Петар Т. Петковић

Неправда непрестано претендује да постане правда и да се наметне као истина. Таква „правда” је увек само привидна, без обзира колико су јој последице реалне, јер она своје постојање не заснива на коначној Правди, која је мера и критеријум свему. Колико год човек настојао да укине домострој Божји, Божја правда биће последња реалност овога света. Само у овој преспективи свако недужно страдање показује се смисленим или чак неопходним, управо као и Жртва Господња.

Период новије историје српског народа који је био нарочито обележен недужним страдањем, међу многима, задесио је и великана научне мисли Слободана Јовановића.

Име му је брисано из спискова, дела забрањивана, право на постојање укинуто.

Иако се 2008. године навршило пола века од упокојења овог слободоумног горостаса, о његовом лику и делу је веома мало писано срезмерно његовом стваралаштву. Узрок томе је двојак: прво, тек од деведесетих година двадесетог века почиње да се слободно говори о његовом научном делу и друго, његова изванредна мултидисциплинарност отежава сагледавање његовог целокупног стваралаштва, будући да је сам Јовановић био изврстан правник, као и историчар, политиколог, биограф, компаративиста, књижевник, драмски критичар, дипломата. Међутим, оно што је и нашој стучној јавности мало познато, јесте чињеница да је Јовановић у свом раду значајну пажњу посветио и области религије и њеном утицају на друштвено-просветни развој српског народа.

Јовановићево религиозно поимање човека и света, осим кроз породично васпитање, у њему се развијало и кроз његова лична истраживања − умна и делатна.

Зато је у оквиру докторантских курсева на Правном факултету у Београду први увео проучавање религије, желећи да истакне значај свеобухватности човековог духа.

Резултат тих предавања је и књига издата 1938. под називом Социологија религије. Предавања су се заснивала на излагању основних религијских система светских религија. Користећи се истраживањима социолога Вебера и Трелча, Јовановић заправо излаже тадашње европско друштвено поимање религије коме, на крају сваког поглавља, критички приступа износећи сопствене анализе и закључке. Иако и сам школован на Западу, он је увидео да се идеје ових западних научника, нису могле уклопити у живот српског народа, чији идентитет се заснивао на темељу православног предања.

Тако у једној од својих напомена Јовановић се супроставља наводима Трелча да хришћанство исказује одбојност према световним формама друштвеног уређења и истиче се то односи само на оне појаве које воде његовој деградацији и самоуништењу. Свет, као Божја творевина, је добар и материја сама по себи није зла. Грех који је ушао у свет и самим тим у људску природу, израз је слободне човекове воље, а не створене материје. И као што је од те исте слободне воље зависило отпадање човека од Бога, од те исте воље зависи и његов повратак у заједницу са Богом. На другом пак месту, Јовановић супростављајући се ставовима истог социолога, да свештеници не дејствују „силом личне обдарености, него силом свог знања“, истиче да је сила Божја та, којом делују служитељи Божји. Свештенство је служба која води спасењу и служењу која свој врхунац има у приносу бескрвне Жртве, и као таква не може бити резултат интелектуалних способности већ долази „одозго“. Таква служба није једна од простих манифестација друштвеног живота, која се развила на основу субјективног осећања, већ је Богом дарована установа.

Слободан Јовановић:

„Хришћанство није решење социјалног питања, већ спасење душе и загробни живот”.

Ако се вера искључиво сагледава као друштвено-психолошка појава, поставља се питање, да ли та друштвена стварност, може произвести ону веру у идеал која је један од услова друштвеног кретања и усавршавања, а да притом није подстакнута снагом суштинске вере о надземаљској реалности егзистенције, која једина може да обезбеди духовни динамизам, образујући истанчану и непоколебљиву свест верујућег друштва. Зато живот у Цркви, а не у држави, значи непрекидно усавршавање и духовно узрастање.

Означити веру као потребу колективног живота, за Јовановића је исто тако једнострано као и означити је као услов друштвене потребе поједница. Јер и у једном и у другом случају вера губи своју објективну вредност, јер „Хришћанство није решење социјалног питања, већ спасење душе и загробни живот“. Међутим, друштвени односи могући су и на верској основи јер постоји међузависност вере и друштвених група. Јовановић није прихватио тврдњу да је вера пролазни ступањ у друштвеном развоју, да ће једном нестати и да ће је заменити наука и научни начин мишљења. Вера није у сукобу са науком и њеном експанзијом, напротив, она може бити само разлог њеног даљег напредовања. Непријатељство које веру види као камен спотицања напретку разума, је циљано наметнуто како би се створио вештачки јаз између научног и верског поимања света и човека. Тек тада када је вера као израз слободне воље човекове била нападнута, утицај религије у друштву је почео да слаби. Просветитељство је одбацило Бога и васпоставило ум као врховно начело, желећи да област метафизике смести у научне експерименте, објашњавајући и оно што се не да објаснити. Основни узрок просветитељства био је садржан у идеји да се научно-педагошка мисао одвоји од хришћанске антропологије и да крене путем секуларизације. Јовановић је сматрао да је ту идеју, нарочито код нас заступао Доситеј Обрадовић, који је дивећи се принципу хуманистичког просвећења, „довео до лаицизирања нашег духовног живота“. Верујући у здрав урођен разум, Доситеј је, по Јовановићу, задатак просвећивања сводио на давање знања коме је присајединио и питања морала одвајајући их од вере и верског живота. На тај начин, он је и много дубља духовна, културна и етичка питања сводио на питање образовања и школског просвећивања и тиме морални, али уопште и духовни живот учинио, свесно или не, приземним и сиромашним.

Доситеј је, по Јовановићу, задатак просвећивања сводио на давање знања коме је присајединио и питања морала одвајајући их од вере и верског живота.

На тај начин, он је и много дубља духовна, културна и етичка питања сводио на питање образовања и школског просвећивања и тиме морални, али уопште и духовни живот учинио, свесно или не, приземним и сиромашним.

Отуда је дошло до занемаривања изградње културног обрасца, јер је дошло до слабљења нашег унутрашњег живота. Такво васпитање, које нам се десило, проузоковало је појаву коју Јовановић назива феноменом полуинтелектуалца.

Отуда је дошло до занемаривања изградње културног обрасца, јер је дошло до слабљења нашег унутрашњег живота. Такво васпитање, које нам се десило, проузоковало је појаву коју Јовановић назива феноменом полуинтелектуалца: „Наша интелигенција није пресадила никоји стран културни образац, нити је из културних елемената нашег народа изградила један оригиналан образац. И наравно јавна свест почела је да слаби и знаци кварежи нарави почели су да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалаца, који се у све већем броју сретао у јавном животу. Узимајући га у обзир у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па чак и са врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се састоји само у томе да се човек кроз политику огради, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац успеха, види се како је он морално закржљао.“

У том недостатку осећаја да се живот и личност религиозно осветли, као и у самоуверености да живот душе постоји независно од њене неодвојивости од Бога, садржан је главни грех просветитељског натурализма, кога се Јовановић, у свим сегментима, није одрекао, будући да је на тој култури и сам животно и интелектуално стасао. Истине ради треба истаћи, да су питања вере, којима је Јовановић стремио, ипак била недовољно јасно разрађена и да су често кулминацију налазила у сферама друштвеног просвећења, самодисциплине и напретка. Али његови напори и жеља да решавањем ових питања истакне значај верског живота и са научног гледишта, нарочито у времену хуманистичког просвећења, су веома драгоцени, јер потичу од једног врхунског научника, који се није либио да говори о вери као једном од конститутивних фактора друштвене егзистенције и напретка, о штетности моралног и школског материјалистичког просвећења, о вери као чврстом основу сваке појединачне, али и заједничке утемељености и одговорности. Тиме што је као водећи светски научник, пре свега, правних и историјских наука, показивао интерес и за верски садржај, говори о свеобухватном приступу који је Слободан Јовановић у свом научно-истраживачком раду примењивао, користећи се, врло мудро, оним западним, практичним решењима која су могла да буду само на добробит српском народу.

