Часлав Копривица: Шта нам се десило у прољеће 1999? Прије свега, чему ово питање – посебно, помислили би бриселољупци, сада када смо на прагу „бијеле шенгенске листе“, те можда и неког дијела обећаних „евро-атлантских интеграција“?

Шта нам се десило у прољеће 1999? Прије свега, чему ово питање – посебно, помислили би бриселољупци, сада када смо на прагу „бијеле шенгенске листе“, те можда и неког дијела обећаних „евро-атлантских интеграција“? Па, одговорило би се: ’99. је уједно и несрећна и славна страница наше повјеснице – нажалост пребогате таквим или сличним поглављима – па ако стоји да се у сваком времену треба увијек изнова односити према властитој прошлости, те поново разумијевати повијест, односно „писати“ историју – а лако се може показати да је тако – тада нам и сада и убудуће слиједи суочавање са ’99. Исто тако, каже се да историју треба увијек изнова писати не само због у међувремену стечених искустава, дозрелих самоувида и сазнањā него и због пројекције будућности која је увијек нужно скопчана са текућим тумачењем властите повијести, односно властитог бића. Ипак, и поред свих ових разлога који се могу навести као формално-начелни склоп који условљава сваки повијесни догађај, постоји још један разлог због чега сада, прољећа 2009, изнова треба поставити питање: „Шта нам се десило у прољеће 1999?“ Ми,  као народ, још не знамо шта нам се десило 1999. – а како вријеме буде одмицало, изгледи за неко накнадно повијесно октровење о томе биваће све мањи и мањи. Они који су склони националном скептицизму рекли би: ако нијесмо разумјели 1999. шта је суштина наше ’99 – онда нећемо никада. Можда и јесте тако, но сада је засигурно рано за такву оцјену, а да ли је она умјесна – то ће моћи да одлучи тек проток времена који је често мудрији и од најсјајнијих увида и предвиђања.

На основу чега се тврди да ми још (!) заправо не знамо шта нам се десило 1999? У равни феноменологије колективног сјећања Срба из Србије – и то, нажалост, не само онога које се плански индукује из медијā који су од 2000. године запосједнути онима чија се „памет“ и „памћење“ справљају у Бриселу, Вашингтону и Лондону – неупоредиво су живљи, а тиме и интерпретативно „важнији“ догађаји из ’91. (мобилизација за одбрану државе СФРЈ од побуне одметничког руководства тадашње Социјалистичке Републике Хрватске), 96/97. (протести поводом изборне преваре на локалним изборима), октобра 2000. (државни преврат у Србији након пораза владајућих странка на територији Србије на савезним изборима које је бојкотовало сепаратистичко рукодовство Црне Горе) – од догађајā с прољећа ’99. Међутим, са стајалишта упечатљивости и страховитости искустава и емоција, са стајалишта антрополошке ситуације у којој су се цијела нација и сви у њој појединачно (па и они који због своје ове или оне фелеричности нијесу били кадри да то схвате) нашле у правој егзистенцијалној граничној ситуацији, са стајалишта укупности наступилих посљедица – ’99. је неупоредиво важнија и одсуднија. Коначно, ако не вјерујемо себи, погледајмо шта од побројаних, а и свих осталих догађаја са подручја бивше Југославије од 1991. па до данас има свјетскоисторијски значај, и лако ћемо схватити да је то само и једино 1999.

„Шта нам се десило у прољеће 1999?” Ми, као народ, још не знамо шта нам се десило 1999. – а како вријеме буде одмицало, изгледи за неко накнадно повијесно октровење о томе биваће све мањи и мањи.

