу потресају и политичке преваре и, како изгледа, несавесно трошење јавних средстава општине. И у самом Новом Саду је одржан „Штрајк упозорења” радника запослених у Јавним и комуналним предузећима . Новосадски „Албус” је још крајем прошле године имао проблема са технолошким вишком запослених. И запослени у установама културе прете протестима.

Срем још увек ван кризе

Иако је економско стање општине Инђија служило Војводини као пример протеклих година, њен председник Горан Јешић је критиковао антикризне мере Владе. Нарочито је критиковао чињеницу да ће трансфери новчаних средстава општинама бити линеарно смањени. Инђија ће, према Јешићу, остати без 90 милиона евра. У општини већ три хиљаде радника ради на црно. И пећиначка привреда је успешна, запошљавајући преко четири и по хиљаде радника. Ипак, број евидентираних незапослених лица и овде премашује хиљаду, а многе привредне инвестиције тек треба да се остваре и освоје тржишта. Буџет пећиначке општине је развојни, па на њега треба гледати критички, јер светска криза брзо напредује кроз Војводину, и ако у Срему њене последице још увек нису непосредно видљиве.

Иако је економско стање општине Инђија служило Војводини као пример протеклих година, њен председник Горан Јешић је критиковао антикризне мере Владе

Криза у Војводини као целини

Војвођански аутопревозници намеравају да организовано протестују пред Владом Србије због илегалних аутопревозника. Протест није непосредно везан за наступање економске кризе, али посредно јесте, јер је конкуренција међу аутопревозницима заоштрена услед повећања понуде посла у тој струци и мањка потражње. „Буџет Војводине губи готово 80 милиона евра због илегалних превозника, наглашава председник тог синдиката Миленко Грбић.” Међутим, ни покрајинске власти се не изјашњавају о овом проблему. Наиме, док се у Београду разматра промена Устава Србије ради „уштеде”, покрајинске власти су у сред кризе нашле „новаца” за обнову велике сале Војвођанске скупштине. За то новосадским бирократама није требао „ребаланс буџета”. Од јануара до новембра 2008 године, у Војводини је 33000 радника остало без посла. Велики број њих је постао технолошки вишак у „успешно приватизованим” предузећима. Ефекат економске кризе на отпуштања крајем прошле године је био сразмерно мали. Криза је у читавој Војводини изазвала велики страх од губитка посла, што је омогућило несавесним послодавцима израбљивање запослених. Ова појава још у месецу марту је била видљива на територији читаве Војводине, чак и у успешној Инђији. И војвођанско грађевинарство је у кризи, па се изградња започетих објеката успорава и чак зауставља. Овај вид кризе је захватио и Сремске општине. Међутим, јавио се још један нови показатељ стварне дубине економске кризе, којег до скоро није било – у сред кризе плате јавних функционера у војводини наводно почињу да досежу плате директора. Ако је то истина, то значи да је тренутно високи ранг политичког бирократе продуктивнији од високог ранга професионалног руководиоца у привреди (технократе). За ову прилику је вредно изложити табелу која је објављена у Блицу.

Од јануара до новембра 2008 године, у Војводини је 33000 радника остало без посла. Велики број њих је постао технолошки вишак у „успешно приватизованим” предузећима.

Зараде највиших функционера у општинама Војводине:

СРЕМСКА МИТРОВИЦА

градоначелник 98.457

помоћник градоначелника 67.688

заменик градоначелника 96.362

заменик председника Скупштине града 95.315

члан Градског већа 33.517

начелник управе 67.688

ВРБАС

председник општине 99.540

заменик председника општине 81.784

помоћник председника општине 59.173

председник Скупштине 31.665

заменик председника Скупштине 66.710

члан Општинског већа 59.173

начелник управе 78.799

Суботица

СУБОТИЦА

градоначелник 133.617

начелник управе 99.971

чланови Градског већа 87.420

ВРШАЦ

председник општине 91.271

заменик председника општине 86.495

председник Скупштине 91.271

заменик председника Скупштине 81.613

Начелник управе 84.062

СОМБОР

градоначелник 82.007

заменик градоначелника 72.895

председник Скупштине 82.007

заменик председника Скупштине 61.050

члан Градског већа 59.227

БАЧКАПАЛАНКА

председник општине 76.000

начелник управе 56.000

БАЧ

председник општине 96.000

председник Скупштине 81.000

начелник управе 48.000

КИКИНДА

председник општине 78.392

заменик председника општине 68.912

председник Скупштине 58.968

начелник управе 58.679

члан Општинског већа 49.140

Нови Сад

ИНЂИЈА

председник општине 85.819

заменик председника општине 81.637

председник Скупштине 67.300

начелник управе 60.350

ЧОКА

председник општине 67.814

заменик председника 56.949

председник Скупштине 48.188

заменик председника Скупштине 43.807

члан Општинског већа 35.046

АПАТИН

председник општине 83.159

заменик председника 81.010

заменик председника Скупштине 79.517

Начелник управе 64.954

Руководиоци одељења 44.452

Туга и опомена

Извршно веће АПВ

Ефекти светске економске кризе у Војводини су се појавили нешто касније него у окружењу. Пољопривреди је нанета немерљива штета, пошто се захваљујући једностраној примени ССП-а, на домаћем тржишту појавило јефтино млеко из ЕУ. Ово је директно допустила Влада. Кондитори попут „Бамбија” и „Јафе” за сада одлично послују, и то ће се наставити докле год „милостиви” извозник „евромлека” не процени да је војвођанско млекарство непоправљиво уништено. Пошто ни република ни покрајина ништа не чине на одбрани млекара, до тога ће доћи брзо. Дакле, брзо се домаћи кондитори могу надати да ће домаће тржиште преплавити ванредно јефтини кондиторски производи из ЕУ. Врло је могуће да ће наше кондиторске „нејаке Уроше” подавити у јефтином кексу и чоколади европски кондитори, баш као што су „евромлекари” подавили војвођанско млекарство у „евромлеку”. Пољопривреда је претрпела још један удар. Ребалансом буџета Србије је смањен аграрни буџет за 40% и то пред кризу, што је сасвим неразумно. Још неразумније је да на одлуку коалиционе Владе војвођански аутономаши уопште нису реаговали, иако је Војводина претежно пољопривредна област. Остала производна привреда Војводине је у изузетно тешком стању. Поред низа ликвидација предузећа, у Војводини се покрећу и стечајни поступци иако су ванредно сложени и скупи. Криза солвентности тера предузећа у ликвидацију, послови се губе. Очајнички потребне инвестиције су практично пресахле. Нове су могуће само виртуелно, емитовањем хартија ниске ликвидности, ако и кад их Влада одобри, а то је пут без повратка, по мери онога с краја осамдесетих. Незапосленост расте огромним темпом (десетине хиљада производних радника је изгубило посао у Војводини у задњих неколико месеци), а малобројна производна радна места захтевају другачију квалификациону структуру од оне којом располаже становништво. Поједине производне фирме, попут „Хемофарма”, још увек добро послују, али и поред тога општине у којима се налазе такви погони бележе пад. Уосталом, „скрећам вам пажњу да је неликвидност стигла и до фармацеутске индустрије. Читава грана је у проблему, не само овај или онај произвођач, овај или онај велетрговац. Када у некој земљи фармацији прети банкротство, то значи да наступа сценарио могућег 80% банкротства целе привреде”. Не треба посебно доказивати да је криза ликвидности већ обузела читаву Војводину. Срем, у коме још увек нису видљиве последице кризе, већ предосећа њен долазак, што се јасно види, на пример, из ставова