Упркос великој привржености својој држави, коју је знао да цени и цар Душан, у последњој деценији, од 1999. године, Српска држава готово и да не помиње Горанце који су остали да живе на Косову и Метохији, и живе теже и у далеко лошијим условима него многи Срби у енклавама на Космету. Иако нису Албанци, третирани су као припадници албанске мањине…

Трибина Слободан Јовановић отвара 30. априла циклус предавања о економским питањима под називом „Србија и светска економска криза”. Економским проблемима ће бити посвећене наредне три трибине – априлска, мајска и јунска. Циклус о економији је замишљен тако да, у контексту озбиљне економске кризе, пружи одговоре на најважнија питања: због чега је дошло до кризе у свету? Како ће се она одразити на Србију? Какве мере треба предузимати?

Програм циклуса о економским питањима садржи три предавања/расправе. У првој расправи, која ће се одржати 30.04.2009., учествоваће господин Расим Љајић, министар за рад и социјалну политику у Влади Републике Србије и господин Ненад Поповић, председник економског савета Демократске странке Србије. Др Марко Маловић ће одржати предавање на тему светске финансијске кризе на другој трибини из циклуса (28.05.2009.) док ће на последњој трибини (25.06.2009.) учествовати професори економије Благоје Бабић, Млађен Ковачевић и Данијел Цветићанин.

Трибине ће бити организоване у Коларчевој задужбини од 19 часова.

У четвртак 26. марта је одржана Трибина Слободан Јовановић на тему односа Србије и Европске уније под насловом „Србија између евроскептицизма и евроентузијазма”. Учесници, су били проф. др Слободан Самарџић и мр Владимир Тодорић који су, након инспиративних излагања и међусобне полемике, одговарали на питања публике. Владимир Тодорић, чије је излагање у највећој мери било посвећено историјату српског национализма и српског националног програма, је подвукао да даљи процес интеграције са ЕУ неће бити могућ без „редефиниције националног питања”. Слободан Самарџић је инсистирао на тврдњама о кршењу правних норми од стране ЕУ у њеном односу према Србији и улози ЕУ у сецесији јужне српске покрајине. Из излагања учесника, њихове полемике као и из одговора на питања публике се јасно може закључити да питање Косова и Метохије преедставља објективну препреку даљој европској интеграцији Србије и да је управо однос према питању јужне српске покрајине тај који одређује и условљава однос према ЕУ.

Обавештење

Read the rest of this entry »

Оптичка варка из Суботице објективом уметника фотографије: наопака слика Градске куће у малој бари на плочнику

„Трпен спасен“ – каже стара српска пословица. Јаков Игњатовић, српски књижевник који се залагао за добре односе Срба и Мађара, први војвођански политички скептик, искористио је ову пословицу за наслов једног свог књижевног дела.

Међутим, данас су Војвођани, а пре свих Срби и Мађари, веома нестрпљиви. Што се тиче евроочекивања, и Срби и Мађари у Војводини би, речима једног постмодерног српског књижевника, могли да кажу: „хвата нас недрж“. Иако „живот не може да чека“, Србија није постала „лидер у региону“, нити је Војводина била кадра да постане „мотор који ће Србију да повуче у Европу“. За сада су једино власти у Новом Саду покушале да „шире даље“ идеју аутономаштва, али не по Војводини, него по „србијанским паланкама“.

Уставом Србије, основане надлежности АПВ ће, коначно, бити конкретизоване Законом. На овом послу ради партијски формирана, али стручна и (што је врло важно) неанонимна комисија1.

После битке сви су генерали

Што се тиче судбине нацрта војвођанског Статута, сада се у аутономашким круговима у вези његовог ауторства пре свега захтева „гласност“. Наиме, Андраш Агоштон (ДСВМ) је изјавио: „није случајно да су текст Статута састављали стручњаци СВМ на челу са Тамашом Корхецом, док је странка Ненада Чанка била у позадини“2. А Тамаш Корхец (СВМ) је изјавио, да је „Статут био списак жеља Војводине, али (…) је направљена грешка у редоследу – прво је требало усвојити Закон о надлежностима па радити на Статуту“3. Најзад, Пал Шандор (ДПВМ) сматра да „питање надлежности Војводине није мањинског, већ питање већинског српског народа“4.

Агоштонову изјаву о Корхецовом ауторству статута СВМ није демантовала. То није учинио ни сам Корхец. Уосталом, он је на посредан начин слично већ рекао раније5. Осим тога, међу првима је био упућен у текст преднацрта Статута6. Отуд немамо разлог да Агоштонову изјаву сматрамо нетачном, напротив.

Што се тиче судбине нацрта војвођанског Статута, сада се у аутономашким круговима у вези његовог ауторства пре свега захтева „гласност”. Наиме, Андраш Агоштон (ДСВМ) је изјавио: „није случајно да су текст Статута састављали стручњаци СВМ на челу са Тамашом Корхецом, док је странка Ненада Чанка била у позадини”

Да није начелне унутрашње противречности у аутономашком политичком говору, чудило би нас то што су сарадници на изради Статута из ЛСВ изјављивали како овај Статут даје Војводини премало овлашћења. Најзад, зашто сам Агоштон ову чињеницу није навео раније и зашто не наводи остале, поред Корхеца, као ауторе?

Став Пала Шандора на зачуђујући начин издваја мањине у Војводини из питања надлежности АПВ-е и сасвим их препушта „већинском српском народу“. Није ли то само још један вид „имплицитне сепарације“, феномена „паралелних друштава“, „паралелног супостојања“, у коме „напросто, људи једноставно више неће живети једни са другима него ће живети свако у свом гету“, оно на шта је Војвођане прошле зиме упозорио Теофил Панчић7? Или се напросто ради о жељи да се српском народу припише сва одгооврност за пропаст аутономашке концепције у „списку жеља“ који су подржале мађарске странке у Србији.

Нарушавање принципа законитости и недостатак одговарајућих републичких закона који су морали бити донети пре Статута – као његов основ, био је унутрашњи, процесни елемент, о који се и овога пута спотакла аутономашка статутодавна иницијатива.

Иако можда није умесно поређење Статута Војводине са „списком жеља“, Корхецово поређење је суштински тачно. Међутим, од самог почетка је било свима јасно да жеље ЛСВ превазилазе оно што је Статут АПВ-е био у стању да изрази. Ово је само један доказ да је Статут заиста „списак жеља“ СВМ, а пошто су остале мађарске странке биле према Статуту скептичне, као што знамо, још од самог почетка, то излази да је Корхецов став уствари правилан суд.

С друге стране, Корхец је морао да зна каква се „грешка у редоследу“ прави доношењем Статута пре одговарајућих закона. Нарушавање принципа законитости и недостатак одговарајућих републичких закона који су морали бити донети пре Статута – као његов основ, био је унутрашњи, процесни елемент, о који се и овога пута спотакла аутономашка статутодавна иницијатива. Главни разлог за ово је било – политичко „затрчавање“8 и право је чудо како је том брзељању била склона једна мађарска странка и њен стручњак који је учествовао и у изради Устава Р. Србије.