Но како то да ми којима се она десила, и који би то најбоље требало да видимо – штавише, најприје и најживље – како је могуће да ми, или многи од нас (ако сада већ не и већина) то не видимо? Одговор је једноставан, запањујући и, ако имамо и трунку моралне емпатије и националне свијести – болан. Иако смо издржали догађаје ’99, ми не можемо да издржимо сјећање на њих, штавише: заправо тешко подносимо да сјећање на ’99. игдје и икако живи – јер нас то оптерећује. Иначе, оно не може (дуго) да живи без нас нападнутих, без нас преживјелих, без нас жртава. За нас је она прије, а временом, чини се, и све више, „непрерађена“ траума, него нешто с чим смо научили да живимо, а камоли још да из тога извлачимо и неке поуке било какве врсте. Због чега је то тако? Разлози могу бити и психолошко-идентитетски и прагматички. Пођимо редом.

Да ли можемо да издржимо то што смо 1999. сами, ако не симболички, а оно свакако чињенчно – били на правој страни? Тачније: да ли народ који, у хроничној, већ одавно акутној неспособности да се суочи са својим бићем, да себе јасно погледа у очи и да себе спозна(је) – не гледајући се при томе само очима других – стално и увијек тражи од других и однекуд са стране признање за себе – некада да уопште постоји, затим за своју неупоредиву борбеност и храброст, потом за огромне жртве, касније за културу и памет, напослијетку за европејство, цивилизованост и „кооперативност“ – и ко зна за шта све не – да ли такав народ након јуначко-жалостиве ’99, када је сâм (и то више „заслугом“ нападачā него својим избором) стајао на јединој правој страни, има смјелости да и даље остане на тој, истој страни, да ли такав народ има смјелости да се сјећа себе (своје вјере, своје борбе, својих подвига, својих мртвих) из ’99, да се сјећа својих душмана из ’99. и да свједочи косовску истину и правду које су тада, једнако као и 1389, стајале под српским стегом? Да ли смо, дакле, дорасли свом јунаштву из 1999? И „узгред“ – да ли бисмо, на примјер, били способни да се сјећамо 1914–1918. да није било „савезника“ који су нам тада говорили да смо у праву, да ли бисмо имали снаге да се сјећамо устанака, буна и ратова против Турака да се томе својевремено није „дивила слободољубива Европа“, да ли ми, коначно, имамо способности да ишта о себи и о другима око себе разумијемо уколико нам неко са стране, из неких својих ралога, то не потврди или не одрекне?

Иако смо издржали догађаје ’99, ми не можемо да издржимо сјећање на њих, штавише: заправо тешко подносимо да сјећање на ’99. игдје и икако живи – јер нас то оптерећује.
…
да ли ми, коначно, имамо способности да ишта о себи и о другима око себе разумијемо уколико нам неко са стране, из неких својих ралога, то не потврди или не одрекне?

И с тим у вези само један примјер. Да ли бројност и снага оних који су нам нанијели зло, те постојање неких других („странаца“) који свједоче о том злочину против нас одлучују о томе да ли ћемо и шта ћемо од онога што нам је нанесено сматрати злочином против себе самих? Да ли је злочин када нам Хрвати, скупа са бившим Србима, приреде Јасеновац и безбројне јаме и остала покољишта, када нам Турци, Бугари, Шиптари и остали касапе десетине хиљада људи, а није када гомила земаља, међу њима и многих (за нас) важних, почини злочин какав је ’99? Наравно да све то јесте злочин, али да ли треба да игноришемо злочин натоваца зато што је њих много, превише, зато што су нам побили „само“ 5000 људи (иако су покушавали и хтјели много више, иако је свако од нас тада био њихов циљ) или зато што су превише јаки, што су нам данас „потребни“, итд? НИПОШТО! Ми морамо да свједочимо о злочину, да оптужујемо и да, у најмању руку, ријечју, сјећањем и понављањем гонимо злочинце – јер само тако ће и даље живјети нада да ће земље-агресори коначно признати кривицу, и да ће макар неко од стварних, конкретних злочинаца једном негдје стати пред неки суд. Само тако може доћи до неког симболичког умирења (иако не и суштинског задовољења) правде – и само ћемо тада у односима са агресорима из 1999. моћи доћи у ситуацију која ће нам и морално и рационално и антрополошки омогући да некако кренемо даље. У супротном, надјачани прозирном уцјењивачком реториком тадашњих агресорā, те охрабрени својом биједном прагматичком логистиком стално ћемо пристајати да заборављамо незаборавно, тјерати себе да не видимо „неневидљиво“, сатјерујући себе у психичке тјеснаце и безизлазнице, те подгријевајуће снажне предлошке наших не само политичких него и културних, па и идентитетских расцијепљености. Док се то не деси, док год агресори макар некако не буду признали свој злочин, свака „асиметрична“, „болним компромисима“ плаћена „сарадња“, сваки однос у којем ћемо се ми појављивати у својству њихових послушника (посебно у оним „пословима“ које су почели ’99, а данас их несмиљено довршавају) – биће изругивање и преживјелима и мртвима из 1999.