председника општине Инђија. У Војводини се с економским ефектима кризе преплићу локално-политички (Црвенка) и криминални (Зрењанин) сценарији. Јављају се преваре, чак и у области јавних инвестиција. Има и невероватних примера сукоба интереса (Ковин). Мијазмички су се повампирили чак и прастари социјално-економски проблеми, (сукоб крупног и ситног арендашког интереса на северу Баната). Економска криза је нагло и изненада претворила у проблем све процесе у Војводини. Нису више проблем само уобичајено негативне појаве (недостатак радне снаге, криминал, сукоб интереса, недостатак модерних средстава). Сада и редовно позитивне ствари постају проблем. НИС је успешно приватизован, па је упркос догми „пожељности приватизације” то a contra промовисано у „главни” политички проблем Војводине. Затим је НИС постао имовински проблем новом купцу (услед изненада много нижег стања вредности имовине предузећа), да би на крају рационална политика новог руководства постала проблем домаћих фирми које не могу одмах да плате цену НИС-ових енергената („Петрохемија” из Панчева). Негде је проблем постало то што има вишка радне снаге, јер она није у стању да одговори на понуду (Бачка Паланка). Али, супротно догматици неолиберализма, одједном је општи проблем приватизација, пошто продата предузећа у Војводини масовно постају инсолвентна и тону у ликвидацију. Радници оптужују директоре, синдикати нове власнике, а често и новосадско одељење Агенције за Приватизацију… Док „будућа Влада” необирократске САП Војводине припрема нови пакет „еврообећања” и бајки о „евроинвестицијама” и разматра поновно оснивање нових завода, института, академија, ОУР-а, СОУР-а, СИЗ-ова, десетинама хиљада незапослених у Војводини остаје да се надају некаквим „јавним радовима” и успеху, престижне, добитне и препорађајуће улоге покрајинског Инвестиционог фонда и поменутих бирократских органа. Већ им се пласира прича како се нове бирократске дружине формирају у области развоја, запошљавања, социјалног старања, итд. Док стабилно расту плате бирократа у јавној управи, само у овој области још увек нема отпуштања. Док не дође до инсолвентности покрајинских бирократских органа, уместо да се баве решавњем проблема у сопственој аутономији, покрајински политичари ће се бавити развојем уставних потенцијала за стварање и представљање нових српских аутономија, нових покрајина у Србији. Пре него што криза ликвидира непромишљено приватизована предузећа, аутономашки политичари ће разматрати могућности „артифицијелне диференцијације” недовољно децентрализованих регија од централизованог центра, ради светле „мулти” и „евро” будућности, бајаги на основу члана 12. Устава Републике Србије. Оптерећени митоманијом „успешне приватизације”, „мулти-толеранције”, „евро-интеграције”, све неразумније и „виртуелније” ће са „апдејтованим” Статутом у џепу „избегавати да се суоче с реалношћу”. А реалност је неумољива. Реалност је да у Војводини нестаје производне привреде која може да трпи све надувенију, повампиренију бирократију по мери „самоуправног социјализма”. Односно, да би разумели бивши самоуправљачи: више не одумире само држава, сад већ одумире и „економска база” која ускоро, врло ускоро неће моћи да издржава „политичку надградњу” аутономашке бирократије.

Оптерећени митоманијом „успешне приватизације”, „мулти-толеранције”, „евро-интеграције”, све неразумније и „виртуелније” ће са „апдејтованим” Статутом у џепу „избегавати да се суоче с реалношћу”. А реалност је неумољива. Реалност је да у Војводини нестаје производне привреде која може да трпи све надувенију, повампиренију бирократију по мери „самоуправног социјализма”.

Упутнице:

___________

Ковачев, Душан; Велики транспорт аутономаша преко Мораве, Нова српска политичка мисао, 12. 3. 2009.

Вуковић, С; Салфорд држи половину производње млека; Блиц, 29. 12. 2007.

Врховни суд је ипак пресудио да Салфорд није монополиста: Антељ, Јелица.

Врховни суд: Салфорд ипак није монополиста, Политика, 15. 3. 2009.

Рабреновић, Јована; Салфорд музе Делту на рачун сељака; Политика, 26. 12. 2009.

Формиран покрајински савет за запошљавање, РТВ 9. 4. 2009.