Брисање жеља са списка

У сваком случају, највећи део противуставних и противзаконитих „надлежности АПВ-е“ сада се већ увелико „брише“. Са „списка жеља“, радом на новом Закону о надлежностима АПВ-е, биће како изгледа најпре „одрезани“ многи противуставни и противзаконити елементи суверенитета Војводине. Право на оснивање Развојне банке, образовање сопствених робних резерви, предлагање мреже судова, прописивања прекршаја и прекршајних казни биће у надлежности АПВ-е, с тим да ће изричито бити поново наведена обавеза усклађености покрајинских прописа са законом9.

Новинари Политике, којима је пружен нацрт текста Закона, нису коментарисали како ће бити решено питање изворних прихода Војводине. С друге стране, из Војводине о том питању долазе врло противречне изјаве.

Елемената међународног субјективитета, према истом извору, више неће бити. Нацрт, у који је „Политика” имала увид, предвиђа да Војводина може да закључује међурегионалне споразуме, у оквиру своје надлежности, али не и међународне уговоре, како пише у Статуту. Члан 3. предвиђа да АПВ „може бити члан европских и светских удружења региона и у оквиру своје надлежности може основати представништва у регионима Европе у складу са Статутом”. Тиме је промењена формулација из Статута по којој је Покрајина могла да оснива представништва у „регионима Европе и у Бриселу”10. Треба се подсетити, да је спољна политика суверене државе јединствена (то значи да она није питање локалне децентрализације државне управе, него питање јединственог међународног субјективитета), пошто аутономаши не могу или неће да направе разлику између појмова децентрализације и федерализације, а уопште неће да схвате правну природу и садржину појма међународног суверенитета.

А „наши новци“?

Пошто је сада сасвим извесно да „нови Статут” АПВ-е неће ускоро бити донет, извесно је да ће буџет АПВ-е бити донет по старом Статуту. Али, сигурно је и да је већи део „наших новаца”, приход већ остварен уплатом добити од продаје НИС-а, у Новом Саду.

Новинари Политике, којима је пружен нацрт текста Закона, нису коментарисали како ће бити решено питање изворних прихода Војводине. С друге стране, из Војводине о том питању долазе врло противречне изјаве. Драгослав Петровић, (члан ДС-е и шеф посланичке групе ЗЕВ у Скупштини АПВ), каже: „Нама је значајно то што је у нацрту истакнуто право Покрајине на изворне приходе“. Међутим, у вези тога је, сасвим у складу са начелом унутрашње противуречности аутономашког политичког говора, навео: „Буџет није предмет закона. Он ће бити предмет посебне законске регулативе која ће морати да поштује Статут“. Нама је ова изјава значајна, јер је Петровићев став о изворним приходима АПВ-е дат управо у вези буџета11, да би на крају у вези надлежности АПВ-е закључио, у колизији са стварношћу: „Нема апсолутно никаквих суштинских смањења надлежности. Чак напротив“. Његово поимање усаглашавања закона са Статутом приказује и даље сасвим изокренуто поимање хијерархије правних аката и законитости.

Председник Скупштине АПВ, Шандор Егереши тврди супротно од Петровића – да је нацртом закона о надлежностима АПВ-е „остало нерешено“ питање војвођанске имовине. Међутим, уместо да је то подробније објаснио, он се фокусирао на питања покрајинских управних округа, ВАНУ, да би завршио побркавши појам националне мањине као правног бића с појмом облика политичке организације тог правног бића – националном заједницом12.

Пошто је сада сасвим извесно да „нови Статут“ АПВ-е неће ускоро бити донет, извесно је да ће буџет АПВ-е бити донет по старом Статуту. Али, сигурно је и да је већи део „наших новаца“, приход већ остварен уплатом добити од продаје НИС-а, у Новом Саду.

Оснивање ВАНУ као модел аутономашког уставног развоја Војводине

Политика стављања пред „свршен чин” новосадских власти, довела је до тога да ова установа добије неколико стотина хиљада „наших новаца” од новосадске покрајинске власти прошле године. Могу ли аутономаши, осим „наших новаца” од продаје НИС-а, политиком „свршеног чина” добити и суверену државу, водећи исту овакву политику према Београду?

Са Статутом АПВ-е се, по свој прилици, покушало поновити исто што и са ВАНУ. Ова установа је основана 1979. године, а законом из 1992. године укинута, када је њене чланове прихватила САНУ.

После пада Милошевића основано је удружење грађана истог имена (ВАНУ) и финансијски је подржано Фондом Богумила Храбака. Прошле године том удружењу је плаћено још 300.000 € „наших новаца“ из покрајинског буџета13. Да би накнадо стекла „легитимни наслов“ јавне научне установе Војводине, требало је да се у „списку жеља“ уврсте одредбе и о ВАНУ. Све то је обављено упркос чињеници да још приликом самог „реоснивања“ овог удружења грађана „већина (војвођанских чланова САНУ) није била за наставак рада ВАНУ. Али на то смо и рачунали“14, како је рекао покојни академик Бела Рибар. Политика стављања пред „свршен чин“ новосадских власти, довела је до тога да ова установа добије неколико стотина хиљада „наших новаца“ од новосадске покрајинске власти прошле године. Могу ли аутономаши, осим „наших новаца“ од продаје НИС-а, политиком „свршеног чина“ добити и суверену државу, водећи исту овакву политику према Београду? Тешко, али бар могу да кажу како су пробали.

Спискавање списка жеља на челу с Палмом

Када год би им се замерило да читав процес израде Статута садржи битно нелегалне елементе, аутономаши би уместо одговора, a contra напали легитимитет процесa израде Устава Србије.

Састављање „списка жеља“ и његово постављање пред српску Скупштину, политиком „свршеног чина“, било је у најмању руку неодговорно. Још горе, састављаче „списка жеља“ није зауставило ни то што су њихове жеље отворено противуставне и противзаконите. Када год би им се замерило да читав процес израде Статута садржи битно нелегалне елементе, аутономаши би уместо одговора, a contra напали легитимитет процесa израде Устава Србије. Најзад, ЛСВ, која је учествовала у изради Статута од почетка, саопштила је да је њен „списак жеља“ много већи.

Данас почиње да се одустаје од бројних навода из аутономашког „списка жеља“. Сународници га приписују Корхецу, пошто је једини навео своје учешће у изради нацрта Статута. Ради се уствари о „процесу диференцијације“, старој традицији из доба социјалистичког самоуправљања, који једнако користе и колеге из ДС-е (чији су експерти учествовали у његовој изради15), и ЛСВ која је учествовала противећи се, а најдиректније су се „диференцирала“ два мађарска политичара из Војводине – Андраш Агоштон и Пал Шандор. Изгледа да се доследност у борби за овакав Статут АПВ-е, досада, свела само на СВМ, а Закон о надлежностима још није ни донет.

СВМ је своје партиципирање у новосадској покрајинској власти увалила у узалудно понижење, борећи се за аутономије у Поморављу, баш као што се могло предвидети.

Очајничком борбом за своје аутономашке жеље, СВМ је своје партиципирање у новосадској покрајинској власти увалила у узалудно понижење, борећи се за аутономије у Поморављу, баш као што се могло предвидети16. Данас је и аутономашима јасно да нема ништа од међународног субјективитета Војводине, па логично ни међународних уговора, а пре свега да ништа неће бити ни од „представништва у Бриселу“. Треба ли Егереши да очекује узвратну посету „Србијанаца“ у Новом Саду, који ће га питати „Ди је наше представништво у Бриселу које си нам обећ’о?“. Да је Председник војвођанске Скупштине бар послушао оно што су му на време поручивали Домоњи и Грухоњић, предвидевши како ће у „србијанској турнеји“ обрукати себе и Војводину17.