Осјећамо то шта нам се десило, али смо – или многи од нас (ако већ не и већина) упали у замку прећутног убјеђења да нам сјећање на ’99. може сметати у нашем путу ка „свјетлој будућности”, ка „рају” званом ЕУ.

То да ли смо дорасли нашој ’99. одлучује се и одлучиваће се по томе да ли смо спремни да се сјећамо онога шта смо радили и какви смо били те године, зависиће од тога да ли ћемо бити спремни да у својим срцима очувамо пламен и завјет оне ствари за коју смо се тада борили. Наравно, могуће је да и једном засвагда буде ријешено да смо ми недорасли својој 1999. – а тиме зацијело и васколикој јуначко-слободољубивој грани властите прошлости – ако бисмо као народ свјесно направили избор заборава, ако бисмо ријешили да нам се не „исплати“ да живимо са достојанством, да нам се не исплати да будемо достојни – не само својих предака него и себе из 1999, јер те године ми смо несумњиво били достојни њих, и то у оним њиховим најсвјетлијим тренуцима, који су нас, макар све донедавно, одушевљавали и надахњивали.

Међутим, сви ми – осим оних од нас који су ријешили да (више) не буду „ми“ – дубоко у себи знамо, боље речено: осјећамо то шта нам се десило, али смо – или многи од нас (ако већ не и већина) упали у замку прећутног убјеђења да нам сјећање на ’99. може сметати у нашем путу ка „свјетлој будућности“, ка „рају“ званом ЕУ. Како да се сјећамо ’99, како да ствар наше борбе из те године – дакле, борбе за државу, за памћење, за опстанак, за правду – очувамо у себи и учинимо је неумрлом, када су они за које смо у својим неуким и незрелим пројекцијама „безалтернативно“ везали властиту будућност исти они који су нам приредили ту годину? Тада ’99. за неке од нас лако може постати (а већ је постала!) не само „терет“, „потешкоћа“, „незгодна успомена“ него чак и разлог за наш стид – умјесто за стид оних који су сковали и починили Аnno 1999! Дакле, ако се једном не будемо ваљано научили памћењу деведесетдевете, ако не будемо постали достојни своје тадашње жртвености и подвига, она ће остати као страно тијело нашег сјећања и нашег бића, да би нам на концу помутила свијест и савијест. Да будемо јасни: ’99. ће дуго бити у нама – хјели ми то или не – али нам се погрешан избор, избор неуатентичне стратегије сјећања на ’99. (било да је условљен ниском прагматиком, било тежином терета преживјелих масовног злочина над цијелим народом) може стално враћати као авет која нас прогони, умјесто да једном почнемо да на, колико то је могуће, здрав начин излазимо на крај са том годином. И коначно, ако темељне изборе пред којима стојимо не будемо чинили без суштинског урачунавања и 1999. (а то значи и покушаја „правног“ отимања Космета из 2008) – тада ће ти будући одабири и избори засигурно бивати погрешни, а будућност нас као народа не само (морално) недостојна него и уопште (реално-фактички) неизвјесна.