Бегенишић Љ, Руске паре већ се крцкају, Вечерње новости, 20. 2. 2009.

У Панчеву током 2009. отпуштено више од три хиљаде радника, РТВ, 2. 5. 2009.

Шашић, Миодраг; Газпром зауставио Петрохемију; Политика, 30. 4. 2009.

Шашић, Миодраг, Петрохемија мора да прода три фабрике, Политика, 5. 5. 2009.

Петрохемија иде у реструктуирање, Емпортал, 7. 5. 2009.

Бета, Направљен још један ребаланс буџета општине Панчево, Бета, 7. 12. 2009.

Репрограм дуга услов спаса суботичког “Братства”, РТВ, 7. 5. 2009.

Радници суботичке фабрике вагона протестовали због неисплаћених плата, РТВ, 24. 3. 2009.

Суботичка јавна предузећа сама плаћају евентуалне штете, РТВ, 7. 5. 2009.

Договор радника Супер ТВ са власником, РТВ, 7. 5. 2009.

Више од 1200 бивших радника тужило купца Севера, глас Јавности, 5. 5. 2009.

В. Л. Суботичка брига – губљење посла, Данас, 5. 5. 2009.

Благи раст незапослености у Западнобачком округу, РТВ, 4. 5. 2009. .

Васиљевић, Злата; Војвођани беру јабуке у Италији, РТВ, 18. 4. 2009.

Мирић, Слободан; Отпуштена 72 радника; Блиц, 4. 2. 2009.

Мирић, Слободан; “Славија” из Бача плански уништена; Блиц, 21. 1. 2009.

Рајић, З; Закочен развој цепа општину Кула, Прес, 27. 3. 2009.

Где су паре од самодоприноса, Курир, 26. 9. 2009; Муке око смањења администрације, РТВ, 18. 4. 2009.

З. Р; Јафа не зна за кризу, Грађански лист, 23. 4. 2009.

Копривица, Петко; Откази као превентива; Политика, 2. 2. 2009.

Дописници Блица, Ликвидација пет војвођанских предузећа; Блиц, 21. 4. 2009.

Пуалић-Шперо, Вукица; У Апатину без посла остало 1000 радника, Политика, 21. 4. 2009.

Ђ. К; Извоз мањи за 40 одсто, Данас, 16. 3. 2009.

Дописници Блица, Ликвидација пет војвођанских предузећа; Блиц, 21. 4. 2009.

Танјуг, Медела повећава производњу за 50%;.

Копривица, Петко; У Виталу отказ за још 223 радника; Политика, 5. 11. 2008.

Ковачев, Душан; Зрењанин – трајно заустављање перспективе; НСПМ, 9. 12. 2009.

Златић, Иван; Српски европејци, радници, приватизација и мали акционари (случај зрењанинског шинвоза); Борба, 18. 2. 2009.

Ноам Чомски забринут за судбину радника шинвоза, Бета, 11. 3. 2009.

Ковачев, Душан; Шинвоз – зрењанинска срамота Војводине; НСПМ 19. 3. 2009.

Ступар Љ; Нови менаџмент спасава ГИК од стачаја, Грађански лист, 25. 8. 2008.

Воркапић С, Послови за 15 миолиона евра; Грађански лист, 24. 11. 2008.

Недељков, М; Приватизација донела крах, Прес, 24. 1. 2009.

Пријава против директора ГИК Банат због утаје пореза; Бета, 12. 2. 2009.

М. П, Грађевинари најављују штрајк; Данас, 6. 3. 2003.

Балабан, Ж, Радници без плате а прети им затвор.

Дневник, 10. 3. 2009.

Ступар, Љиљана; Председница синдиката отпуштена због штрајка. Блиц, 22. 4. 2009.

Пашић, Слободан; Лече се од транзиције; Вечерње Новости, 22. 4. 2009.

Ступар, Љиљана; Привреда скоро замрла; Блиц, 23. 4. 2009.

Елемирска фабрика каучука зауставила рад, РТВ, 8. 5. 2009.