Не извукавши поуку из неуспешног лобирања „Србијанаца“, Егереши се накнадно окреће својим Војвођанима, најављујући „турнеју“ заседања Скупштине АПВ-е по војвођанским градовима18. Како ће се то Скупштина Војводине „што више приближити грађанима Војводине“ сада када су они својим очима видели да се, уместо најпре њима, председник Скупштине прво обратио „Србијанцима“ на челу с Палмом?

Закаснело орезивање надлежности

Наравно да коалиција За европску Србију није могла да испуни оно што је противно српском Уставу и законима, али зашто је пустила аутономаше да „будни сањају”? Зашто је разгоревала нереална аутономашка очекивања месецима?

Војвођански воћари знају да орезивање воћа мора да се обави до „Мученика“, 22. марта. „Србијанци“ овај празник називају „Младенци“, али је веровање исто. После овог празника биљка почне да лучи сокове, па воће почне да пупи и листа. Ако се с орезивањем закасни, воће „плаче“, јер се закаснелим орезивањем биљка повређује, што је врло лоше за њен раст, здравље, род и, уопште, лоше је за њену будућност.

Нешто слично је данас и са кресањем војвођанских надлежности. Пуно је времена пропуштено за доношење бројних потребних закона. Аутономаши су, без обзира на све, покушали да пропуштено надокнаде брзељањем, мимо закона. Могућа највећа опасност од брзоплетих решења је била у успостављању самосталног војвођанског међународног субјективитета (нове државе) на територији Србије, до које би дошло успостављањем надлежности у АП Војводини, које Устав Србије не познаје.

Наравно да коалиција За европску Србију није могла да испуни оно што је противно српском Уставу и законима, али зашто је пустила аутономаше да „будни сањају“? Зашто је разгоревала нереална аутономашка очекивања месецима? Аутономаши, који су држани у лажној нади, делимично би били у праву када би понашање колега из ДС, Г 17 и СПС оценили као „нелегитимно“. Отуда није чудо да сада аутономаши сматрају како „нису проблем ни напредњаци ни народњаци, ни радикали, већ владајућа структура која је од Војводине и њеног Статута направила -случај-“, као што је изјавио Александар Попов19.

Чудно је, дакле, да су уставотворне странке на све ово реаговале тако касно, као и да СВМ и даље истрајава на неуставним надлежностима за Покрајину. Војвођански врх ДС се током „смутње“ око Статута држао врло незаинтересовано, као да су очекивали: ако прође, нама добро, ако не прође, нама опет добро. Ову недоследност Војвођани неће заборавити Демократској странци, баш као што Новосађани нису заборавили НАТО пакту бомбардовање од пре десет година. Стара пракса евроутопијског медијског скретања пажње нападом на ДСС20 неће успешно скренути пажњу Војвођана са оног што је њима битно – а то је статус Војводине. Уосталом, „смутња“ око Статута АПВ-е почела је тек од тренутка кад ДСС више не учествује у власти. Војвођани су могли много тога да истрпе, али сигурно памте много даље од доручка, иако га зову „фруштук“.

Упутнице:

__________

1. П. В. Сад сви беже од Статута, Новости, 2. 3. 2009; http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=139133[^]

2. Лакетић, Милан; Корхец: статут је ипак био списак жеља, Блиц; 28. 3. 2009; http://www.blic.rs/vojvodina.php?id=85655 [^]

3. Ibidem.[^]

4. Ib.[^]

5. Поповић, А, Тајна Статута Војводине; Политика, 26. 9, 2008; http://www.politika.co.yu/rubrike/Politika/Tajna-statuta-Vojvodine.lt.html[^]

6 Ковачев, Душан; Јавни сигнали о тајном статуту Војводине, 11. 9. 2008; НСПМ; http://www.nspm.rs/politicki-zivot/javni-qsignaliq-o-tajnom-statusu-vojvodine.html?alphabet=l [^]

7. Панчић, Теофил; Културни идентитет Војводине, 24. 12. 2007; Аутономија инфо, http://www.autonomija.info/teofil-pancic-kulturni-identitet-vojvodine.html [^]

8. Вукадиновић; Статут је извор тензија између Београда и Новог Сада; РТВ, 21. 3. 2009; http://www.rtv.rs/sr/vesti/politika/stampa/2009_03_21/vest_120918.jsp[^]

9. Поповић, А, Новаковић, Г: Војводина неће потписивати међународне уговоре, Политика, 27. 3. 2009; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vojvodina-nece-potpisivati-medjunarodne-ugovore.lt.html [^]

10. Ibidem.[^]

11. Поповић, А; Петровић: Задовољан сам нацртом закона, Политика, 28. 3. 2009; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Petrovic-Zadovoljan-sam-Nacrtom-zakona.lt.html [^]

12. Марјанов, Е, У нацрту закона ни речи о имовини Војводине, Грађански лист, 27. 3. 2009; http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=40952 . Наслов овог чланка не одговара ни једној конкретној Егерешијевој изјави, нити одговара општем духу онога што Егереши у њему износи, па се овом извору мора приступити с извесном резервом. [^]

13. Радовић, Даница; Шта све руши ВАНУ, Политика, 13. 2. 2009; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/SHta-sve-rushi-VANU.lt.html[^]

14. Сејдиновић, Недим; Академик Бела Рибар: Тражимо само оно што смо имали, 19. 11. 2001. http://www.nedimsejdinovic.com/[^]

15. Бура због војвођанског „Устава“, Мондо, 28. 9. 2008; http://www.naslovi.net/2008-08-28/mondo/bura-zbog-vojvodjanskog-ustava/799191 [^]

16. Ковачев, Душан; Велики транспорт аутономаша преко мораве, 12. 3. 2009, НСПМ; http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html?alphabet=l [^]

17. Грухоњић, Динко; Звер је опет гладна, http://www.autonomija.info/dinko-gruhonjic-zver-je-opet-gladna.html#comment-424 и Домоњи, Павел, Оживљавање Мртваца; http://www.autonomija.info/pavel-domonji-ozivljavanje-mrtvaca.html [^]

18. Марјанов, Е, У нацрту закона ни речи о имовини Војводине, Грађански лист, 27. 3. 2009; http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=40952[^]

19. Драговић-Савић, Бранка, И Војводина има домаћи задатак, Дневник, 28. 3. 2009; http://www.dnevnik.rs/modules.php?name=News&file=article&sid=52560 [^]

20. Министарка прети тужилаштвом, а ДСС тужбом, Грађански лист, 29. 3. 2009; http://www.gradjanski.rs/navigacija.php?vest=41025 [^]

Не – за НАТО. Да – за социјалну правду“.

Чешки графит

Драгомир Анђелковић

До недавно су наши – како их је лепо назвао Слободан Антонић – еврореформски наклоњени медији, велику  пажњу поклањали планира

ном гасоводу „Јужни ток. Појавила се права бујица текстова и прилога у електронским средствима масовног информисања који су говорили о томе да је пројекат неизводљив, да је цена НИС-а прениска, да Русија и нема тако значајне резерве гаса као што тврди, да ћемо због „мало“ руског гаса угрозити своје односе са релевантним евроатлантским силама.

