Поводом десетогодишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију и српски народ 24. марта 2009. одржана је национална академија “Србијо, памти” у препуном београдском Центру Сава. На академији су говорили изасланик Патријарха српског Г. Павла, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, председник Спољнополитичког одбора руске Думе Константин Косачов, др Војислав Коштуница, академик Матија Бећковић, редитељ Никита Михалков, начелник Центра за радиологију Клиничког центра Србије др Радомир Ковачевић и Бранимир Нешић.

На академији је такође прочитано писмо Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила упућено поглавару Српске Православне Цркве Патријарху српском Г. Павлу у којем се наглашава да ће Руска Црква и надаље користити све могућности и прилике како би дизала свој глас у заштиту правде Божије, у заштиту прогнане православне браће и сестара косовско-метохијског краја Србије као и у заштиту свих жртава насиља и грубо нарушене правичности.

Поздравом «Дошао сам у Србију на два сата само да бих рекао, ми смо заједно», Константин Косачов је позвао српски народ да истраје у борби за очување Косова и Метохије, због ког су западне силе брутално бомбардовале Србију, бомбардујући на тај начин и саме Уједињене нације.

У наставку академије, уследио је пригодан програм по сценарију Синише Ковачевића.

Националну академију су организовали Фонд «Слободан Јовановић», «Активни центар» и «Српски сабор Двери».

Подсећање: Деветнаест земаља тадашњег НАТО-a је напало Србију 24. марта 1999. Агресија је трајала седамдесет осам дана до 10. јуна 1999. године. Погинуло је више од 3.500 људи, а рањено више 10.000. Изазвана је огромна материјална штета која се процењује на десетине милијарди долара. Уништене су 7.643 куће, 300 школа, 53 болнице, 50 цркава, 37 мостова као и многобројни други цивилни и војни инфраструктурни објекти. И данас, десет година касније после бомбардовања, сви видимо и осећамо многобројне последице. Многе рушевине и даље стоје. Пораст малигних болести од 1999. године, износи преко 40%. Велики број порушених фабрика никада није обновљен, и сви ми, и грађани и држава, много смо сиромашнији него што бисмо били да до агресије није дошло.