Дакле, ако се једном не будемо ваљано научили памћењу деведесетдевете, ако не будемо постали достојни своје тадашње жртвености и подвига, она ће остати као страно тијело нашег сјећања и нашег бића, да би нам на концу помутила свијест и савијест.

Не желимо тиме рећи да је једини начин преживљавања и сваког човјека и сваког народа живот са чашћу и достојанством – јер сви знамо превише противпримјера и за једно и за друго – али изгледа да у нашем случају јесте тако, јер је наш повијесни пут, као и код осталих народа, обликовао сáмо наше биће: када смо истрајавали на путу правде и образа, често смо знали имати огромне губитке – неријетку и оне који су се са нешто мало више памети дали избјећи или чак знатно умањити – али смо само тада одржавали наду да ћемо успјети да се једном усталимо у повијести и да нам буде признато право да постојимо поред других народа, да би та нада потамњивала када год би правили недостојне изборе, јер издаја и кукавичлук, учи нас искуство, нама Србима никада нијесу успјели да обезбиједе мјесто под сунцем, што показују колаборација са непријатељем у Првом свјетском рату, у Другом свјетском рату, а на неки начин и након 2000. Наиме, када је ријеч о овом потоњем, никаква сервилност многих људи званичне Србије наше непријатеље из 1999. није одговорила од отимања Косова 2008, од „референдумске“ крађе Црне Горе 2006, као што их не спрјечава да и даље „даве“ Републику Српску, да се праве да Република Српска Крајина и стотине хиљада Срба из бивше Социјалистичке Републике Хрватске никада нијесу ни постојали, или да данас испостављају којекакве „легитимне“ захтјеве у вези са Војводином.

Однос према 1999. тренутно представља (а и задуго ће представљати) један од угаоних камена самоодлучивања о нашој будућности: да ли ћемо ући у неки договор са ЕУ – по цијену престанка бивања народом и по цијену отицања сваке државоносне супстанције из постојеће државолике форме зване „Србија“, по цијену постајања потрошачким крдом – или ћемо (коначно) п-остати народ и држава – макар и по цијену несавезништва са онима који су 1991, 1995, 1999, 2008. били наши непријатељи, или макар савезници наших непријатеља.

Коначно, када је ријеч о „алтернативама“ – или „прошлост“ или „будућност“, или морал или прагматика, или памћење или заборав – ту се, у најкраћем, може рећи сљедеће. Ако се мисли да ЕУ „нема алтернативе“ зато што другачије не можемо да опстанемо, да ли је могуће да би они који су играли више него истакнуту улогу у разбијању држању, обескућивању нашег народа и, не на посљедњем мјесту, у његовом убијању – могу бити икакав, а камоли једини јемац његовог опстанка? Ако би било тако, тада би ствар била ријешена – тада овај народ, као српски, више не би имао никакву будућност, већ би био суочен са избором или физичко уништење – или деакумулација идентитета и настанак нечега другога на мјесту данашњих Срба, што је, судећи по ономе што се може видјети и чути у нашој јавности, већ одавно и започело. Са друге стране, ако би ми могли да преживимо и без чланства у ЕУ (па и НАТО), штавише без њене „наклоности“ (која нас је сваки пут када је она, тобоже, била испољавана коштала скупље него што сада можемо и да претпоставимо, а што ћемо временом вјероватно постепено и сазнавати) – тада би из ситуације слободног народа који је у стању да брине о себи, народа којем не треба старатељство бивших (?) непријатеља, било могуће „трезвено“ и „рационално“ одлучивати за и против ЕУ, урачанавајући у то одлучивање и 24. март 1999. и 17. фебруар 2008. и све остало. Ако то не би било, у најмању руку, узето у обзир при вагању наших будућих стратешких алтернатива, тада то не би било никакво рационално одлучивање, већ, благо речено, морално самоубиство.