Прави шлаг на торти за дотичне наше медије била је свака информација која би се појавила у руским новинама, а која је указивала на то да ће изградња гасовода „Јужни ток“ бити одложена, преиспитана, или да ће капацитет његовог крака који треба да иде преко Србије бити релативно мали. Не памтим да су икада код нас руски извори добили толику пажњу, као када су исказивали скепсу према перспективама гасовода који је толико битан за будућност Србије.

НАТО нада за избављење?

С друге стране, сада када је готово извесно да ће капацитет „Јужног тога“ бити повећан за преко 50%, односно да је све вероватније да ће крак преко Србије имати европски магистрални, а не само ужи регионални значај, наши евроатлантски наклоњени медији тек се узгредно баве гасно-нафтним аранжманом са Русијом. И то упркос томе што му, до јуче за њих релевантни, руски медији, поклањају дужну пажњу и што је потпредседник „Гаспрома“ Александар Медведев посетио Београд да нам уживо саопшти новости у вези са изградњом гасовода.

У истом духу, готово је игнорисана и недавна изјава Владимира Путина да Руска Федерација може да обезбеди својим садашњим купцима гас у потребним количинама бар наредних 100 година! Слично је прошао и став Европске комисије – својеврсне владе ЕУ – да ни на који начин не намерава да се противи учешћу земаља чланица ЕУ у изградњи гасовода „Јужни ток“.

Док се маргинализује питање изградње гасовода – који је у овим кризним временима за нас једини велики реални развојни пројекат – усиљено се шири безнађе. Криза која се надвила и над нама, уистину је страшна, међутим треба размишљати о томе како јој се супротставити, а не чупати косу и нарицати над сопственом судбином. Треба преиспитати шта не ваља у економској политици коју смо водили задњих десет година, а што је услед светске рецесије тако болно избило у први план, а не приписивати све тешкоће глобалним негативним трендовима. Међутим, евроатлантски наклоњени медији баш то раде!

За њих је криза готово доказ да смо грешили што још радикалније нисмо спроводили реформе по вољи Вашингтона и њему склоних кругова у Бриселу и што већ нисмо пали у загрљај НАТО пакта. У наручју велике „евроатлантске маћехе“ – хоће то да нам кажу – у овим чемерним временима, осећали бисмо се сигурније него као што је сада случај, када смо усамљена „сламка међу вихорима“.

Сада када је готово извесно да ће капацитет „Јужног тога” бити повећан за преко 50%, односно да је све вероватније да ће крак преко Србије имати европски магистрални, а не само ужи регионални значај, наши евроатлантски наклоњени медији тек се узгредно баве гасно-нафтним аранжманом са Русијом.
…
Док се маргинализује питање изградње гасовода – који је у овим кризним временима за нас једини велики реални развојни пројекат – усиљено се шири безнађе.

НАТО понуда: дугови и патња уместо безбедности

Наравно, ради се о манипулацији, сличној онима са којима се већ годинама сусрећемо. Доба америчке глобалне хегемоније већ је део прошлости. Већ је зашло сунце економске премоћи запада. Сада је наступила дуга, за све болна ноћ, после које ће свима бити јасно да је освануо битно другачији дан. После кризне таме, наступиће боље, али не за све једнако добро време. Но, вешти људи успешно лове и у мутном. Посебно онда када знају да се боре не за победу, већ умањивање неизбежне штете, од чега зависи њихов опстанак на великој сцени.

Далеко је од тога да ће САД пропасти. Та земља ће, без обзира на губитак хегемоније, остати један од најмоћнијих глобалних играча. Није Вашингтон склон депресији, већ сада усиљено ради на томе да побољша свој геостратешки положај у околностима које се уобличавају. У том контексту, колико год нам домаћи и страни евроатлантисти причали да смо за НАТО мало битни, итекако је тој глобалној ратној машини важно да очисти двориште, да заокружи сферу своје доминације. Зато, али и у страху да се не сруши пројекат у који су уложили себе, отпочели су наши пропагандисти северноатлантске идеологије перфидну офанзиву.

Србе треба преплашити кризом и чињеницом да су опкољени са свих страна земљама чланицама НАТО. Замаглити им видике, тако да не увиде алтернативу за евроатлантске интеграције, као и њихову цену. И када се то деси, зблануте и престрашене, треба их увући у Алијансу.

Србе треба преплашити кризом и чињеницом да су опкољени са свих страна земљама чланицама НАТО. Замаглити им видике, тако да не увиде алтернативу за евроатлантске интеграције, као и њихову цену. И када се то деси, зблануте и престрашене, треба их увући у Алијансу. У таквом стању свести се неће запитати шта добијају НАТО интеграцијама.

Но, када би хладне главе размислили, било би нам јасно да приступањем Алијанси не добијамо заштиту. Баш НАТО је име оне дружине која је угрожавала територијални интегритет Србије, па је тешко веровати да ће нас бранити од претензија својих албанских истурених ешелона. Опет, не стоји ни аргумент да се са злотвором треба дружити да нам не би учино још нешто лоше. У новонасталим околностима НАТО и тако не може да нас бомбардује и покуша да нам отме нам још који комад земље.

Када би смирено промислили, било би нам јасно да уз НАТО интеграције добијамо много неизвеснију будућност. Клуб чији нисмо били члан док се друштво обилно „гостило“, пре или касније суочиће се са тешким изазовима. Зашто да сутра, због лажне безбедности имамо истинске терористичке нападе по српским градовима, да потече крв у нашим аутобусима и школама, а да наши војници оду негде далеко од куће, да бране туђе интересе?

Како је недавно рекао Александар Милер: „Не треба заборавити да економска криза има макар једну позитивну последицу, а то је појефтињење материјала, услуга и опреме.” Потпредседник „Гаспрома” је истакао да зато руска страна очекује да ће трошкови изградње гасовода знатно опасти, и баш стога треба му, у погледу капацитета и рокова, амбициозније приступити.

Још нешто. Зашто да се додатно задужујемо више милијарди долара, како би опремили нашу војску по НАТО стандардима, а то је формална цена евроатлантских интеграција!? САД ништа не поклањају, поготово када у кризним временима терет треба пребацити на туђа леђа.

Има наде

Уместо траћења средстава на америчко оружје, новац који би могли да добијемо из иностранства – и то из руских извора који нам се нуде, а о томе се такође мало прича – требали бисмо да уложимо тако да се одупремо, већ је сасвим јасно, вишегодишњој кризи. И поучени искуством са либералноекономском кулом од карата, да кренемо да подижемо реалан економски сектор, да покренемо одржив развој.

Како је недавно рекао Александар Милер: „Не треба заборавити да економска криза има макар једну позитивну последицу, а то је појефтињење материјала, услуга и опреме.“ Потпредседник „Гаспрома“ је истакао да зато руска страна очекује да ће трошкови изградње гасовода знатно опасти, и баш стога треба му, у погледу капацитета и рокова, амбициозније приступити.

За нас изградња споменутог гасовода треба да буде само почетак нове економске политике. Уместо да останемо у канџама шпекулантске економије која нема будућност и да аранжманима у духу превазиђених либерално-економских начела, бранимо постојећи амерички међународни економски поредак, треба да се окренемо јавним радовима, стамбеној изградњи, заштити домаће производње и свему ономе што може да покрене нашу привреду.

За нас изградња споменутог гасовода треба да буде само почетак нове економске политике. Уместо да останемо у канџама шпекулантске економије која нема будућност и да аранжманима у духу превазиђених либерално-економских начела, бранимо постојећи амерички међународни економски поредак, треба да се окренемо јавним радовима, стамбеној изградњи, заштити домаће производње и свему ономе што може да покрене нашу привреду.