Дуг за Војводинаводе из буџетске резерве; Грађански лист, 4. 5. 2009.

Фабрика воде у Зрењанину на дугом штапу; РТВ, 1. 2. 2009.

Зеленашке камате Вода Војводине, Вечерње Новости, 12. 4. 2009.

Николић, др Добривој; Срби у Банату, одр. Водне Задруге, стр. 362-363; Нови Сад 1941.

Отпуштени ливци тужили „Ле белије”, РТВ, 13. 11. 2008;

Слаба понуда на сајму запошљавања у Кикинди; РТВ, 26. 3. 2009;

Милетин, Силвија; Узурпирање државних парцела; Политика, 11. 4. 2009;

Јањић, Милена; Латифундисти са имиџом бизнисмена, Пољопартнер, 3. 9. 2009.

Лакетић, Милан; Нови панонски грофови, Политика, 14. 11. 2006.

Стајић, Васа; Великокикиндски диштрикт, 1776-1876, Нови Сад 1950.

Рајков, Миливој; буна у Врањеву, Кикинда 1959.

М.Ј; Бамби-банат отворио фабрику чоколаде; Данас, 20. 3. 2009.

Произвођачи млека оптужују Салфорд; SEEBIZ, 19. 1. 2008.

Глушчевић С; Млеко у праху ће нас претворити у пепео; Дневник, 11. 4. 2009.

Чупић, Александар, Вршац остаје слепо црево, Блиц, 13. 4. 2009.

Јовановић, Ј; Земљорадници Војводине – из шупљег у празно, Вечерње Новости, 28. 4. 2009.

Дописници Блица, Ликвидација пет војвођанских предузећа; Блиц, 21. 4. 2009.

Потенцијали необрађене земље; Б 92, 2. мај 2009.

Дукић, С; Потрошили новац, домаћинства без гаса; Блиц, 20. 2. 2009.

Јанков, Г; Запослени најављују штрајк у Тител бренду, 14. 12. 2008.

Три паланачка предузећа на судској продаји докраја године; Блиц, 6. 5. 2009. године.

Мирић, Слободан; Без посла остало 5000 радника; Блиц, 17. 3. 2009;

У Бачкој паланци око 2000 хектара земље у закуп, РТС 7. 5. 2009.

Посла има а нико га неће, Б 92, 22. 4. 2009.

Мирић, С; За стан у Новом Саду купују три у Паланци; Блиц, 16. 3. 2009.

Преварант, Курир, 21. 3. 2009.

Мирић, С; Лажни представник ЕУ ојадио Војвођане; Блиц, 21. 2. 2009.

Мирић, С; Председник дели новац клубовима мимо савеза; Блиц, 7. 3. 2009.

У албусу 70 радника технолошкивишак, РТС, 11. 12. 2009.

Д. Иг, Чашом жучи на градску власт; Грађански лист, 12. 5. 2005.

Бебић, Уна; Терет пада на општине; Вечерње Новости, 12. 4. 2009.

Слатинац, Ј; Пећиначка оаза у глобалној кризи; Политика, 12. 3. 2009.

Попов, Весна; Војвођански аутопревозници пред Владом Србије; РТВ, 8. 5. 2009.

СРС-обнова војвођанске скупштине луксуз; РТВ, 4. 5. 2009;

Синдикати упозоравају – све лакше до отказа; РТВ 13. 12. 2009.

Дописници Блица; Падају од посла у страху од отказа, Блиц, 23. 3. 2009.

Дописници, Купили станове и локале, а зграде у корову; Блиц, 24. 3. 2009.

Дописници Блица, Градоначелници већ сустигли директоре, Блиц војводина, 29. 4. 2009.

Аграрни буџет ребалансом смањен за 40%, Бизнис, 24. 4. 2009.

Павловић, Бранко; Лука Београд и друге приче; НСПМ, 9. 5. 2009.