* * *

Они који су нас довели до тога да нам се развојна политика своди на очитавање молитви да се докопамо све тањих, европских фондова и који су често лобисти мондијалистичких лихвара, покушавају да нам представе да је наш интерес да наставимо истим путем, па и да похитамо да ускочимо у амерички брод. Међутим, није тако. Он је озбиљно оштећен и када дође време за радикалније захвате, у воду ће прве бацати маргиналце као што смо ми. Зато нека нам прича о „Јужном току“ послужи за оријентацију у мраку у коме желе да нас и даље експлоатишу они који су нам много зла већ учинили, односно, као симболични путоказ којим правцем треба да идемо ако желимо да нам буде боље.

Фонд Слободан Јовановић је основан у Београду 26. септембра 2008. године у част и славу академика Слободана Јовановића, научника, правника и историчара, некадашњег председника Српске краљевске академије, ректора Београдског универзитета, дугогодишњег професора и декана Правног факултета у Београду, председника Министарског савета Краљевине Југославије у избеглиштву и оснивача Српског културног клуба, са намером да подстиче научну, културну и јавну делатност у духу његовог дела.

Оснивач Фонда Слободан Јовановић је Демократска странка Србије.

Циљеви Фонда су:

- научно истраживање политичке традиције и савремених политичких процеса у Србији и свету;

- афирмација и критичка ревалоризације теоријског наслеђа у области теорије друштва у Србији;

- упоредно истраживање савремених, друштвених и политичких процеса у Србији и свету;

- научно истраживање и критичка ревалоризација дела Слободана Јовановића;

- објављивање критичких издања дела Слободана Јовановића;

- развој политичке културе српског народа на темељу учења Слободана Јовановића;

- подстицање младих истраживача да се баве упоредним истраживањима у области политичке, правне и друштвене теорије и праксе у Србији и свету;

- унапређење политичке културе у Србији;

- неговање српског културног наслеђа и промоција његових проверених вредности;

- сарадња са сродним организацијама у земљи и иностранству на основи сличног програмског опредељења и оријентације;

- спровођење образовних програма на темељу савремених политичких учења и пракси;

- спровођење образовних програма на темељу демократске традиције и политичке културе српског народа;

- обезбеђивање стипендија за студенте.

Фонд ће покретати научноистраживачке пројекте, организовати научне скупове, округле столове, предавања, изложбе и трибине, организовати саветовања, семинаре и друге скупове у циљу развоја политичке културе, посебно код младих, бавити се издавачком делатношћу и развијати сарадњу са културним, научним и другим сродним установама у земљи и иностранству.

Фондом управља Управни одбор, чији су чланови академик Матија Бећковић, Слободан Ракитић, Александар Илић, Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Владета Јанковић, Слободан Самарџић, Предраг Протић, Мирјана Стефановски, Миле Савић, Часлав Копривица, Александар Никитовић, Борис Милосављевић и Богдана Кољевић.

Председник Управног одбора Фонда је академик Матија Бећковић.

Конкретне активности у остваривању циљева Фонда спроводи Канцеларија Фонда, чији је директор Миле Савић, а заменик директора Борис Милосављевић.

Фонд планира и оснивање својих центара у земљи и иностранству.

Фонд Слободан Јовановић је отоврен за сарадњу са свим правним и физичким лицима, која му могу приступити ако прихватају његове циљеве и начин рада.

Часлав Копривица: Шта нам се десило у прољеће 1999? Прије свега, чему ово питање – посебно, помислили би бриселољупци, сада када смо на прагу „бијеле шенгенске листе“, те можда и неког дијела обећаних „евро-атлантских интеграција“?

Шта нам се десило у прољеће 1999? Прије свега, чему ово питање – посебно, помислили би бриселољупци, сада када смо на прагу „бијеле шенгенске листе“, те можда и неког дијела обећаних „евро-атлантских интеграција“? Па, одговорило би се: ’99. је уједно и несрећна и славна страница наше повјеснице – нажалост пребогате таквим или сличним поглављима – па ако стоји да се у сваком времену треба увијек изнова односити према властитој прошлости, те поново разумијевати повијест, односно „писати“ историју – а лако се може показати да је тако – тада нам и сада и убудуће слиједи суочавање са ’99. Исто тако, каже се да историју треба увијек изнова писати не само због у међувремену стечених искустава, дозрелих самоувида и сазнањā него и због пројекције будућности која је увијек нужно скопчана са текућим тумачењем властите повијести, односно властитог бића. Ипак, и поред свих ових разлога који се могу навести као формално-начелни склоп који условљава сваки повијесни догађај, постоји још један разлог због чега сада, прољећа 2009, изнова треба поставити питање: „Шта нам се десило у прољеће 1999?“ Ми,  као народ, још не знамо шта нам се десило 1999. – а како вријеме буде одмицало, изгледи за неко накнадно повијесно октровење о томе биваће све мањи и мањи. Они који су склони националном скептицизму рекли би: ако нијесмо разумјели 1999. шта је суштина наше ’99 – онда нећемо никада. Можда и јесте тако, но сада је засигурно рано за такву оцјену, а да ли је она умјесна – то ће моћи да одлучи тек проток времена који је често мудрији и од најсјајнијих увида и предвиђања.

На основу чега се тврди да ми још (!) заправо не знамо шта нам се десило 1999? У равни феноменологије колективног сјећања Срба из Србије – и то, нажалост, не само онога које се плански индукује из медијā који су од 2000. године запосједнути онима чија се „памет“ и „памћење“ справљају у Бриселу, Вашингтону и Лондону – неупоредиво су живљи, а тиме и интерпретативно „важнији“ догађаји из ’91. (мобилизација за одбрану државе СФРЈ од побуне одметничког руководства тадашње Социјалистичке Републике Хрватске), 96/97. (протести поводом изборне преваре на локалним изборима), октобра 2000. (државни преврат у Србији након пораза владајућих странка на територији Србије на савезним изборима које је бојкотовало сепаратистичко рукодовство Црне Горе) – од догађајā с прољећа ’99. Међутим, са стајалишта упечатљивости и страховитости искустава и емоција, са стајалишта антрополошке ситуације у којој су се цијела нација и сви у њој појединачно (па и они који због своје ове или оне фелеричности нијесу били кадри да то схвате) нашле у правој егзистенцијалној граничној ситуацији, са стајалишта укупности наступилих посљедица – ’99. је неупоредиво важнија и одсуднија. Коначно, ако не вјерујемо себи, погледајмо шта од побројаних, а и свих осталих догађаја са подручја бивше Југославије од 1991. па до данас има свјетскоисторијски значај, и лако ћемо схватити да је то само и једино 1999.

„Шта нам се десило у прољеће 1999?” Ми, као народ, још не знамо шта нам се десило 1999. – а како вријеме буде одмицало, изгледи за неко накнадно повијесно октровење о томе биваће све мањи и мањи.

Но како то да ми којима се она десила, и који би то најбоље требало да видимо – штавише, најприје и најживље – како је могуће да ми, или многи од нас (ако сада већ не и већина) то не видимо? Одговор је једноставан, запањујући и, ако имамо и трунку моралне емпатије и националне свијести – болан. Иако смо издржали догађаје ’99, ми не можемо да издржимо сјећање на њих, штавише: заправо тешко подносимо да сјећање на ’99. игдје и икако живи – јер нас то оптерећује. Иначе, оно не може (дуго) да живи без нас нападнутих, без нас преживјелих, без нас жртава. За нас је она прије, а временом, чини се, и све више, „непрерађена“ траума, него нешто с чим смо научили да живимо, а камоли још да из тога извлачимо и неке поуке било какве врсте. Због чега је то тако? Разлози могу бити и психолошко-идентитетски и прагматички. Пођимо редом.

Да ли можемо да издржимо то што смо 1999. сами, ако не симболички, а оно свакако чињенчно – били на правој страни? Тачније: да ли народ који, у хроничној, већ одавно акутној неспособности да се суочи са својим бићем, да себе јасно погледа у очи и да себе спозна(је) – не гледајући се при томе само очима других – стално и увијек тражи од других и однекуд са стране признање за себе – некада да уопште постоји, затим за своју неупоредиву борбеност и храброст, потом за огромне жртве, касније за културу и памет, напослијетку за европејство, цивилизованост и „кооперативност“ – и ко зна за шта све не – да ли такав народ након јуначко-жалостиве ’99, када је сâм (и то више „заслугом“ нападачā него својим избором) стајао на јединој правој страни, има смјелости да и даље остане на тој, истој страни, да ли такав народ има смјелости да се сјећа себе (своје вјере, своје борбе, својих подвига, својих мртвих) из ’99, да се сјећа својих душмана из ’99. и да свједочи косовску истину и правду које су тада, једнако као и 1389, стајале под српским стегом? Да ли смо, дакле, дорасли свом јунаштву из 1999? И „узгред“ – да ли бисмо, на примјер, били способни да се сјећамо 1914–1918. да није било „савезника“ који су нам тада говорили да смо у праву, да ли бисмо имали снаге да се сјећамо устанака, буна и ратова против Турака да се томе својевремено није „дивила слободољубива Европа“, да ли ми, коначно, имамо способности да ишта о себи и о другима око себе разумијемо уколико нам неко са стране, из неких својих ралога, то не потврди или не одрекне?

Иако смо издржали догађаје ’99, ми не можемо да издржимо сјећање на њих, штавише: заправо тешко подносимо да сјећање на ’99. игдје и икако живи – јер нас то оптерећује.
…
да ли ми, коначно, имамо способности да ишта о себи и о другима око себе разумијемо уколико нам неко са стране, из неких својих ралога, то не потврди или не одрекне?

И с тим у вези само један примјер. Да ли бројност и снага оних који су нам нанијели зло, те постојање неких других („странаца“) који свједоче о том злочину против нас одлучују о томе да ли ћемо и шта ћемо од онога што нам је нанесено сматрати злочином против себе самих? Да ли је злочин када нам Хрвати, скупа са бившим Србима, приреде Јасеновац и безбројне јаме и остала покољишта, када нам Турци, Бугари, Шиптари и остали касапе десетине хиљада људи, а није када гомила земаља, међу њима и многих (за нас) важних, почини злочин какав је ’99? Наравно да све то јесте злочин, али да ли треба да игноришемо злочин натоваца зато што је њих много, превише, зато што су нам побили „само“ 5000 људи (иако су покушавали и хтјели много више, иако је свако од нас тада био њихов циљ) или зато што су превише јаки, што су нам данас „потребни“, итд? НИПОШТО! Ми морамо да свједочимо о злочину, да оптужујемо и да, у најмању руку, ријечју, сјећањем и понављањем гонимо злочинце – јер само тако ће и даље живјети нада да ће земље-агресори коначно признати кривицу, и да ће макар неко од стварних, конкретних злочинаца једном негдје стати пред неки суд. Само тако може доћи до неког симболичког умирења (иако не и суштинског задовољења) правде – и само ћемо тада у односима са агресорима из 1999. моћи доћи у ситуацију која ће нам и морално и рационално и антрополошки омогући да некако кренемо даље. У супротном, надјачани прозирном уцјењивачком реториком тадашњих агресорā, те охрабрени својом биједном прагматичком логистиком стално ћемо пристајати да заборављамо незаборавно, тјерати себе да не видимо „неневидљиво“, сатјерујући себе у психичке тјеснаце и безизлазнице, те подгријевајуће снажне предлошке наших не само политичких него и културних, па и идентитетских расцијепљености. Док се то не деси, док год агресори макар некако не буду признали свој злочин, свака „асиметрична“, „болним компромисима“ плаћена „сарадња“, сваки однос у којем ћемо се ми појављивати у својству њихових послушника (посебно у оним „пословима“ које су почели ’99, а данас их несмиљено довршавају) – биће изругивање и преживјелима и мртвима из 1999.

Осјећамо то шта нам се десило, али смо – или многи од нас (ако већ не и већина) упали у замку прећутног убјеђења да нам сјећање на ’99. може сметати у нашем путу ка „свјетлој будућности”, ка „рају” званом ЕУ.

То да ли смо дорасли нашој ’99. одлучује се и одлучиваће се по томе да ли смо спремни да се сјећамо онога шта смо радили и какви смо били те године, зависиће од тога да ли ћемо бити спремни да у својим срцима очувамо пламен и завјет оне ствари за коју смо се тада борили. Наравно, могуће је да и једном засвагда буде ријешено да смо ми недорасли својој 1999. – а тиме зацијело и васколикој јуначко-слободољубивој грани властите прошлости – ако бисмо као народ свјесно направили избор заборава, ако бисмо ријешили да нам се не „исплати“ да живимо са достојанством, да нам се не исплати да будемо достојни – не само својих предака него и себе из 1999, јер те године ми смо несумњиво били достојни њих, и то у оним њиховим најсвјетлијим тренуцима, који су нас, макар све донедавно, одушевљавали и надахњивали.

Међутим, сви ми – осим оних од нас који су ријешили да (више) не буду „ми“ – дубоко у себи знамо, боље речено: осјећамо то шта нам се десило, али смо – или многи од нас (ако већ не и већина) упали у замку прећутног убјеђења да нам сјећање на ’99. може сметати у нашем путу ка „свјетлој будућности“, ка „рају“ званом ЕУ. Како да се сјећамо ’99, како да ствар наше борбе из те године – дакле, борбе за државу, за памћење, за опстанак, за правду – очувамо у себи и учинимо је неумрлом, када су они за које смо у својим неуким и незрелим пројекцијама „безалтернативно“ везали властиту будућност исти они који су нам приредили ту годину? Тада ’99. за неке од нас лако може постати (а већ је постала!) не само „терет“, „потешкоћа“, „незгодна успомена“ него чак и разлог за наш стид – умјесто за стид оних који су сковали и починили Аnno 1999! Дакле, ако се једном не будемо ваљано научили памћењу деведесетдевете, ако не будемо постали достојни своје тадашње жртвености и подвига, она ће остати као страно тијело нашег сјећања и нашег бића, да би нам на концу помутила свијест и савијест. Да будемо јасни: ’99. ће дуго бити у нама – хјели ми то или не – али нам се погрешан избор, избор неуатентичне стратегије сјећања на ’99. (било да је условљен ниском прагматиком, било тежином терета преживјелих масовног злочина над цијелим народом) може стално враћати као авет која нас прогони, умјесто да једном почнемо да на, колико то је могуће, здрав начин излазимо на крај са том годином. И коначно, ако темељне изборе пред којима стојимо не будемо чинили без суштинског урачунавања и 1999. (а то значи и покушаја „правног“ отимања Космета из 2008) – тада ће ти будући одабири и избори засигурно бивати погрешни, а будућност нас као народа не само (морално) недостојна него и уопште (реално-фактички) неизвјесна.