Slobodan Jovanović

Slobodan Jovanović (Serbian Cyrillic: Слободан Јовановић) (December 3, 1869, Novi Sad, Austria-Hungary (now Serbia) – December 12, 1958, London, United Kingdom) was one of Serbia‘s most prolific jurists, historians, sociologists and journalists. He distinguished himself with a characteristically clear and sharp writing style later called the “Belgrade style”.

Liberal in his social and political views, he was perhaps Yugoslavia’s greatest authority on constitutional law; also a master of Serbian prose style, he was for nearly half a century a leader of the Serbian intelligentsia. He graduated law in Geneva in 1890. In 1905, he became of professor of the University of Belgrade’s Law School. He kept this position until 1941.

Biography

He had some influence on political life in the Kingdom of Yugoslavia due to his well established authority in the field of law and history, but he entered directly political life only in 1939 when the Serbian Cultural Club was established, and he was appointed as Club’s president.

He was a pro-Western politician and when a pro-Western military coup took place in Belgrade on March 27, 1941, a pro-Western, essentially pro-British government was installed headed by General Dušan Simović. Jovanovic was deputy Prime Minister in that government of the Kingdom of Yugoslavia. The Third Reich attacked the Kingdoms of Yugoslavia and Greece on April 6, and soon defeated Yugoslav and Greek forces. Jovanovic moved in mid April together with King Peter II and other cabinet ministers to Jerusalem and he reached London in July. He became prime minister of the Yugoslav government in exile during World War II on January 11, 1942 and remained in that position till June 26, 1943. Tried in absence by Tito‘s communist regime together with general Draža Mihailović, he was sentenced to twenty years in jail which he never served, as well as the loss of political and civil rights for a period of ten years, and confiscation of all property and loss of citizenship.

He spent his later years in exile in London (1945-1958). A memorial plaque in honour of “Professor Slobodan Yovanovitch. Serbian historian, literary critic, legal scholar, Prime Minister of Yugoslavia” may be found in London at 39b Queens Gate Gardens, Kensington.

After unofficial rehabilitation in 1989, his collected works were published in 1991. In Serbia, he is universally regarded as one of the most influential political thinkers of the turn of the century. Leading Serbian quality daily Politika on the occasion of his 70th birthday concluded that “his name has been carved as the highest peak of our culture up to now”. ^[1] In the same issue four most prominent Serbian intellectuals assessed very highly his accomplishments as a historian, jurist, sociologist and writer.

His analysis of the Karađorđević and Obrenović rulers ranks among the clearest and most astute. In Serbia, he initiated discussion about previously little known subjects (such as the question of cultural patterns). He also distinguished himself with literary criticism and essays on topics ranging from art to culture and politics.

Jovanovic became a full member of the Serbian Royal Academy in 1908, and its President from 1928 till 1931. He was also a correspondent member of the Yugoslav Academy of Science in Zagreb from 1927.

He was one of the most prominent intellectuals of his time. In his career, he was a lawyer, historian, writer, president of the Serbian Royal Academy (now Serbian Academy of Sciences and Arts), professor and rector at Belgrade University, and finally, deputy prime minister and prime minister of the Royal Yugoslav Government in exile.

His collected works were published in 17 volumes in 1939-1940. Although his works were not officially banned any new issue of his books was not permitted in communist Yugoslavia until late 1980s. Finally, a new edition of his collected works was published in Belgrade in 12 volumes in 1991. Since 2003 his portrait is shown on the 5000 dinar banknote of the National Bank of Serbia, and his bust stands at the Faculty of Law in Belgrade. Official rehabilitation occurred on October 26, 2007 by the court in Belgrade.

His father was Vladimir Jovanović (1833-1922), a famous Serbian liberal economist and politician. He was inspired by John Stuart Mill’s essay “On Liberty” and he baptised his son Slobodan (“sloboda” means freedom, liberty in Serbian) in 1869. Thus Slobodan Jovanović was the first “Slobodan” among Serbs.

Works

О суверености, Београд 1897 / O suverenosti, Beograd 1897 [On Sovereignty, Belgrade, 1897].