Дакле, ако се једном не будемо ваљано научили памћењу деведесетдевете, ако не будемо постали достојни своје тадашње жртвености и подвига, она ће остати као страно тијело нашег сјећања и нашег бића, да би нам на концу помутила свијест и савијест.

Не желимо тиме рећи да је једини начин преживљавања и сваког човјека и сваког народа живот са чашћу и достојанством – јер сви знамо превише противпримјера и за једно и за друго – али изгледа да у нашем случају јесте тако, јер је наш повијесни пут, као и код осталих народа, обликовао сáмо наше биће: када смо истрајавали на путу правде и образа, често смо знали имати огромне губитке – неријетку и оне који су се са нешто мало више памети дали избјећи или чак знатно умањити – али смо само тада одржавали наду да ћемо успјети да се једном усталимо у повијести и да нам буде признато право да постојимо поред других народа, да би та нада потамњивала када год би правили недостојне изборе, јер издаја и кукавичлук, учи нас искуство, нама Србима никада нијесу успјели да обезбиједе мјесто под сунцем, што показују колаборација са непријатељем у Првом свјетском рату, у Другом свјетском рату, а на неки начин и након 2000. Наиме, када је ријеч о овом потоњем, никаква сервилност многих људи званичне Србије наше непријатеље из 1999. није одговорила од отимања Косова 2008, од „референдумске“ крађе Црне Горе 2006, као што их не спрјечава да и даље „даве“ Републику Српску, да се праве да Република Српска Крајина и стотине хиљада Срба из бивше Социјалистичке Републике Хрватске никада нијесу ни постојали, или да данас испостављају којекакве „легитимне“ захтјеве у вези са Војводином.

Однос према 1999. тренутно представља (а и задуго ће представљати) један од угаоних камена самоодлучивања о нашој будућности: да ли ћемо ући у неки договор са ЕУ – по цијену престанка бивања народом и по цијену отицања сваке државоносне супстанције из постојеће државолике форме зване „Србија“, по цијену постајања потрошачким крдом – или ћемо (коначно) п-остати народ и држава – макар и по цијену несавезништва са онима који су 1991, 1995, 1999, 2008. били наши непријатељи, или макар савезници наших непријатеља.

Коначно, када је ријеч о „алтернативама“ – или „прошлост“ или „будућност“, или морал или прагматика, или памћење или заборав – ту се, у најкраћем, може рећи сљедеће. Ако се мисли да ЕУ „нема алтернативе“ зато што другачије не можемо да опстанемо, да ли је могуће да би они који су играли више него истакнуту улогу у разбијању држању, обескућивању нашег народа и, не на посљедњем мјесту, у његовом убијању – могу бити икакав, а камоли једини јемац његовог опстанка? Ако би било тако, тада би ствар била ријешена – тада овај народ, као српски, више не би имао никакву будућност, већ би био суочен са избором или физичко уништење – или деакумулација идентитета и настанак нечега другога на мјесту данашњих Срба, што је, судећи по ономе што се може видјети и чути у нашој јавности, већ одавно и започело. Са друге стране, ако би ми могли да преживимо и без чланства у ЕУ (па и НАТО), штавише без њене „наклоности“ (која нас је сваки пут када је она, тобоже, била испољавана коштала скупље него што сада можемо и да претпоставимо, а што ћемо временом вјероватно постепено и сазнавати) – тада би из ситуације слободног народа који је у стању да брине о себи, народа којем не треба старатељство бивших (?) непријатеља, било могуће „трезвено“ и „рационално“ одлучивати за и против ЕУ, урачанавајући у то одлучивање и 24. март 1999. и 17. фебруар 2008. и све остало. Ако то не би било, у најмању руку, узето у обзир при вагању наших будућих стратешких алтернатива, тада то не би било никакво рационално одлучивање, већ, благо речено, морално самоубиство.

А шампањац за први рођендан ССП?

Бројгел: Слепац слепе предводи

Ко се још сећа да је прошле године у ово време у Србији владала права « ССП-еуфорија »? Споразум о стабилизацији и придруживању у јавности је тада представљен као синоним за напредак, богатство, запошљавање, Европу, слободу кретања.

Борци за хитно потписивање споразума с ЕУ представљали су се малтене као доктори који се утркују да спасу живот пацијента на интервентном хирушком столу. Додуше, они и јесу били доктори, « спин доктори », и то врло успешни. Иако је и сам Високи представник ЕУ за спољну политику, Хавијер Солана, изјављивао да се С С П мора потписати пре свега да би се у Београду формирала “проевропска” влада, српска јавност је била обасута бајковитим обећањима о чудноватим ефектима С С П на стандард просечног српског грађанина, а нарочито Крагујевчана.

Када је у кишовитој луксембуршкој ноћи 28. априла сам Солана, уз присуство европског комесара Олија Рена и српског министра спољних послова Вука Јеремића, успео да убеди холандског шефа дипломатије Максима Ферхагена да пристане на компромис – а у ствари трик – у вези с потписивањем споразума, покисле су све рационалне и отрежњујуће критике потписивања уговорног односа са чланицама ЕУ које су тих дана масовно признавале једнострано отцепљење Косова и Метохије. То што је по договору с Холанђанима С С П аутоматски блокиран по потписивању, мало ко је у Београду желео да чује, а неки су желели и да заташкају. Слављеничко испијање шампањца са Соланом и тадашњим председавајућим ЕУ, словеначким шефом дипломатије Димитријем Рупелом – двојицом извршилаца политике “координиране независности Косова” — није сметало председнику Србије и његовим сарадницима јер је то било у складу с политиком “одвојених колосека” по којој европске интеграције и статус Косова наводно немају никакве везе.

Хоће ли у Београду неко отворити шампањац на први рођендан потписивања С С П ? Тешко. Влада од оног прошлог још увек делује опијено, а пара више нема ни за бесплатну кафицу

С С П је јасно стављен у функцију парламентарних избора у Србији, у функцију “меког косовског слетања” и будуће сарадње Београда с Еулексом. Свака критика брзоплетог потписивања С С П стављена је у ранг примитивног антиевропејства. Врло брзо након формирања “прикладне” владе у Београду на видело је изашао холандски став о немогућности одмрзавања С С П пре него што се изручи Ратко Младић. Тај услов није био нов, он је све време био исти, пре и после избора, али се до тада вешто ублажавао у српској јавности. Некако у исто време, покренута је кампања по којој одмрзавање С С П у ствари спречава противљење Београда размештању Еулекса. Мисија ЕУ је наравно дошла на Косово и Метохију пар месеци касније, а врло брзо такозвани план о « шест тачака » којим је купљена сагласност Србије с тим размештањем, стављен је под тепих. Наравно с циљем да изван тепиха никада више не провири.

Под тепих је гурнута и маркетиншка веза између потписивања С С П и договора с Фијатом у вези са Заставом, као и анализа о могућим губицима због једностране примене споразума у условима страховите светске финансијске кризе. Ко ће се ових дана сетити оног луксембуршког шампањца од 29. априла 2008. године? Можда Солана који је након тога добио “српску владу по мери”. Можда Марти Ахтисари јер је након тога добио Еулекс на Косову. Можда грађани Крагујевца јер нису добили ништа од онога што им је тада обећано. Хоће ли у Београду неко отворити шампањац на први рођендан потписивања С С П ? Тешко. Влада од оног прошлог још увек делује опијено, а пара више нема ни за бесплатну кафицу.