О дводомном систему, Београд 1899 / O dvodomnom sistemu, Beograd 1899 [On Bicameral System, Belgrade, 1899].

Велика народна скупштина, Београд 1900 / Velika narodna skupština, Beograd 1900 [Great People's Assembly, Belgrade, 1900].

Српско-бугарски рат. Расправа из дипломатске историје, Београд 1901 / Srpsko-bugarski rat. Rasprava iz diplomatske istorije, Beograd 1901 [Serbo-Bulgarian War. A paper in diplomatic history], Belgrade 1901].

Светотар Марковић, Београд 1903 / Svetotar Marković, Beograd 1903 [Svetozar Markovic, Belgrade 1903].

Основи правне теорије о држави, Београд 1906 / Osnovi pravne teorije o državi, Beograd 1906 [An Introducation to the Legal Theory on State, Belgrade, 1906].

Основи јавног права Краљевине Србије, Београд 1907-1909 / Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije, Beograd 1907-1909 [An Introduction to the Public Law of the Kingdom of Serbia, Belgrade, 1907-1909, in two volumes].

Макиавели, Београд 1907 / Makiaveli, Beograd 1907.

Полититчке и правне расправе, Београд 1908-1910 / Polititčke i pravne rasprave, Beograd 1908-1910 [Political and Legal Considerations, Belgrade, 1908-1910, in two volumes].

Уставобранитељи и њихова влада, Српска краљевска академија, Београд 1912 / Ustavobranitelji i njihova vlada, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912 [Constitutionalists and their Government (Belgrade: Serbian Royal Academy, 1912).

Университетско питање, Београд 1914 / Universitetsko pitanje, Beograd 1914 [University Question, Belgrade, 1914].

Вођи француске револуције, Београд 1920 / Vođi francuske revolucije, Beograd 1920 [Leaders of the French Revolution, Belgrade, 1920].

О држави, Београд 1922 / O državi, Beograd 1922 [On State, Belgrade, 1922].

Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1923 / Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd 1923 [The Second Rule of Milosh and Michael, Belgrade, 1923].

Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1924 / Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1924 [Constitutional Law of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, Belgrade, 1924].

Влада Милана Обреновића, Геца Кон, Београд 1926-1927 / Vlada Milana Obrenovića, Geca Kon, Beograd 1926-1927 [The Rule of Milan Obrenovich (Belgrade: Geca Kon, 1926-1927), in two volumes].

Влада Александра Обреновића, Геца Кон, Београд 1929-1931. / Vlada Aleksandra Obrenovića, Geca Kon, Beograd 1929-1931. [The Rule of Alexander Obrenovich (Belgrade: Geca Kon, 1929-1931, in two volumes].

Из историје политичких доктрина, Београд 1935 / Iz istorije političkih doktrina, Beograd 1935 [From the History of Political Doctrines, Belgrade, 1935].

Гледстон, Југо-исток, Београд 1938 / Gledston, Jugo-istok, Beograd 1938 [Slobodan Jovanovic, Gladstone (Belgrade: Jugo-istok, 1938)].

Амерички федерализам, Београд 1939 / Američki federalizam, Beograd 1939 [American Federalism, Belgrade, 1939].

Примери политичке социологије, Енглеска, Француска, Немачка 1815-1914, Београд 1940 / Primeri političke sociologije, Engleska, Francuska, Nemačka 1815-1914, Beograd 1940 [Examples of Political Sociology: England, France and Germany, 1815-1914, Belgrade, 1940].

О тоталитаризму, Ослобођење, Париз 1952 / O totalitarizmu, Oslobođenje, Pariz 1952 [On Totalitarianism (Paris: Oslobodjenje, 1952].

Један прилог за проучавање српског националног карактера, Виндзор – Канада 1964 / Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera, Vindzor – Kanada 1964 [A Contribution to the Study of the Serbian National Character, Windsor /Canada/, 1964].

Записи о проблемима и људима, 1941-1944, Лондон 1976 / Zapisi o problemima i ljudima, 1941-1944, London 1976 [Notes on Problems and Individuals, 1941-1944, London, 1976)]

Papers in English

Slobodan Jovanovich, Tito and the Western World (reprinted from The Eastern Quarterly), London, 1952, pp. 6.

Slobodan Jovanovich, On the New Machiavellism (reprented from The Eastern Quarterly), London, 1952, pp. 5.

Notes

^ “Sedamdeset godina zivota gospodina Slobodana Jovanovica” [Seventy Years of Life of Mr. Slobodan Jovanovic], Politika, December 4, 1939, p. 9.

References

1 Politika, December 4, 1939, p. 9.

• Britannica
• Milan Milošević (2007-11-01). “Rehabilitacija Slobodana Jovanovića” (in Serbian). Vreme. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=523030.

Слободан Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

рођен: 3. децембар 1869.
Нови Сад (Аустро-Угарска)

преминуо: 12. децембар 1958.
Лондон (Велика Британија)

Слободан Јовановић (1869—1958), председник и потпредседник министарског савета (владе) Краљевине Југославије у избеглиштву, потпредседник министарског савета (владе) Краљевине Југославије (од 27. марта 1941), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, правник, историчар, књижевник.

Биографија

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене.

Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања, завршава је 1886. године. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху, он 1887. уписује Правни факултет женевског универзитета. Студије у Женеви завршава 29. септембра 1890. године. После тога годину дана специјално је изучавао државно право у Паризу.

Крајем 1891. враћа се у Београд и ставља на располагање своме народу. Био је 2-3 године шеф Просветног одељења министарства иностраних дела које се у обичном говору звало “Пропаганда” и бавило школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. 1894. почиње да објављује књижевне радове по часописима.

1897. изабран је за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе. 1899. објављује до тада најстудиознију расправу “Јован Хаџић, српски законописац” у издању Матице српске. 1900. изабран је за редовног професора Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је дугогодишњи члан Одбора Српског књижевног гласника и један од најутицајнијих његових чланова.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 4. фебруара 1905, а за редовног (тада се звало правог) члана 4. фебруара 1908, а проглашен 15. децембра 1911. на основу своје приступне беседе “Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858″. Био је шеф Пресбироа при Врховној Команди српске војске и Првом и у Другом балканском рату 1912. и 1913. Исту улогу има и у Првом светском рату. 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Ректор Београдског универзитета био је поново 1920/1921. године.

1927. изабран је за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Изабран је 1928. за председника Српске краљевске академије, на тој дужности остаје до 1931. године. Био је један од оснивача Српског културног клуба и његов председник постао 1937. године. У броју од 4. децембра 1939. “Политика” је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом “Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића”.

27. марта 1941. ушао је у краљевску владу као нестраначка личност. Био је потпредседник Владе у избеглиштву, а једно време и њен председник од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затим поново потпредседник до 10. августа 1943. Од 1941. па до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дела му се нису штампала. Уређивачки одбор библиотеке “Српска књижевност у сто књига” уврстио је његову књигу “Портрети из историје и књижевности” као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону.

2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.

Дела

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

Међу значајнија његова дела спадају:

• О суверености,
• Основи правне теорије о држави,
• Српско-бугарски рат (1901),
• Енглески парламентаризам (1902),
• Светозар Марковић (1903),
• Макијавели,
• Вођи француске револуције,
• Политичке и правне расправе,
• Уставно право Краљевине Србије,
• Уставобранитељи.

У периоду 1923-1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:

• Друга влада Милоша и Михаила,
• Уставно право Краљевине СХС,
• Влада Милана Обреновића.

У Новом Саду постоји организација под називом Српски културни Клуб Слободан Јовановић која ради на промоцији идеја Слободана Јовановића.

Извори

• Слободан Јовановић: Из историје и књижевности II, Сабрана дела том 12, 887 страна, Београд 1991, ИСБН 86-13-00435-0
• Рехабилитован Слободан Јовановић